АКТУЕЛНО

ИЗБОРИ у Србији 2017.: ПОБЕДНИК, ГУБИТНИЦИ И ОСТАЛИ


Дакле, три су категорије, а не две у игри, након вечерашњих резултата (колико год они били још неутврђени и не баш скроз прецизно израчунати).

Победник је Вучић (са читавом екипом уз себе), губитници су они који су помислили да имају озбиљне шансе за победу (и онај ко је последњи по броју гласова), а остали су – остали.
Тако да нису сви који су постигли лошије резултате од оних које су очекивали њихови гласачи – губитници.
То да одмах јасно и гласно кажемо, да не би мешали бабе & жабе без потребе и разлога.

Губитници су, дакле: Саша Јанковић, Вук Јеремић, Војислав Шешељ, гласачи Љубише Прелетачевића (не и „Бели“, пошто он, у ствари, и не постоји) и Мирослав Паровић.

Саша Јанковић и Вук Јеремић као представници грађанске Србије, онога што је био некадашњи ДОС и њихов петотоктобарски (својевремено митски) статус. Они нису ушли у други круг, а то је био, практично, једини разлог њиховог помало трапавог уласка у политику и ове изборе (нису успели да се договоре да један од њих двојице одустане, а у корист окупљања свих гласова ове прилично хомогене групе гласача). Уз то је Јанковић себи „пуцао у ногу“ пред сам изборни дан ничим изазваном изјавом о Сребреници и „геноциду“ који се тамо, по њему, догодио, чиме је ипак изненадио бар део својих гласача из ДСС-овског крила некада моћне ДОС-овске партије (оних који одавно још не гласају за своју некадашњу странку) и оне младе, тек стасале за гласање „антивучићевце“, који су у њему видели наду за „неку другачију (али, ипак, српску) Србију“.
А Јеремић је својом шареном, водвиљском кампањом, без ритма, креативних унапређења и постепеног појачања (ка крају и одсудном дану избора) помогао свом главном режимском и једином правом опозиционом противнику (обојици пођеднако) да га убедљиво потуку на изборима. И то са толико утрошених средстава да би са њима (са таквим ветром у једра) и Бошко Обрадовић или, рецимо, Милан Стаматовић, имали осетно више гласова и подршке. Не може се стрип-балончићима и трамповски угланцаном кампањом добити оно што је некадашњи други човек Уједињених Нација и харвардски ђак могао да узме без икакве муке (само да је нагласио ове моменте из своје школске и радне биографије и да је имао џентлменски-озбиљан приступ гласачима).
Шешељ је својим отровним бодљама усмереним искључиво према „опозиционим конкурентима“, али не и према оном који га је својевремено издао и, након тога, чак и директно вређао (да га не цитирам, а на тему Шешељевог карактера) тако сам себи ископао дубоку рупу у коју је дословно сахранио својих 12 година хашке робије и све оно дивљење које су према његовој тадашњој оштрини и принципијелности (показаној пред судијама отворено-антисрпског суда) осећали чак и они који нису имали дословно никакве симпатије према његовој политици. Тако му испаде већи непријатељ и важнија мета један православни Србин, попут Бошка Обрадовића (као наводни „српски фашиста“), од оног ко Србију, диктаторски непопустљиво, води стрмоглаво ка Европској Унији, успут потписавши Бриселски споразум и још ко зна колико тога (далеко од јавности, камера и рефлектора). Без обзира на сав његов полемички дар, осећај за хумор и раније патриотске заслуге (пре свега оне из хашке суднице) то је било превише чак и за његове најверније следбенике.
„Прелетачевић“ не постоји као личност и политичар, већ само као иронични отклон од политике и сад, када је спуштена изборна завеса, овај лакрдијашки младеновачки перформер одлази даље, својим путем (представа је завршена и путујући циркус иде на нове турнеје). Али постоје његови одушевљени гласачи, који су, очигледно, побркали лончиће и помислили да се олаким презиром побеђује озбиљна диктатура. Не побеђује се, посебно не тако, уз игру & песму, трубаче & зафрканцију. Сахрана није исто што и свадба, чисто да напоменем, онима који то још увек нису схватили.
Мирослав Паровић је убедљиво последњи, а и није баш најјасније зашто се уопште кандидовао (ником није узео гласове; није допринео ни Вучићу, а камоли неком од других опозиционих кандидата; нема своју гласачку базу и вероватно има гласова колико и у тренутку када их је донео у кутијама у РИК да потврди своју кандидатуру). Некадашња „Трећа Србија“ је тако, после своје смрти, показала готово невероватан политички распон – од нежно-меканог Паровићевог до жестоко-тврдог Фајгељовог односа према режиму и А. Вучићу. А српска политика је тако добила сличну ситуацију (само мањег формата) као и у случају „радикала“ и „напредњака“, некада уједињених и у истим скупштинским клупама.

То су вам губитници.

А остали су остали. Нит’ су добили, нити изгубили.
Нису ни мислили да могу да постигну Бог зна колико у оваквој изборној трци (са безброј нерегуларности и потпуно неједнаким третманом и могућностима). И успели су да, ипак, добију неке гласове и нечије поверење, иако се у јавности непрестано пумпала ултимативна атмосфера ИЛИ – ИЛИ, са гладијаторском концепцијом „Вучић или Јанковић“ („Вучић или Јеремић“ & „Вучић или Шешељ“, како где).

Па да кренемо, редом.

Саша Радуловић је помагао „Белом Прелетачевићу“ и тако свесно расипао и збуњивао своје присталице; Бошко Обрадовић је покушао да око себе окупи нормалне и пристојне, урбане и за политику не превише заинтересоване гласаче (њега су практично издали они што недељом иду на литургију, као и он, али су изабрали да се „гаде политике“ и „презиру изборе“, а не да гласају за неког најсличнијег себи); Милан Стаматовић је постигао озбиљну видљивост и покренуо нешто што се зове „За здраву Србију“, што ће, сигурно, тек развијати након избора у народни (и народњачки) покрет из своје златиборске тврђаве у Чајетини; Александар Поповић је прилично бледо и неубедљиво покушавао да замени (представи) лик & дело Војислава Коштунице на свој начин (јуниора-наследника, „хуманисте“ и „доброг човека“); а Ненад Чанак к’о Ненад Чанак, са много већ потрошеног салашарског шарма сједињеног са ЛДП-овском, нескривено издајничком политиком (где у ситуацији кад чак ни Ватикан не признаје „независно Косово“ – он то, мртав ‘ладан, ради) очигледно тражи шансу да га Вучић следећи пут ипак узме (за неку сићу, са попустом који иде уз робу са грешком) у своју екстрееемнооо широку, политички неспојиву, франкенштајновски шаролику, прагматичним (да не искористим неку тежу реч) интересима уједињену групацију.
Надам се да нисам никог заборавио од кандидата…

А Вучић није сам победио. То никад немојте да заборавите, ако већ говоримо о овим изборима.
Уз њега су биле све Службе (и њихови сарадници, аплаузи из конзерве, цинкароши, аналитичари и толики други више и мање озбиљни играчи), безброј већих и мањих домаћих бизнисмена (неки из интереса, неки из страха, неки „за сваки случај“), сви режимски медији (до максимума, па и преко тога), помало Исток и нешто више Запад (између Берлина и Москве), ришељеовски моћна Соња Лихт, наши „плавци“ из „Челзија“ и пар „олимпијаца“, те скоро сви (неки су, по задатку, ипак отишли код Јанковића и Јеремића) сада јавно откривени „удбаши“- културњаци са наше јавне сцене (и неколико случајно залуталих ликова са њима руку под руку)... а о сналажљивцима (типа Весића или Малог) и да не говоримо.

То није „један човек“, већ читав легион.
Схватите ову дефиницију како вам драго (политички, метафорички, иронично, математички, дарвиновски, езотеријски, теолошки…).
У свим варијантама овакав опис – стоји. Са најразличитијим, једнако тачним варијететима овакве језиве, застрашујуће (или трагикомичне, како год) дијагнозе.

А сутра је већ нови дан, хватање залета и почетак припреме за следеће изборе.

Од старе славе се не живи, посебно у ситуацији као што је наша и са свим оним што тек чека новог председника за потписивање (а под сенком широм раширених крила главног јунака једне Гетеове приповести).

 

Анализа избора са фејсбук профила Драгослав Бокан

Драгослав Бокан

——————

3.4.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Моје искрено саучешће несрећној Србијици!Овде станује глупост,себичност,тупост,слепило,духовно мртвило као база за све већу трагедију ако може бити већа од садашње али ипак не треба падати духом јер ничија не гори до зоре нити могу докле хоће него докле им Господ дозволи!
    Оном свесном и здравом делу Србијице остаје једино трпљење у нади на помоћ Божију а трпљење гради спасење по речима светих Отаца!Молимо се и за њих да их Господ уразуми као и за себе да не отпаднемо у тешкоћама које ће неминовно следити.
    Ко је православан зна да је најбоље оружје против сваког зла,пост и м олитва,а да смо то оружје користили са вером и надом данас би другачије стајале ствари!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s