АКТУЕЛНО

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Проф. Љубомир Т.Грујић – О протестима и могућим резултатима истих са директним учесником протеста 1968, 1991, 1992.


ПРОТЕСТ 2017.

У понедељак су већ почели протести незадовољних резултатима избора који су почели да се организују преко друштвених мрежа. Питања која се намећу тим поводом има много, и ни на једно још увек нема тачног одговора.
Да ли су ти протести спонтани – с обзиром на то шта се догађало код нас, али и недавно у Русији, Белорусији, Македонији… и ако нису, ко би могао бити организатор? Одмах се намеће питање, с обзиром на то шта се већ дешавало по репресивним законима који су уведени против народа и живота у Србији, да ли се може очекивати и оштро и респресивно реаговање власти…

Па онда, сенку на све баца и најновија информација која кружи друштвеним мрежама – да „Зид плача“ испред Народне скупштине има својеврсни „вацићев потпис“, као што су код другачијих резултата по Вучића, и да су били већ организовани момци „за разбијање гласачких кутија као на КиМ“ – из истог разлога – да би за то оптужили родољубе… Проширила се и вест да протест долази да „подржи“ и један од вођа некадашњег „Отпора“… Наш народ има за то пословицу: „Кад але виде мрцину сви се окупе да је раскомадају“Не дај Боже да буде тако…

Други се опет питају „где је та огорчена омладина била од 2001-2012, када је ову државу задесило ДОСовско зло коме је пут утрло НАТО бомбардовање, када су легитимисали само зато што носимо заставе своје државе док су нам сународнике на Косову и Метохији убијали, батинали, пљачкали и уништавали имовину и историјске вредности…“? Чињеница је да је ово окупирана земља, на сваки начин и у свакој области живота.

Ситуација у држави Србији је заиста озбиљна, док власт и њима подобни политичари, „бизнисмени“ и остали обилато крше законе и стичу личну корист, чак не плаћају рачуне које су дужни по закону, већ их по налогу власт плаћа народним парама „из буџета Србије“… Да не причамо о злоупотреби власти у смислу доношења и неких одлука, уредби чак и закона против Срба и Србије, као што је бриселски пакет, закон о инклузији Рома, о интеграцији миграната… све до угрожавања здравља нације мандаторном вакцинацијом сумњивих произвођача, и претњом одузимања деце од родитеља… Сада, кад та деца која су више гладна него сита, као и њихови родитељи док су их школовали, данас заврше факултете у овој држави могу да раде послове за које нису ни морали да се школују, или да, као што већ раде – масовно одлазе у градове широм света „да живе“…
Заиста је дуг списак ствари које утичу на незадовољство народа, јер је максимално деценијама урушавано право на достојанствен живот човека у Србији – угрожена су чак и она најосновнија права: на рад, да се лечи, обуче, обује, школује децу…

Кад се власт, коју је народ изабрао, окрене на штету свог народа, онда се то незадовољство, сакупљано деценијама – изрази на неки начин, бојкотом, штрајковима, протестима… Овде долазимо до питања да ли је могуће манипулисати искреном жељом већине младих људи у држави који су се организовали у данашње протесте. Постоје „расцепљене“ одлуке о томе да ли треба у протестима учествовати или не; ако учествујеш – „могућа је то патка или сорошевци, нво и остала антисрпска гамад“, ако не учествујеш „ниси помогао деци да живе боље“ или „си за Вучића диктатора“ који је „евидентно покрао изборе разним манипулацијама, уценама, претњама, медијима…“

После позива проф. Грујића са питањем да ли имам информацију о протесту испред Народне скупштине, дошла сам на идеју да би било интересантно сазнати како је то било раније на протестима против режима, али од директног учесника, оног ко је искрени родољуб и ко је ишао на протест из свог убеђења, онако како је сам желео а не да га је неко томе наговорио…

Замолила сам професора да за читаоце СРБског ФБРепортера исприча о протестима на којима је он учествовао.

Проф. Љубомир Т.Грујић

Иначе, за онога ко није чуо, да подсетимо да је Љубомир Т.Грујић изузетан човек и борац за права човека и слободног становника Србије, одувек. Учинио је много са упознавањем јавности и аргументованим примедбама на кршење Устава Србије. На СРБском ФБРепортеру можете прочитати велики број текстова о активном учешћу проф.Грујића у обликовању бољег живота у Србији, представке, жалбе, оспоравања одлука, бриселских договора… Све што је радио уредно је предао на адресу Владе, Скупштине и појединих учесника у прекршају и дао на увид јавности, а објављени су и одговори које је добио. У свом најновијем тексту на нашем сајту проф. Грујић говори о неиспуњеним условима да Александар Вучић ступи на дужност председника Републике Србије и захтева да се пониште избори за председника државе и распишу нови.

*

Биљана Диковић: Каква осећања су покренула то да сте пожелели да одете и придружите се младима испред Народне скупштине?

Проф. Грујић: На сајту сам прочитао вест о протесту, из видео материјала сам сазнао да је то протест омладине против намештених нерегуларно спроведених избора за председника Републике Србије. Слушам и гледам ту невину омладину, откривам њен неодољив полет, жељу за бољим животом, за животом у слободи човека и народа, њен спонтани излив огорчења због нерегуларности избора којима би био проглашен и званично Александар Вучић, јер је он и расписао изборе ради себе, а не ради Србије и Србског народа, јер је већ месец дана пре избора објављено да има обезбеђену подршку 53% бирача (без обзира колико нас гласа).
Та неспутана снага младости ме подсетила на ранија два омладинска протеста.

Биљана Диковић: Молим Вас да о томе више кажете. О побуни студената 1968. године, ономе што су желели, веровали, шта се догађало на протесту и везано за њега… и да ли се може извући нека поука из тога за данашње време?

Проф. Грујић: Пролеће 1968. године. Студенти се побунили у Студентском граду. Масовно. Прва побуна после 1945. године у Београду против власти. Београд облепљен плакатима. Захтевају да се казни црвена бирократија и црвена буржоазија и да се почне с остваривањем правог комунизма.
Зато су били награђивани жестоким батинама којима је руководио Милош Минић, а великодушно их делила србска полиција одана режиму. Студенти су одолевали батинама. Протест није јењавао. Постајао је све ужаренији. Жешћи. Две недеље, довољно да се „затресла фотеља“ испод Маршала Тита – председника Југославије Јосипа Броза.
Тада се он, напокон обратио студентима. Рекао им је да су у свему у праву, да је руководство државе и Партије грешило. Обећао им је да ће сви њихови захтеви бити испуњени, да им он гарантује. Очински им је предложио да се врате својим уџбеницима и да успешно положе испите у надошлом јунском року.

Студенти одушевљени. Скупише се пред Правним факултетом. Играју козарачко коло. Певају „Друже Тито ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо“…. Две недеље касније студенти су се попуно разишли и смирили, а Маршал и председник (од 1974. доживотни председник) поче да доноси одлуке супротне студентским захтевима…

Србски народ се тада није придружио студентима. Они су захтевали потпуни прави, црвени, комунизам. Зато су поцрвенели од батина. Старији су већ били добро окусили те батине од 1945. до 1950 жестоко. Идеја борбе за црвени комунизам није покренула Србски народ.

ПРОТЕСТ 1968.

Биљана Диковић: Били сте и на протесту 1991.године. И њега су започели студенти…

Проф. Грујић: Март 1991. године. Вук Драшковић је водио велики протестни скуп 9.03.1991. Један младић је погинуо. Милошевић је одлучно растеривао демонстранте сузавцем.

Сутрадан, недеља 10.март 1991., студенти започели свој протест. Скуп на Теразијама, око Чесме, расте. Милошевић шаље демократске тенкове да уразуме демонстранте. Протест се наставља. Траје целу ноћ, па цео понедељак. Увече је неколико десетина хиљада демонстраната. Говорници на трибини се мењају. Говорио је и патријарх Павле.

У уторак 12. марта, маса још већа. Говори све ватренији. Један од вођа протестаната је био глумац Лечић. Због његове ватрености у говорима одједанпут га нагло позваше. Оде с бине. Вратио се сав смушен. Видело се да се ломи, тј. да покушавају да га сломе. После неког времена се вратио на бину. Признао је да је у њега „ушао зец, али да га се ослободио“.

Скуп је те вечери био величанствен. Људи су стајали с малом децом на раменима. Дубоко у ноћ су се смењивали ватрени говорници. Заклињали се у борбу за слободу, за демократију, за напредак земље…

У среду 13 марта, ујутро је било свега око стотину студената и омладинаца око Чесме. Чували су непрекидност протеста. Понекад се неко јавио да нешто каже пролазницима.

У 9:30 је дошао један од вођа опозиције – др Зоран Ђинђић. Убеђивао је студенте пола сата да прекину протест. Они нису прихватили. Отишао је. Касније сам отишао у Ректорат кад сам сазнао да заседа Скупштина Универзитета у Београду. Ни Ректор ни било који други члан Скупштине, моје колеге професори, васпитачи омладине, нису имали 15 минута времена да од Студентског трга дођу на Теразије, да се обрате студентима, омладини. Да изнесу своја мишљења, да посаветују децу. Просто су бежали од мене у Ректорату после седнице.

Касније, Универзитет у Београду је донео одлуку о мобилизацији студената. На ту срамну одлуку сам јавно оштро реаговао као професор тог Универзитета  Срамна је била што очеви, деде, стричеви, ујаци одлучују да своје синове, унуке,.., децу шаљу на фронт, што професори гурају своје студенте да се боре уместо њих, а да они остају крај скута својих супруга (како их није било стид) односно да се љуљају у својим фотељама. Било је објављено у разним листовима.

Кратак опис свега је у мом писму др Зорану Ђинђићу јавно објављеном на:
http://ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/1999_05_21LTG_DJINDJIC.29533344.pdf

Он је успео, у почетку насилно, отимањем микрофона од водитеља на бини, а упркос заглушујућем звиждуку омладине, да говори, говори и … говори. Студентски звиждуци су слабили. Организовани пљескачи су се све више чули док нису само они могли да се чују. Звиждука више није било. Студенти и омладина су поверовали Зорану Ђинђићу. Резултат је био ослобађање Вука Драшковића, што су протестанти тражили. Међутим, неки од њихових битних захтеви нису остварени. Временом су то увиђали.

ПРОТЕСТ 1991.

Биљана Диковић: Протест је био и на годишњицу тог – 10.марта 1992.године. Резултате видимо, можете ли да нам сведочите о догађањима конкретно, да ли су то опет почели студенти… и да ли су они опет страдали?

Проф. Грујић: Многи захтеви од претходног протеста нису испуњени и зато су се 10.03.1992., на годишњицу, поново окупили.
Тада је било много више средњошколаца него студената. Милошевић је недељама пре тога значајно побољшао исхрану у студентском граду. Било је деце од 12 до 18 година. Мајке су са девојчицама седеле целу ноћ. Чувале су своје уморне, уснуле кћери на камену у Теразијском пролазу!

Око 2:30 ујутро ми је пришла једна новинарка: “Професоре, склоните се. Овде ће нешто да се деси“. Рече и оде. Шта ће да се деси, помислих. Реших да видим то.
Око 3:30 из пролаза од смера хотела „Балкан“ ка Чесми изађоше шест кршних младића. Изванредно спортски грађени. У новим бљештавим америчким тренеркама. Почеше да туку омладину. Један удара у главу, а други у груди док не сруше дечка, младића. Онда га изгазе и пређу на следећег. Тада се њима придружио и један средовечан човек. Био је од почетка с младима. Изгледало је да их подржава, све док и он није почео жестоко да их бије.
Једног младића су оборили да је теменом ударио у мермерни оквир ограде око степеништа пролаза. Није се мрднуо како се срушио. Двојица су ногама газила и ударало по њему. Затим су га однели и угурали у ауто и побегли. Убрзо су сви они отишли јер су се деца разбежала.

Када се све смирило, вратише се из хотела „Москве“ новинари. Питају, шта је било?!
Деца, средњошколци су почели да се враћају и опет скупљају око чесме. Нису побегли. Посакривали су се по оближњим кућама, капијама. Говорили су да су она шесторица нападача Шешељеви људи и да су из Казнено-попоравног дома. Тврдили су да су их препознали. Мајке нису напустиле своје ћерке, а оне су остале до краја с друговима. Тај протест није имао одјека у јавности. То је било 1992.

Србски народ је тада оставио своју децу на цедилу. Није подржао своју децу. Зашто? Један од разлога је што унутрашњост није била обавештавана о протесту у Београду.

Биљана Диковић: Да ли сте сазнали шта се на крају догодило са тим момком кога су одвезли колима?

Проф. Грујић: Нажалост, нисам. С једним младићем и једном девојком сам обилазио све болнице у Београду. Покушавали смо да сазнамо шта је било с масакрираним младићем од 18 до 20 година. Ни у једној болници није било података да је примљен. И дан-данас се питам, шта је било с њим….

Биљана Диковић: Молим Вас да нам кажете Ваш став о овоме што се догађа сада, и која је Ваша порука младим људима из перспективе прошлог времена чији сте сведок били?

Проф.Грујић: Погледао сам снимак синоћњег скупа омладине пред Народном скупштином. Одједном мала група се провлачи испод транспарената, који за њима остадоше поцепани. Сећам се како су студенти и средњошколци били изиграни на она ранија два протеста.
Питам се да ли ће ова генерација успети да не буде растурена и изневерена под дејством убачених „разбијача“ послатих од онога против кога омладина протествује.
1968. је то био Јосип Броз. Изашао је као победник коме су протестанти клицали и певали.
1991. је то био Слободан Милошевић.
Ове године је то њихов наследник Александар Вучић. За разлику од Тита, који је био лукав, од Милошевића који се није ескпонирао већ је слао друге, Александар Вучић је већ показао своју величину и моћ заглушујућим бомбашким ватрометом препуним варница мржње према својим опонентима и протестантима. На мене је то деловало као излив мржње према оном непослушном делу Србског народа који му се супротставља активно или пасивно.

А мој став о свему што се сада догађа сам изложио јутрос Народној скупштини у јавном допису који може да се прочита овде и преузме скенер и копија оригинала на:
http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2017_04_03LTG_Skp_AVsve.9260129.pdf

Хвала Вам на овом спонатном разговору.

Биљана Диковић: Хвала Вама у име наших читалаца. Свако добро Вам желим.

 

4.4.2017.

 за СРБски ФБРепортер разговарала Биљана Диковић

Биљана Диковић

5 replies »

  1. професор Љубомир Т. Грујић,
    И 1991. године си имао сазнања да се у Хрватској спремао прогон Срба, да је Цимерман већ показивао на чијој је страни Америка. Уместо да Србија потврди сву јачину нације коју је пробудио Слободан Милошевић, Србија је уз Вашу помоћ ?, Драшковића, глумца Лечића,….. показала сву беду и охрабрила све српске душмане да крену у отворен прогон Срба из Југославије. Било је још нас савременика и сведока почетка рађања Срба посебне врсте, из комунистичких ларви. Који су своју конверзију ка петој колони приказивали као достојанство људских права. Тај Теразијски парламент је био студентска брука и срамота, Лечић је узурпирао микрофон и млео, млео, плишани меца. Тада још нису измишљени телетабриси, студенти су послужили као модел. Ишли су као топовско месо за Снежаном Рајшић, која је у паузи својих активности пљачкала златарске радње. Ви неки професори сте такав шљам називали Српском надом и будућношћу, а оне студенте који су хтели да иду на предавања пресретали су плаћени активисти пете колоне и нису то дозвољавали. И немојте да причате као новинари да су оне табаџије „били Шешељеви људи“, били су то или људи Удбе, или агенти ЦИА. Цимерман и Анте Марковић су били главни и велики играчи.
    Овај мој коментар сте успели да ставите на листу коју нико неће прочитати, али би добро било да га прочита бар професор.

    Свиђа ми се

  2. СРБИЈУ ЈЕДИНО МОГУГОСПОД И СВЕТИ НЕМАЊИЋИ ДА ИЗВУКУ ИЗ ПРОВАЛИЈЕ У КОЈА ЈЕ УПАЛА ОД југословенског комунизма до екунизама И ОСТАЛИХ поганија ДА ИХ НЕ СПОМИЊЕМ ЗА ВРЕМЕ ВАСКРШЊЕГ ПОСТА ШТО СЕ ТИЧЕ ПЕВАЊА О сатрапу НИЈЕ ТО СРБСКА ОМЛАДИНА СРБИ СУ ПЕВАЛИ ОД ТОПОЛЕ ОД ТОПОЛЕ ПА ДО РАВНЕ ГОРЕ И СВЕ ЧЕТНИЧКЕ ПЕСМЕ ИЗ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА СССС

    Свиђа ми се

  3. Закукаше срби у невољи ал се живог Бога не сетише,нити Бога нити својих греха….(Владика Николај,Небесна Литургија)!Ето у пар речи и дијагнозе и терапије и лека како нам је велики наш светитељ сажео и као на длану дао да се користимо!Без Бога ништа добро не можемо да учинимо и што пре то схватимо пре ћемо и васкрснути из ове тмине!Занимљиво да ево има преко годину дана да у престоници сваке суботе пролази литија са побожним народом и монахом Антонијем на челу од окупиране, од екумениста патријаршије, па до окупиране народне скупштине протестујући против свих безакоња у цркви и држави а да медији о топме УОПШТЕ не јављају!?Бојим се да сваки протест који није у духу Православља и Светосавља не води добру и да ће и ову добру намеру наше деце вешто изманипулисати…Једини је спас у оном позиву светог Владике Николаја;дај Боже да се срби СЛОЖЕ ОБОЖЕ И УМНОЖЕ, наравно у Духу Светом и са таквим благословом се онда може градити нова стварност!Дај Боже!!!

    Liked by 1 person

  4. Нека Бог да снаге нашој младости да се изборе за срећнију,праведнију ,богатију Србију да свима буде боље а не као сада политичким послушницима који сем подаништва немају ни знања ни части да Србију уздигну. Немамо више година за бацање,Србија није на правом путу,напротив,клизи у пропаст у свим елементима.

    Liked by 1 person

  5. Нек су вам у помоћ часни преци, и драги госпд бог, а нама који нисмо у могућности да се физички прикључимо остаје да се молимо! Блгословени да сте уз Божжију помоћ!

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s