АКТУЕЛНО

Живот прича: Две мајке, два детета, вакцине и Србија


 

фото принтскрин Јутјуб

Када је 50-их година прошлог века доктор Сам Сејбин изумео полио вакцину истраживања су показала да у једном од три милиона случајева може да дође до нежељене реакције, да се појави парализа као последица. Током примене вакцине, тај проценат је растао у корист нежељених последица. А онда, када је у Америци истраживање показало да се парализа може јавити у једном од 520.000 случајева, САД су укинуле употребу ове вакцине. О два случаја из Србије говорило се у новој епизоди емисије „Живот прича“ на ТВ Прва.

принтскрин са ТВ Прва

Син Александре Бабић, Драшко, вакцинисан је том вакцином у Србији када је имао 8,5 месеци, а суд је установио да је његова парализа директна последица полио вакцине. Иако је рођен здрав и био живахна беба, одмах по примању вакцине ствари су се драстично промениле. Добио је високу температуру, тело му је било слабо, једва је дисао. Парализа која је поцела од леве руке и десне ноге, нагло се ширила на цело тело. Лекари су се борили за његов живот.

Само надљудским напорима мајке Александре, Драшку је оспособљена лева рука. Њена мисија је да сину омогући живот приближно оном који је по рођењу заслужио.

Драшко је вакцинисан Торлаковом вакцином. Тадашњи Завод за контролу лекова, није сам контролисао вакцине, јер није имао услова за то, већ је користио Торлакове тестове, зато што је једино Торлак имао експерименталне животиње за тестирање.

Први пут је хоспитализован 21 дан после примања вакцине, јер није дете могло да седи. Лекари су говорили да не знају о чему се ради, али да је највероватње реч о неком јаком вирусу. На Институту за мајку и дете су Александри рекли – ако парализа захвати срчани мишић, да су они немоћни. Тада су јој и саопштили да је узрок његове парализе – вакцина.

Примаријус др Радмило Петровић, дугогодишњи епидемиолог на Торлаку би је задужен за праћење нежељених последица после вакцинисања.

За емисију „Живот прича“ рекао је да су САД, а касније и Европа, када је установљен већи број парализа изазваних живом вакцином, одмах прешли на такозвану мртву вакцину, која не може да изазове парализу, а ефикасна је 100 посто. Институ за мајку и дете је открио 15 случајева парализе у периоду од 1988. до 1992. изазваних живом полио вакцином, међу којима је и Драшко. Он је узорке вакцине послао у Загреб, који је тада имао најсавременију опрему, где је потврђено да се ради о вакциналном вирусу, а не о тзв природном или „дивљем вирусу.“

У Србији је однос парализа узрокованих живом полио вакцином, оном коју је тада Торлак напаравио, 1:63000, а она се и даље примењује.

Када је добила дијагнозу, Александра је тада решила да ће њено дете ипак проходати. Иако су јој тада говорили да не прича да је њено дете остало парализовано због вакцине, Александра је решила да ће наставити борбу.

Протест, фото УГ „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“

Драшко има данас 29 година, квалитет живота му је лош, али он јако добро зна шта му се и од чега догодило. Пита се цео живот да ли је он нешто скривио, па му се то догодило. Каже и да је у најтежим тренуцима оптуживао мајку да је она крива јер му је дала вакцину. Она живи са тим, али се бори да вакцина буде неприсилна и необавезујућа. Александра је иначе, педијатријска сестра, која даје деци вакцине и која је вакцинисала и своје друго дете, захваљујући др Петровићу. Али, слушала је његове савете и вакцинисала друго дете онда када је, уз докторову препоруку, то било најбезбедније.

Било је тешко кроз Драшково одрастање, требала јој је помоћ и око школе, јер је Драшко похађао редовну основну школу и гимназију. Имала је среће што јој је отац био просветни радник и он је Драшку био разредни старешина, па му је помагао око текућих ствари у школи. Бригу о Драшку добрим делом преузела је и Александрина мама, па је она могла да се посвети и млађем сину, за кога каже да је, као здраво дете, често био запостављен због брата.

Свој свет у односу на физички недостатак, надокнађивао је причама са мамом да је важно његово добро срце и оно што он носи у себи, љубав коју има, а што људи који нису физички хендикепирани, ни не знају да цене.

У једном моменту, пре десет година, Александра се одлучује да тужи Торлак и државу Србију. На основу пресуде Врховног суда у једном другом случају обољевања од полиомијелитиса удруженог са вакцинацијом, у којем је Институт Торлак одговоран по принципу објективне одговорности јер се бави озбиљном делатношћу прављења вакцина, Драшко и Александра Бабић покрећу тужбу против Торлака као произвођача вакцине и Републике Србије која је прописала обавезну вакцинацију.

Први основни суд је 2010. године наложио вештачење које је потврдило да је Драшко оболео од полиомијелитиса удруженог са вакцином, односно да је остао парализован због живе вакцине коју је примио. Убрзо је међутим добила одговор од суда да не може да тужи Републику Србију, јер она не производи вакцине, већ произвођач. Држава само пише законе, а законска је обавеза свакога да се вакцинише. А ви можете тренутно у Србији тужити само произвођача.

Александра није задовољна пресудом и њен случај је тренутно у Вишем касационом суду.

Казна за невакцинисање детета, по закону, је од 30 до 150.000 динара. Код нас не постоји могућност да бирате, желите ли да вакцинишете дете или не, а не постоји ни фонд за нежељене реакције, нити се тачно зна ко сноси одговорност за квалитет вакцине.

Александра истиче да се она не бори против вакцинације, већ само за слободну вакцинацију. Она се нада да ће држава и суд, прихватањем њене ревизије, спасити своју част и доказати да живимо у држави која има судство и у коју можете имати поверење.

Институт Торлак се жалио на то да држава нема одговорност, а државно Јавно правобранилаштво је 2011. написало да је Торлак, као произвођач вакцине, једини који може бити одговоран. У одговору на жалбу, Суд је закључио да између радњи друготужене, односно државе Србије, и штете коју тужиоци трпе – нема узрочно последичне везе. Тачније, између обавезне вакцинације и штете коју тужиоци трпе, нема адекватне узрочности.

Други основни суд 2015. године доноси пресуду којом се Торлак обавезује Торлак да Драшку исплати одштету, што потврђује и Апелациони суд. До сада је исплаћена једна петина укупне суме, која је знатно мања од оне за коју их је Драшко судио. У то нису укључени трошкови будућег лечења, већ само трошкови до дана пресуде.

принтскрин ТВ Прва

Сара Попчетовић је још једна мајка чије је дете оболело од последица полио вакцине. Њен десетогодишњи син Ђорђе рођен је као здраво дете, проходао и проговорио на време. Она никада није доводила у питање вакцинацију, али је њено дете реаговало на сваку вакцину високом температуром и фебрилном конвулзијом, која се јављала на 38,2. Она је одлагала да дете прими ММР, али су доктори говорили да он може да прими вакцину без проблема. Примио је ММР са две године. Добио је температуру, која није спадала два дана. Од тада, то више није било њено дете, постао је слаб, а од целих реченица које је до тада склапао, почео је да користи само понеку реч. Доктори су после месец дана констатовали аутизам, на шта су они били шокирани. Ђорђе већ осам година није изустио ни реч, а Сара свом детету исто толико није чула глас, није је ни једном пољубио.

Његова дијагноза прво је била аутизам, па дисфазија, а како су се мењали лекови које су му давали, дошли су до дијагнозе тешка ментална ретардација. Ђорђе је престао да хода, вратио се у пелену, вратио се на ниво детета од 6 месеци.

Лекари су јој говорили да постоје дивне установе за такву децу, а да је она млада па ће себи родити друго дете.

Она је одлучила да дете скине са лекова, на своју одговорност, и да се бори за њега. Околина нема разумевања за њега, инклузија не функционише, а нико у друштву не прихвата децу која су мало другачија.

Ђорђе је у школи злостављан, звали су га мутави, сломили су му скочни зглоб на два места. Нико у школи није на то реаговао, па га је Сара исписала из школе. Уписала га је у специјалну школу, која има више слуха за другачију децу.

Сара је остала самохрана мајка, и јако тешко се са тим бори. Тешко добија посао зато што има дете са посебним потребама. Подстанар је и чак и стан тешко изнајмљује због детета. Нема пријаву пребивалишта. Држава нема решење за овакве мајке и она се осећа потпуно невидљивом у систему.

Обе мајке не знају шта ће бити сутра са њиховом децом, јер они сами о себи не могу да се старају, а држава их не запошљава. Накнада за туђу негу и помоћ је 4 500 дин, а од тога свакако не може да се живи. Оне немају право на депресију, на лош дан, јер када је њима лоше, и њиховој деци је лоше. Храбре су, јер тако морају, немају избора.

принтскрин ТВ Прва

Њихова порука држави је да мора, да је дужна, да почне да се бави оваквом децом, да направи систем који ће се борити за ову децу и њихову будућност. Да није срамота што је њено дете аутистично и да људи престану да јој се извињавају због тога. Држава је дужна да дозволи да вакцина буде изборна, не обавезна. Да мора да постоји едукација родитеља, здравствених радника, да их треба информисати шта су бенефити вакцине, али и које су нус појаве. Којим вакцинама вакцинисати дете, то треба да буде одлука родитеља.

***

Емисију можете погледати на овом ЛИНКУ.

ПРВИ ДЕО: http://www.prva.rs/web-tv/emisija/zivot-prica/32474/zivot-prica-vakcine/96380/1-deo.html

ДРУГИ ДЕО: http://www.prva.rs/web-tv/emisija/zivot-prica/32474/zivot-prica-vakcine/96381/2-deo.html

ТРЕЋИ ДЕО: http://www.prva.rs/web-tv/emisija/zivot-prica/32474/zivot-prica-vakcine/96384/3-deo.html

——

ИЗВОР: Б92/МАГАЦИН

—————

7.4.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s