ДРУШТВО

У замци лажне албанске државе и Вучићевог режима…


Школа преваре, насиља и лицемерја

11. април 2017. КМ Новине

„Прича професора Живорада Лазића није само прича једног човека, већ одраз положаја Срба у окружењу које је створио режим Александра Вучића, коме су уста пуна „борбе за што боље услове живота Срба на киМ“ а биографија све богатија сарадницима изузетно перспективне криминалне каријере“  

Прича говори да су се косовско-метохијски Срби, који желе да савесно обављају своје дужности, да поштеним радом обезбеде себи егзистенцију и да остану да живе на Косову и Метохији, нашли заточени између Вучићевог режима и режима албанских сепаратиста у Приштини, о чему пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Може ли поштовање закона и прописа ваше државе да вас уведе у било какав проблем? Једини разуман одговор био би одричан. Али ако државом сматрамо режим, онда разум и није пожељан у одговору на ово питање. Живорад Лазић, професор групе правних предмета у средњој Економско – трговинској школи на централном Косову и Метохији, то одлична зна.

Он је 2005. године ангажован ради обављања послова инспекцијског надзора за Косовски округ у неколико школа у српским срединама око Грачанице. Посао инспектора поверен му је услед поверења које је стекао дугогодишњим радом у просвети. Ко је могао да претпостави да ће још једном доказано поверење бити разлог његовог прогона од стране државног система Републике Србије?

Од фебруара до августа те 2006. Лазић је обављао проверу пословања школа и њихових управа. Наишао је на низ неправилности које једном речју описује као „хаос!“.

Најупечатљивији случај откривен је на рачуну једне од школа у Сиринићкој жупи чији је директор новцем из школског буџета купио ни мање ни више него златни накит у вредности од 238.000 динара за који је уредно фактурисани рачун издала младеновачка златара „Златар Стојановић Андреја“. Како је једино и могао, овај човек који је у свом крају надасве чувен по часном вршењу дужности, Лазић је савио табак и уз све потребне доказе и папирологију пријавио ову куповину Министарству просвете захтевајући покретање дисциплинског поступка.

Са звуком спуштања пријаве на сто писарнице Министарства просвете настаје мук о овом случају. О томе се званично више нико није оглашавао. Једина реакције која је уследила био је прекид његовог радног односа по истеку уговора у трајању од 6 месеци. Треба рећи да је за просветног инспектора ангажован због „потребе посла и једног упражњеног места“ решењем које је потписао тадашњи министар просвете др Слободан Вуксановић.

Помало изненађен одсуством реакције на пријаву коју је поднео, још увек није слутио ништа. Вратио се на радно место професора где је уживао поверење колега и својих ученика током генерација које су се смењивале. У неколико наврата током 2014. и 2015. прво од Министарства просвете а онда и од Агенције за борбу против корупције захтева одговор на пријаву сумњиве куповине коју је открио али јасног одговора није било. Све док на крају од Агенције за борбу против корупције није добио званично обавештење да има основа за покретање истражног поступка и да је случај предат Окружном Суду у Нишу. И то је било све.

„Из чиста мира“, или по нечијем наговору можда, директорка школе Малинка Митровић послала је 2010. године допис Министарству просвете са захтевом да се преиспита стручни испит професора Лазића, чија је каријера професора започела 1986. године. Њега, међутим, нико не обавештава наредне три године и он за то сазнаје тек 2013. године.

„Еегзебиције“ овакве врсте Митровићевој нису биле стране. „КИМ радио“ из околине Грачанице је на почетку школске 2004/05 године емитовао вест о нерегуларном избору директора управо ове школе, наводећи да се „записници са седница школског одбора у највећој мери фалсификују, а Школски одбор поједине одлуке од изузетног значаја доноси у телефонским консултацијама са осталим члановима одбора“. При крају тог дана, око 22 часа увече, Малинка је позвала новинарку и претила да ће јој због објављене вести кривична тужба стићи већ сутрадан (од које никада није било ништа) а осталим колегама да „неће никада смети да пређу границу (ка централној Србији)“, јавио је тада овај радио.

Међутим, 2013. Малинка мења радно место и прелази у Канцеларију за Косово и Метохију на место заменика тадашњег директора, Александра Вулина. Никоме није сметало то што је она баш тада у извештају Анкетног одбора Скупштине Србије о ненаменском трошењу буџетских средстава на Косову и Метохији оптужена за непотизам. Напротив – експресно је рехабилитована! Као таква није имала проблем да политички ламентира над ојађеним Србима.

„…Све заједно нас везује само једна једина мисао, а то је – одбрана наше земље, одбрана Србије јер Косово је Србија! И по божанским и по људским законима“ – рекла је Малинка на политичком скупу 2013. у Ранилугу испред „Српске листе“ и још додала: „Гласајте да би ваша деца сутра могла да кажу да је и њихов родитељ бранио Косово онда када су га многи отимали. 1. децембра пишемо ново поглавље наше историје, па напишимо га златним словима јер нас на то управо обавезује распето Косово кога и данас разапињу“, позивајући народ да на локалу гласа за њеног партијског колегу у другом кругу сепаратистичких квази-избора за посланика у парламенту тзв. „републике Косово“.

Магазин Таблоид је у том периоду писао: „…Канцеларија за Косово и Метохију кошта нас ове године 4.670.444.000 динара. На њеном челу је Александар Вулин… уз кога су заменици Крстимир Пантић и Малинка Митровић. Њихов једини посао је да преостале Србе на Космету убеде да пристану да их Александар Вучић безусловно испоручи приштинским властима“.

Ухлебљење у Канцеларији за КиМ је Малинки у потпуности задовољило амбиције и она губи интересовање за дешавања у школи. Извесно време стање је мировало. Све док на власт није дошла СНС, када се ситуација заоштрава али не према потенцијалним прекршиоцима закона, већ напротив, према професору Лазићу.

Врло је речит податак да по њеном одласку из школе Школски одбор за новог В. Д. директора бира професора Живорада Лазића без његовог знања и то једногласно! Шест месеци касније, како закон налаже, Лазић расписује конкурс за пријем новог директора на коме га једногласно бирају овај пут и Школски одбор и Наставничко веће!

Тада, сасвим неочекивано, Министарство просвете доноси одлуку о одбијању сагласности којом је по закону морало да буде потврђен избор директора и истовремено оспорава валидност његовог стручног испита који је положио још 1988. године у Приштини пред тадашњим покрајинским Секретаријатом за образовање, науку и културу. Одлука би била тек упола скандалозна да Лазић поред тога није још 2003. године положио и правосудни испит, који је много претежнији од стручног, а потписао га је тадашњи министар правосуђа Владан Батић!

Група Републичких просветних инспектора коју су чинили др Радојко Гачевић, Снежана Церовић и Драгица Милошевић доноси закључак у форми мишљења, дакле правно необавезујућу одлуку, дужине три проширене реченице, којом потврђују раније донету, такође бесмислено формулисану одлуку Министарства просвете о његовом стручном испиту.

У званичном записнику у коме објашњавају разлог њихове службене посете, налажу „меру“ којом „директор школе (сходно одредбама закона о образовању) треба о садржини записника да обавести запослене, Наставничко веће, Савет родитеља и Школски одбор“ и то је све! Ни једне једине речи о оспореном стручном испиту и разлозима за таквом одлуком! За то време Ш.О. бива принуђен да изабере новог В.Д. директора.

Настаје бизарна ситуација у којој Лазић инсистира да се у потпуности поштује одлука Министарства и да се њему, ако постоји основ за то, поништи положени стручни испит али да се то учини и свима којима је он као такав био ментор јер ако је његов неважећи онда ни њихови положени испити не могу да буду валидни. Проблем је у томе што је он био ментор готово свим садашњим професорима ове школе, из његове области, те он и када би морао испит би полагао код оних који су то учинили код њега.

На његов поновљени захтев да Министарство просвете изда званично решење којим ће потврдити своју одлуку, школи стиже некатегоризовани допис са потписом министра Вербића, у коме као одговор на сву збрку стоји „У прилогу овог дописа достављамо вам Записник о ванредном инспекцијском надзору у Економско – трговинској школи у Лапљем Селу“… Да, онај записник који је као меру наложио упознавање са његовом садржином који је потписало троје просветних инспектора а који никакву одлуку нису донели.

По истеку мандата В.Д. директора, расписан је нови Конкурс на који се осим Лазића пријављује још четворо кандидата. Како ничим не би утицао на одлуке својих колега током гласања, Лазић напушта седницу на којој бива поново изабран са тада 28 гласова док Драгица Митић, активни члан СНС-а добија 8 гласова, рачунајући и њен.

Противно свакој логици, Школски одбор бира Драгицу Митић за новог директора, пре свега захваљујући интервенцији Српске напредне странке односно „Српске листе“, која има највећи број „посланика у парламенту Косова“. Међу њима се налазио и њен девер а са другима је у блиским пријатељским везама. Као да су бирали особу која ће му најрадије загорчавати живот јер је међу њима већ две године трајао релативно прикривени сукоб.

Наиме, 2012. Влада Србије донела је уредбу којом је требало утврдити колико Срба запослених у државним институцијама прима и „ваучере“ (линеарно одређену висину „зараде“ од сепаратистичких квази-институција) како би они са дуплим платама могли да бирају коју ће задржати, да би се евентуално створила нова радна места у државним институцијама и Срби тако задржали да ту живе у што већем броју.

Тадашњи министар за КиМ, Горан Богдановић, упорно тврдио да држава нема могућност да утврди колико Срба прима те зараде док је први градоначелник „општине Грачаница“ од њеног оснивања 2008. по систему тзв. „Републике Косово“ Бојан Стојановић, био управо високи функционер ДС-а, коме су ти спискови у сваком часу и на сваки начин били доступни.

Тако су запослени у јавним институцијама, претежно просвети и здравству, морали да потпишу изјаве о непримању албанских пара. То је учинила и директорица Економско трговинске школе у Лапљем Селу, Драгица Митић, а „под кривичном и материјалном одговорношћу да не остварујем никаква примања од институција једнострано проглашене и непризнате државе Косово, и да у те сврхе не поседујем текући рачун код косовских и иностраних банака“. Основни суд у Косовској Митровици, судска јединица у Грачаници потврдила је да она изјаву у целости признала за своју и оверила документ.

Оно за шта режим ДС-а „није имао могућности“ народ је врло лако учинио. Убрзо се дошло до имена већине људи који се налазе на албанском платном списку те „општине“. Међу њима већ дуго времена било је и име „под кривичном и материјалном одговорношћу потписане“ директорке Драгице Митић и њеног супруга. Храброст да се потпише изјава а да се не престане са примањем дуплих плата долазила је пре свега из понашања власти Србије током режима Бориса Тадића а која је активно подстицала Србе на КиМ да прихвате нелегалне сепаратистичке институције и узму учешће у њиховом раду. Они који су то чинили на највишем нивоу били су редовни гости на седницама Скупштине Републике Србије у својству посматрача а незванично као гости једног туђег, страног „државног апарата“. То је у приватним разговорима потврђивао и сам Бојан Стојановић, који је говори да га нико не може правно гонити што је на челу нелегалне „општине републике Косово“ јер за све што ради има подршку Владе Србије. Користећи то Стојановић је своје пријатеље, рођаке и политичке савезнике додавао на албански платни списак иако се многи од њих никада нису појавили на послу. Сепаратисти су ово свесно дозвољавали ширећи спискове оних Срба које су тако „куповали за своју државу“ увлачећи их у административни систем „независног Косова“.

Са друге стране запослене у српским институцијама, који су се налазили на дуплом списку, Стојановић је вешто ротирао и путем администрације сепаратистичке „општине“ којом је управљао, евидентирао их као запослене у другој сродној институцији у околини. Тако је и Драгица Митић, фактички директор Економско – трговинске школе, била евидентирана као наставник у оближњој ОШ „Миладин Митић“ како би им заметнуо траг за случај директне провере одређене институције.

За оне који су са поносом презирали нелегалне структуре, и оправдано били задовољни примањима у матичним институцијам Републике Србије, списак који је открио двострука примања њихових колега који су постепено прихватали институције непријатељског система, најблаже речено представљљо је шок!

Лазић је током неколико година пре тога па све до данас, и не намерава да другачије поступи, упорно одбијао позиве бивших албанских колега да буде „само евидентиран“ на њиховом платном списку, сазнање о дословној издаји својих колега, доживео је снажно емотивно. По аутоматизму предаје жалбу Школском одбору, који је у међувремену такође именовала СНС клика, са захтевом за покретањем дисциплинског поступка против Митићеве, упркос атмосфери линча која влада према свима који нису „на њеној страни“.

Он захтева да Школски одбор против ње покрене дисциплински поступак и предузме Законом прописане мере због преваре, односно „Извршења кривичног дела на раду или у вези са радом“, прилажући као доказ њену пред Судом потписану изјаву и платни списак албанске администрације којим непобитно доказује да „код институција непризнате државе Косово остварује приход од 226.29 евра“ на месечном нивоу, редовно. Процес, наравно, никада није покренут.

Догађај из фебруара 2015. године, наизглед безазлен, потпаљује непријатељство сада већ чврсто повезаних двоструких играча, усмерено према њему. Наиме, због своје доследности и ставова које заузима, Лазић је неретко гост локалних медија у политичким дебатама, иако није члан ниједне странке нити учествује у власти на било којој страни. Тако се одазвао и позиву за учешће у емисији РТК2 на српском у којој је гостовао заједно са чланом СНС-а и „Српске листе“, Љубинком Караџићем, председником привременог органа града Приштине, по систему Р. Србије и истовремено замеником градоначелника Грачанице по систему тзв. „републике Косово“. Одмах по набрајњу његових функција, чиме је новинарка започела емисију, Лазић је упитао: „да ли било ко може да у исто време буде на два места? Како онда један човек може да обавља истовремено функције у институцијама два потпуно различита система и да било где постиже позитиван реултат?“. До краја емисије Лазић је задржао оштар критички став истичући издају која се на такав начин чини од стране локалних функционера. По завршету емисије Караџић је одбио и да се рукује са Лазићем иако су стари познаници а емисија никада није објављена на интернет страни ове телевизије, како је иначе обичај. Понижен истином која му је сасута у лице, Караџић убрзо налаже Митићевој да Лазићу загорча живот како зна и уме.

Дакле, основни разлог прогона професора Лазића од стране свих надлежних институција и њихових представника јесте чињеница да он никада није био члан не само владајуће, већ ни једне странке, као и да отворено презире „Српску листу“ која спроводи издају кроз квази-институције шитарских сепаратиста јер њени чланови својим присуством дају легитимитет албанској „државности“ на КиМ.

Мора се поменути да је непосредно пред последње изборе чланство СНС заседало заједно са свим другим странкама са којима дели власт. Једина тачка дневног реда овог заседања била је расподела институција зарад страначког присвајања радних места! Школа у којој је Лазић запослен припала је Српској напредној странци од којих је највећи део оних укључених у рад сепаратистичке власти и институција. По завршеном изборном процесу, сви директори, шефови, чланови школских одбора и управних кадрова смењени су у једном потезу. На силом упражњена места, и овај пут мимо закона Републике Србије, доведени су страначки „кадрови“ што је била једина „стручност“ неопходна за добијање посла. Професорица Драгица Митић именована је за новог директора ове школе.

Читајте и у штампаном издању Магазина Таблоид

Лазићу је ово био и више него довољан разлог да не признаје њен „ауторитет и њу као директора“, што јој је отворено, гласно и пред колегама рекао да је то „зато што су је изабрали шиптарски посланици“.

О својој стручности, према тврдњама ученика те школе, Митићева сама говори сопственим понашањем. Законска обавеза директора је да присуствује школском часу, пажљиво прати предавање и стручно га анализира, како би професорима указала на евентуалне пропусте и у сарадњи са њима унапредила наставу. Привидно поштујући закон, она посећује часове али током њиховог трајања „седи са стране на столици, врпољи се, не испушта мобилни из руке и непрестано шаље поруке“, чиме пружа катастрофалан пример ученицима који у њој треба да виде врхунски ауторитет. Све то се може покрити политичким утицајем својих пријатеља и рођака, поручује Митићева понашањем.

Са друге стране, међу својим колегама и код ученика, Лазић је познат по својој доследности у обављању дужности просветног радника, без обзира на порекло ученика, као што је то било према сину Звонка Стевића једног од најутицајнијих СПС кадрова на Косову и Метохији. Не због обилато изражене бахатости већ због намерног незнања ученика који се ослањао на утицај свог оца па и на задњем часу те школске године, пред просветним инспектором, на прозивку да одговара и поправи оцену устао је и рекао „нисам спреман“. Притисак је био огроман да Лазић ипак поправи недовољну оцену ученику како не би понављао из само једног предмета, али је то њему било незамисливо. Зато је накнадно снована комисија чији члан, по закону, он није могао да буде, и захваљујући томе недовољна оцена је поправљена.

Ни у животним питањима, где год је то икако било могуће, Лазић није пристајао на компромисе зарад „мирне главе“ и комфора. Да би обезбедио основну слободу кретања и да не би доживео да му струја буде искључена и тако буде гурнут у мрачно доба средњег века, и он је био принуђен да добави лична документа сепаратистичке творевине коју отворено презире. Али је један од ретких који себе свесно доводи у ризик, јер је успео да своју адресу боравка пријави у Београду како би возио аутомобил са српским а не „косовским“ таблицама. Познат је и по томе да баш никада није гласао на нелегитмним „косовским изборима“, што му они којима то није страно већ су и сами део тих квази-институција, не опраштају. Како време прекрива политичким муљем овај део Србије и њега српски опортунисти, посебно чланови Српске напредне странке, доживљавају не као политичког неистомишљеника већ као љутог непријатеља, отворено показујући мржњу према њему, посебно од доласка Александра Вучића на власт.

Септембра месеца 2015. године Живорад Лазић је обележио јубилеј од 30 година свог рада у просвети током којих је једино уживао поверење и поштовање не само на радном месту већ и окружењу у коме живи. Никада ни један прекршај није починио, нити је било каква санкција извршена над њим. Као својеврсна честитка за јубилеј, новембра те године од стране Школског одбора уручен му је пак закључак о покретању потпуно бизарног дисциплинсог поступка против њега!

Тачније, директорица му је претходно доделила још два часа и то преко пуне норме коју већ остварује а да то ничим није званично регулисано! Намера би можда била оправдана да у тој школи не ради професорица која предаје исту групу предмета а додељена су јој свега 4 часа. Додатна два, која вероватно имају за циљ да учине прекомерни притисак на Лазића, он препушта тој колегиници јер никаквим решењем није правно потврђена одлука директорке. За покретање дисциплинског поступка Школски одбор се позива на обичну потврду статуса професора за текућу школску годину са 100% радне норме у коме нема ни помена о додели додатна два часа. За разлику од његовог захтева за покретањем дисциплинског поступка против ње, заснованог на судски овереној изјави и платном списку албанског буџета, на који школски одбор није реаговао, у Лазићевом случају се одлуке доносе експресно и он пре било какве изјаве бива оглашен кривим за тежу повреду радне обавезе и кажњен умањењем плате у износу од 20% током наредна три месеца. Још чудније је што се захтева да одлука буде спроведена ретроактивно што се коси са свим начелима здраве логике.

Реагујући на те притиске са захтевом да се заустави мобинг против њега, Лазић се обраћао школским, покрајинским и републичким надлежним органима укључујући и Министарство просвете. Сви они и даље или ћуте или одговарају на начин који смо већ видели, неодређено, неосновано, незаконито.

Прича професора Живорада Лазића није само прича једног човека, већ одраз положаја Срба у окружењу које је створио режим Александра Вучића, коме су уста пуна „борбе за што боље услове живота Срба на КиМ“ а биографија све богатија сарадницима изузетно перспективне криминалне каријере, спремних да продају све и свакога не би ли удовољили свом хранитељу, великом Вођи, јер им од њенговог опстанка на власти зависи и сав лични „успех“.

Они Срби који желе да савесно обављају своје дужности, да поштеним радом обезбеде себи егзистенцију и да остану да живе на Косову и Метохији као делу Србије, иако окупираном, налазе се пред једним од највећих искушења у историји српсог народа, јер не само да им ни откуда не може стићи помоћ, већ се немају коме ни пожалити. Све у свему, ово је обична прича Србина са Косова и Метохије који данас само једно не жели – да изда.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s