Други пишу

КРВАВИ ВАСКРС 1944.


КРВАВИ ВАСКРС 1944.

2011-04-24 15:59:14., Прес, пише: Милослав Самарџић

Прошло је 67 година откако су бомбардери Западних савезника разорили Београд, а државни историчари и даље упорно остају при ставу да “Срби нису били посебно изабрана мета“, означена од стране комуниста

За класичну комунистичку историју савезничка бомбардовања ср­пс­ких градова била су табу тема. Тај израз – савезничка бом­ба­р­до­вања српских градова – није ни постојао.

После 1990. године најпре је реаговала штампа, оптужујући за ве­ли­ке цивилне жртве не само Западне савезнике, већ и комунисте који су наводили њихове авионе. Преовладало је мишљење како су кому­ни­­с­ти искористили прилику да се освете Србима, зато што су им се нај­­­ви­ше супротстављали, док су, истовремено, поштедели хрватске гра­­дове.

Званична историја огласила се касније, покушавајући да демантује ово широко распрострањено мишљење. Карактеристичан је већ нас­лов чланка др Момчила Павловића, директора Института за сав­ре­ме­ну историју у Београду, објављеног у дневном листу “Данас“ 17. и 18. априла 2004. године: „Истина о савезничком бомбардовању српских гра­дова 1944. године – Срби нису били посебно изабрана мета“.

Павловић је, дакле, тврдио да су попут српских бомбардовани и хрва­тски, као и градови у свим земљама иза линије фронта.

У истом духу писао је и др Ђорђе Станковић, шеф катедре за ис­то­рију на Филозофском факултету у Београду, у “Војноисторијском глас­нику“ бр. 1-2 за 2006. годину. Станковић најпре тврди да је “бом­ба­рдовање Београда“ у ства­ри тражио генерал Дража Михаиловић, вој­ни министар Краљевине Југосла­ви­је и начелник штаба Врховне ко­ма­нде Југословенске војске, и то уз напомену “да Срби неће жалити ци­вилних жртава“.

Међутим, ђенерал Дража није тражио бомбардовање Београда, већ стра­тешких циљева у Србији. У овом случају, поменуо је железничку станицу у Нишу, мостове код Београда, Трепчу, Борски рудник, итд. Није рекао “да Срби неће жалити цивилних жртава“, већ његова ре­че­ни­ца гласи: “Евентуалне жртве биће потпуно опроштене од грађана“. Стан­ковић не помиње ни контекст приче: Битку за снабдевање, одно­с­но савезничке операције против Ромеловог Афричког корпуса. Са­вез­ници су тражили од Драже да уништава немачке транспорте за Аф­рику, што је он и чинио, захтевајући истовремено да се у ту акцију ук­ључи и авијација Западних савезника, што она није била у могућ­но­сти.

Пошто је оптужио Дражу, др Ђорђе Станковић прелази на одбрану во­ђе оружаних формација илегалне Комунистичке партије Југосла­вије, Јосипа Броза Тита. Он пише да су и Броз, и други припадници ње­говог покрета, тражили само бомбардовања стратешких објеката и војних мета. Савезници су уважавали њихове захтеве, а бомбардовали су и по сопственом нахођењу, али такође само легитимне циљеве.

Када је реч о првим бомбардовањима Београда 1944. године, Стан­ко­вић тврди да им је “мотив свакако био одвлачење пажње од иск­р­ца­вања у Нормандији“, додајући да су бомбе бацане баш на Васкрс како би се минимизирале цивилне жртве. Наиме, били су нерадни дани, па у војним фабрикама није било радника. Страдање цивила које је ипак ус­ледило, пошто је много више бомби пало на стамбене четврти него на фабрике, Станковић објашњава лошим временским условима, због ко­јих је авијација дејствовала са веће висине, и самим тим мање прец­и­зно, као и несавршеним нишанским справама. Ипак, савезници су спа­сили ве­лики број цивила, јер свесно нису бомбардовали нај­зна­чај­нији вој­ни објекат у престоници – огромна слагалишта бензина и му­ни­ције на Ау­токоманди. Да су погодили ова слагалишта, наводно би би­ла уни­ш­тена чет­в­ртина града.

Све ове тврдње су недокументоване, што каже и сам Станковић, али он верује да ће се документа која их потврђују једнога дана свакако пронаћи. Она која су већ пронађена, Станковић не узима у обзир. На пример, снимци начињени из америчких авиона показују како су вре­ме­нски услови били идеални.

Узроцима бомбардовања Београда Станковић се враћа и на крају свог рада, мање-више отворено тврдећи да је оно у ствари било зас­лу­жено. Ево цитата:

“Који разлози су навели команду америчке 15. армије да њихове ваз­духопловне снаге бомбардују Београд, као и друге градове у Ју­гос­ла­вији, а посебно у Румунији, Мађарској и Аустрији?

Прво, подручје европског југоистока је било под немачком оку­па­ци­јом и третирано као ‘немачки допунски привредни простор’.

Друго, Београд је био изузетно значајан саобраћајни и индуст­ри­ј­ски центар који је радио, као и многи градови на окупираним тери­то­ри­јама Европе, за немачку војну индустрију.

Треће, од када је престао сваки покрет отпора у граду, који је био из­ражен од стране скојевских група одмах после капитулације земље, као и уништење београдске партијске организације до марта 1942. го­дине, Београд је живео животом ‘пацификованог и квислиншког гра­да’. Обавештајне службе савезника, као и партизана, имали су податке да је само у ваздухопловној индустрији која је радила за Немце радило преко 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и сре­дње школе са великим делом предратног просветног кадра, да је ка­залишни живот био као и пре рата, да је било отворено преко 300 ад­вокатских канцеларија, да су чак и повећани капацитети здравствене службе доласком избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су лекари и медицинске сестре лечили немачке официре и војнике ис­то као и Београђане (који су тако излечени настављали да и даље убијају Србе, Јевреје и Роме), да се ниједан генерал кога је Милан Не­дић ослободио из немачких логора није активирао у антифашисти­ч­кој борби, да су готово сви значајнији припадници интелектуалне и нау­чне елите потписали ‘Апел’, да је око 1.000 студената из угледних гра­ђанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Не­ма­чку, итд. – свима њима данас се одаје признање зато што су се ‘одуп­рли комунистичкој куги’!

Четврто, Београд је у ратној стратегији од стране Савезника тре­ти­ран исто као и сви такви градови и стратешки војни објекти на ју­го­и­с­току Европе.“

У овом набрајању нарочито је важна трећа ставка, у којој се као један од разлога савезничких бомбардовања Београда наводи што у ње­му није било комунистичког покрета отпора, нити, због рас­по­ло­же­ња грађанства, услова за његово постојање. Тако, ма колико се тру­дили да оспоре политички карактер разарања главног града, и уопште срп­ских градова – државни историчари нехотице ипак потврде по­с­то­јање политичке позадине.

Да, у Београду није било комунистичке илегале, барем не у зна­чајном броју, због чега је Гестапо имао само “ДМ одсек“. Неизбројане хи­љаде Дражиних присталица Немци су мучили у Главњачи, Рат­ни­ч­ком дому и бројним другим затворима, пре него што су их стрељали на Бањици и у Јајинцима. Ово доказју и документа Гестапоа, пох­ра­ње­на у Архиву Града Београда, али историчаре типа др Ђорђа Стан­ко­ви­ћа то просто не занима. Они и даље понављају да је Дражина ор­га­ни­зација заправо сарађивала са Немцима.

Подаци које је Станковић изнео под ставком три су, наравно, или пре­терани, или нетачни. Примера ради, колико генерала је Милан Не­дић ослободио из ратног заробљеништва, то потписнику ових ре­дова није познато, али њих двојица, Миодраг Дамјановић и Живорад Бо­­жић, искористили су прву прилику да се ставе под команду ђе­не­рала Драже. Да стају под команду бравара, абаџија, каменорезаца, “ве­чи­тих“ студената, или евентуално неких својих негдашњих под­о­фи­ци­ра, сада у комунистичким редовима – то генералима није било ни на крај памети. У редове оружаних формација КПЈ ступали су само не­ки ге­нерали “Независне Државе Хрватске“.

Мада му реаговања Југословенске владе и дипломатије нису по­з­на­та, или их макар не наводи, Станковић тврди да су она била млака и неа­декватна, као и да су ућуткана адекватним одговором Западних са­ве­зника о гађању војних циљева. А онда се обрушава на Слободана Јовановића:

“О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете ге­нерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Вин­стон Черчил није до краја рата више желео да види било кога чла­на те владе. И у томе је, дабоме, величина Слободана Јовановића, да­на­шњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 ди­нара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 ди­нара! Е то се у науци зове цивилизацијска срамота, права слика ‘ре­ви­зионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента!“

Све у свему, ставове званичне историје у Србији о са­ве­з­ни­чким бом­бардовањима 1944. године, као и о Другом све­т­ском рату у це­ли­ни, просто је мизерно уопште и цитирати. Међутим, они су такви как­ви су и морамо их примити к знању.

У књизи “Крвави Васкрс – савезничка бомбардовања српских градова“, која је управо изашла из штампе, ово питање покушао сам да осветлим са што више страна. На ограниченом простору овог чланка издвајам део о изузимању српских градова из стратегије Западних савезника усвојене још на почетку рата: да се на територијама окупираних земаља бомбардују само војни об­јекти и индустријска постројења која могу послужити у војне свр­хе. Бомбардовања насељених места била су дозвољена само на територији Трећег Рајха и његових савезника.

Зашто су, дакле, Срби постали изузетак?

У последњој фази Другог светског рата Западни савезници су отворено стали на страну југословенских ко­­муниста. Ратни циљ комуниста био је освајање власти, што је по­д­ра­зумевало борбу против Југословенске војске (четника), освајање Ср­­бије и специјално Београда, као главног града. Тако се не­при­ја­те­љ­­ство комуниста против српског народа пренело и на За­падне са­­вез­нике. Наравно, југословенски комунисти нису били то­лико мо­­ћ­ни, већ су искоришћени као алиби у западној ратној стра­тегији, која је подразумевала што је могуће веће преношење ратних на­пора, односно људских и материјалних жртава, на Совјетски Савез.

Планска употреба западне авијације у корист југословенских ко­му­ниста уговорена је на конференцији Черчила, Рузвелта и Ста­љина у Техерану. Предвиђено је да се о детаљима бо­м­ба­­рдо­ва­ња ка­с­није договоре Черчил, британски официр за везу код партизана ге­нерал Фицрој Ма­к­лејн и Ј. Б. Ти­то. Договор се састојао у томе да ко­­мунистички Врховни штаб јавља Западним са­ве­з­ницима шта тре­ба бомбардовати и они су то и чинили.

“Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“, писао је Ј. Б. Ти­то својим командантима, пошто му је Маклејн пренео Чер­чи­лову по­руку. Бомбардовање Подгорице и других већих места у Цр­ној Го­ри тражио је локални командант Пеко Дапчевић. После на­лета са­везничких авиона он је известио да су “у Подгорици бом­бар­до­ва­ни углавном војнички објекти“, као и да је “морални ефекат бом­бар­­довања добар“. У ствари, било је убијено преко 2.000 цивила, уз незнатне немачке губитке.

Из Србије бомбардовања је најупорније тра­жио Коча Поповић.

Међутим, када су словеначки комунисти тражили бомбардо­ва­ње Љубљане, Едвард Кардељ им је из Врховног штаба, са Виса, од­­го­во­рио:

“Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хи­ља­де наших мртвих људи, а непријатељ би претрпео готово ни­ка­кве губитке. У томе имамо искуство из целе Југославије. Им­а­ј­те на уму да савезнички авиони бомбардују на посебан начин, та­ко да по­к­ри­вају целе површине. Можете лако замислити како би то из­г­ледало у Љубљани. Била је то крајња лакомисленост и не­од­го­во­р­но­ст пред својим народом немати у виду све те мо­ме­нте. То ва­жи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.“

Наравно, ово није било “искуство из целе Југославије“, јер су по­ред словеначких од тепих бомбародовања били изузети и хр­ва­т­ски гра­дови. По захтевима Ј. Б. Тита и његовог Врховног штаба, а у до­говору са Британцима, бомбе су “на посебан начин“ бацане само на српске градове.

Крајем 1944. године, када на истоку земље није било Немаца, по­ново се поставило питање бомбардовања Загреба. Више се није мо­гла прикрити чињеница да се главне немачке снаге налазе у хр­ва­тс­кој престоници и другим већим хрватским градовима, где су по­­штеђене дејства савезничке авијације. Комунисти су, ме­ђу­тим, заб­рањивали не само бомбардовање хрватских градских центара, већ и њихових околина, док о ваздушним нападима на ус­та­ш­ке и домобранске јединице није било говора.

На ово су савезничке ми­сије уложиле приговор Главном шта­­бу Хр­ватске, који се обратио Вр­ховном штабу. Ј. Б. Тито је од­­го­во­рио 26. децембра, следећом на­редбом:

“Неколико наших градова без неке нарочите војничке ко­ри­с­ти уп­ро­пашћени су од стране савезничке авијације. Забрањујемо бом­ба­­р­довање непосредне близине Загреба. Споразумите се са њима (сав­езничким мисијама – прим. аут) да бомбардују комуни­кације ка­да се крећу непријатељске јединице, па и мања мјеста где су по ва­ш­­им поузданим информацијама јаче непријатељске ко­н­це­н­т­ра­ције.“

Позивајући се на ово наређење, Главни штаб Хрватске 28. де­це­мбра пише 4. ударном корпусу да се забрањује “бомбардо­вање гра­дова“, као и да се од савезничких мисија “тражи бомбар­до­вање ко­муникација и мањих места, под условом да се распола­же поузда­ним по­дацима о концентрацији непријатељских снага“.

Одговорност комуниста за бомбардовања, која је после рата скри­­­вана, у оно доба била је опште позната, захваљујући вестима Ра­­­дио Лондона. Тако, позивајући се на савезничку Команду Сре­до­зем­­ља, радио Лондон је 9. априла 1944. године јавио да је нај­но­вије бо­м­бардовање Никшића, Бањалуке, Ниша и других градова “пре­дузето од стране савезника на захтев маршала Тита, и да је намера ов­их бомбардовања да разбију места отпора на која партизани на­и­­лазе“.

Због овога је југословенски амбасадор у Лондону, Бо­жидар Јев­тић, 18. априла упутио Британцима следећи протест:

“Ју­гос­ло­ве­нска влада ду­боко је забринута кад су таква бо­м­ба­р­до­ва­ња пре­д­стављена као ин­тервенција у корист једне, а против друге стра­­не, што оставља утисак на народ Југославије да велики са­ве­зници, не само што се интересују унутрашњим и локалним ства­ри­ма и размирицама, већ активно узимају учешћа да помогну један по­­­ли­тички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и не­­­га­тиван…

Са тачке народног гледишта, бомбардовање југословенских гра­дова од стране савезничких ваздушних снага биће крајње омрзнуто од Југословена, и психолошке и политичке последице могу пре­ва­зи­ћи све војничке предности постигнуте таквом акцијом.“ Јевтић је затим тражио да се “направи једна ревизија политике бом­бардовања југословенских градова“, као и да се убудуће бом­бар­до­вања не представљају као “политичка мера, већ једино као вој­ни­ч­ка потреба!“

Мада су бом­ба­р­довања тражили многи комунистички фун­к­ци­о­не­ри и команданти, британски мајор Џон Хеникер Меј­џор, “као и дру­ги из­во­ри“, казују да ни једно бомбардовање није пре­дузето без “јасне“ доз­воле Ј. Б. Тита.

 

“Слобода“, Чикаго, 25. април 2011.

3 replies »

  1. БРАТ МИЛОСЛАВ ЈЕ НАПИСАО ИСТИНУ банда комунистичка ЈЕ ТРАЖИЛА ДА ТЗВ лажни савезници БОМБАРДУЈУ СРБИЈУ НЕ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ ДА СУ ИСТО ТАКО УБИЈАЛИ ПО ПОДГОРИЦИ НИКШИЋУ БЕРАНЕ БИЛЕЋИ ГАЦКУ НЕВЕСИЊУ ТРЕБИЊУ ЦЕЛО ВРЕМЕ ОД ВАСКРСА ДО ТРАГИЧНЕ ПОБИГИЈЕ ВОЈВОДЕ ПАВЛА ЂУРУШИЋА И ЈУРУШЛИЈА КРОЗ БОСНУ СУ ТИ ТЗВ савезници УБИЈАЛИ ЧЕТНИКЕ И НЕДУЖНИ СРБСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ КРЕНУЈО СА ЧЕТНИЦИМА И СВЕШТЕНСТВОМ СПЦ СА ВОЈВОДОМ ПАВЛОМ ЂУРИШИЋЕМ ЗАЈЕДНО СУ УБИЈАЛИ ИЗ ВАЗДУХА енглези американци А СА ЗЕМЉЕ немци усташе партизанска копилад ДА ИМ ЈЕБЕМ ОЦА ТЗВ савезницима МОЈИ СУ ЈЕДИНО САВЕЗНИЦИ ГОСПОД И КОЗАЦИ СССС

    Свиђа ми се

  2. Све је и тада као и недавно а и убудуће ће тако бити уништење Србства и Србије,и ти центи моћи никада неће имати према Србији пријатељски однос све док нас не отргну од наше свете вере Православља,и љубави коју имамо према Русији и Руском народу.

    Свиђа ми се

  3. Историја се понавља.
    Колаборационисти ДОСа на челу са ЂинЂићем звали су да се сруши народом изабрана власт.Када су ти исти енглези смакли Ђинђића, бојећи се да не осујети њихове интересе распарчавања српског тела и државе, нашли су или купили новог „бравара из лондонске гвожђарске радње“ поимену АвАв и Николић, Дачић и Сорошеви ђаци из антинародног Отпора. Локални српски крволоци унајмили су за севетнике не Фрица Маккејна, него још горе. При садашњем Генералштабу „српске“ војске данас су НАТО инструктори, а саветници Блер, Солана, гђа Лихт, Меркел.
    Збацимо комунисте Вучића, Дачића, Јанковића,Тадића… Одбацили су Николића, показао се као слабак за Лондон.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s