АКТУЕЛНО

Александар Мезјајев: Предмет генерала Младића – Трибунал одуговлачи са доношењем хитне одлуке


На разматрање захтева о доношењу хитне одлуке за пружање медицинске помоћи председнику Слободану Милошевићу, до доношења одлуке Претресно веће МТБЈ је изгубило два и по месеца. Захтев је био поднет 12. децембра 2005. године[1], а судије су донеле одлуку (одбили су пружање такве помоћи) 23. фебруара 2006. године[2].

У овом тренутку Претресно веће МТБЈ разматра захтев о пружању хитне медицинске помоћи генералу Ратку Младићу ево већ скоро месец дана. Захтев је био предат 20. марта, но од стране суда за сада нема никакве реакције.

Напротив, веома активно је реаговало тужилаштво. Иако оно нема никаквих пуномоћја у одлукама о решавању питања о здрављу оптуженог, оно је упутило Претресном већу више него одвратну ноту. У тој ноти, оперисани од памети тужиоци, изјављују да су они против пружања хитне медицинске помоћи генералу Младићу.[3] Изгубивши потпуно савест (треба рећи да се то није десило ових дана, него много раније) тужиоци су изјавили да је одбрана смишљено искривљено приказала стање здравља Ратка Младића. Штавише, они су изјавили да је стање здравља генерала „потпуно нормално за његов узраст“, да се његово здравље чак знатно побољшало под присмотром изузетних затворских лекара и да „независни експерти“ хвале тај ниво медицинске помоћи који добијају затвореници МТБЈ. Та конструкција је била смишљена да би се „оповргао“ аргумент одбране о томе да генерал Младић неће побећи, јер му његово стање здравља то неће дозволити. Не, изјавили су тужиоци – он се већ 16 година налазио у бекству, иако је већ тада био болестан. А да им нико не би противуречио што се они позивају на догађаје најмање седмогодишње старости, тужиоци су изјавили да се у затвору стање генерала побољшало!

На основу чега су тужиоци изјавили да се стање здравља генерала побољшало? Ти аргументи се своде на: показало се. Затворски лекар Фаљке им је саопштио да стање здравља генерала посматра неколико специјалиста, укључујући геронтолога и радиолога (интересантна примедба!). И то је све??? Посматра? Зар тужиоци заиста сматрају да, ако ти лекари и посматрају оптуженог, то представља и адекватно лечење? Тешко да сматрају. Иако су хуље, они нису идиоти. У предмету Слободана Милошевића тужилаштво је чак покушало да представи себе као „будаласте“, тврдећи да су председника Југославије лечили „најбољи лекари“ Холандије. Но, чињенице говоре супротно. Ти „најбољи“ не само да нису могли да открију дијагнозу, него су и давали апсолутно некорисне савете. Тако су му, на пример, на жалбу С. Милошевића о томе да јака главобоља доводи до шумова и губитка слуха, „најбољи“ хашки лекари саветовали да уопште ништа не ради („то је од старости“), или да „боље намести јачину звука у слушном апарату“! Ти медицински налази су били тајни и објављени су тек после смрти С. Милошевића. У ноти тужилаштва у односу на генерала Младића, поново наилазимо на налазе „независних“ стручњака, а при том су њихова имена премазана бојом и не наводи се текст њиховог налаза. Јасно због чега! Тужиоци критикују адвокате  Р. Младића због тога што они, наводно, нису доказали неопходност лечења генерала и чак ни посебну опасност његовог стања. Но, они сами потврђују своју тезу само позивањем на тврдње затворског лекара Фаљкеа – човека који носи директну одговорност за смрт многих затвореника у затворима МТБЈ.

Тужиоци су одлучили да  своју ноту утемеље на подругљивој интонацији, када су цитирали речи самог генерала Р. Младића, који је, захваљујући лекарима који га лече, и главног лекара Фаљкеа назвао „пријатељем и чланом породице“. И те речи су тужиоци покушали да супротставе аргументима захтева адвоката! А у тим аргументима адвоката било је утврђено да је читав низ лекара недвосмислено закључио да лечење које је пружено генералу, не одговара савременим стандардима и да је неадекватно. Генерал Младић, несумњиво, не зна и није могао знати да су га његови „добри лекари“ удостојили застарелим и неадекватним методама лечења. То је очигледна чињеница. Међутим, тужиоци о томе једноставно ћуте. Као што такође прећуткују, када говоре о могућности бежања, да је гаранције дала Русија. Глупа су – и то демонстративно глупа – расуђивања тужилаца о могућности бекства генерала Младића у случају његовог привременог ослобађања, јер се просто игнорише сама чињеница да је Русија пружила одговарајуће гаранције трибуналу. Ми већ знамо такву тактику – не приметити само постојање гаранција Русије као што је то урадило Претресно веће у предмету С. Милошевића. Судије једноставно нису приметиле постојање таквих гаранција, још једном показавши да МТБЈ није истински суд, него политичка установа која себе назива „судом“.

У покушају да по сваку цену не дозволи спашавање живота генерала Младића, тужиоци су пошли на подметања и умишљено су искривили суштину медицинских налаза на основу којих је урађен захтев адвоката за привремено ослобађање. Тако је тужилаштво утврдило да су налази о критичном стању здравља генерала Младића урађени само од стране оних лекара који су, наводно, изучавали само медицинске анализе, но не прегледајући пацијента лично. То је директна лаж, јер овај налаз је урадио тим руских лекара, Доктор Ковачевић и чак Д. Крас кога је одредио секретаријат МТБЈ, који су лично прегледали генерала.

Адвокати генерала Младића, Бранко Лукић и Драган Иветић, 7. априла су упутили захтев Претресном већу, подсетивши судије да се ради о животу оптуженог и да одлука мора бити донета што је могуће пре.

 

Александар Мезјајев

—————

УПУТНИЦЕ:

[1] Milosevic, Case No. IT-02-54-T, Transcript, T. 47258–47259 (12 December 2005).

[2] PROSECUTOR v. SLOBODAN MILOSEVIC. DECISION ON ASSIGNED COUNSEL REQUEST FOR PROVISIONAL RELEASE // www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/tdec/en/060223.htm#3

[3] THE PROSECUTOR v. RATKO MLADIС. NOTICE OF FILING OF PUBLIC REDACTED VERSION PROSECUTION RESPONSE TO EMERGENCY AND URGENT MOTION FOR PROVISIONAL RELEASE OF MR. RATKO MLADIС BASED ON HUMANITARIAN AND MEDICAL REASONS

 

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

————–

21.4.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Овог лета навршиће се 139. година од историског Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    Имајући у виду да западно-европски тријалисти-империјалисти, езотеристи, окултисти, идолатристи и ритуалисти нису уопште узимали у обзир србске тежње за ослобођење и уједињење. Напротив, њеихов циљ је био да Србе треба окупирати, сломити, разбити, раслојити, таманити и генетички ослабити на Балкану и не дозволити им уједињење. Њихово начело је на снази и данас. То је и њихов АВНОЈ потврдио, иза којег је стао и свемоћни западно-европски и амерички империјалистички естаблишмент. Збигњев Бжежински је други дан после Дејстона изјавио да је Република Србска привремено решење и да ће бити елиминисана. Све остало су дневне политичке манипулације.
    У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао:

    „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Имајући на уму да је у току 1893. године публикована је књига Гл. Гершића под насловом „ Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Ограничили бисмо се само на цитате из његове књиге да би одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро’угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ…“

    Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s