Комнен Коља Сератлић

Комнен Коља Сератлић: КАДРОВАЊЕ И ПРОТЕСТИ


Комнен Коља Сератлић
Траг у времену из црног шешира

Неко ће се, с правом или не, упитати: зашто овакав наслов, а добар наслов је пола текста. Откад сам почео да размишљам, бежао сам, односно нисам се предавао игри питања јер прави одговор може дати само онај који пита (Фром је рекао да је мудрост поставити питање). А шта рећи тек о писању, које је у директној корелацији са питањем (питањима). Сви ми који пишемо требало би да водимо рачуна о томе да је писање велика одговорност, чак и пре писања.

Феноменом званим к а д р о в а њ е бавим се више од 40 година. О кадровању у дипломатији нико од дипломата није написао и објавио толико текстова, говорио на радију, телевизијама и округлим столовима, колико моја маленкост. Дипломата, књижевни маг и нобеловац Андрић, о значају кадровања у дипломатији је проговрио на само две стране: између осталог је нагласио да се погрешке у кадровању (у звањима) нигде тако скупо не плаћају као у дипломатији. „Залуталим трује живот и подрива душу, ствара несрећнике нарочите врсте“. А шта рећи тек о залуталима у политици у министарским и партијским фотељама, на највишим функцијама, који трују душу свеколиког народа.

Зашто сви ми који се усудимо да пишемо, сваљујемо на главу и на леђа толико бреме у жељи да писањем поправимо нешто око себе или цели свет, што је у бити непоправљиво? Зар не сваљујем на себе велико бреме ако напишем (а написаћу) да је, на пример, кадровање у правосуђу Србије катастрофално?

Све се може поправити у једном друштву, све поре живота ако је правосуђе на високом нивоу и ако је, пре свега, ван домашаја извршне власти. Суноврат права и правде већ одавно влада у Србији, јер се у великом броју правосудних иституција налазе неки чудновати људи (ова тврдња не искључује чињеницу да у правосудним органима има, нажалост, мали број моралних и способних делилаца правде), које су искадрирали они којима истинско правосуђе смета (моје искуство и великог броја оштећених људи говори да је, например, Више јавно тужилаштво у Београду најгоре у земљи  – углавном не покрећу кривичне поступке против починилаца криминалних дела, углавном силника, иако имају документована сазнања, или их покрећу селективно, односно по наређењу). И не би требало томе да се чудимо, јер се налазимо у једном бирократизованом партијском и државном апарату где влада идеолошка логореја (патолошка говорљивост, незадрживо причање), теоријски конформизам, искључивост, хипокризија, цинизам, политичка нарцисоидност, а све због лоших кадровких решења у институцијама и у партијама.

С обзиром на то да су се највиши (кадровски) прваци опозиционих партија, вође партија, изјаснили да нису организатори садашњих протеста (имам утисак да се Србија зажелела, свекодневних протеста, пиштаљки, лонаца и поклопаца), ја не смем да поставим само једно кључно питање: Ко су организатори? Не смем, јер на то питање немам одговр (врсни анлитичари, као што су Балабан, Хорват, Бакарец, Тодоровић, су поставили то питање и на њега одговорили, уз свеколику моју сагласност). Али, нажалост, на то питање још није одговорила Влада, врховни командант или макар ресорни министар, а на основу темељитог сазнања и необоривих чињеница служби бизбедности које плаћамо ми порески обвезници. Разне изјаве „нека шетају до миле воље“, „ми смо демократска земља“ и друге небулозе су неозбиљне и имаће далекосежне последице.

Када би се неки вођа, макар једне партије, примера ради Двери, изјаснио да је организатор (напротив и тај вођа је неколико пута у ТВ емиси јавносервисне ТВ куће, на поновљена питања, да ли је организатор, децидирано одговарао да није), ја бих му честитао, посебно на финансирању тих, да их крстим, „шетњи“. Дакле, и тај највећи кадар једне партије, који је на изборима добио целих 2 посто гласова (после свих избора тврди да је покраден, а да није покраден био би председник Србије) и друге опозиционе вође и представници разних патуљастих партија, изјављују да су „ни причјом“, како би рекли Руси, на једној страни, а на другој, учествују у тим „бенигним шетњама“, изјављују да подржавају српску младост и на себе преузимају велику одговорност, посебно што ће се те „шетње“, поуздано знам, претворити у рушење Београда и других градова Србије. Такво понашање је недопустиво, неодговорно и опасно, посебно за српку евроомладину (види мој текст „Српска евроомладина“, објављен у рубрици „Погледи“ у Политици и на више портала).

Председници Србије, председници Влада Србије, од 2006. године од када је Србија постала самостална држава (или како Дукљани кажу „чоче, ми смо вам створили државу“), највећи су кривци за стање у Србији, укључујући и ове „шетње“ и то понајприје због лошег кадровања. На питање, да ли је то кадровање било и да ли се кадрује по нечијем (читај страном) наређењу или је то неозбиљно и неодговорно понашање домаћих владара, одговарам да се радило и ради и о једном и о другом. Неке од садашњих главних шетача и кандидата за Председника Србије, на недавним изборима, искадрирали су и једни и други.

Тадић је створио Јеремића (искадровао га је). Дозволио му је као министру спољних послова (иако није имао право да се понаша као да је у Србији преседнички систем) да сам одређује правце спољне политике, да кадровање у МСП-у претвори у проституцију, да свађа Србију са традиционално пријатељским земљама, да даје изјаве које су нанеле велику штету Србији и да потроши огромни новац, јер се са камарилом која га је пратила није вадио из авиона и најскупљих хотела. О томе колико је новца упумпао у „Аероклуб“, знају и мала деца.

Када је Јеремић натукнуо да ће бити кандидат за председавјућег ГС ОУН, онда је тај исти Тадић експлодирао и изјавио (парафразирам) да је Јеремић, као министар спољних послов, све радио у своју корист, да је посвађао Србију са великим бројем земаља, те да је, такође, велики број (92) и то значајних земаља, за време његовог министровања, признало државу Косово. Србија као земља чланица ОУН, односно Влада или њен представник, није дала изјаву да је Јерeмић кандидат. По наређењу Русије, која је на тај начин спречила да Литванац буде председавјући ГС ОУН, у пет до дванест Јеремић је постао кандидат, односно дата је тзв. прећутна сагласност, што су неки страни званичници оценили неморалним.

Након што је завршио једногодишње председавање ГС ОУН, потрошивши огромна новчана средства (главни посао му је био да се насликава са Обамом и двема лепим пратиљама), отвара Институт (ЦИРСД) у сали ЈДП (што је недопустиво, јер се ради о скрнављењу институције културе). Том отварању присутвују и Председник Србије и председник Владе, сви министри, плус Његова Светост Патријарх. Дакле, сви су морали присуствовати по нечијем наређењу. Да брука и срамота буде већа, само дан раније (била је недеља) нико од политичара није присутвовао једнонедељном обележавању „300 година Карловачке митрополије“ (која је дала 11 патријарха, која је сачувала српски језик, ћирилицу, православље), ни Светој Архијерејској Литургији у срцу православља – С. Карловцима, коју је водио Његова Светост Патријарх српски, уз присуство свих владика, од Трста до Русије.

Одмах након ухљебљења (и ЦИРСД је нечији об. пункт), Јеремић се самокандидује у име Србије за генералног секретара ОУН. Николић је био против, а Вучић, на питање новинара, да ли ће Влада подржати Јеремића, мало шеретски каже: „Могуће је, не бих искључио ту могућност“, икао је у почетку (и не само он) изјављивао да ће Србија подржати М. Лајчака. Антисрпски амбасадор у ОУН, Хрват из Сарајева (наглашавам да се ради о страном држављанину у пензији, не бих имао ништа против да је Хрват из Србије) Старчевић, јавно у сред Њујорка (што спада у дипломатски скандал), оштро критикује Владу Србије што не подржава Јеремића. И уместо да га Влада, због таквог дипломатског скандала опозове по кратком поступку, а Јеремића, чији је кадар био тај амбасадор, лустрира, Влада по нечијем наређењу формално подржава Јеремића, уз неморалну изјаву Н. Стефановића: „Подржали смо га иако је био катастрофални министар спољних послова“ (то није онај Н. Стефановић, окорели србомрзац, који је годинама главни политички уредник јавносервисне ТВ куће). И Тадићу је неко наредио да промени мишљење – неочекивано даје подршку Јеремићу, иако је себе видео као кандидата.

Е, сада да се подсетимо на избор С. Јанковића за заштитника грађана (што, такође, спада у кадровање). Надам се да функционери Србије, посебно СНС-ов двојац без кормилара и многи аналитичари, новинари, нису заборавили да га је Скупштина 2012. једногласно (сви посланици и позиције и опозиције, без иједног гласа против) изабрала за заштитника грађана, што је свакоме ко је иоле био близу памети, постало јасно да је то неко наредио. Међутим, садашње вође, посебно тај двојац без кормилара, немају храброст, а ни политичку одговорност да саопште нама поданицима ко им је наредио (наметнуо) С. Јанковића, који је своједобно изучио занат (али и не занат за добробит Србије) у Мисији ОЕБСА. Био је селективни заштитник грађана (на пример обећао је али није заштитио око 400 несрећника којима је Влада Србије покрала станове, куће, виле, милионе евра, односно Стамбени фонд савезних органа). По природи осион, себе је уздигао изнад свих институција у земљи, чак изнад Парламента који га је изабрао. Иако је било моралних људи који су тражили смену Јанковића, посебно након афере „пиштољ“ нико од званичника, односно Парламент није смео да га смени. Јанковић се самосменио, приваливши шамарчину, или боље речено пљунвши, на све оне који си га изабрали, и ја му овом приликом на томе честитам.

Нормално, не би се самосменио да није постао нечији кадар коме је намењена велика политичка будућност, шта ће радити и како ће радити. Да би наредбодавац остао анониман, у новембру 2016. године, једна тужна шачица, како су се назвали – „јавним личностима“, иако би правилније било да су се назвали „јавним индивидуама“, потписују апел са позивом С. Јанковићу (како то баш њему, зашто не нпр. Шешељу или Чанку) да се кандидује за председника Србије. Ако у Србији и расејању има више од 12 милона Срба, онда је тих 100 „јавних личности“ мање од шачице (само у дијаспори има 18 000 универзитетских професора, научника, режисера, новинара – интелектуалаца). Не би требало занемерити да у тој шачици, осим главног боса – отпораша и финансијера, има србомрзаца, који су то истицали у изјавама, књигама, текстовима, филмовима, серијама итд.

Немогуће је набројати све примере тог и таквог кадровања, али још један пример је кадровки бисер садашњих вођа. Бивши Јуловац, кога су Досманлије након октобарске пироманске револуције истерале из МСП-а (у МСП га је међу 40 других Јуловаца, довела једна дама са цветом у коси, која је кадровала у три министарства: војном, МУП-у и МСПУ), а који је након истеривања једно време провео у иностранству (ко погоди у коју је страну земљу отишао, добиће бинго или лото премију), владајућа СНС поставља за генералног секретара Председника Србије. После буквално неколико месеци постављен је за шефа БИА-а, да би га, опет након неколико месеци, поставили за министра војног (увек сам се гадио генијалних сваштара). А, онда, по узору на комунистички ситем кадровања, односно склањања у илегалу, шаљу за амбасадора у једну, за Србију мање важну земљу. Нико се није упитао шта је радио и да ли је нешто урадио, за кога је радио у тим институцијама, посебно – ко је наредио да брзином звука пролети кроз те „безначајне“ институције у којима, очито је, не постоје државне тајне.

Зашто сам се осврнуо на један друштвени сегмент – кадровање? Зато што очекујем од аналитичара, посебно двојице водећих, да обрађују друге сегменте, појаве у друштву и да се не баве само ликом и делом (буквално су опседнути и опхрвани мржњом) будућег Председника Србије. Терминологија коју користе није својствена хуманистима и врхунским аналитичарима (додуше, сами себе су прогласили најбољим аналитичарима и да су свест и савест свеколиког српског народа). Један од те двојице каже: „Вучић је суманути лудак и диктатор, који ће уништити Србију“, други анализира „студентске“ протесте, и каже да ће се „та ствар разбуктати“ (за њега су ти протести „ствар“), цео текст је у првом лицу, осим када тврди да иза „протеста не стоји нико“, тада каже у множини – „мислимо“ (вероватно је члан неке тајне организације која мисли).

Такође, нико (као ни та двојица аналитика) не кажe, да је ове протестне шетње, када су их већ унапред испланирали, требало покренути уочи и у току предизборне трке. Очито је да су вође опозиционих партија заборавиле сабирање, одузимање, множење, дељење, које се учи у првом разреду основне школе, или им је чврсто обећано да ће неко од њих победити, односно ући у други круг у коме би садашњи председник Владе сигурно био губитник. На другој страни, вође позиционих партија су сабрали, одузели, помножили и поделили да је неко трку за Председниака Србије подигао на један други ниво, који је био непознат у ранијим тркама, па су добро затегли дизгине.

Да ли неко у овој земљи зна шта је диктатура. Живео сам и радио 14 година у земљама ЛА, када су биле диктатуре, генерала Медисија (Бразил), Пиночеа (Чиле), Виделе (Аргентина), познатих диктатора у Гватемали, Костарики, Панами, Хондурасу, Никарагви и др. и знам одговор на то, шта је диктатура. А, та господа, вође опозиционих партија, као ни наша свијест и савјест, двојица аналитичари, не знају шта је диктатура и како се понашају прави диктатори. Такође, бавио сам се у прошлом веку француском левицом, великанима као што су били Гароди, Солерс, Вилар, Лефевр, Касу, Доменак, Голдман, Марло и др. Ако је ико био ултрадесничар и умео да влада то је био Де Гол. Та врхунска, аналитичка, научна и књижевна пера, никада нису употребили једну непристојну или прљаву реч, нису вређали Де Гола иако су га оштро критиковали, јер су чували властито достојанство и да их се потомство не би застидело.

Шта рећи на крају, а не закукати над судбином овог народа. Покушао сам да укажем на кадровање, које је изузетно битно у свим земљама света и у свим историјским периодима. Најважније људске категорије од памтивека: морал, истина, слобода, правда, какве су, покажу се у кадровању. Последице свих спољашњих и унутрашњих кадровских игара, сноси народ. Заборављамо која су све катасtрофална кадровска решења протутњела Србијом. Ко је данас на трагу (осим споменутих у тексту), разних Лабуса, Живковића, Динкића, Маловићки, Мићићки, Петровића, Шунатоваца, Свилановића, Драшковића, Ђелића, Мркића, Дулића (и мушких и женских), Лечића, Брајовића, Јовановића, Кораћа, Еспеесових, Јуловских, ДС-ових, ДСС-ових и др. кадровских решења. Сви набројани и ненабројани су уствари неспоразум времена.

О садашњим многим кадровским решењима, посебно министрима, говори понашање кадровика председника Владе, који даноноћно обавља њихове послове, преузео је све ресоре, ни отварање прелазне рампе не сме да повери ресорном министру. Унапред знам да ће донети катастрофално кадровско решење на место предсеника Владе. Но то и није битно, с обзиром на то да ће након устоличења на положај Председника Србије, наставити да обавља послове председника Владе и свих ресорних министара.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s