ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

Добрила Гајић Глишић: Генерали ме осудили на смрт


Добрила Гајић Глишић, некадашња шефица кабинета министра одбране Томислава Симовића

Са Добрилом Гајић Глишић, некадашњом шефицом кабинета министра војног Томислава Симовића, у време владавине Слободана Милошевића, разговарали смо на Васкрс 2017. у Кичинеру. Из петочасовног разговора са женом која много зна о околностима у којима је срушена СФРЈ, а који су у највећој мери одредили и судбину Србије, проистекао је овај интервју.

*Верујемо да знате ко је водио главну реч у тадашњој ЈНА – да ли војни врх или политички, на челу са председником Србије Слободаном Милошевићем?

– Данас мислим да су стране обавештајне службе преко својих посредника, у војном и државном врху, одлучивале о крвавим обрачунима између нација и религија.

*Ваше страдање почело је објављивањем фељтона у НИН-у о активностима Министарства у тим преломним данима. Шта је било толико спорно у тим текстовима, због чега сте практично протерани из Београда, уз претњу смрћу?

– Спорно је било готово све – Закон о раду, о оружаним снагама Србије, добровољци који су били мобилисани и терани на ратиште, Аркан који је био командант резервног састава Државне безбедности СФРЈ… О томе се није говорило. Када је маја 1992. НИН почео да објављује мој фељтон „Из кабинета министра војног“, тадашњи министар Марко Неговановић, генерал Брана Кузмановић, помоћник министра Млађа Ковачевић, генерал, помоћник министра и други генерали осудили су ме на ликвидацију по хитном поступку, због одавања војних и државних тајни средствима информисања, без одобрења тадашњег министра. Добила сам дисциплинску меру престанка радног односа. Тужила сам Министарство одбране и тај поступак траје, ево, већ 25 година. Генерал Симовић је био смењен већ у јануару 1992, а ускоро и пензионисан. Кад је фељтон почео да излази звао ме је и молио да то зауставим и да све објавим после његове смрти. Рекла сам му да је он већ мртав, а ја спремна за умирање, али да ћу их претходно „убити погледом“.

*Ваша кривица је било и инсистирање на формирању Српске војске?

– Закон о оружаним снагама Србије, популарно Српска војска, био је уставна обавеза владе, тј. Министарства одбране Србије. Устав је усвојен априла 1991, требало је да се до краја исте године ураде и усвоје сви пратећи закони. Долазећи на место шефа кабинета министра одбране, инсистирала сам на пословима који су били у плану рада.

*Да је тада формирана Српска војска, да ли би било избегнуто страдања српске младости у грађанском рату у бившој Југославији?

– Крајем 1991. године свет је признао шест република као независне државе. Да је то прихватила ЈНА и пристала на реорганизацију, рат је могао да буде избегнут. Али, активни официри, настојећи да очувају своје привилегије, своју децу су склањали, а туђу мобилисали, крстили их као добровољце и слали на ратиште. Истина је била да је било и оних који су се сами јављали да буду добровољци.

*Кружиле су приче да сарађујете са страним тајним службама као што су Мосад и ЦИА. Како сте реаговали на такве гласине?

– Игнорисала сам их. Нека неко докаже те гласине. Ево, недавно ме оптужише за моје јавне поставке о Менонајтима и индијанским резерватима у Канади, где сам ишла са домаћинима из Кичинера, где сте ме и срели у стилу: „Одакле она тамо? Ко је послао? Ко је плаћа?“ А, Срби у Канади купују јаја за Васкрс од Менонајта, а цигарете код Индијанаца, па сам искористила прилику да напишем репортаже о њима, направим понеки интервју…

*Боравили сте 1983. у САД када сте сазнали за план о крвавом распаду СФРЈ.

– У Хјустону, Даласу и Лас Вегасу била сам у својству писца, новинара, електроинжењера, мајке, домаћице и комунисткиње. Била сам на службеном путу редакције „Дечјих новина“ из Горњег Милановца, по позиву људи из Хјустона, ради објављивања моје прве књиге: „Роди ми, мама, још једно“. Била сам окружена сарадницима председника Роналда Регана, који су ме „учили“ о рушењу комунизма. Пажљиво сам све бележила и по повратку откуцала 360 страница. Нажалост, сав материјал узела је СДБ и „замолила“ ме да о томе никоме не причам. Причали су тада у Америци о стварању велике Албаније на српској, македонској и грчкој територији, расељавању српског народа и насељавању избеглицама и илегалним емигрантима из Западне Европе. Све што сам тада сазнала, остварило се или се остварује.

*Били сте сведок тужилаштва против Слободана Милошевића у Хашком трибуналу?

– То је била одлука тадашње Владе Србије, која је поред изручивања оптужених била у обавези да обезбеди и сведоке оптужбе. Верујући да својој земљи и свом народу могу помоћи истином и само истином, доказима које сам имала и својим знањем, пристала сам да сарађујем са истражитељима Хашког трибунала. Мојим сведочењем председник Слободан Милошевић увео је документе које сам дала хашким истражитељима као своју одбрану, као и моју књигу „Српска војска“, која је постала званични доказ и одбране и тужилаштва. Све оптужбе које су се односиле на рат у Хрватској, добровољце, паравојске, пале су у воду. Јер, за све што се тада радило имали смо уредбе Владе и све је рађено по законима Србије. Напомињем да он у том периоду није командовао ЈНА, а Србија није имала своју војску, па самим тим нема ни његове одговорности! Србија није била у рату.

*Да ли знате колико је на државничке одлуке Слободана Милошевића утицала његова супруга Мира Марковић?

– Кад је министар одбране, тадашњи генерал пуковник Томислав Симовић, требало да иде на разговор са председником Милошевићем, настојао је да састанак буде у поподневним сатима тврдећи: „Наш председник до подне мисли главом своје супруге, а после подне се пробуди.“

*Живите у Чикагу, повремено и у Београду. Од чега живите?

– Бавим се писањем књига о људима који желе да имају дело о себи и свом животу. У Чикагу живим од продаје својих слика. Сликам портрете, иконе, пејсаже…

*Да ли још увек страхујете за своју безбедност?

– Не! Никад нисам страховала… Нема смрти без суђеног дана. Истина је да живим повучено, радим и стварам у својој тишини. Ја сам одавно „мртва“, зар не?

Златна значка на генераловом реверу

Последњи сусрет са генерал-пуковником у пензији Томиславом Симовићем Добрила Гајић Глишић имала је прошле године у мају у Београду.
– Добила сам национално признање – Плакету и Златну значку КПЗС-а и Министарства иностраних послова за допринос на пољу информисања и за књигу „Српска војска“. Плакету сам задржала, а значку сам предала генералу Симовићу и она је на његовом реверу сада и заувек.

Проучава лековито биље

*Бавите се новинарством, пишете књиге, сликате, проучавате лековито биље и алтернативну медицину, а званично сте професор електротехнике. Како бисте описали себе?

– Тешко питање. Не знам ко сам! То нека други кажу. Радим само оно што волим, потпуно се предајем ономе што радим. Знам колико много не знам… Моју биографију сажели сте у питању које сте ми поставили.

Аркана упознала као хероја

*О покојном Жељку Ражнатовићу Аркану кружиле су контроверзне приче – да је био криминалац, али и витез српског рода?

– Упознала сам га као хероја на ратишту. Говорим о крају 1991. године и паду Вуковара. Немам никаквих доказа, а ни сазнања са доказима о његовим активностима пре тог времена, а ни после. Моја сарадња с њим била је по препоруци и наређењу тадашњег председника владе Драгутина Зеленовића и министра унутрашњих послова Зорана Соколовића.

ИЗВОР: ВЕСТИ

——

30.4.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s