АКТУЕЛНО

Александар Мезјајев: Апелација Радована Караџића део 1 – „Судски процес је био неправедан…“


Др Радован Караџић у Хагу

Без обзира на то што је суђење Радовану Караџићу завршена још у марту 2016. године, процес је по свој прилици још увек далеко од свог завршетка. Према одредбама Статута МТБЈ, оптужени имају право на подношење апелације, то јест, да уложе жалбу на пресуду коју је изрекло Претресно веће. Жалбу разматра Апелационо веће. После изрицања пресуде Претресног већа[1], и оптужени и тужилаштво су уложили жалбе. Обе стране су незадовољне пресудом. У овом тренутку припрема се жалбена расправа. Међутим, она се неће одржавати у МТБЈ. Тај трибунал је завршио све судске процесе и треба да буде затворен после изрицања пресуде у предмету генерала Ратка Младића. Све апелације ће сада бити разматране у МРМКТ – Међународном резидуалном механизму за кривичне трибунале.[2] Међутим, разлика између та два трибунала је веома условна. Оба суда налазе се у истој згради, многе судије МТБЈ – исте су судије и у МРМКТ…

Само што је апелација Р. Караџића опубликована за јавност. Ради се о веома кратком (за пресуду од 2 000 страница) документу – свега 233 странице. Међутим, текст апелације је добро „попуњен“. Свака страница садржи веома важне правне одредбе и смисао. Зато није баш једноставно читати ту апелацију. Међутим, као и у сваком другом правном документу, он треба повећану пажњу.

Основе за апелацију Р. Караџића представљају два основна „блока“:

1) Судски процес је био неправедан;

2) Суд је починио грешке приликом примене права и приликом утврђивања чињеница.

У овом тексту ми ћемо подробно проанализирати први блок апелација Р. Караџића.

«Судски процес је био неправедан»…

Можда то може изјавити сваки оптужени, који није сагласан са изреченом пресудом. Међутим, треба знати да у међународном праву под појмом „праведности процеса“ схватају потпун дефинисане, објективне чињенице и околности. Они су уграђени у неколико међународних споразума о људским правима, између осталог у Члану 14. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и у Члан 6. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Ти чланови утврђују конкретне обавезе суда, које он мора да обезбеди у односу на било ког оптуженог. На пример, сваки оптужени треба да има довољно времена за припрему своје одбране; суд мора да обезбеди оптуженом позивање сведока са истим таквим условима на којима је био обезбеђен позив сведока одбране итд.

Изјавивши да судски процес није био праведан, бивши председник Републике Српске наводи конкретне примере кршења права од стране суда, који је прекршио конкретне норме међународног права. Треба рећи да су аргументи Радована Караџића више него убедљиви.

Ево главних аргумената који доказују да је процес био неправедан.

  1. Претресно веће (ПВ) је нарушило право оптуженог на личну заштиту, насилно му одредивши адвоката ради давања његових сопствених исказа.

Радован Караџић је био принуђен да одустане од давања сопствених исказа, тако да му је Претресно веће одредило адвоката за спровођење испитивања. Искази оптуженог представљају једно од централних извора доказивања, међутим, судије су с предумишљајем искључиле тако важно сведочење из материјала предмета.

  1. ПВ је прогласило оптуженог кривим по неколико тачака оптужнице, које су биле дефектне.[3]

 

Радован Караџић се не једном обраћао суду како би натерао тужилаштво да укаже на конкретне епизоде злочина почињених у оквиру насилног премештања. Међутим, ни тужилаштво, ни суд, нису то учинили. Ствара се утисак да тужилаштво није могло да направи разлику између „депортација“ и „насилног премештања“, а суд се уплашио јавног указивања на тако смешну грешку. Међутим урадивши то, суд је сам начинио ту исту грешку – осудио је Р. Караџића за „насилно премештање“ без указивања на конкретне епизоде (сместивши их у „депортације“).

  1. ПВ није испунио своју обавезу да обезбеди контролисани процес, одбивши да скрати број тачака оптужнице.

У резултату је број оптужби био толико огроман, да процес није било могуће контролисати. Оптужени се суочио са неопходношћу да припрема одбрану за неколико хиљада епизода, а тужилаштво је добило могућност да доказује сваку оптужбу предочивши свега једног сведока. Оваква тактика није била случајност. То је било урађено специјално ради тога да се искључе потврђујућа сведочења и, у целини, да се учини немогућим извођење сведока за оповргавање сваке оптужбе.

4.ПВ је нарушило презумпцију невиности, прихвативши у својству «судски установљених“ више од 3 хиљаде „чињеница“ из других процеса.

Све до сада су се многи оптужени покорно саглашавали са многим произвољностима МТБЈ, укључујући у тај процес некакве „судски утврђене“ чињенице, које су узимали из других судских процеса. Иако најчешће није било никаквог реалног „утврђивања“ – неки оптужени из овог или оног разлога просто нису оспоравали те „чињенице“. На тај начин је била нарушена претпоставка невиности, када није тужилаштво дужно да доказује ове или оне чињенице, а оптужени је обавезан да их оповргава! Штавише, за оптуженог је био установљен повишени стандард за његове доказе!

  1. ПВ је одбило да Р. Караџићу омогући испитивање сведока оптужбе.

У сваком нормалном суду оптужени има право на унакрсно испитивање сведока који сведоче против њега. Међутим, хашко правосуђе не признаје такво право. Како би се обезбедило да их не провале њихови посебно лажљиви сведоци на унакрсном испитивању, у МТБЈ се сведочења таквих сведока прихватају у писаном виду и без могућности спровођења унакрсног испитивања.

  1. ПВ није допустило читавом низу сведока одбране да дају своје исказе.

Судије су одбиле да приме – чак да приме! – сведочење читавог низа важних сведока, посебно сведочења Пере Рендића, Бранка Басаре, Боривоја Јаковљевића, Рајка Копривице. Није било никаквих законских основа за искључење тих сведочења.

  1. ПВ је обезбеђивало заштитне мере за сведоке оптужбе без довољно основа, но, одбијало је да такве мере омогући сведоцима одбране.

У великом делу овај одељак апелације је тајни, јер се ради о тзв. „заштићеним сведоцима“, чија су имена (а некада и сведочења) строго поверљива. Међутим, отворени део апелације даје основа да се утврди да Радован Караџић оспорава постојање било каквих основаности тога да многи тајни сведоци добију такве „заштитне“ мере. Ако је то тако, онда суд нарушава право оптуженог на јавно разматрање предмета. овде треба имати у виду да јавност има важан значај не само за друштвено мњење, него и за оптуженог. Није случајно да је јавност гарантована не само као принцип кривичног процеса, него и као право оптуженог! Ради се о томе да јавно сведочење даје могућност јавности да идентификује лаж ако се таква предочава суду и да реагује на то. Масовни карактер тајних сведока у МТБЈ објашњава се управо тим страхом тужилаштва пред обнародовањем те лажи коју износе његови сведоци. Суд је стао на страну тужилаштва, штитећи његова права, а не права оптуженог.

  1. ПВ је одбило да омогући Р. Караџићу принудно привођење сведока који су могли дати важна сведочења по предмету, но одбили су да добровољно дођу у суд.

Сличан отказ значи смишљено искључивање важних сведока из процеса. Суд на тај начин олакшава себи задатак доношења оптужујуће пресуде без разматрања сведочења која оправдавају оптуженог.

  1. ПВ је одбила Радовану Караџићу захтев да принудно омогући долазак генерала Ратка Младића ради сведочења.

Овај захтев апелације, на наш поглед, представља најмање заснован захтев. Радован Караџић је формално у праву: сведок који може дати сведочење на његовом процесу мора то учинити, но, ако он откаже да то учини добровољно – он може бити на то принуђен. Међутим, Р. Караџић одбија да узме у обзир једну важну околност. Лице које сведочи може да се подвргне унакрсном испитивању. На тај начин, захтев Караџића да генерал Младић „само одговори на његова питања“, у ствари представља захтев да се генерал нађе на унакрсном испитивању од стране тужилаштва. А то можда уопште није то што је Р. Младић дужан да ради у време свог сопственог процеса.

  1. ПВ је било попустљиво на груба кршења права Р. Караџића од стране тужилаштва по питању откривања сведочанстава.

То је, изгледа, најочигледније, најјасније и најдемонстративније кршење права оптуженог. Радова Караџић је поднео више од 140 поднесака о кршењу обавеза од стране тужилаштва по питању правовременог предочавања оптуженоме сведочења која стоје на располагању тужилаштву. Та чињеница сама по себи представља доказ неправедно спроведеног судског процеса. Радован Караџић није имао у свом поседу све материјале предмета за ефикасну одбрану. Међутим, чак и уколико тужилаштво и крши права оптуженог, за исправљање ситуације постоји суд – са његовом обавезом да установи нарушена права и омогући њихово даље обезбеђење. Ништа слично се није десио. Суд је наступио у својству органа који обезбеђује неприкосновеност тужилаштва у његовим незаконитим махинацијама. У већини случајева суд је признао да је тужилаштво нарушило права оптуженог, но ни једном није обезбедило успостављање тих права. Штавише, суд је смислио идиотску конструкцију, према којој сам оптужени мора да доказује да је нарушавање његовог права довело до негативних последица. Сама по себи, оваква конструкција представља грубо кршење права оптуженог на претпоставку невиности – то јест стављање бремена доказивања на страну оптуженог. Поред тога, суд је практично лишио оптуженог времена за припрему своје одбране, тако да је оптужени Р. Караџић уместо да се припрема за своју одбрану у суштини принуђен да доказује „негативни ефекат“ бесконачних кршења својих права. Последње кршење права на добијање материјала које садрже оправдавајуће околности, тужилаштво је предало Р. Караџићу у судској сали на неколико минута… уочи изрицања пресуде.

На тај начин, чак и само набрајање основних кршења принципа праведности судског процеса, убедљиво показују да Радован Караџић није имао могућности праведног разматрања свог предмета. Међутим, анализа праведности процеса – то је само први (иако веома значајан) део апелације. Други блок заснованости апелације Р. Караџића биће размотрен у другом делу текста.

 

АЛЕКСАНДАР МЕЗЈАЈЕВ

————-

Упутнице:

[1] Судије О. Гвон, Морисон, Бајрд и Латанци.

[2] У састав апеляционог већа по делу Р. Караџића улазе судије Мерон (председник), Секуле, Јенсен, де Прада и Гати.

[3] Ради се о тачкама 4, 7 и 11 Оптужног акта.

 

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

—————–

1.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. СВЕМОГУЋИ ГОСПОДЕ МОЛИМ ТИ СЕ СВАКИ ДАН ЗА НАШЕГ БРАТА РАШУ РАНИЈЕ СУ НАШИ ПРЕЦИ ИМАЛИ ЧИЧУ А МОЈА ГЕНЕРАЦИЈА ИМА РАДОВАНА КАРАЏИЋА РАШУ СЛОБОДА ЗА РАШУ И СВЕ НАШЕ СВАКА ПОДРШКА ОД ЧЕТНИЧКОГ ШЕКУЛАРА СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s