АКТУЕЛНО

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ СТРАДАЊЕ СРБА на 1.мај: БЉЕСАК – Западна Славонија, Ђорђе Мартиновић – Косово и Метохија… Вуковар, Книн…


13094251_971292979652854_2805111769155597708_n

Област: Западна Славонија

Бљесак 1995

Злочиначка акција „Бљесак“ је највеће страдање Срба у Западој Славонији (која је била у саставу Српске Крајине) коју су извеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У вријеме напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН.

За само 36 сати протјерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро дјеце. Војска Југославије, као и Војска Републике Српске нису реаговале, нити су се укључивале ток је „Бљесак“ трајао.

Хашки трибунал геноцидну акцију „Бљесак“ није посебно процесуирао, већ је приликом суђења Анти Готовини и Младену Маркачу 2006-2012 споменуто да је било злочина, али да Готовина и Маркач нису одговорни, бар према другостепеној пресуди од 16.11.2012.

ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив „социјалистичка“, умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај…)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини… Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).

Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: Миљевачки плато„, „Масленица„, „Медачки џеп„… Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.

ПРИПРЕМА НАПАДА

Ову злочиначку акцију је испланирао политички и војни врх Републике Хрватске. То су:

  1. Фрање Туђмaнa председник Хрватске,
  2. Гојка Шушкa, министра одбране Хрватске
  3. Јанко Бобeтко, начелник Генералштаба хрватске војске,
  4. Петар Стипeтић, генерал-потпуковник хрватске војске,
  5. Имре Aготић, генерал-потпуковник хрватске војске,
  6. Младен Мaркaч, генерал мајор хрватске полиције,
  7. Лука Џaнко, генерал-мајор хрватске војске,

Они су jош су нa слободи, овjeнчaни слaвом хрвaтских нaционaлних хeроja.

НАПАД

„Бљесак“ је почео је ујутро у 5 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника Западнославонског корпуса тадашње Српске Војске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око 06 часова, хрватска оклопна бригада ушла је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова Хрватске саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер“.

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збијегови су били гађани авионским бомбама и топовским пројектилима.

Око 1.500 припaдникa Српскe Воjскe Крajинe je зaробљeно, вeћинa нa прeвaру уз помоћ зaштитних снaгa УН. Нaкон зaробљaвaњa хрвaтски судови су осудили вeлик броj Србa зa свaковрснe рaтнe злочинe, од коjих jош увиjeк 18-орицa издржaвajу дугогодишњe кaзнe зaтворa у злоглaсном затвору Лeпоглaвa.

Zapadna Slavonija Maj 1995 from D.I.C. Veritas on Vimeo.

СУЂЕЊЕ И ПРЕСУДЕ

Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за суделовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Олуја“ и „Бљесак“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва.

Документационо-информативни центар „Веритас“ наводи податак да се за протеклих десет година на своја огњишта у западној Славонији вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба.

Крајишки Срби су 2. и 3. маја 1995. као одговор на „Бљесак“ бомбардовали Загреб, при чему је шесторо људи погинуло и око 150 рањено. За бомбардовање Загреба након „Бљеска“ у Хашком трибуналу  донесена је пресуда председнику Републике Српске Крајине Милану Мартићу од 35 година затвора.

Свe нaвeдeнe чињeницe познaтe су и Хaшком Трибунaлу, коjи jош ни истрaгу ниje отворио зa овaj злочин. Aли je зaто тaj исти суд, вeћ 25. jулa 1995. годинe оптужио Милaнa Мaртићa, тaдaшњeг прeдсjeдникa РСК, због тогa што je 2. и 3. мaja 1995. годинe „нe придржaвajући сe зaконa и обичaja рaтовaњa, зa одмaзду издaо нaрaђeњe воjним снaгaмa РСК дa рaнaтирajу Зaгрeб“, усљeд чeгa je погинуло 7 цивилa.

У Хрватској се 1. мај обележава као празник, док се у Србији иде на парастос у цркви Св. Марка у Београду…

„Када сте видели да вас у Хрватској не желе, зашто се нисте покупили и отишли у Србију? Уместо тога, направили сте неприлике и себи и Хрватима.“
(судија Хашког Трибунала Џастис Молото Баконе, сведоку, на суђењу Милану Мартићу.)

 

Да се не заборави и не понови!

zlocininadsrbima.com

***

ПОВЕЗАНО:

*********

 

Област: Косово и Метохија

Ђорђе Мартиновић

Ђорђе Мартиновић

Ђорђе Мартиновић  је Србин са Косова и Метохије, који је 1985. свирепо мучен набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша. Руководство комунистичке Југославије било је уједињено у заташкавању овог бизарног случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушају прикривања етничких тензија у тадашњој САП Косово и Метохија.

Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990. године, која никада није извршена. Ово је довело до великог незадовољства међу Србима са Космета, тако да је настављено њихово исељавање у централн делове Србије и Војводину. Ђорђе Мартиновић је рођен 1929. године у Гњилану.

Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а галванизовао је и будућа догађања на Космету и у СФР Југославији. До данас нису објављени документарни филмови који је снимио режисер Милорад Бајић. Чак ни Слободан Милошевић, није никада Бајићу одговорио на писмо у вези страдања Ђорђа Мартиновића.

СТРАДАЊЕ

1. маја 1985. године у 13 часова, Ђорђе Мартиновић је пресретнут од Албанаца на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша му је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била натакнута кроз грлић. Зауставила се тик под десним подребарним луком и поломљена, остала у утроби жртве.

Мартиновић је смогао снаге да се допуза до пута, одакле је пребачен у приштинску болницу. Хитну операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били по националности Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био „језив“.

Прва вест о догађају објављена је три дана касније, 4. маја 1985. у београдској Политици. Гласила је:
„Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.“

Да је над Ђорђетом Мартиновићем извршен гнусан злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и многе комисије лекара специјалиста. О злочину је писала цела домаћа и страна штампа.

РАЗВОЈ СЛУЧАЈА

Како је прича доспела у медије, јавност се узнемирила, а случај је почео постајати симболом насиља над Србима на Косову и српског незадовољства и осећаја несигурности. Суочени са причом у гротескном несугласју са званичном мантром о братству и јединству, бојећи се да би признање да је косовски Србин содомизован у етнички и верски мотивисаном злочину мржње ојачало српски национализам у СФРЈ или чак довело до побуне Срба, комунистичко руководство из Београда одлучило је да учини све да злочин не буде приписан етничким Албанцима и да прича добије другачију представу у јавности, како би изгледала потпуно исконструисаном. Случај је водио Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ.

У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник ЈНА Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у хомосексуалном аутоеротском акту. Пуковник Ивановић је годину дана касније у исповести за новине навео да га је на ово натерао извесни генерал ЈНА Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.

Ђорђе Мартиновић је затим из Приштине превежен на Војно-медицинску академију у Београду, где је поново оперисан. Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Тражи се супервештачење, у којем медицински стручњаци потврђују налазе вештака. Онда је тражено ново супервештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима и оцене да није могуће). За све то време, док је тешко болесни Ђорђе Мартиновић лежао на ВМА у Београду, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал ЈНА Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА.

Ђорђа Мартиновића потом пребацују у Лондон, где га у болници „Сент Џорџ“ два пута оперише проктолог др Питер Холи. Он је после операције изјавио:
„Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама после увида у комплетну медицинску документацију. Насиље су извршиле најмање три особе!“

Др Питер Холи је након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“. За званични Београд, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о „самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. 56-годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искорштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Сам Стане Доланц је закључио случај изјавивши 1987. на Телевизији Љубљана следеће:

„Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса… Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири.“

Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.

Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом „Истина набијена на колац“. Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу ЈНА Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, али без одговора.

Скупштина СФР Југославије расправљала је о „случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство Косова и Метохије, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта.  Генерал ЈНА Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану (ССНО), тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал ЈНА Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи.  Савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.

Амерички часопис Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.


Слика са сахране Ђорђа Мартиновића 2000. године

ЕПИЛОГ

По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве лекара др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 150.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал ЈНА Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Ђорђе Мартиновић је после пет операција коначно услед жестоких притисака продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. године. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.

НАСЛЕЂЕ

Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985. назвавши „Распеће Ђорђа Мартиновића“, која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције.

О злочину су снимљена и два документарна филма: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, режисера Милорада Бајића, који су снимани свугде где се кретао повређени Мартиновић. Филмови су приказани, једини пут за дуго времена, 1986. на фестивалу документарног филма у Дому синдиката у Београду. Емитовање ових филмова на Радио-телевизији Србије одбили су потом редом сви генерални директори ове куће: Душан Митевић, Ратомир Вицо, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Александар Црквењаков и Александар Тијанић. Емитовање на БК телевизији одбила је њихов главни уредник Бојана Лекић. Бајић је неколико пута позиван да донесе филмове, али је емитовање сваки пут отказивано у последњи час. Ово нису једини филмови овог аутора које РТС не жели да емитује. Објављивање филмова на националној телевизији захтевали су 2006. у отвореном писму председнику Борису Тадићу и председнику Владе др Војиславу Коштуници, 350 студената-чланова Парламента Правног факултета Универзитета у Београду, Младен Мркаљ, проф. др Зоран Кривокапић, један од Мартиновићевих лекара, сам Милорад Бајић, те проф. др Светислав Никић, шеф Неуропсихијатријске клинике ВМА. Милорад Бајић је поводом случаја Мартиновић некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја, укупно 11 писама, на која није никада одговорено. Он тврди да је тираж три књиге, које су написане о случају, откупила углавном југословенска односно српска УДБ-а.

Глас јавности оценио је да је вест о догађају била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па је на неки начин и чувене Осме седнице ЦК СКС годину и по дана касније. Случај је, као симбол и метафора четири пута поменут и на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.

Књижевница Светлана Велмар-Јанковић је подсетила на случај Ђорђа Мартиновића у свом ауторском чланку поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије у фебруару 2008. Према њеној оцени је „случај“ Мартиновића, „како се тај догађај тада, пре готово тридесет година, називао, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања“. И владика Атанасије Јефтић писао је како је „овај напаћени човек… живо оличење стања и страдања српског народа на Косову, од окупације 1941. до ове нове окупације око Савиндана 1990“.

Случај Ђорђа Мартиновића подигао је, због своје природе, југословенску јавност на ноге, али ово је био само један од небројених случајева насиља над неалбанцима на Косову и Метохији 1980-их. Незадовољство оваквим развојем догађаја и односом српских комуниста и решења која је у свом политичком програму понудио Слободан Милошевић, што је одиграло су пресудну улогу у његовом вртоглавном успону на власт.

Да се не заборави и не понови!

zlocininadsrbima.com

***

Област: Источна Славонија

Стеван Инић

Стеван Инић (1928-1991) је био прва српска жртва у Вуковару 1991. године. Њега је комшија Михајло Мијо Геленчир убио из пиштоља 1. маја 1991. године у Бршадину. Злочин се десио из шовинистичких побуда и мржње, када је несрећни Стеван Инић носио југословенску заставу на Првомајски уранак у оближњу шуму Ђергај.

Овај догађај је изазвао велики страх и напетост између Срба и Хрвата у источном делу Хрватске. Тензије су подигнуте на највиши ниво, што је резултирало каснијом ескалацијом сукоба у суседном Борову Селу. Ово је био увод каснија у ратна дешавања у Вуковару 1991. године, с тим да је важно напоменути да Стеван Инић убијен 3 месеца пре ратних дешавања у Вуковару.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић …), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен „Божићни Устав„, којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив „социјалистичка“ из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима… Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређени чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

БИОГРАФИЈА

Покојни Стеван Инић, рођен је 1928. године у далматинском селу Запужани крај Бенковца. Са 16 година одлази у партизане 1943. године. Да би после Другог светског рата био послат у Београд на школовање за официра. Но, како он није волео униформу, напушта војну школу и одлази на омладинску радну акцију у Јужну Србију, на изградњу хидроцентрале Маврово, где је био троструки ударник. 1948. године долази у село Иванково крај Винковаца и ту је оженио девојку хрватске народности. Првобитно је у Винковцима био запослен у земљорадничкој задрузи, а после је прешао да ради у Југословенским Железницама, као кондуктер (њега су сви волели, јер и сам из сиротињске породице, није имао срца да тих поратних година избацује сиротињу ван воза). Ту је дочекао и пензију 1985. године.

1959. године купује плац у Бршадину, српском селу, ближе Вуковару него Винковцима. Ту је саградио кућу, и отхранио децу. Учио их је да буду вредни и поштени људи. Све до 1986. године Стеван Инић (1928.) био је председник СУБНОР за Бршадин.

ЗЛОЧИН

1. маја 1991. године Стеван Инић (1928.) као и сваке године хтео је да понесе заставу савезне државе СФР Југославије, са петокраком, у оближњу шуму Ђергај, јер су се тих предратних година људи окупљали на прослави државног празника Први мај. Ту су пекли прасе на ражњу, дружили се певали, играли итд.
Видевши шта Стеван Инић носи, то је разљутило његовог комшију Михајла Мију Геленчира из Бршадина (припадника милитантне и проусташке странке ХДЗ Фрање Туђмана), који му је псовао мајку српску и четничку, а за заставу му је рекао: „Нећеш је више носити и махати“.

Званични обдукциони налази кажу да је Стеван Инић убијен пуцњем из пиштоља, у лежећем положају са 1-2м удаљености. Али у хрватским медијима овај догађај је добио каубојски сценарио, где су се наводно Инић и Геленчир посвађали, а затим и потукли, где је Геленчир ударио Инића косом, и да је Инић пао па узео наводно Инићев пиштољ и ту га убио?! Међутим, познаваоци убијеног Стевана Инића знају да је овај старији човек имао 164цм висине, 65 кила и 63 године живота, што ће рећи да свакако није био „рамбо“, како се покушава представити у хрватским медијима.

Први ко је дошао на место злочина, била је њихова комшиница Невенка Миљевић, која није могла све да види… чула је свађу, а затим пуцањ, док је прилазила Мијо Геленчир се удаљавао са колицима, косом, и вилама од Стевана Инића, који је био смртно рањен, још се тресао… Према њеним речима, она је видела пиштољ, али остаје нејасно како је пиштољ нестао после неколико минута, када се почела окупљати гомила људи, комшија?!

Полицајци из СУП Вуковар нису могли доћи одмах на увиђај, јер су мештани Бршадина видели велику опасност и оборили балване/трупце на цесте, бојећи се нових упада Хрвата у њихово село, да не почине још убистава! Зато су дошли полицајци из СУП Осијек. Дошла је чак и екипа ТВ Загреб, да направи извештај о овом злочину.
Наводно да је у Осијеку био судски процес Михајлу Мији Геленчиру због овог кривичног дела. Али није познато шта су му пресудили.
Дан касније 2. маја 1991. хрватска полиција упада у Борово Село, али мештани су успели да одбију овај напад.

ИЗНЕНАДНА ПОСЕТА

Познато је да се након Интеграције Сремско-Барањске Области у Хрватску 1997. године Мијо Геленчир вратио у Бршадин (кажу и да је ослепео). Њеми су две ћерке биле удате у Бршадину. Има и сина, који је пре 10ак година довео свог сина испред куће покојног Стевана Инића, говорећи му: „Видиш сине, твој дједа Мијо је убио ћетника из ове куће“!? Чувши те оптужбе, Стеван Инић (р. 1950.) није могао да остане равнодушан. Рекао је Мијином сину да оде и да његов отац Стеван није био четник већ партизан, борац НОР. Мијин син је сео у свој џип и отишао. Породица убијеног Стевана Инића није покретала никакав судски поступак против Михајла Геленчира. Сада више ниједан није жив.

КОНТРОВЕРЗЕ

Према хрватским изворима везано за убиство Стевана Инића 1991. године, железничког пензионера из Бршадина, постоји друга верзија. Код њих одлично живи прича да је Хрват Михајло Геленчир убио комшију Стевана Инића у самоодбрани?! Да га је наводно раније изазивао и провоцирао!? Да је у датом моменту Стеван рекао Геленчиру да ће га убити из пиштоља, и да је отишао до куће да узме пиштољ, а да је злочинац Михајло Геленчир косом (пошто је наводно косио траву) ударио Стевана Инића и да је тај пиштољ испао, а онда га узео Геленчир и убио Инића!? Још трагичније је да је тај пиштољ с којим је Стеван Инић убијен нестао после неколико минута од убиства?! А и сам Геленчир је исти дан одведен према хрватском селу Товарнику.

Међутим, та њихова прича има пуно „рупа“ и недостатака… Поготово ако се узме у обзир атмосфера тог пролећа у Вуковару и све радње које су предузимали Томислав Мерчеп и његови сарадници на вуковарском подручју у то време.

Да се не заборави и не понови!

zlocininadsrbima.com

zlocininadsrbimacom

1.5.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

4 replies »

  1. Зато се и не чудимо шта су нам други радили,када смо заједно са највећим непријатељима забијали нож у леђа себи самима.И нажалост многи од таквих зликоваца још увек прима дебеле пензије,а ломили су кичму сопственом народу дајући другима привилегије,па се сада чудимо шта би са Србским земљама.

    Liked by 1 person

  2. Само Србски безбожни комунисти су сопственом народу,радили навеће могуће злочине,без стида а оваквих примера је на претек,сада и деца тих истих се налазе по разним НВО,агенцијама,партијама и раде против Србије.Како се браћо изборити даље са тим?

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s