АКТУЕЛНО

Премијера документарно-образовног филма „ЗНАМЕНИТИ УЖИЧАНИ С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКА 20.ВЕКА“


Друштво историчара Ужица организовало је приказивање новог документарно-образовног филма „Знаменити Ужичани с краја 19. и почетка 20.века“, који је финансиран средствима добијеним на учешћем на конкурсу Града Ужица. Аутори филма су три професора историје: Снежана Недељковић, Весна Лучић и Душица Илић.
Снимање и монтажу филма потписује Марко Дејић, док су у снимању филма као наратори учествовали ученици Ужичке гимназије, Техничке школе „Радоје Љубичић“ и ОШ „Стари Град“, а Градски културни центар је обезбедио простор и технику.

Немања Спаловић, председник Друштва историчара града Ужица

„Захваљујући великом труду и пожртвованости наших колегиница, професора историје Снежане Недељковић, Весне Лучић и Душице Илић, којима наше Друштво историчара, као ауторима пројекта и овог филма дугује неизмерну захвалност, Друштво историчара испуњава једну од својих основних делатности, а то је едукација ученика и омладине о локалној историји и Ужичанима који су својим делатностима и животима задужили наш град. /…/ Ово је веома значајан подухват који ће остати за наредне генерације. /…/
Град на Ђетињи изразито је богат знаменитим личностима које су делили како добре тако и оне лоше тренутке кроз историју са нашим народом. Међутим, услед обавеза које нам намеће савремени живот много пута нисмо ни свесни тог богатства које нас свуда окружује и које оличавају ужички великани. Управо због тога, сећање на њих и значај који су имали, не само за Ужице већ и за Србију, треба сачувати од заборава. А генерације што долазе стално подсећати на то богатство које наш град крије у себи. Заборав, велики непријатељ нашег народа, не сме превладати у сећању на наш вољени град и наше знамените личности…“ – рекао је поздрављајући све присутне Немања Спаловић, председник Друштва историчара Ужица.

Народну песму су отпевали ученици ОШ „Стари град“ које је припремила наставница Александра Тијанић Славујевић.

Подпреседник Друштва историчара Ужица, професор историје Снежана Недељковић и један од аутора филма пре пројекције је говорила о мотиву и значају ове теме и знаменитих Ужичана за локалну средину и уопште, за будуће генерације.

Снежана Недељковић, подпреседник Друштва историчара града Ужица и један од аутора филма

„Сваки град у својим темељима чува завет својих неимара. То је онај покретачки дух који се преноси са колена на колено и који нас обавезује, сваког од нас који је у том граду поникао. У дугом ланцу стваралаца с краја 19. и почетком 20.века, Ужице је имало доста златних карика. У нашој вечерашњој причи о том времену подсетићемо се заоставштине проте Милана Ђурића, Малише Атанацковића и Љубомира Љубе Стојановића. Три аутентичне, снажне, мудре и далековиде личности различитих професија.
Оно што их повезује у времену у ком су живели је спој демократије и родољубља, прожет тежњом за социјалном правдом. Овим документарним филмом, који има образовни карактер и служиће као наставно средство у школама ради неговања локалне истине, желели смо да постигнемо још нешто – да упутимо ученике у то шта значи бити знаменит. Јер се тај појам полако повлачи пред оним бити познат и бити популаран. Бити знаменит има своју пуноћу. Ови људи су својим животом и делима сведочили све оно што су мислили, говорили и зашта су се залагали: стручност изнад политике, да бављење политиком не искључује морал, и да академско звање и титуле не доносе само привилегије него и обавезе. То наша деца треба да знају“.

Ужичани су имали прилику да виде први део документарног филма о три знамените личности Ужица: прота Милан Ђурић, Малиша Атанацковић и Љубомир Љуба Стојановић.

ПРОТА МИЛАН ЂУРИЋ

Прота Милан Ђурић

Милан Ђурић (1844-1917) био је свештеник и народни посланик, политичар. Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама на Тари, као четврто дете оца Ђорђа и мајке Тодоре. Одрастао је у свештеничкој породици. Његово школовање почиње 1852.г. у Рогачици, тадашњем административном средишту среза Рачанског, где завршава три разреда основне школе. Четврти разред завршава у Ужицу. Четири разреда средње школе завршио је у Првој београдској гимназији (1856-1860) у којој је упознао Петра Карађорђевића, будућег краља и то у време њеног израстања у потпуну Књажеско-српску гимназију. Интересовао се за школовање у Војној академији али по традицији своје породице, уписује Богословију 1860.године. Као осамнаестогодишњак учествовао је у борбама када су Турци бомбардовали Београд 1862. Поред свештеничког позива, бавио се политиком, у којој је остао до краја свог живота. Његов идеал је био слобода српског народа и чврсто утемељење државе Србије. Политичку делатност везивао је за Радикалну странку од њеног настанка. Када је 1875. године букнуо Херцеговачки устанак (Невесињска пушка), држао је ватрене говоре, мобилисао људе у добровољачке чете и слао их у Херцеговину. За храброст у српско-турском рату (1876-1878) два пута је одликован. На изборима за Народну скупштину 1878. године изабран је за народног посланика. Током Првог светског рата, повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао у Италију, у Рим, где јер и умро 30. априла 1917. године. Његови посмртни остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године. О њему су остале у народу многе приче, песме и анегдоте.

МАЛИША АТАНАЦКОВИЋ

Малиша Атанацковић

Борисав-Малиша Атанацковић (Заглавак, 1860 – Ужице, 1919) био је српски трговац, предузетник и индустријалац. Постао је визионар и реализатор индустријског развоја Ужица и ужичког краја. Из те његове пословне успешности (у домену трговине, првенствено извозне), развила се и његова политичка каријера у оквиру Народне радикалне странке Николе Пашића. Био је председник општине и народни посланик Ужица.
Борисав је био један од синова Јеле, домаћице из Заглавка, и Трипка, колара из Кремана. Породица Атанацковић живела је раздвојено: Јела са децом у Заглавку, а Трипко у Ужицу. Након мајчине смрти 1871., прешао је код оца у Ужице. Због ниског раста назвали су га малиша, што је он касније узео за име.[2] Има доказа да је Малиша похађао основну школу, али не и где је ту школу завршио: у селу или Ужицу. После основне школе Малиша је своје школовање наставио, по доласку код оца, у централној кафани ужичких трговаца. Након тога занат је учио и као калфа код немачког предузетника Тилера у Београду. Из Београда је понео германски однос према раду и знање немачког језика. По повратку у Ужице, Малиша Атанцковић се осамостаљује – отвара кафану и ракиџиницу, затим пекару и циглану. С годинама и гранањем послова у Ужицу, почиње да се остварује његова предузетничка личност. Дружење са професорима Ужичке реалке обезбедило му је и познанство и сарадњу са најшколованијим људима, истакнутим официрима српске војске и са многим политичарима тадашње Србије. Са имућнијим грађанима Ужица, основао је ужичку Ткачницу. Посебно се ангажовао на изградњи електричне централе на Ђетињи. Ужице је тако 1899. добило електрично осветљење, а Ткачница струју, као прва фабрика у Србији која је применила хидро-електричну енергију за индустријски погон. Ступао је у брак два пута, из којих је имао деветоро деце: седам кћери и два сина. Први светски рат провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. Од 4. августа 1915. до 30. јануара 1919. године, Малиша је водио Дневник, у који је педантно бележио све што му се током дана догодило. На више места у Дневнику описује своје здравствене тегобе. Имао је невољу да болује од дијабетеса и туберкулозе, које су се искључивале што се тиче хране.
Као један од оснивача Ткачнице, постао је председник њеног управног одбора. Имао је у свом власништву три индустријска објекта у Ужицу: парни млин (1910), хидроцентралу на Ђетињи у кланцу Грото (1911), и електрични млин на Ракијској пијаци (1912). У саставу делегације индустријалаца из Србије обишао је привредне центре у Енглеској, где се упознао са развојем тамошње индустрије и могућностима обнове и модернизације ратом опустошене индустрије Србије. Био је 22 године народни посланик на листи Радикалне странке, неколико пута председник ужичке општине, Ужичког трговачког удружења (1911), Извозничког еснафа и управног одбора Трговачке банке. Био је члан или председник и неколико хуманитарних и просветних установа. Уређивао је лист Златибор, прве новине које су излазиле у Ужицу.

ЉУБОМИР ЉУБА СТОЈАНОВИЋ

Љубомир Љуба Стојановић

Љубомир Стојановић (Ужице 1860, — Праг 1930,) био је српски државник, политичар и филолог, редовни члан Српске краљевске академије.
Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Стојановић је најпре био гимназијски професор, а потом професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику је ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909) у Србији, под демократском и уставном владавином краља Петра I Карађорђевића. У два наврата био је и председник самосталске владе (1905-1906). Избори које је спровела самосталска влада Љубомира Стојановића (23. јула 1905), остали су запамћени као наслободнији у низу парламентарних избора спроведених по Уставу од 1903. године. Државни саветник био је од 1910. до 1912, током Првог светског рата. После Првог светског рата Стојановић је био један је од оснивача Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора.
Од 1913 до 1923. године био је секретар Српске краљевске академије наука, будуће Српске академије наука и уметности; врло активан на научном пољу. Стојановић је објавио издања великог броја старих рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама: Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), Стари српски родослови и летописи, каталоге рукописа Српске краљевске академије, Народне библиотеке у Београду и друго. Стојановић је објављивао и критички приређена дела Вукова, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и приређивао уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а као најзначајније дело издваја се биографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића. Описиван је као моралиста у политици: „Други један цензор јавних нарави, Љуба Стојановић, више се бунио на људе што су онакви какви су, него што је испитивао зашто су такви. С његовим, у неку руку, тоталитарним схватањем демократије, на лењир изведене, савршене у поретку и људима, он је у потцењивању свега данашњег полазио од онога што би у далекој будућности једног дана требало бити, зато је свој суд о свему секао као на пању. Прилазити „необрађеним масама“ са тежњом да их разуме и стрпљиво их преображава, он није умео. С тим и таквим непоткупљивим ставовима, Љуба Стојановић ни на који начин није желео удовољавати вољи бирача, и зато је приликом постављања његове кандидационе листе у округу, објашњавања са народом, уместо њега, морао чинити неко други. Несавитљив у свом моралном аскетизму, независан од свега и свакога и готов на свако лично самопрегоревање, Љуба Стојановић није могао да појми да и сваки други није у стању да чини као и он, у каквим год приликама био – личним, породичним, с каквом год главом и оптерећењем у глави…“

Објавио је монументално дело о средњовековним српским изворима „Стари српски записи и натписи“ у 6. томова: 1. књига 1902. на 480 страна; 2. 1903. године на 482 стране; 3. 1905. године на 487 страна; 4. 1923. године на 227 страна; 5. 1925. године на 334 стране; 6. 1926. године на 347 страна.
У Ужицу је постојала његова родна кућа, али је срушена априла 2016. године.

„На крају филма видећете ту нашу децу која су изнела као наратори овај филм, и ја вам кажем да ћете једног дана међу њима видети оне који ће бити у низу тих знаменитих, јер су им узори“ – рекла је Снежана Недељковић.

***

УТИСЦИ – ПОНОС И ЗАДОВОЉСТВО

Страин Шуљагић

 

 

„Осећао сам се величанствено и поносно, а истовремено срећно, што сам схватио да у овоме граду постоје и живе људи који мисле о животу. Људи који мисле о граду. Овај филм је требао да се прикаже у позоришту, у једној великој дворани, да сви Ужичани дођу да га виде. А поруке наших великана који су живели крајем 19. и с почетка 20.века могле би врло лепо да се примене данас и да ми видимо ту своју будућност“ – изнео је свој утисак о филму примаријус др спец. Страин Шуљагић, подпредседник Друштва српских домаћина и председник ужичког Друштва.

 

Слободанка Мира Станковић Ћирковић

 

 

„Изузетно, одушевљена сам. Ово је јако битно за нашу средину, за овај град, за будуће нараштаје. Посебно је похвално како су се деца укључила у све то, како су учествовали и лепо говорили, да се најежиш и да се дивиш у исто време. Поносна сам на нашу Снежану и на њене колегинице Весну и Душицу како су лепо осмислиле и реализовале овај велики, сложен задатак који је у исто време био и велика одговорност. Када доживите овакво једно вече, овакав садржај, онда вам је јасно да се Ужичани боре да очувају оно што је вредно и оно што је свето“ – изјавила је после пројекције филма Слободанка Мира Станковић Ћирковић, председница Кола српских сестара града Ужица.

 

Снежана Недељковић је дугогодишња чланица Кола Српских сестара из Ужица и сестре су за крај успешне вечери, веома поносне на квалитетан и с љубављу уложени рад у филм који чува сећање, историју, част и традицију – забележиле тај тренутак…

***

На крају треба још једном поновити – аутори филма, три професора историје, Снежана Недељковић, Душица Илић и Весна Лучић, испуниле су свој циљ, а љубав коју су уложиле у своју професију, у педагошки приступ тим младим људима које васпитавају да памте и поштују праве вредности, који су учествовали у овом филму, треба гласно похвалити. Документарни филм ЗНАМЕНИТИ УЖИЧАНИ С КРАЈА 19. И ПОЧЕТКА 20.ВЕКА остаје као наставно средство у школама, на њихов и наш понос на ово добро дело које су сачиниле у своје и у наше име, да с правом продужи заслужено сећање на наше знамените суграђане.

——-

30.4.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s