АКТУЕЛНО

22 године од „Бљеска“ и окупације Западне Славоније: НЕПОЗНАТИ ДЕТАЉИ ХРВАТСКИХ ЗЛОЧИНА И СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ


Милан Мартић, председник Републике Српске Крајине од 1994. до 1995. године

Српски војници напад дочекали без артиљерије, генерал Лончар одбио Мартићево наређење, Аркан са добровољцима заустављен на граници
Крвави биланс агресије: хиљаду мртвих и рањених и 15.000 протераних Срба

***

Навршиле су се 22 године од како је 1. и 2. маја 1995. године хрватска војска окупирала Западну Славонију, заштићену зону УН, која се налазила у саставу РСК.
По подацима „Веритаса“ у дводневној акцији хрватске војске убијено је најмање 283 Срба, међу њима 57 жена и деветоро деце, преко 700 српских цивила је рањено, свих 15.000 становника тог дела РСК протерано је из Хрватске, а сва њихова имовина уништена.

Након завршетка „Бљеска“, хрватска страна саопштила је да је погинуло 46, а рањено 160 припадника њених оружаних снага, док је српске губитке проценила на 400 мртвих и преко 1.200 рањених.

У нападу, који је 1. маја, у пола шест ујутро, почео из четири правца, учествовале су Прва, Друга, Трећа и Пета гардијска бригада ХВ, 123. бригада и јединице специјалне полиције. Укупно 7.200 војника.
За одбрану заштићене зоне УН око Пакраца и Окучана, површине 450 километара, биле су задужене снаге УНПРОФОР-а и 18.корпус СВК, са око 4.000 војника.

*ХРВАТИ – карта напада

Иако је команда УНПРОФОР-а дан раније била обавештена о нападу на зону коју је према резолуцији Савета безбедности била дужна да брани свим средствима, плави шлемови на нападаче нису испалили ни метак, већ су се повукли у своје базе и мирно посматрали дводневну трагедију.

Српски војници су напад дочекали неспремни, без добро утврђених положаја и – без артиљеријског оружја. По мировном Венсовом плану српски тенкови и артиљерија налазили су се закључани у магацинима УНПРОФОР-а!

Захваљујући томе, Хрвати су брзо пробили линије српске одбране и Крајишнике принудили на повлачење. Заједно са војском према Сави и мосту спаса у Градишци кренуле су хиљаде цивила. Пошто им је одговарало да Срби оду из Славоније, Хрвати су тај једини излаз из Пакраца, Окучана и околних села према РС намерно држали отвореним, али су избегличку колону све време засипали авионским бомбама, артиљеријским гранатама и ватром из пешадијског оружја. Повремено, упадали су међу избеглице и убијали их, а забележен је и случај да су неколико несрећника прегазили тенком. Да би уклонили трагове злочина, већ 2. маја увече Хрвати су пут затворили за саобраћај, однели лешеве а коловоз опрали шмрковима и детерџентом.

ХРВАТИ – веселе се што су убили, спалили, протерали и „очистили све од Срба“

-На месту званом Пушара видео сам кад су двојица хрватских војника зауставили мерцедес са окучанском регистрацијом, у којем се налазило петоро путника – изјавио је истражним органима у Београду сведок 628/95-1. – Јасно сам чуо њихов разговор и дозивање:“Ходи, има пет Срба, закољи их“. Убрзо је на пут истрчало пет хрватских војника, који су стали непосредно уз возило и из аутомата пуцали у путнике, све док нису испразнили шаржере. Онда су аутомобил са пута гурнули у канал“.

Од најмање 283 убијена, за телима њих неколико десетина још увек се безуспешно трага. Са хрватске стране процурела је информација да је један број тела спаљен у железари у Сиску. По истом извору, управо то је разлог па је тадашњи директор железаре убрзо након „Бљеска“ извршио самоубиство.

*ХРВАТИ – са таблицама које су скинули са уништених српских аутомобила и трактора…

-Испред Нове Вароши, колона је била изложена жестокој ватри из шуме Прашник, која је од пута којим смо се кретали удаљена неколико стотина метара – стоји у изјави сведока 628/95-11. – Било је много жртава. Возила су горела. Конвој је често застајао, а кад би нападачи били потиснути, настављао је пут. До канала Струг који је удаљен 4 км пробијали смо се осам сати. Видео сам велики број мртвих цивила на путу, тако да су возила која су настављала пробој често морала да газе лешеве. Међу њима препознао сам Зорана Вукадиновића и Милана Цицвару.

Да би спречио пад Славоније и покољ цивила, председник РСК Мартић наређује да Вуковарски корпус, по ранијем плану за случај напада на Пакрац и Окучане, нападне Осијек. Након консултација са Београдом, генерал Душан Лончар одбија наређење и дејство корпуса ограничава на бескорисно отварање артиљеријске ватре на циљеве око Осијека.

Изостала је и обећана помоћ Новосадског корпуса ВЈ и Бањалучког корпуса ВРС.

Неколико месеци касније, у Бањалуци, срео сам се са Миланом Мартићем и командантом СВК генералом Миланом Челекетићем, који се присећао тих драматичних догађаја. Мало се и попило, па је генерал „отворио душу“. Он је 1. маја, након почетка агресије, више пута разговарао са Момчилом Перишићем, начелником Генералштаба Војске Југославије. Тражио је помоћ. У складу са чињеницом да је СР Југославија била гарант поштовања Венсовог мировног плана.

-Сваки пут је разговор текао исто. Ја сам тражио помоћ, а он је одговарао да сачекам, да ће ускоро нешто предузети… И сваки пут ми је понављао: „Брани канал Струг“. У нашем последњем разговору, кад сам видео да ме заводи за Голеш планину и да од помоћи нема ништа, опсовао сам и њега и Струг. Као да ја и без њега нисам знао да требам бранити канал Струг, да сам имао чиме да га браним.

Из Београда, у помоћ Крајишницима кренуло је неколико стотина добровољаца, под командом Жељка Ражнатовића Аркана. Полиција Србије их је зауставила на граници и није дозволила да уђу у Републику Српску. Једна чета добровољаца из Книна прешла је Саву преко моста у Градишки, али су се забуном сукобили са другом српском јединицом и претрпели знатне губитке.

Због слабе организације и попуњености људством, изостала је и помоћ суседног Банијског корпуса СВК.

Вест о агресији на Западну Славонију Телевизија Србије објавила је тек у 17-ом минуту вечерњег „Дневника“.

Од 15.000 Крајишника који су акцијом „Бљесак“ протерани из завичаја, у Славонију се вратило њих 1.500, углавном старије животне доби, који су дошли да умру у завичају.

Као одговор на покољ српских цивила у Славонији, који се одвијао пред очима међународних мировних снага, Срби су испалили пет ракета на Загреб, које су убиле шесторо, а раниле 150 цивила. Због тог ракетирања, председник РСК Милан Мартић осуђен је у Хашком трибуналу на дугогодишњу робију.

Међутим, до данас није подигнута оптужница ни против једног од хрватских војних или полицијских старешина који су командовали „Бљеском“. У питању су генерали Стипетић, Аготић, Марековић, Џанко и бригадир Гаљашевић.

Уједињене нације никада нису покренуле поступак утврђивања одговорности припадника својих мировних снага, који су скрштених руку посматрали како хрватски војници убијају и тенковима газе српске цивиле.

Савет безбедности УН никад није ставио ван снаге резолуцију којом је Западна Славонија проглашена за зону под заштитом Уједињених нација и њених мировних снага, тако да формално-правно, по међународном праву, она још увек има тај статус.

Али то питање, као ни питање статуса РСК, званични Београд никад није поставио пред Хрватску, СБ УН и међународну заједницу.

Акција Бљесак завршена је 3. маја, када су посљедње групе српских бранилаца по славонским шумама престале да пружају отпор агресору.

Три дана касније, на Ђурђевдан 6. маја, као да српски народ није доживео ужасну трагедију, у Београду је одигран 100. вечити фудбалски дерби између Звезде и Партизана. На Маракани, пред скоро 100 навијача, углавном војно способних мушкараца, Црвена Звезда је победила са 2:1. Утакмицу је гледао и председник СР Југославије Зоран Лилић, који је, као врховни командант југословенских оружаних снага, по Венсовом плану, био дужан да командује одбраном Републике Српске Крајине.

Београд и Книн за напад знали два месеца раније

– Захваљујући групи западних новинара и њиховом извору у НАТО-у , још у марта имао сам у рукама план напада на Западну Славонију, у којем се налазило чак и бројно стање хрватских тенкова и артиљерије – тврди Слободан Јарчевић, ратни министар иностраних послова РСК. -Извештај и копије планова доставио сам руководствима у Книну, Палама и Београду, генералштабовима у Книну и Београду, али као и да нисам. Имали смо и сазнања да је напад планиран за почетак маја.

800 Срба убијено пре „Бљеска“

Пре „Бљеска“, углавном у децембру 1991. године, Хрвати су из Западне Славоније протерали преко 65.000, а убили најмање 800 Срба, од којих се њих 400 још увек воде као нестали.

 

Душан Марић

Душан Марић, фото pressrs.ba

———–

2.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. БРОЗОВА ИНФАНТИЛНА АНТИСРБСКА ТАКТИКА И СТРАТЕГИЈА

    Имајући на уму да је Брозова инфантилна антикомунистичка, великохрватска тактика и стратегија на подручју Југославије, несрећне и неблагодарне државне творевине, била тесно повезане и спојена са немачким Абвером, интермариумом у Риму, фабијанцима у Лондону и бундистима-бољшевицима у Њујорку и Москви, који су режирали, пројектовали и усмеравали извесна судбоносна и трагична збивања на штету ујармљеног, несрећног, обесправљеног, полтлаченог и окупираног србског народа.

    У приказивању Краљевине Југославије Броз је желео да сакрије право стање ствари, са циљем да се збаци главна кривица Хабзбуршке одговорности за избијање Првог светског рата. У чланку, којег је публиковао под насловом „Национално питање у Југославији…“, дословно је рекао:

    „Рођена на Крфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија је постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и Црногорци били су потчињени народи, неравнопарвни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и др. били су поробљени и подвргнути истребљењу. Муслимани, немачка и мађарска мањина служили су као монета за поткусуривање или као инструменат у борби против Хрвата и других народа Југославије…“ (Види: Јосип Броз Тито, Национално питање у Југославији у светлости народно-ослободилачке борбе, „Пролетер“, Орган Централног комитета комунистичке партије Југославије, број 16, год. XVII, децембар 1942).

    Стање последњег Брозовог Устава из 1974. године у многим питањима било је неодређено и спорно. Набројано је шест федералних држава и две аутономне покрајине, које су од самог почетка биле диференциране републичким и покрајинским антагонизмима, са супротним националним тежњама, економским и привредним интересима. Створио је друге народе на србски рачун, омеђио њихове републичке и покрајинске границе.Ударио је темељ Хабзбуршком великохрватском и спољњем пројекту у Југославији, која је по свему личила на минијатурну Аустро-Угарску. Трајно је разбио и осакатио србски народ.

    Констатоваћемо да је Др Мирослав Свирчевић у току 2009. године дао на НСПМ, најбољу оцену о Брозовом Уставу из 1974. године:

    „Поштовани господине Грујићу, у уставноправној теорији и политичкој науци се сматра да је Устав од 1974. предвидео неки чудновати федерално-конфедерални тип државе с потпуном превагом конфедералних елемената. Оно што је најважније, савезни органи су били потпуно развлашћени а све најважније функције су биле пренете на републичке и покрајинске органе који су имали карактер правих државних институција. При свему томе, Србија је највише била оштећена (знамо због чега). Примена његових одредби директно је проузроковала општу ерозију југословенског друштва и крваве грађанске ратове на тлу бишве Југославије. Што се тиче Ваше примедбе, она би могла да буде основана ако би се Устав језички тумачио (а то тумачење није баш поуздано). Управо је Милошевићева власт инсистирала на тој врсти тумачења и због тога је била жестоко оптуживана за великосрпски хегемонизам комунистичког типа, и што је најважније, читав српски народ је стављен на стуб срама у западној пропагандној машинерији. Милошевићева неразумна политика је у великој мери погоршала ситуацију која се бар мало могла окренути у корист Срба након крајњег циља Устава од 1974 – нестанка Југославије. Милошевић је најпре поништио Устав од 1974. (што је било оправдано) на територији СР Србије, омогућивши јој да успостави власт „од Хоргоша до Драгаша“. С друге стране, Милошевић је бранио исти тај Устав када је Туђман поништио Србе као конститутиван народ у Хрватској. Све то је допринело да Срби буду доведени у бесмислену ситуацију што је продужавало конфузију. Но, ако бисте употребили циљно тј. телеолошко тумачење (тумачење норми у целини у складу с духом ставног система) добијате слику да су републике а не народи имали право на самоопредељење до отцепљења. Није битно које су речи били употребљене него је битан дух комплетног Устава. А он је онакав како је то проценила Бадинтерова комисија. Па ипак, посао још није завршен. После признања Косова потребно је још Војводини вратити државност…

    Посао ће бити завршен када се Војводини врати државност, баш онако како нам је амбасадор Цобел то нагласио пре неколико месеци. И то је суштина Устава од 1974. Нису важне употребљене речи, него дух и контекст…“ (Види: Мирослав Свирчевић, Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974, Из архиве НСПМ, 12.05.2009, НСПМ – 22. новембар 2012).

    Кад је реч о Брозовим „југословенским“ комунистима, ваља поменути да „Комунистичка Партија Југославије није отварала никакву перспективу српском народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296-297, 323-324).

    Ни после незапамћених злочина и геноцида у усташкој „Независној Држави Хрватској“ над србским народом од 1941 до 1945. године инфантилни „српски“ и „југословенски“ комунисти бечко-берлински марксисти баљезгари нису одустали од спровођења антисрбског интермариумског, фабијанског , бундистичко-бољшевичког и бечко-берлинског пројекта.

    Међутим, шта смо могли и очекивати од Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, каноника цркве св. Јеролима у Риму, аустро-угарског фелдвебера из хрватског села Клањца, који сада труне у каменој могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду, у Србији, где му се и данас клањају србски ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и мученичког српског народа. Није их брига што је свео Србе у Југославији на ниво Курда а Србију на ниво Палестине…

    С овим у вези, имајући у виду озбиљну расправу проф. Л. М. Костића о Комунистичком таксирању народа Југославије, у којој је објављен „илегални“ манифест под насловом „Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији“, у којем између осталог, стоји:

    „Кад је Југославија, услијед познатог стицаја околности, потпала под комунистичку тоталитаристичку диктатуру, Срби су могли да очекују само ону исту судбину коју су доживјели сви народи који су дошли под комунистичку власт.
    Али су Срби у Републици Хрватској доживјели нешто што се није могло ни очекивати ни извести из какве поставке мерксистичко-лењинистичке доктрине, а још мање уз громогласно прокламовано начело равноправности: под новим режимом настављена је стара политика запостављања српских интереса и прогањања и самог српског имана и сваког легитимног испољавања.
    Подручје које настањава око 85% Срба у Републици Хрватској спада данас, по признању самих комунистичких првака, у најзапуштеније крајеве Југославије…

    Усташки злочини, од којих је пало око 600.000 Срба и 46.000 Јевреја, оставили су Српску православну цркву и без свештеника и са преко 200 цркава и манастира у рушевинама. Комунистички режим је чинио све да не дође до обнављања тих цркава…

    Нико не оспорава Хрватима право да говоре било којим језиком, да пишу којим желе писмом и да имају своју културну аутономију. Али оно што је злосутно у тој Декларацији јесте њихов захтјев да тај језик и писмо и та културна аутономија буду ОБАВЕЗНИ за све грађане Републике, па и за 700.000 Срба православних, који су прије покоља представљали 26% становништва а и данас представљају 22% и који припадају нацоналној и културној цјелини српског народа. Декларација одбија да Србима даде права која Хрвати траже од Југославије и намеће им нешто што не допушта да се Хрватима наметне од заједничке државе…

    Из свих ових разлога једно оправдано незадовољство постаје све очевидније и снажније међу Србима Републике Хрватске. Оно што комунисте у том највише забрињава је околност да се то незадовољство најприје очитавало међу бившим борцима Народно-ослободилачког фронта, Србима, који су се ту нашли притјерани усташким терором у наивној вјери да ће побједа тога фронта донијети слободу народу и изнад свега учинити крај вјековној муци српског народа у Хрватаској…

    Оно што рјешава тај проблем незадовољства у Хрватској је обезбјеђење српском народу у Републици Хрватској пуне националне и вјерске равноправности, да може да каже да је Србин и да не буде одмах жигосан као „четник“, да његује своју националну традицију и своју културу, а да не буде оптужен као „свесрпски шовиниста“, а у посљедње вријеме и као „ранковићевац“. Једном рјечју, да престане бити жртва дискриминације и геноцида…

    Кад су Срби републике Хрватске поступцима режима доведени дотле да морају да у југославији, за чије је оствење српски народ дао безбројне жртве, траже да им се одобре бар она права која уживају народне мањине и досадашњи непријатељи земље, онда је дошло вријеме да сваки Србин и у Хрватсакој и ван ње устане са једним одлучним: ДОСТА!
    Стога Срби у Републици Хрватској траже да им се приликом реформи које предстоје даде статус Српске аутономне покрајине. Како би, уосталом, режим који дано-ноћно декламује о равноправности народа могао одбити такав захтјев? Како режим који је створио аутономну покрајину Космет са 650.000 Шиптара и аутономну Војводину због 450.000 Мађара може одбити захтјев 700.000 Срба Републике Хрватске за аутономном покрајином, ако већ неће пред цијелим цвијетом да открије своје непријатељство према српском народу?…

    Ми би Срби сматрали ликвидацију Југославије и великом српском трагедијом…
    Стога ми тражимо да се у том случају, а на основу права самоопрделења народа, истог права које Хрвати траже за себе, под контролом Уједињених народа, изврши плебисцит са циљем да се српски крајеви Хрватске, Славонијре и Далмације присаједине Босни и Херцеговини, гдје ће, у заједници са осталим нашим подручјима, бити обезбијеђени њихови национални интереси и омогућен њихов пун културни развој. Јер када Република Хрватска постане суверена држава, а то би била ако се Југославија претвори у конфедерацију, у том случају Срби не могу оставити своју браћу коју не би могли заштитити без рата са Хрватима: „Ниједан народ, па ни велики“ – писао је наш високоумни Адам Прибићевић – „не би добровољно пристао да препусти туђој држави велики број својих синова, што за Хрватску вриједи све догод старчевићанска убилачка идеологија влада духовима толиког броја Хрвата“.

    Акциони одбор за плебисцит, који би се образовао у циљу присаједињења Босни и Херцеговини, чиниће све да Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији помогне у томе настојању.

    Нас на овај корак не потиче никакво непријатељство а камо ли мржња према хрватском народу, него љута потреба да се очува сама нацонална огзистенција српског народа у Републици Хрватској. Ми данас гајимо наду да ће, кад једном народ добије своју слободу, превладати разум и добро схваћени заједнички интереси. Али у овом часу сам опстанак српског народа наш је највећи интерес и борба за њега наша најсветија обавеза.
    Главни Одбор Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији
    Мјесеца јуна 1968 (Види: Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије – Етно политичка студија, Торонто, Онтарио, Канада, 1969, стр. 288-299).

    * * *

    У овом контексту није без интереса да поменемо, да је београдска „Политика“ од јула месеца 1972. године објавила чланак Д. Рибникарара под насловом „После откривања непријатељске групе у Београду…“, који гласи…

    После откривања непријатељске групе у Београду Запљењено више стотина летака – Слободан Суботић и Радисав Мићић у притвору, поднесена кривична пријава против још пет лица

    Објавили смо већ информацију да је у Бограду откривена непријатељска група екстремних националиста. Додали смо да је, по подацима из обично добро обавештених извора, ова група штампала и растурала летке непријатељске садржине. Коначно, написали смо и да су притворена два лица: адвокат Слободан Суботић и Радисав Мићић, за кога смо јуче сазнали да је инжењер електротехнике. У МИћићевом стану је, нејвероватније организовано умножавање летака.

    Иако су органи државне безбедонсти запленили више стотина различитих летака нађених у канцеларији адвоката Суботића и стану инжењера Мицића, успели смо да – не ометајући истрагу, – доспемо до ових материјала. Леци су различити по тематици, неки су дугачки по десет густо куцаних страна, а неки не прелазе двадесетак редова. Сви. без изузетка, упућени су српском народу.

    Прво смо прочитали „писмо Србима комунистима и њиховим сарадницима“! Сваки иоле писмен човек би се згрозио над рогобатним реченицама овог памфлета у коме се комунисти Срби упозоравају да се „врате своме народу, обесправљеном и изложеном терору у Хрватској, на Косову, па и у Црној Гори“.

    Хаотични и противречни предлози

    Девет куцаних страна дугачко је писмо упућено Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији. Ово „писмо“ потписао је неки такозвани „главни одбор Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Теза је и овде јасна: од ХVI века па до данас врше се “однарођење и превјеравање српског народа у овим крајема“. Зато се као хитно предлаже да се српски крајеви Хрватске, Славоније и Далмације – под контролом Уједињених нација (!) – присаједине Босни и Херцеговини! Ово се „мудро“ решење објашњава као једино могућно, јер „кад се Југославија распадне, а Хрватска постане суверена држава, Срби ће морати у рату с Хрватима да бране своју браћу“. Да би се, дакле, избегао рат, нађено је овакво „решење“, а формиран је и акциони одбор за плебисцит.
    Али, у једном другом летку, који је, такође, упућен Србима у свим крајевима, тражи се формирање аутономне покрајине Срба у Хрватској, а, како се каже, основан је и одбор који ће „радити са одлучношћу и упорношћу на овом“.

    Да хаос буде већи у „писму српског народа Баније, Лике, Кордуна и Далмације“ тражи се „аутономна самоуправност оснивањем приморско-крајишке области“!?

    У такозваном „борбеном позиву на акцију“, који су „потписали“ радници и трудбеници Југославије каже се да је земља доведена на руб пропасти, па се пита: „Докле тако? Државни се новац немилице троши на једну рекламу, бресциљна путовања, бресциљне прославе…“

    Прочитали смо и један апел „грађана Београда“ да се „скине име Стјепана Радића са улице на Дедињу по хитном поступку“, а посебно је плачеван текст у коме се позивају „Срби где год вас има“, да се уједине, јер су остављени сами себи. Предлаже се, тим поводом, као прво да се Срби „старају о својој деци, да се множе, да се добро одгајају…“

    Атак на братство и јединство

    У летку „шта је то српски национализам“ истичењ се да су Срби разбијени у пет република и две покрајине и расути по целом свету. а у амбициозно сроченом памфлету „српска стварност“ тврди се да су Срби разбијени у шест република (!) и две покрајине. Иначе, овде се дословце истиче на „Србима постаје јасно да се вештачким проповедањем братства и јединства народа и народности од њих захтева да се одрекну не само свог политичког јединства, већ и свог језика, писма, своје мисли, своје славе, прошлости и културе“. Аутор види спас у светском рату који би „усталасао српски народ“! Иначе, од Српске православне цркве, каже се, ништа се не очекује јер је „слаба и застрашена“.

    Најперфидније је, нема сумње, срочен летак „промена Устава“. У њему се каже да је у дебати о најновијим уставним амандманима одржан и симпозијум стручњака за уставно право у Новом Саду и састанак на Правном факултету у Београду. Из ових излагања изабрани су – као типични – добро познати ставови професора др Михајла Ђурића, који су, по објављивању у „Аналима Правног факултета“, у јавности јасно оцењени као шовинистички. У истом летку има и неколико цитата из излагања Косте Чавошког и др Стевана Врачара, пажљиво одабраних да би одговорили сврси овог летка – да у Југославији влада један хаотичан неуставан поредак, у коме су Срби обесправљени(!).

    Ко сачињава групу

    Могло бе се још много тога рећи о овим на гештетнерима умноженим памфлетима, али убеђени смо да је и ово довољно. Циљ људи који су измишљали ова наводна писма, сасвим је јасан. Оплакујући судбину српског народа с мржњом у души ошинули су по братсву и јединству, по социјализму, по Југославији.

    Ко су ти људи?

    О Радисаву Мићићу се не зна много. Инжењер је електротехнике, али није запосле. Међутим, како смо сазнали, увек је био пун пара. Рођен је 1931. године.

    Слободан Суботић је познати београдски адвокат, један од најтраженијих. Школовао се пре рата у иностранству као стипендиста двора. Био је шеф кабинета неколицине предратних министара, а на сличној дужности био је и у Недићевој влади. Као активни сарадник четника руководио је организацијом „Спасимо српство сопственимснагама“. Од 1943. године до краја рата био је у логору Матхаузен. Познато је да је после ослобођењ био затваран због делатности за време рата.

    Ваља рећи да се Суботић сада налази на дужности председника Адвокатске коморе Србије и Црне Горе. То посебно забрињава, јер се по догађајима бележеним последњих дана у новинама, стиче утисак да канцеларије појединих – из различитих разлога познатих – адвоката, подстају центри активности штетне по ово друштво. За једну угледну и значајну професију, као што је адвокатска, то мора бити озбиљан сигнал.

    Но, вратимо се лецима. Како сазнајемо, порд Суботића и Мићића, који су у притвору, поднета је кривична пријава против још пет лица. Ко су они – засад не знамо, али, по свему судечи, неки од њих су и раније били под ударом закона, јер је било забрањивано штампање њихових рукописа и и књига.

    Остаје да одговоримо на још два питања: где су леци штампани и како су растурани?

    Као што смо већ навели постоји сумња да је Мићић организовао умножавање летака. Они су умножавани на више места у Београду, а поуздано је утврђено да су неки угледали светлост дана у просторијама једне општинске друштвено-политичке организације.

    Леци су досад нађени у кланцеларији Суботића и стзану Мићића. Растурани су, како смо поуздано сазнали, по Босни и Херцеговини и на Косову. Према неким још непотврђеним обавештењима упућивани су и у Хрватску. У Београду, како сазнајемо, протурани су илегално и по појединим продавницама штампе. Неки примерци нађени су и у просторијама „Научног дела“ у Вука Караџића пет.
    Д. Рибникар
    (Види: Д. Рибникар, После откривања непријатељске групе у Београду…, „Политика“, Београд, 12. јул 1972).

    * * *
    Не улазећи у никакве друге коментаре, цитирали бисмо још један чланак који је објављен у загребачком „Вјеснику у сриједу“ под насловом „Адвокату Суботићу 14 мјесеци затвора“, који гласи…

    Адвокату Суботићу 14 мјесеци затвора

    Кривично вијеће београдског Окружног суда изрекло је прије неколико дана пресуду адвокату Слободану Суботићу од 14 мјесециу затвора због кривичног дјела непријатељске пропаганде извршеног помагањем. Слободан Суботић, бивши предсједник Адвокатске коморе Србије, како је тијеком претреса доказано, помагао је осталим оптуженима, Јовану Зубовићу и Радисаву Мичићу у вршењу непријатељскњ пропаганде. У Суботићевој канцеларији пронађен је летак „Српско име и српски језик“ непријатељског садржаја, који је, како је утвршђено, писан на Суботићевом писаћем строју. Суботић је такођер новчано помагао Зубовићу у штампању књига националистичког садржаја „Србија у прошлости“ и „Крајина и Крајишници“. Другооптужени проф. Јован Зубовић осуђен је на двије године затвора увјетно, а трећеоптужени Радисав Мичић на годину дана строгог затвора (Види: Вјесник у сриједу, Загреб, 12. VII 1972).

    Свиђа ми се

  2. ГОСПОДИНЕ МАРТИЋУ ЈУРУШЛИЈЕ ЋЕ ОСВЕТИТИ СВАКОГ УБИЈЕНОГ СРБИНА И СРБКИЊУ ПАШЋЕ И еу и нато ШТО РЕЧЕ МАТИЈА БЕЋКОВИЋ ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ ПА ЋЕ рватима БИТИ ЈЕДИНО У МОРЕ ИЛИ ПРЕКО талије СИГУРНО

    Liked by 1 person