АКТУЕЛНО

Душан Ковачев: Употреба „Агрокора“ ради хрватске русофобне политике II


фото: PoljoMagazin

Хрватска је упропастила Агрокор да би од себе одбила руске финансијске инвестицијe. Разлог овоме је геополитички: ојачање простора НАТО-a између Балтичког и Јадранског мора – „Интермаријума“. Чим је европска окомица упрта у јадранску упорницу, Хрватском је завладала инвестициона несташица.

О јунаштву ту не бјеше збора.
Него бјеху к себи домамили,
домамили па их похватали,
јадну нашу браћу соколове,
Далматинце и храбре Хрвате;
па бродове њима напунили
и тиска’ их у свијет бијели,
те довукуј благо из свијета
и притискај земље и градове.

                                        Његош

Русофобна хрватска политика поводом Агрокора је доживела врхунац одмах по америчком бомбардовању Сирије 7. априла 2014. г.

Изгон руског инвеститора из Хрватске по цену упропашћења Агрокора је било истовремено с реализацијом великог хрватског задатка у НАТО-у. Истог дана (12. априла 2017. г) када је принудни управник Агрокора коначно прекинуо инвестиционе аранжмане те фирме са Сбербанком хрватски министар вањских и еуропских послова Давор Иво Штир је на састанку Вишеградске групе у Варшави објавио да Хрватска игра важну улогу у реализацији „Интермаријума“.

Изгон руског инвеститора из Хрватске по цену упропашћења Агрокора је било истовремено с реализацијом великог хрватског задатка у НАТО-у. Истог дана (12. априла 2017. г) када је принудни управник Агрокора коначно прекинуо инвестиционе аранжмане те фирме са Сбербанком[1], хрватски министар вањских и еуропских послова Давор Иво Штир је на састанку Вишеградске групе у Варшави објавио да Хрватска игра важну улогу у реализацији „Интермаријума“. Изразио је намеру да у „Интермаријум“ увуче Белорусију, Молдавију, Украјину, Грузију и Азербејџан преко Источног партнерства ЕУ: „Главна тема је била како боље и прометно и инфраструктурно повезати Источно партнерство и цијели дио средње и источне Еуропе. У том контексту, Хрватска и као једна од иницијатора „Иницијативе Трију мора“ има итекако важну улогу у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана“, казао је Штир новинарима“[2].

Улога Давора Ива Штира указује да је садашња хрватска политика у континуитету с веома мрачним политичким узорима. Наиме, Давор Иво Штир је унук Ивана Штира, усташког пуковника који је био помоћник Вјекослава Макса Лубурића, творца „Црне легије“ и заповедника система концлогора у НДХ којим је створено такво достигнуће злочина против човечности какво свет никад није видео ни пре ни касније: концентрациони логори за децу[3]. Пуковник Иван Штир је према југословенским подацима током своје усташке каријере био и заповедник усташке црноморске флоте. Између осталог је и то био разлог због којег је Југославија након Другог светског рата тражила његово изручење[4]. Сада Штиров унук објашњава како слање хрватских трупа на Балтик „није уперено против Русије[5]“.

„Интермариум“ од замисли, преко „дунавске федерације“ до НАТО – пројекта

„Интермаријум“ је геополитички пројекат којег су у основи замислили Адам Јиржи Чарторијски и Мариан Камил Дзиевановски, па је те њихове замисли развио Јозеф Клеменс Пилсудски после Пољско-совјетског рата 1920. године. Идеја стварања федерације „Międzymorze” у централној и источној Европи жива је и обухвата југословенске земље. Ова идеја је у Србији боље позната под латинским називом „Intermarium“.

Питање Интермаријума, планова и процеса интеграције простора средње и источне Европе у овим оквирима је 2007. г. сјајно обрадио амерички историчар Џонатан Луи.

Са историјском идејом „Интермариума“ су повезивани неки процеси на истоку Европе који су се одвијали већ након Другог светског рата. Према Фердинанду Микчеу, већ након Другог светског рата радило се на идеји развоја федералног повезивања централне Европе око чега су се слагале Британија, Француска и Ватикан, а САД су овај пројект називале „Дунавском федерацијом[6]“. У Лондону су основани Danubian Club и The Central European Federal Club још 1943. г. као представници пољског интереса[7], упркос чињеници да је Стаљин још приликом конференције у Техерану ставио вето супротстављајући се Черчиловој идеји стварања „Дунавске федерације“, чији би основ био савез Баварске и Аустрије. О „Дунавској федерацији“ као давној појави сведочио је знатно раније научни рад Владислава Марјановића[8], на којег је обазриво подсетио Милорад Екмечић додајући[9]: „Стаљин (се) противио стварању Балканске федерације јер је она требало да обухвати Југославију, Бугарску, Грчку, Албанију, Мађарску, Чехословачку, Румунију, па чак и Пољску“.

Питање Интермаријума, планова и процеса интеграције простора средње и источне Европе у овим оквирима је 2007. г. сјајно обрадио амерички историчар Џонатан Луи[10]. У геогафски оквир „Интермаријума“ данас треба сагледати и савремену „Дунавску стратегију[11]“ коју од 2008. године политички развијају немачки политичари преко владе Баварске и Баден-Витенберга и комесаријата за регионалну политику Европске комисије. Данашњи развојни план „Дунавске стратегије“ се развија као макрорегион унутар ЕУ (Die Strategie der Europäischen Union für den Donauraum), али су спровођење стратегије иницирали управо немачки политичари: Гинтер Етингер и Данута Хибнер.

На обнову идеје „Интермаријума“ у сврху НАТО – дипломатије отворено указује настанак и развој „Вишеградске групе[12] коју чине Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска. Основана је 1991. године, убрзо након распуштања Варшавског пакта. Формално је носилац иницијативе био Вацлав Хавел (тадашњи председник Р. Чехословачке), а историјски узор је приписан сусрету феудалних господара историјских краљевина Угарске, Бохемије и Пољске 1339. године у угарском граду Вишеграду. Проглашени циљ је био удруживање ради унапређења заједничких економских интереса, слободне трговине и сарадње на енергетском нивоу. У оквиру NATO, 2011. г. је уговорено формирање посебне борбене групе, а марта 2014. је формирана здружена борбена група Алијансе под називом Visegrád Battlegroup (V4 EU Battlegroup) у сврху „одговора на руску војну интервенцију у Украјини“. Неких 2.500 пољских, чешких, словачких и мађарских војника требало би да се супротставе „руским агресивним акцијама против Украјине“, а планирано је да се до краја лета 2019. године формира и друга борбена група Алијансе. Планирано је да обе борбене групе у складу с NATO – доктрином постану Rapid Reaction Forces[13]. Групе треба да буду аутономне у оквиру НАТО-а, али ће то бити аутономија под пољском командом, пошто је од свих наведених земаља Пољска најпотчињенија хегемонији НАТО-а[14]. Пољски председник Андреј Дуда је 2015. године у свом експозеу јавно говорио да „Вишеградска група“ треба да се развија у правцу стварања регионалне алијансе централне и источне Европе, што је директно настављање историјске идеје „Интермаријума“[15]. У том циљу је, на основу пољско – украјинског војног договора из 2007. г. и литванског приступања уговором у Варшави 2014, у пољском граду Лублину формирана 2015. Здружена пољско – литванско – украјинска координациона војна група (Litpolukrbrig) нивоа бригаде.

Хрватска као угаони камен НАТО – „Интермаријума“ на Балкану

На иницијативу Колинде Грабар Китаровић (тада у својству хрватског НАТО – дипломате) је од 2015. г. развијана иницијатива Јадран – Балтик – Црно море. У склопу те иницијативе се планира приступање Хрватске „Вишеградској групи“. Ради се на отварању могућности приступа нових чланица поред Хрватске (Прибалтичке државе, Бугарска и Румунија). Наравно, све се обављало под патронатом Атлантског савета (Atlantic Council) уз присуство челних људи те организације: Фредерика Кемпеа и Дејмона Вилсона. Мирослав Туђман је изнео бајковите замисли о иницијативи као плодоносној замисли која ће привући 50 милијарди евра инвестиција. У Хрватској се наведене интеграције сасвим поистовећују са идејом „Интермаријума“, па Вишеградску групу у Хрватској зову „Међуморјем“. Евроатлантски интегрисаној Хрватској је Атлантски савет улио наде да ће велики нафтно-гасни терминал на Крку (LNG Croatia) прорадити „без руског мијешања“ и „Газпромовог монопола“.

На иницијативу Колинде Грабар Китаровић (тада у својству хрватског НАТО – дипломате) је од 2015. г. развијана иницијатива Јадран – Балтик – Црно море. У склопу те иницијативе се планира приступање Хрватске „Вишеградској групи“[16]. Ради се на отварању могућности приступа нових чланица поред Хрватске (Прибалтичке државе, Бугарска и Румунија). Наравно, све се обављало под патронатом Атлантског савета (Atlantic Council) уз присуство челних људи те организације: Фредерика Кемпеа и Дејмона Вилсона[17]. Мирослав Туђман је изнео бајковите замисли о иницијативи као плодоносној замисли која ће привући 50 милијарди евра инвестиција[18]. У Хрватској се наведене интеграције сасвим поистовећују са идејом „Интермаријума“, па Вишеградску групу у Хрватској зову „Међуморјем[19]“. Евроатлантски интегрисаној Хрватској је Атлантски савет улио наде да ће велики нафтно-гасни терминал на Крку (LNG Croatia) прорадити „без руског мијешања“ и „Газпромовог монопола“[20].

Јавили су се већ ставови који повезују пројекте блиске идеји „Интермаријума“ са кинеском стратегијом „Појас и пут“. Аргумент за то је сарадња Кине и ЕУ у складу са Trans-European Transport Network као надграња система „Појас и пут“ ради „слабљења Русије“[21]. Међутим, стратешки Балтичко-јадрански коридори ЕУ (TETN) путпуно заобилазе Хрватску, али и Мађарску. Сав излаз стратешких коридора на Јадран који занима ЕУ налази се између Равене и Копра. Никакав сретешки коридор по плановима ЕУ није предвиђен ни на правцу Солун – Београд, а коридор Оријент – источни Медитеран (Orient / East – Med) повезаће луке на северу Немачке са Грчком и Турском преко Бугарске и Румуније, пажљиво заобилазећи и Србију

Коцкање Агрокором као залог хрватске будућности у „Интермаријуму“

Последице хрватског спровођења геополитичког пројекта НАТО продрле су у сферу економије региона. Након протеривања Сбербанке из Агрокора, хрватска улога у „Интермаријуму“ се прелива у област безбедности. Хрватска политика према Агрокору стога показује да се Хрватска вратила на „беспуће повјесне збиљности“. У сваком случају, овим путем је у НАТО трупе на Балтику (enhanced Forward Presence)[22] Хрватска већ послала своју прву сатнију[23] и ставила је под немачку војну команду.

Случај „Агрокор“ био је безбедносно – економско – политички „стрес тест“ уживо који је показао лојалност савремене Хрватске НАТО – политици упркос њеним сопственим економским интересима. Показао је да је Хрватска спремна да гурне у пропаст сопствену привреду ради користи евроатлантских господара.

Данашња Хрватска је ради русофобног НАТО – авантуризма на истоку Европе потпуно напустила балансирану политику између Истока и Запада, коју је током XX века спретно водила. У XXI веку је Хрватска поверовала да је постала битан чинилац Западног поретка. Преценила је свој значај за ЕУ и НАТО и запоставила извесност будућег развоја међународних односа ка мултиполарном поретку. На балансирану политику између Истока и Запада данас хрватску јавност подсећају малобројне личности које се све ређе оглашавају у хрватској јавности: бивши амбасадор РХ у Русији Божо Ковачевић, Давор Штерн, Дејан Јовић

Последице хрватског спровођења геополитичког пројекта НАТО продрле су у сферу економије региона. Након протеривања Сбербанке из Агрокора, хрватска улога у „Интермаријуму“ се прелива у област безбедности. Хрватска политика према Агрокору стога показује да се Хрватска вратила на „беспуће повјесне збиљности“. У сваком случају, овим путем је у НАТО трупе на Балтику (enhanced Forward Presence)[22] Хрватска већ послала своју прву сатнију[23] и ставила је под немачку војну команду.

 

(Блог Душана Ковачева)

ИЗВОР: Фонд стратешке културе, 29. 4. 2017. г.

—————–

ПОВЕЗАНО:

Душан Ковачев: Употреба „Агрокора“ ради хрватске русофобне политике I

Преузето од Стање ствари

—————

2.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

 

1 reply »

  1. У овом контексту имајући у виду кнеза Павла Карађорђевића, диктатора, масона, витеза британске Подвезице, англо-америчког лакеја, који није био ни Србин ни војник, који је по налогу Лондона и Вашингтона елиминисао Милана Стојадиновића, фашисту, филокомунисту, ротаријанца и масона да би на штету несрећног, обесправљеног и потлаченог србског народа “решио” тз. “хрватско питање” 26. августа 1939. године, које се није могло решити по Трумбићевом мишљењу без рата (Види. Др. Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Toronto, Ontario, Canada, број 248, Фебруар, 1976); Editorial Staff, Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935, Chicago, 1935; Editorial Staff, Proceeding 27th anual convention of Rotary international, Atlantic City, N.J., U.S.A, June 22-26, 1936, Chicago, 1936)

    Он је је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку; он је ухапсио колонијалног југословенског држављанина Милана Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године; он је био за рат; он је ударио темељ Комесаријату за избелице у Београду; он је према сведочењу краља Петра II Карађорђевица припремио побуну против Сила Осовине и Трипартитног Пакта (Види: Петрос Карагјоргјевитис, Повратак на старо, Та Неа, Атина, 17. Јул 1947; Влада Владисављевић, Од монархије на републику, свеска прва, Paris, France, 1980. стр. 34-35); он је главни кривац за англо-амерички, совјетски и немачки преврат од 27. марта 1941. године; он је спречио оснивање концентрационе владе
    и оснивање унутрашње солидарности у англо-америчкој колонији Краљевини Југославији (Види: Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1980, стр. 93).

    Такође, имајући на уму да у Хитлеровом корпоративном и расистичком национал-социјалистичком новом поретку од 1931. године није
    било места за корпоративну англо-америчку колонију Краљевину Југославију, према извесним белешкама Richard-a Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени
    интервјуи из 1931”, где стоји:

    “Мађарска це бити наш природни савезник, јер
    је и она распарчана Версајским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо
    се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на
    југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” (Види: Secret conversations with Hitler. The Newlydiscovered
    1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John
    Day Co., 1971, стр. 191).

    Стојадиновићева фашистичка спољна и унутрашња политика није одговарала геополитичким плановима западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита, нарочито због тз. комунистичког и усташког “хрватског питања” преко којег су плански потпаљивали реакционарна и револуционарна тајна и подземна друштва, да би уништили неблагодарну и привремену версајску творевину Краљевину Југославију, зато су од кнеза Павла за време његове посете у Лондону у новембру 1938. године захтевали његову смену (Види: Vidi James I. Bray and C. G. Marshall, Yugoslavia, Pathfinder, Washington, Dec. 17, 1938, стр. 9).

    На пројекту тз. “хрватског питања” или “федеративног решења” у колонијалној држави Краљевини Југославији радили су “најбољи експерти
    Форин офиса” у Лондону… (Види: Филис Оти – Phyllis Auty, Југославија у британским строго поверљивим документима, НИН, број 1123. – 16. Јул 1972).

    Извесну оцену о политичким и личним односима између масона кнеза Павла и масона Млана Стојадиновића, дао је и Драгољуб Поповић у једној мањој студији која је
    објављена под насловом: “Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. године у Београду”, где стоји:

    “Милан Стојадиновић је био једини наш политичар који је отворено, због својих амбиција, био присталица фашизма и нацизма… Он је имао поверење и у Риму и у Берлину. Он би кнезу Павлу био најпогоднија личност за спровођење проосовинске политике. Њега је Кнез не само заменио са послушним Драгишом Цветковићем, него га је предао Енглезима, да га интернирају усред
    Индијског океана, до краја рата…” (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”,
    Chicago, Illionois, USA, 1982, св. 49, стр. 74).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s