Војска

Приче из Великог рата: Кад већ Бог није дао да те живог загрлим…


-Изгубио сам ја њега, видећете!… А гди, гди?… Јесте л’ видли колика је то сила, нигде јој ни краја ни дна…

Немојте већ сада очајавати, господине Недељковићу! Ко зна… Причекајте, верујте у Бога, у срећан случај. Не би он био први који се спасао. Ја сам недавно видео у Риму једног нашег мајора који је трипут био торпиљиран, и то двапута на путу оод Бизерте, па се сваки пут срећно спасао на сплаву.

Дај Боже, господине!… Ал’, знате, ту ми је празно – па се удари у груди – све нешто најгоре мислим. Да никад више ни чути нећу ништа о њему. Кад море прогута, оно све прождере, И тело и крст човеков, а сигурно и душу човечју задржи до судњега дана. О, несреће моје грдне! Шта ћу матери његовој, ако остане жива, шта ћу гробу њеном ако пресвисне дотле!…

…Извин’те, господине, ви сте сигурно уморни, а ја вам не дам да спавате… извин’те, молићу лепо, ал’ послушајте ме, као учен Србин, мене несрећног оца и земљорадника једног простог… Страшна је то казна божја кад крштену душу тако, на пучини, снађе смрт, тако без трага и гласа, без крста и људскога гроба!… Ако му је, детету моме добром, већ била таква талија, да га море удави, бар да га оно мртво врати матери земљи, да га избаци негде на суво к’о што бива… Наћи ће му ваљда кости неки крштени људи и покопати га… па да ми се у сну јави и да утеши родитеља свог у жалости мојој великој… Ал’ овако, да нас казни Господ, да га прогута онај бездан, да га рибе и морске зверке разнесу…

Ја дуго нисам заспао, а Недељковић, по свој прилици, није уопште очи свео. Блед и испијен, пошао је рано у нашу делегацију да чује је ли стигао какав извештај.

Тек што сам сео за доручак, портир дотрча да ме позове у делегацију. На тргу ме је срео делегат у друштву посланиковом. Обојица су били јако узбуђени и рекоше да треба пожурити у префектуру пре но што наиђе Недељковић, јер се морамо раније споразумети како да га известимо о овоме:

Овај час је јављено из префектуре да су галипољски рибари наишли на један сплав с четири наша војника. Како је сунце искочило из воде угледали су их недалеко од своје барке и лепо су распознали четворицу људи који се око сплава држе за уже, до прсију у води. Чудили су се да на њихове узвике не одговарају нити машу. Кад су им се приближили, тек тада су видели да су сва четворица укочени, мртви.

Нађене су им легитимације, префект је успео да их прочита. Међу њима се налази и Милош Недељковић. Делегат и посланик нервозно питају мене: хоћу ли да се примим да позовем Недељковића да дође за њима онамо. Он ће бити на обали, близу стана, ако му досад није неко дојавио јутрошњи случај.

Дужност није била пријатна, али морао сам да је примим. Ноћашњи његов разговор ме је охрабрио, то признајем.

Познао је на мени да носим собом нешто тешко за њега:

Шта је, господине? – а лево око му игра у страху.

Тако и тако, зову га на префектуру, и, јурећи ка сунцу, ја му рекох целу истину. Не говорећи ништа, спотичући се трчао је и дисао као астматичан.

На приземљу, пред вратима једне одаје, затекли смо их све, око пет-шест људи, италијанских званичних лица уз нашу двојицу. Недељковић је имао снаге и да се поздрави и да прими префектову руку.

На два стола, једно уз друго, лежали су наши јадни, лепи младићи, мало раскречени, с рукама згрченим изнад главе, с болним осмехом на помодрелим лицима. Са шињела још је по која кап капала на под. Недељковић одмах приђе и погружен стаде за тренутак, па потмуло, тихо јекну и загрли једну главу љубећи је у чело.

Дете моје… сине… тако да те нађе твој баба! – говорио је тихо и прибрано, још једном се прекрстио, и, тресући се једва приметно, повуче се иза осталих:

Извол’те господо!

После свршених формалности, Недељковић је замолио да њему предаду све дужности око намештања и бдења у гробљанској капели, до сахране. Пошто није било православног свештеника у граду, опојао их је католички, присутни Срби су само отпојали Свјати Боже. Недељковић се држао снажно, тек када су их спуштали у јаму, утесану у кречни камен, он је зајецао, а цео свет је осетио да је то божји благослов и олакшање за њега.

Сине мој, кад већ Бог није дао да те жива загрлим, хвала му и на томе, што те је баба и мртва нашао…

При повратку сви су се Срби сјатили око њега као да је он отац све четворице утопљеника. Али њега већ није требало подупирати и тешити. Иако је брисао сваки час по коју усамљену, крупну сузу, он је сасвим присебно говорио свима нама:

Зар немају ови овде нигди утрине од жуте земље, или бар од песка и шалитре, за своје мртве? Држе их у каменим сандуцима изнад земље, да се пеку на тој јари, Боже ме опрости! Зато и удара то њихово гробље, јесте ли осетили господо? Грехота једна и рећи, али гуши са свих страна!… Е сине мој слатки, само ако се твој баба врати жив, и црно испод ноката ће потрошити, само да тебе понесе у твоју лепу земљу, у наше цвеће и зеленило…

(Вељко Петровић, „Земља“, приповетка, у књизи „Из великих дана – антологија приповедака“, Државна штампарија Београд, 1940.)
Извор: Приче из Великог рата

——

ПРЕУЗЕТО: МАГАЦИН

———–

3.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s