Војска

Милорад С.Пајчин преживео хрватска мучења – Раму, Прозор, Дувно, Сплитску Лору и Љубушко – ратни страдалник и сведок ужаса распада СФРЈ


Време: Ратови у СФРЈ
Област: Југославија

Милорад С. Пајчин

Милорад Пајчин (1961 – 2015) је ратни страдалник и свједок ужаса на простору бивше Југославије почетком 1990-их, када се она распадала.

По струци је био инжињер технологије, што је завршио на Бањалучком Универзитету. Родом је из српског села Губин, у Лијевањском пољу. Заробљен је током прољећа 1992. године док је био на војном, извиђачком задатку.

Провео је четири мјесеца у хрватским затворима: Рами, Прозору, Дувну, Сплиту, Љубушком. Био подвргнут страшним мучењима као „ћетнички војвода“.

Неколико година након босанско-херцеговачког рата, емигирао је у Сјеверну Америку, гдје је умро у 54.-ој години живота. Није имао новца за лијечење, живио је тешко у веома скромним условима. Радио је као домар једној нашој цркви.

***

Милорад Пајчин, од оца Спасоје и мајке Милице, је рођен у српском селу Губин (засеок Гредине), општина Лијевно, у Босанској Крајини 1961. године. Послије завршене основне школе у родном мјесту, одлази прво у Лијевно где је завршио гимназију, а потом у Бања Луку гдје се школовао и завршио Технолошки факултет. Међу својим вршњацима, било гимназијалцима или студентима Милорад је био изузетно омиљен друг увјек спреман на да помогне.

Након завршеног редовног војног рока, који је одслужио у Билећи као резервни официр ЈНА, запослио се у фабрици војне опреме „Славко Родић“ у Бугојну, гдје је радио као пословођа.

Оженио се и добио синове Младена (1986) и Стефана. Још док је ишао у школу почетком 1970-их година, у Хрватској и западним дијеловима Босне и Херцеговине је букнуо проусташки покрет МАСПОК.

Васпитаван је од малена код куће да не цени људе по нацији и вјери, у духу југославенства и братства и јединства није се баш најбоље снашао у тој ситуацији. Чак и његова учитељица није могла да му објасни шта се то дешава и зашто га другови Хрвати не воле.

Његов хоби и велика љубав је био карате. Био је веома успјешан у тој древној источњачкој вјештини, носилац црног појаса 5. дан.

Преминуо је у САД, 5. маја 2015. године, далеко од родног краја.

РАТНИ ДАНИ

Гледајући шта се дешава у Југославији, крајем 1980-их година није могао да вјерује како сепаратисти у Словенији и Хрватској цепају државу коју је осећао као своју домовину. Мислио је да ће савезна војска – ЈНА побједити сепаратисте и терористе, али је и војска ЈНА доживљавала судбину државе која се годинама распадала. У Бугојну је већ у прољеће ситуација постала „густа“, те се он склонио у Купрес и тако за длаку избјегао убиство од хрватских паравојника.

Слушајући свакодневно вијести о нападима хрватских паравојника и полицајаца на српска мјеста у Хрватској, где су убијали, рушили, палили и пљачкали… у њему се јавила жеља да помогне својим сународницима, па се тако и у љето 1991. године обрео у Книну, гдје се пријавио као добровољац.

Био је цијењен од својих претпостављених јер је повјерене задатке више него успјешно обављао. А саборци су цијенили његову храброст и пожртвованост. Ишао је по непријатељским положајима и често знао да донесе хрватску заставу као ратни трофеј. Није се либио да стане на чело своје чете и каже својим борцима „За мном браћо“.

ЗАТВОРСКИ ДАНИ

У заробљеништво пада у вријеме пакта између хрватских и муслиманских војних формација у Босни и Херцеговини. То је био 24. април 1992. године, у рејону села Равно у јужним дијеловима Херцеговине, у које се упутио као припадник српских војних снага да извиди непријатељски терен, заробило га је петнаестак припадника Хрватског Вијећа Одбране и муслиманских снага, тзв. „Зелених беретки“.

Рама и Прозор

Први логор у који је доведен Милорад Пајчин био је онај у селу Рама, крај Рамског језера, у западној Херцеговини. Ту су позивали локалне мјештане хрватске националности да виде „правог четничког војводу“. Био је везан за столицу, а Рамљани су почели да га силовито туку, без милости. Од једног ударца чизмом пукла му је вилица и раздвојила се на два дела.

Хрватски војници из ХВО су му често претили клањем и стављали нож под грло, правећи му резове на врату и глави. Мучили су га још и преко индукторског телефона, правећи му електрошокове. Глава му је била сва крвава, губио је свијест. Пошто је био везан испред полицијске станице, мјештани су се ту често скупљали и претили му да ће му сјећи ноге, руке, уши, копати очи…

Тада се појавио и неоусташа Давор Гласновић, Хрват из Канаде који је дошао 1991. на Балкан да се бори против Срба. Он му је испред очију ставио нож на коме су угравирани иницијали усташке НДХ. Муњевитом брзином је сечиво забио у лијеву руку, непогрешиво погодио вену из које је млазом потекла крв. Позвао је окупљене да „пију“ четницку крв. Неки мјештани су пружали руке и умивали се његовом крвљу, други су га чупали за косу, гребали, ударали… Препознао је знанца од пре рата, извесног Амброзија Товила, који му је кундаком пушке ударао по ноктима и покушавао да их чупа комбинованим клештима…

Дувно

Остатак догађања прекрила је несвест. Њоме су прекривени и доживљаји из мјеста Прозор, где је пребачен из Раме. Из полицијске станице у Дувну, у коју је стигао из Прозора, сјећа се само батина шок-палицама, а из Љубушког (први пут) да му је вилица разбијена и на трећи део. Милорад Пајчин се не сјећа зашто је одвођен из затвора у затвор. Претпоставља да, видећи га полумртвог, нико није желео да издахне у њиховом затвору.

Сплитска Лора

Послије логора у Љубушком, у коме по ко зна који пут губи свијест има разбијену вилицу, себи је дошао на територији Републике Хрватске, у сплитској болници на Фирулама. Прво што је угледао били су апарати за инфузију и трансфузију крви. Сутрадан су му оперисали вилицу. Када се вратио у собу, међу осталим болесницима, рањеним Хрватима, прочуло се да је међу њима рањени „четнички војвода“. Хтели су да га линчују! Опет је најревноснији био познаник од пре рата, извесни Пашалић из хрватског села Раујни, које је свега 5 км удаљено од Пајчиновог родног мјеста Губин. Пашалић је био инвалид, у колицима. Полицајци који су дежурали крај заробљеника примакли су колица ближе кревету и дали му полицијске палице. Линч је спречио дежурни љекар.

Дан након тога, у болницу је, ненајављена, стигла, делегација Међународног комитета Црвеног крста. Пошто није могао да говори, Пајчин је добио папир и оловку да напише о свом заробљеништву. Од Црвеног крста је добио евиденциони картон. Када је посета МЦК отишла, чуо је у суседној соби преводиоца делегације како некоме у болници открива садржај података које је Милорад на папиру написао. То је био знак да и војни полицајци који су га чували започну са новом стравичном тортуром, као освету за то што је испричао делегатима МЦК. Тако је пребачен у сплитску „Лору“, један од најсуровијих логора на територији бивше Југославије 1990-их.

У војном затвору хрватске војске „Лора“ био је у просторији од 4 м2 са водом до висине прага, без покривача и подметача. Подрум у Лори био је погон за уништавање људи без метка. У том подруму Милорад Пајчин је био 6 дана. Хрватски мучитељи су навалили свом снагом на Милорада Пајчина. Хватала га је несвјестица од свих тих сајли, мотки и бодежа и крикова који су се чули. Људи су излудели од батина. Умирали су од десет прелома ногу, од жеђи, батина, бола… Једном, када су га оборили млазом из хидрантног црева, видели су у џепу мојих панталона нешто четвртастих обриса. Извадили су то и на велико запрепашћење, угледали евиденциони картон Међународног комитета Црвеног крста. Пребацили су га на спрат.

Мислио је Милорад Пајчин да му сада једино преостаје да чека размену заробљеника. Ускоро се, међутим, уверио да је заробљеник дивљач за слободни одстрел. Дошли су непознати људи, затражили га по имену и презимену и извели на кров зграде. Ломили су га, каже, пајсерима, моткама и држалицама све док им није било јасно да не може да устане. Са 11 сломљених ребара, три нагњечена кичмена пршљена, одбијеним бубрезима и исчашеним куковима, убацили су га у комби са још двојицом заробљеника Срба. Мислио је да га возе на размену и није жалио због болова.

Љубушки

Стигао је, међутим, под други пут у Љубушки. То је, каже, тек био прави пакао, као у Дантеовом деветом кругу.
На Бајрам су дежурни чувари Бранко Ерес, Крешо Параџик и Недо Мачић пустили из ћелије неког Ахмета да се наслађује над нама целу ноћ. Отворили су све ћелије, поскидали голе логораше – Србе и истерали их напоље на кишу, да би их потом сајлама и кабловима поново сатерали све унутра. Штос је био да попадају једни преко других, како би они на поду издисали под теретом оних одозго, а они на врху од батина. И тако целу ноћ до сванућа, а у зору су их тјерали да голих кољена пузимо по песку и тако где је има, пасу траву. Када су пролазили поред пољског клозета морали смо руке до лаката загњурити у измет, а онда су тјерали затворенике да лижу прсте. Трерали су их после тога, да гладни и жедни, једемо фекалије и соли.

Хрватски војници су доводили су жене, Српкиње из логора Дретељ крај Чапљине. Довели су једну старицу коју су силовали на њихове очи. Довели су и једну девојчицу од 12-13 година, са мајком. Тјерали су и њих да их силују.

Био је један човек, српски цивил и Стоца од кога су тражили да „призна“ колико је Хрвата убио. Човек није ни једног убио, али су они пошто-пото тражили признање. Лицитирали су и када је, јадан човек, прво рекао – једног, а на крају рекао 18, тада је један чувар поскочио, ножем му ископао око и натерао га да га прогута на силу своје око.

Милорад Пајчин је делио ћелију у Љубушком са следећим Србима: Стево Антић из Коњица, Данило Ђурашовић из Мостара, Данко Домазет из Стоца, младог војника ЈНА Драган Ристић из Руме, Синиша Јовановић из Пирота… Изнуђивање признања било је уобичајена пракса и алиби за пребијање до смрти. Српски логораши су износили лешеве, а онда би хрватски војници лешеве палили бензином и тако уништавали трагове.

СЛОБОДА

Неким чудом, Милорад Пајчин је угледао слободу 18. августа 1992. године код Стоца. Одатле је превезен у Билећу, па у Београд на лијечење на ВМА. Из Београда је стигао у Бања Луку. Од бањалучке општине је добио стан. Послије неколико мјесеци је у бањалучком затвору, видео свог мучитеља Давора Гласновића, који му је пресекао вену приликом заробљавања. Каже да му војне власти ВРС нису дозволиле да Гласновићу врати бар песницом. А не зна ни колико је то уистину желео.

Често, после свега, сам Милорад Пајчин се пита: „Вреди ли, зарад живота, све преживети?“.

ЕМИГРАЦИЈА И СМРТ

2002. године је емигрирао у Сједињене Америчке Државе, прво у Сјеверну Каролину, са породицом, а потом у Индијану. Ту је покушао да нађе посао и да себи обезбеди лечење. Радио је источном Чикагу на одржавању при цркви Св. Ђорђа, где је имао и смјештај. Са годинама је бивао све више нервознији, јер лијечење није ишло како треба. Добио је и рак грла, што га је натерало да иде на зрачења.

Дана 5. маја 2015. у својој 54. години, заувек нас је напустио мученик лијевањски – Милорад Пајчин.

ПЈЕСМА

Естрадни пјевач Мирко Пајчин, алиас Баја Мали Книнџа је снимио 2011. о Милораду и његовом заточеништву у хрватским логорима песму „Војвода неуништиви“, која има сљедећи текст:

Пјевам пјесму о српскоме сину
родио се у селу Губину.
Седам логора он је прошао,
поломљен је својој кући дошао.

Запјево је тада, пред кућом на њиви
вратио се Војвода неуништиви.
Запјево је тада, пред кућом на њиви
вратио се Милорад неуништиви.

Сазнали су душмани да вриједи за тројицу
па су га мучили к’о малог Радојицу.
Седам логора он је прошао,
поломљен је својој кући дошао.

Да се не заборави и не понови!

 

ИЗВОР: zlocininadsrbima.com

——————

4.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. nisam mogao da stikliram „svidja mi se“ jer bi to bilo grozno i jezivo sa moje strane,…pa kako mozete da predlozite da neko napise da mu se svidja objavljeno,….je….s fejsbuk i druge sablone, pa oni bi da im odgovaramo sa da i ne ,..e to od mene nece docekati i da jezive ljudske muke i patnje podvedu pod „svidjanje“ ili „lajkovanje“ ,… ma ljudi zajebite te nebuloze………poz

    Liked by 1 person

  2. Sta ljudi reci na sve ovo,…sramota od boga i grehota od ljudi. tako to biva kada nadvlada zakon copora ,..samo i tada ima ljudi koji svu tu zlobu podnesu i prezive JEZIVO ,…GROZNO…SUROVO………………da se ZNA DA SE NE ZABORAVI,..i da se nikada vise ni pokoju cenu „kuca ne gradi sa nebracom i divljima“…Neka mu je slava i bog dusu da mu prosti….ako ga ima

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s