ДРУШТВО

Косово и Метохија: Прича о херојству неустрашиве Србкиње Радмиле Петрушић!


На слици су Радмила Петрушић са сином Данилом Петрушићем

Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник Српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999 године заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном.

Радмила је свој радни век почела далеке 1968 године у вароши Врела (етнички албанско место) у коме је предавала предмет Српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила, нон-стоп водећи вербалне “ратове“ са албанским крвницима и сецесионистима. Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно надасве поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом “Све за Србију, Србију низашта“! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора.

Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супротно од тога гледајући је увек “испод ока“…

Када је НАТО напао Југославију, супруг Михаило (рез.официр), синови Данило и Горан добијају позиве да ратују за домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице. Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством.

Јуна месеца, после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти „ОВК“ својеврсним сплетом околности заробљавају је у њеној кући, заједно са девером Луком Петрушићем (из Титограда), и мужем од своје заове Мишом Вујачићем, око 21 сат навече 1999.године их одводе у Врела где је Радмила радила, и ту сви троје завршавају животе на суров начин.

Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, врло вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио Видомира Шалипура- Муњу, што је врло занимљиво… Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша.

Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали, и нису је претресли… У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм “Црвена застава“ популарна “седмица“, као и једна бомба М 75 да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао: “ Мајко, од хлеба се одвајај али од овога никако“… Та мудрост њеног сина ће доћи на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија.

Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину „Ладу“, Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов „Опел“, а један је узео да вози трактор. Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста “ОВК“, то је било око 21.30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извлаче Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста… Рада, гледајући шта њима раде, и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цеви) са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста, који су били увелико „запослени“, испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име).

Терористи су одговорили рафалом из аутомата, и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је рањену за врат канапом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке… Рада не хајући за свој живот, онако измучена и рањена непрестано псује албанску мајку терористима, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и возећи полако аутомобиле у супротним смеровима један од другог – полако је растржу док се није глава од тела одвојила… бацају је у јарак поред пута. Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија…

Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије, и бивше Савезне Републике Југославије. О њој су писане разне народне песме. Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша.

Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина.

Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада има шесторо унучади од своја три сина (Данило, Горан, Милија).

 

ИЗВОР: Принцип/МАГАЦИН

(повезано – Страдање ове породице помиње се и у тексту НОВОСТИ – Остали и погрешили)

—————

6.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s