ПРАВОСЛАВЉЕ

Житије светог и богоносног оца нашег Василија, Острошког чудотворца


Свети Василије Острошки

Житије светог и богоносног оца нашег Василија, Острошког чудотворца, митрополита Захумског

Усваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.

Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.

Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.

Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим.[1] Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.

У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.

У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3]

Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом „рајина богомољца“, како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ.

Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.

Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.

Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.

Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.

У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).[5] У тој грамати он писаше: „Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне“.

Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска[6], на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.

У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.

О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.

У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана.[8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.

Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.

Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму[10]: „Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете“

Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.

Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.

Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи[11] Василије Бркић – Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу.[12] А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.[13]

Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали , исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове „недјеља Светог оца Василија“. Ово особито бива пред његов празник Васиљевдан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија , и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богародице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника.

Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења – ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштеђене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћју Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-7. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи.

преузето из “Житија Светих за април“’

Преподобног Јустина Ћелијског

Инфо служба

______________

Тропар, глас 4.

От јуности твојеја всего себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех, оче богоносне: образ бил јеси добродјетељи својему стаду, сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастирја и добраго архијереја, и по престављенији твојем собљуде свјатоје тјело твоје нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.

Тропар, глас 4.

Од младости своје целога себе предао си Господу  пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше.

Кондак, глас 8.

Јако от младенства себе поработив Господеви, постом и бдјенијем своје тјело удручаја мудре, сосуд честен Духу пресвјатому јавилсја јеси: сего ради постављајет тја пастирем својеј церкви, јуже добрје пасал јеси, тјемже ко Господу отходиши, егоже возљубил јеси. Молимсја ти помјани и нас вјероју чтушчих свјатују памјат твоју да вси зовем ти: радујсја всечестне оче Василије.

Кондак, глас 8.

Још као млад радио си за Господа, мудраче, постом и бденијем тело своје си обуздавао. Као часни путир Светоме Духу јавио си се: због тога те поставио за пастира своје Цркве, коју си добро чувао и као такав отишао си Господу кога си заволео. Молимо ти се, сети се и нас који са вером чувамо свету успомену твоју и сви ти кличемо: радуј се пречасни Василије.

________________
[1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613 г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613 г. уморили.
[2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574 г.). – У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, – дивну себи задужбину пред Богом и својим родом!.
[3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671 г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру VII и Клименту X и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? – Ова писма уствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим „успесима“ пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки – Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).
[4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. – Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: „Аз смјерни митрополит Захолмски Василије“. Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије.
[5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници, и сачувана је у препису.
[6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. – Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију.
[7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Плеваља, забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.
[8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица Св. великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.
[9] Острог је био у време Св. Василија и стециште српских родољубивих хајдука, бораца против турског зулума. Ту је често долазио и познати харамбаша Бајо Николић – Пивљанин.
[10] Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу.
[11] Пећка Патријаршија укинута је турским бератом од 1766. године. Обновљена је у Сремским Карловцима, а затим у Београду као Српска Патријаршија (1920. године).
[12] Штампано 1861. године у Београдском Србљаку митрополита Михаила.
[13] Тај презвитер је прота Васо Ивошевић, из Боке Которске, професор у Карловачкој богословији. Сакупљање највећег броја података за ово Житије Св. Василија његова је заслуга. – Интересантно је забележити да је прву икону Светог Василија израдио иконописац Гаврило Димитријевић у манастиру Морачи, тридесет година после проглашења за Свеца.
[14] Свети Петар I, митрополит Цетињски (1782-1830 г.), слави се 18. октобра.
[15] Том приликом, ковчег са телом Св. Василија носили су од манастира до изласка из града црногорски кнез Никола, четири војводе и српски књижевник Љуба Ненадовић.

3 replies »

  1. У овом контексту имајући у виду да је крвави југословенски диктатор, самопроглашени „маршал“, малтешки витез, пилигрински фратар, папин хаџија и почасни Каноник цркве св. Јеролима у Риму Јосип Броз Тито, којег енглески пропагандни историчали нису поменули међу стотину највећих диктатора света, а гле чуда, поменили су несрећног Слободана Милошевића!

    Имајући на уму да је Броз спроводио политику Ота Хабзбурга, који се залагао за Србију од Кораћице до Власотинаца, која се у потпуности поклапала са програмом западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, интермариумаца, фабијанаца, бундиста-бољшевика, Коминтерне, Комунистичке партије Југославије и рајетинског естаблишмента подгоричко-београдских интернационалиста, бечко-берлинских марксиста баљезгара.

    Такође, имајући на уму да су хрватске усташе и Брозови НАТО-комунисти прикупљали прилоге у Југославији и емиграцији за изградњу Мештровићевог фараонског маузолеја на Ловћену као и за Његошеву бисту коју је радио Павелићев заступник Иван Мештровић по узору на бисте египатских фараона Хефрена и Рамзеса Другог, како то рече Урош Зоњић у својој књизи “Под командом војводе Павла Ђуришића” (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр.101).

    Што се пак тиче прикупљања прилога за Мештровићев фараонски маузелој на Ловћену, посебно се истицао Мате Мештровић, који је био више пута гост самопроглашеног маршала Јосипа Броза Тита, јер је радио на обједињавању реакционарних хрватских проусташких и Брозових НАТО-комунистичких елемената, Матице хрватске, Хрватског књижевног листа, Вјесника, Лексикографског завода у Загребу, Савеза комуниста Хрватске и Одбора за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу у Црној Гори… (Види: Gilbert M. Grosvennor, Yugoslavia’s window on the Adriatic, The journal of the National Geographic Society, Vol. 121, No. 2, February, 1962, Washington, D. C., U.S.A.).

    Мештровић се жалио у хрватској усташкој и Брозовој НАТО-кумунистичкој јавности током шездесетих и седамдесетих година XX стољећа, да се Срби не одазивају њиховом апелу.

    У загребачком Вјеснику, највећем хрватском листу, огласио се шездесетих и почетком седамдесетих година XX стољећа и стари хрватско-усташки и зеленашки идеолог Савић Марковић ШСтедимлија, као велики заговрник рушења Његошеве капеле на Ловћену. Штедимлија је за време Другог светског рата живео у Загребу и био је главни сарадник хрватских усташких листова “Спремност” и “Хрватски народ”. У њима је он у безброј чланака и тз. расправа заговарао познате хрватске усташко и црногорско зеленашке тезе, које су усвојили црногорски зеленаши о Црној Гори као о “Црвеној Хрватској”. Ради ових заслуга Штедимлија је између осталих Павелићевих доглавника-заступника, као и фратар Крунослав Драгановић, Марко Месић и Густав Крклец уживао посебну наклоњеност и заштиту крвавог хрватског и југословенског маршала Јосипа Броза Тита. Умро је у Загребу седамдесетих година, где му је приређена јавна и свечана сахрана, која такође илуструје сарадњу и солидарност хрватских усташа и Брозових НАТО-комуниста.

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису:

    “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…”

    У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао:

    “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе И догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања Брозових НАТО-комуниста и римског папе Павла VI , Броз је проглашен у свемоћном Ватикану за “ПОЧАНСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском (Види: Католичка црква у Југославији, хрватски тједник “Даница”, 29. рујна/септембра 1971; Исто: Анте Јерић, “Свића”, бр. 135, Dalmatian Publishing Company, New York, 1971). Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    Ниже доносимо апел Мате Мештровића у слободном србском преводу, који је објављен на еглеском језику у хрватском усташком тједнику “Даници”, где дословно стоји…

    Тражи се помоћ за Његошев Маузолеј

    Загребачки Вјесник од 18. априла објавио је да ће половином маја почети изградња Његошевог маузолеја, којег је пројектовао мој пок. отац Иван Мештровић. Пројекат је покренут 1952, када је у Вашингтону био југословенски амбасадор Владимир Поповић, Црногорац, предходни посао је полако и у фазама напредовао до данас.

    Опозиција за изградњу новог маузолеја дошла је од стране вођства Српске православне цркве, јер мисле да је маузолеј којег је пројектовао мој отац као и Његошеву бисту, коју је исклесао у граниту хрватски вајар Андрија Крстуловић, да не представља Његоша у виду Српског религиозног и народног вође.
    Противници новог споменика тврде да мала капела постоји да краси врх Ловћена и да делеко боље представља личност и значај Његоша него што је Мештровићев пројекат, који је одобрен од стране владе и већине народа у Црној Гори.

    Присталице Мештровићевог пројекта тврде да постојећа капела није аутентична оној која је изграђена у Његошево доба, јер је уништена за време аустриске окупације у току Првог светског рата. Данашњу капелу је саградио југословенски краљ Александар I око 1925 и самим тим нема историску вредност.

    Пошто противници новог маузолеја нису успели да превладају у расправи која се одвијала месецима у штампи и на јавним форумима, покушали су да се ослоне на стране интелектуалце попут Jean Cassou-а , песника и члана француске академије, да посредује код Тита, да пројекат заустави.

    Лондонски Тајмс од 26. априла објавио је чланак у вези маузолеја под контроверзним насловом “За три недеље нестаје споменик.” Аутор David Leitch ) каже да је у Црној Гори запретио преосвештени владика Данило, да ће поднети оставку ако почне рад на рушењу капеле и њено преношење на друго место и да ће неки од његових верника бити више изрични. Први радник који почне рушење капеле “добиће нож у леђа”, инсистирају верници.

    Ако неки појединци желе да приступе овој вредној акцији црногорске владе и народа, требају да пошаљу директно свој прилог Одбору за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену, СР Црна Гора, Југославија.

    Проф. Мате Мештровић, – члан, ложе 789, ХБЗ (Види: Prof. Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipanj/june 1970, Chicago, Illinois, U. S. A. ).

    Енглески текст гласи…

    Help asked for Njegos Mausoleum

    The Zagreb Vjesnik of April 18 has announced that the construction of a new Njegos mausoleum, designed by my late father, the sculptor Ivan Mestrovic, will begin around the middle of May. Though the project was initiated in 1952, when Vladimir Popovic, a Montenegrin, was the Yugoslav Ambassador in Washington, the preliminary work has been progressing slowly and in stages up to the present.

    The opposition to the construction of the new mausoleum comes in part from leaders of the Serbian Orthodox Church who think that the mausoleum, designed by my father, and the statue of Njegos which he sculpted, and which was carved in granite by the Croat sculptor Andrija Krstulovic, does not personify Njegos as a Serbian national and religious leader.

    Opponents of the new monument argue that the small existing chapel, which now graces the peak of Lovcen, represents far better the personality and significance of Njegos than does the Mestrovic design that was approved by the government and a majority of the people of Montenegro.

    Supporters of the Mestrovic project argue that the existing chapel is not the authentic one that was constructed in Njegos’ own time, for it was destroyed by the Austrian occupation forces in Montenegro during World War I. The existing chapel was built by King Alexander I of Yugoslavia around 1925 and consequently does not have a historical value.

    Having failed to prevail in the debate that went on for months in the press and in public forums, the opponents of the new mausoleum have now tried to rally foreign intellectuals like Jean Cassou, the poet and member of the French Academy, to intercede with Tito so that the project be stopped.

    The London Times of April 26 ran an article concerning the mausoleum controversy entitled “A memorial with three weeks to go.” The autor David Leitch says that his Grace Bishop Danilo of Montenegro has threatened to resign if work actually begins on the dismantling of the existing chapel, and its transfer to another location, and that some of his “co-belligerents have been more explicit. The first workman starting demolition will, they insist, get a knife in the ribs.”

    If any individuals wish to join the worthwhile action of the government and people of Montenegro, they should send their contribution directly to the Odbor za Izgradnju Mauzoleja Petru II Petrovicu-Njegosu na Lovcenu, Cetinje, SR Crna Gora, Yugoslavia.

    Prof. Matthew Mestrovic – member, Lodge 789, CFU (Vidi: Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipnj/june 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s