АКТУЕЛНО

Василије Ђ. Крестић: Где станује геноцидност у хрватској политици


Академик Василије Крестић

Деструкција српског имена

Оба пута кад су Хрвати стекли „своје независне  државице”, дошло је, како је историчар Перо Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби

У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом у оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праће­ на непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика”, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима”, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном саставу”, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат”.

У одређеним круговима Хрватске, посебно у правашкој и франковачкоклерикалној штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним, као што су: Власи, Цигани, грчко­источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, сербеж, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију где им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „сужањска пасмина”, „накот зрео за сјекиру”, „продане мешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће”… Приликом антисрпских демонстрација, које су се у више наврата десиле у Загребу (1895, 1899. и 1902. године), руља је извикивала пароле с чисто геноцидним порукама, као што су: „Удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат”, „Србе о врбе” и „Србом сјекиром за врат”.

Анте Старчевић
Фотодокументација „Политике”

Врло брзо се испоставило да је деструкција српског имена уродила жељеним плодовима. Само српско име почело се третирати као „политички преступ” па су предузимане мере да се оно сасвим потисне и искорени како би се створила етнички чиста, верски јединствена – католичка – велика Хрватска. До које је мере порасла мржња према Србима од Хрвата, који су следили политику хрватског државног и повјесног права, савршено показује „Политичка повијест хрватскога народа” историчара др Пере Гавранића, објављена у Загребу 1895. године. У њој је написано: „Данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али зато борба и те како обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требало ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.”

Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене Пере Гавранића изречене 1895. године. Оба пута кад су Хрвати стекли „своје независне државице”, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али с јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава.

Познати хрватски вајар југословенског опредељења Рудолф Валдец је повећој групи српских писаца, сликара и вајара, који су групно посетили Загреб 1905. године, критикујући екстремну антисрпску политику Хрвата, између осталог изјавио да, када би Хрвати „добили ма и најмању независност државну, са лица земље збрисали би све оно што носи српско обележје”. Време и догађаји потврдили су Валдецове суморне оцене, које су слабо обавештене Србе о приликама у Хрватској изненадиле и збуниле.

БРУТАЛНИ ВЕРБАЛНИ НАПАДИ НА СРБЕ

Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују као Курди у Ираку и да се за њих створе гета

О мржњи, несхватљивој за здрав разум, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини 19. века, свој суд изрекла је и добронамерна и хумана мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, Енглескиња, није имала разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875- 1878), кад је на челу Хрватске био бан Иван Мажуранић, мис Ирби је написала: Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба.”

Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највеће патриоте и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је био усађен у њихова бића, јер док су једни били спремни да славе, хвале и следе поменуте корифеје, други су с разлогом од њих зазирали, јер су осећали тешке последице њиховог погубног деловања.

Еуген Кватерник

Ружени и сатанизовани у прошлости, још горе су Срби прошли у време хадезеовске власти Фрање Туђмана и његових наследника. Кад је Хрватска демократска заједница дошла на власт, сачињен је за новинаре посебан глосар с упутствима како треба говорити и писати о Србима. Као што се у време Павелићеве НДХ говорило о жидокомунистима, од новинара је сада тражено да говоре о Србо-комунистима. Тада је издато упутство да се на радију и телевизији, у новинама, часописима, књигама, говорима, предавањима и у свим јавним наступима увек за Србе користи израз „четник”.

У фебруару 1990. Туђман је захтевао да се Срби у Хрватској, као хрватски грађани, означавају као „православни Хрвати”. Залагао се за то да се не користи кованица „православни Срби”, а у потпуном складу са законским одредбама из времена Павелићеве НДХ, наговестио је да ће у Хрватској бити забрањена Српска православна црква. За Србе који би остали у Хрватској и не би се преселили у Србију, обећао је да ће њихова црква, као и у време НДХ, постати Хрватска.

Држећи се поменутог глосара, али и конкретних упутстава Фрање Туђмана, репортер Хрватске телевизије Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође”, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и биједа, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, створови, болест, губа, неслани Јовани, бијесне разуларене четничке звијери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и прије доласка хитлероваца у Београд.”

Почетком августа 2001. године доградоначелница Петриње изјавила је да „док и један праваш живи на свом подручју (тј. у Хрватској – В. К.), док и један Хрват дише својим плућима и хода по овој земљи”, Србин неће „моћи живјети као сви остали”. За челницу Петриње Србин „нити је човјек, нити животиња, животиња не заслужује такву успоредбу с њим”. Све Србе она је видела као четнике а за њих нема живота у Хрватској. О томе је казала: „Ми можемо са свима, осим с некрстима, јер вјера и враг не иду скупа. Очистит ћемо Хрватску од смећа.”

Важно је истаћи да су се брутални вербални напади на Србе, који су били прави ратни покличи, чули и у Сабору Хрватске 4. октобра 1990, у време конституисања Хрватске, више месеци пре него што је дошло до оружаних сукоба. На тој седници посланик Дамир Мајовшек између осталог је рекао: „Не вјеруј Србима ни када ти дарове доносе.” Потпредседник Сабора Стјепан Сулиманац заложио се на тој седници за доношење расног закона кад је изјавио да за „лица која су се населила иза 1918. године у Хрватској, а стекла су иметак, треба створити закон и заштитити се од тих елемената”, односно од Срба. Посланик Иван Милас поручио је Србима: „На ваше право одговорит ћемо оштрим мачем. Дан обрачуна је врло близу!” Потом је додао: „Србе никад нисам волио, а моји су родитељи криви што их нисам мрзио”. Посланик Анђелко Кларић заложио се за то да се Срби у Хрватској изолују, као Курди у Ираку, и да се за њих створе гета. Бранко Пожњак предложио је да Сабор „размотри могућност укидања имунитета српским посланицима”, а Виктор Грабовац је захтевао да се за српске општине у Хрватској „обуставе сва финансијска давања”.

ПРЕПРЕКА СТВАРАЊУ ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ

Дијете од рођења треба научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин, изјавио је министар у другој влади Републике Хрватске Босиљко Мишетић

На седници Сабора Хрватске од 4. октобра 1990. Срби су „почаствовани” разним епитетима. Тако је, између осталог, речено да су „друмски разбојници”, „пијана и дрогирана, нецивилизирана руља”, „терористи”, „освајачки дивљаци” и „четници”, па да с њима, како је рекао посланик Анте Чевизовић, Хрвати не могу да живе заједно. Још пре овог саборског заседања, један од првака ХДЗ Слободан Праљак написао је у листу „Старт” од 28. априла 1990. да по улицама „дечки већ певају: Заклат ћемо Србе”. Министар управе и правосуђа у другој влади Републике Хрватске Босиљко Мишетић изјавио је: „Дијете од рођења, дакле прије него што га се научи читати и писати, треба га научити тко му је непријатељ, а непријатељ му је на овим просторима Србин. То значи да од почетка живота (као што треба учити читати) тако га треба подучавати да сво зло, које је учињено хрватском народу учинили су Срби.”

Ако се једна средина, у овом случају Хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, које сам навео, онда је природно што је она, тешко индоктринисана, дошла до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Наука обилује бројним доказима да је тако.

Франо Супило

Међу многобројним питањима која су оптерећивала, која оптерећују и која ће оптерећивати и реметити односе између Хрвата и Срба јесте и геополитички положај Хрватске. По општој оцени свих хрватских политичара и геополитичара, како ранијег тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу”.

Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте ју изрезали, то сте из хрватскога круха изрезали Босну и Херцеговину (…) а хоће ли се најести, треба нам и средине, треба нам Херцег-Босне”. За Антуновог брата Стјепана Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нека живи”. По виђењу Франа Супила: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама”, у Босни и Херцеговини. Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. „Хрватски дневник” из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу.”

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иво Пилар записао је да „са геополитичког гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као ни господарско-политички одржи”. По оцени Пилара, „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест у обће торзо неспособан за живот”. У брошури „Свјетски рат и Хрвати. Покус оријентације хрватскога народа још прије свршетка рата”, објављеној 1915. и 1917, Пилар је отворено и јасно ставио читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури је написао: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе у обће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југословенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне краљевине има мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има Босну и Херцеговину.”

По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске. Стога што су Срби стајали на путу остваривању геополитичких тежњи Хрвата, што су били препрека стварању велике Хрватске, у чији састав би биле укључене Босна и Херцеговина, они су морали, по схватању знатног броја најугледнијих хрватских политичара, бити уклоњени геноцидом.

СПРЕМАЛИ СУ ВАРТОЛОМЕЈСКУ НОЋ ЗА СРБЕ

Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вере” православне

С намером да се домогну Босне и Херцеговине, да њима поправе свој геополитички положај, хрватски политичари, и то не само праваши Анте Старчевића, већ и народњаци бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, и њихови каснији наследници, све до наших дана читаву државну политику заснивали су на темељима хрватског државног и повијесног права. Према постулатима тог права, на хрватској државној територији постојао је само један, и то хрватски политички – ми бисмо данас рекли конститутивни – народ. Сви становници Хрватске, без обзира на етничку и верску припадност по том праву чинили су јединствен хрватски политички народ. Срби су по том праву и тој политици били део хрватског политичког народа. Третирани су као православни Хрвати. Није им признавана политичка индивидуалност. Хтели или не, морали су да буду Хрвати. Онима који нису били спремни да се повинују тој политици, који су инсистирали на очувању своје националне посебности, отворено је запрећено још 1866. године, и то од Штросмајерових следбеника, да ће их Хрвати свим силама гонити, да ће применити сва средства којима ће их присилили да постану део хрватског политичког народа, да не буду Срби.

Јосип Јурај Штросмајер

Кад је избила револуција 1848, Србима у Дубровнику запретила је опасност. Хрвати су им отворено рекли да ће их све у цркви запалити. Дубровачки прота Ђорђе Николајевић написао је 22. марта 1848. далматинском владици Јеротеју Мутибарићу: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајши страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исјећи”. На срећу, кад се у Боки сазнало за претње, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежнији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и једнога, они ни једног католика оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињења не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.”

И у самом Загребу Србима  је 1848. године запретила велика опасност. По сведочењу Анастаса Поповића, познатог и угледног загребачког трговца и председника тамошње српске православне црквене општине, критичан тренутак по Србе настао је у часу када се у Загребу о сазнало да су Срби на Мајској скупштини у Сремским Карловцима изабрали војводу. Тим поводом у Загребу је завладало велико незадовољство и скоро је „до тога хтело доћи да све Србе покољу”. Покољ је запретио и српским депутатима који су се после Мајске скупштине нашли у Загребу. Др Константин Пеичић о томе је записао: „Моја је заслуга што сам смирио у Загребу срежане (пандуре) Шокце, који су на Србима депутатима вартоломејску ноћ спремали били, зато да им бана Јелачића шизматички патријарх наш не иншталира и не повлаши (посрби)”.

Због тога што хрватска Странка права није признавала националну посебност Срба у Хрватској и што их је присиљавала да буду православни Хрвати, на шта они нису пристајали, Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вере” православне. У писму написаном 22. јуна 1869. хрватском политичком прваку из Далмације дон Миховилу Павлиновићу, Кватерник је о Србима, које је означавао као „најоштрији нож” у рукама хрватских непријатеља, између осталог написао: „Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах сваком народу најмилијих”. Ако се Хрвати тако буду понашали према Србима, тврдио је Кватерник, „не од Драве до мора, него од салцбургтиролских алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске”.

Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске државе. Старчевић је 1870. написао: „Народ херватски неће трпети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата.”

Попут Кватерника и Старчевића, угледни хрватски политичар Франо Супило сматрао је да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем.

ИЗА БАНА РАУХА СТАЈАО ЈЕ БЕЧ

Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”

Хрватски политичар Франо Супило написао је да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбују, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ’нема Срба!’ са свим оним последицама, које она собом носи, није него један корак”.

Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је написао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору 1907. го- дине како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”.

Анте Павелић

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем”, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је таково што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други”. Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер је од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало део програма знатног дела хрватске политике.

Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По виђењу тог припадника Чисте странке права, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски”. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима” па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе”.

Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, кад Хрватска буде етнички чиста и верски – католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, драчје (коров), које Хрвати „из своје башче морају почупати”.

Убедљиве доказе о томе да је један, и то знатан део хрватског друштва, још у оквирима Аустроугарске дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио ја за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. О томе је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити (…). А Срби су били најзгоднији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога – непоћудни – па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања!”

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе кризе 1908/9. године и загребачког велеиздајничког процеса, Радић је о томе забележио: „На последњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу (…). Устројила се наиме ’Хрватска народна легија’ тј. оружана чета ’за обрану хрватске домовине’ (…). Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ’жедне хрватске крви’, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв (…).”

Легија коју помиње Радић била је састављена од добровољаца, присталица Странке права Јосипа Франка. Основана је 1908. са задатком да се супротстави добровољачким одредима из Србије, али и да се физички обрачуна са Србима и Хрватима југословенског опредељења, такозваним посрбицама, из Коалиције и других политичких странака.

ИЛИ СЕ УКЛОНИ ИЛИ СЕ ПРИКЛОНИ

Кад је убијен надвојвода Франц Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када би Србе требало уништити

Када је реч о Србима у Хрватској, хрватски бан Павао Раух имао је одрешене руке. Цар Фрања Јосиф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско- српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. По сведочењу Исидора Кршњавија, који је био одлично обавештен јер је и сам учествовао у свим овим догађајима као значајан чинилац, да Срба у Хрватској и Славонији није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.

Др Иван Рибар, хрватски политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско- српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске”.

Хрватски политичар и професор Загребачког свеучилишта Исидор Кршњави, који је једно време био и министар богоштовља и наставе, а учествовао је у свим важнијим политичким збивањима у Хрватској крајем 19. и почетком 20. века, у својим „Записцима” забележио је и следеће: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести ’хрватска мисао’. Друго је, дакако питање, би ли се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја.”

Хрватски бан Павао Раух

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведочи о против- српском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим су идејама они били заокупљени и на који су начин намеравали да реше питање тамошњих Срба.

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Франц Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!”

У једном излагању из 1917. године Радић је, индиректно, признао да су Срби у Хрватској и те како били угрожени само зато што су се изјашњава ли да су Срби. Износећи у Хрватском сабору своје виђење о томе како ће изгледати нова Хрватска, која ће изнићи после рата, Радић је, између осталог, казао „да неће више Србину у Хрватској пасти ни једна влас с главе, ако буде и сто пута на дан говорио, да је Србин.”

Кад се каже да неће више, јасно је да је дотле, и те како, Србин у Хрватској могао да страда, и да је страдао, само зато што је био Србин и што није хтео да постане православни Хрват. А православни Хрват морао је постати зато што је живео у хрватској домовини. Ту, у хрватској домовини, по схватању Радића и свих хрватских политичара који су програме градили на хрватском државном и повијесном праву, „мора да влада само хрватска државна идеја”, која је, по оцени Радића, „чисти национализам у подпуноме складу с државним правом”.

У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско-српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.

Ако се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари, праваши и франковци из друге половине 19. и почетка 20. века, намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале Павелићеве усташе и како га је решио Фрањо Туђман, онда је лако уочити да у свему постоји нераскидива логична и органска веза, да постоји континуитет. Јасно је и да је хрватска политичка мисао, заснована на хрватском државном и повијесном праву, била и да је до наших дана остала дубоко прожета идејом геноцида. Навешћу само неколико доказа за то. У „Католичком листу” од 29. јуна 1941. Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље и наставу, написао је да је усташка лозинка, која се односи на Србе „Или се уклони или се приклони”. Такав начин решавања српског питања садржан је и у његовој изјави: „Једну трећину Срба ћемо по клати, једну трећину протјерати а једну превјерити”.

Елементи које треба уништити

Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за леђима имамо снажну српску државу, изјавио је Младен Лорковић, министар спољних послова НДХ

Свештеник и усташа др Иво Губерина 1943. је написао: „Становити елементи у Хрватској, који су за вриеме Југославије имали задаћу расточити државни и народни организам Хрватске; онеспособити је за живот, а особито за ону улогу, коју је Провидност намиенила и након пада Југославије остали су у хрватском организму, а да се ни за једно слово у својим протухрватским тежњама нису измјенили. Природно је право хрватске државе и хрватског народа лиечити свој организам од тога отрова. Усташки се покрет дао на тај посао; употребљава средства, којим се служи сваки лиечник при лиечењу организма. Гдје је потребно прави потребне операције.

Усташки би покрет најволио, да се ови хетерогени и сад непријатељски елементи тихо и слободно асимили­ рају или да се тај отров удаљи из организма (пресели у матицу земљу). Али ако такови елементи не ће да се асимилирају, већ хоће остати у организму као некакова ’пета колона’ за растварање организма или што је још горе, улазе у оружани сукоб, као што се догађа с четничко­комунистичким бандама, тада по свим начелима католичке моралке, они су нападачи и Држава Хрватска има право, да и мачем уништи те нападаче.”

Када су усташе из Славоније протерале 65.000 Срба, чије су куће и имања запосели Хрвати, Павелићев министар правде Мирко Пук је 25. фебруара 1942. тим поводом изјавио: „Хрватска државна влада извршила је у том правцу своју хрватску и своју усташку дужност.”

Еуген Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић,
Фото: „Википедија“

Попут министра Пука, и министар Милован Жанић, који је у НДХ био председник Законодавног повјеренства хрватске владе, рекао је 2. маја 1941. године: „Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга. (…) Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употребити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Срба.”

Зашто је Хрватску требало очистити од Срба објаснио је Младен Лорковић, министар спољних послова НДХ. Септембра 1942. он је дипло­ матским представницима изјавио: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за леђима имамо снажну српску државу која би увијек засезала у наша подручја и представљала вјечиту опасност за нас. Стога је срећа што је до успоставе НДХ дошло у овим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем. Ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре, шездесет километара дуго и готово исто толико широ­ ко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште”.

У говору одржаном у Доњем Михољцу 27. јула 1941. Лорковић је подробније објаснио зашто треба очистити Хрватску од Срба убијањем и протеривањем. О томе је казао: „Усташки покрет инзистира на енергичном рјешењу српског проблема у Хрватској. Они што се налазе с друге стране Саве и Дрине деру се да смо нетрпељиви, да нехумано поступамо према Србима. Ми одговарамо свима да је дужност Хрватске владе да поступа тако да Хрватска припада само Хрватима. Наша је дужност да заувјек ућуткамо оне елементе који су највише допринели да Хрватска 1918. падне под српску власт. Једном ријечју, морамо истријебити Србе у Хрватској! То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осјећања човјечности. Хрватска влада под водством нашег дивног Поглавника узела је у своје способне руке рјешавање овог проблема и ријешити ће га темељито.

Хрватска влада је такођер узела у своје руке рјешавање жидовског проблема. Знате ви ко су Жидови. Увијек су били и остали пријатељи и слуге непријатеља хрватског народа. Жидови који су најодговорнији за овај рат зато што су се уротили против Велике Њемачке и њеног савезника Италије, не могу очекивати ништа друго него да се према њима поступа у складу са заслугама.

Хрватска има бити очишћена од свих ових елемената који представљају несрећу за наш народ, који су туђинци и непријатељи хрватског народа. (…) Ти елементи које треба уништити јесу наши Срби и наши Жидови”.

Све ове и многе друге сличне изјаве усташких главешина резултат су раније осмишљеног плана поглавника Павелића о геноцидном уништавању Срба. Још у јесен 1940, годину дана пре но што је дошло до Другог светског рата, за тај план сазнао је Влатко Мачек, тадашњи потпредседник југословенске владе у Београду.

Пут националног и политичког затирања 

Анте Павелић је за време заточеништва, на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској, припремио план за покоље Срба у Хрватској

Влатко Мачек био је обавештен да је Анте Павелић, у Сијени, у Италији, за време заточеништва, „на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској” припремио план за покоље Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му је показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим „безбожним плановима” упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера.

Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва који се нису сврстали у редове усташа. Тако, примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске Славко Колар није био усташа, али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је и један тај гад жив”. Универзитетски професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико је дубоко и широко у хрватском друштву распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.

Мало је познато да су и комунистичке власти Хрватске желеле да се лише Срба и да, ако не могу да створе етнички чисту Хрватску, што више смање њихов број. С тим намерама оне су, по свршетку рата 1945. године, више одмагале него што су помагале повратак Срба­ избеглица из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се бекством из Хрватске спасли усташког ножа. Тадашње федералне власти Хрватске биле су задовољне тиме што се број Срба у Хрватској осетно смањио. Нерадо су предузимале присилне мере за истеривање усташких породица из српских кућа и са српских имања. Због тога је Министарство колонизације Демократске Федеративне Југославије у више наврата током 1945. године захтевало од Председништва народне власти Хрватске и њених надлежних министарстава да упозоре „подручне органе власти на правилно и брижно поступање с повратницима”, припадницима српског народа, „који се из Србије враћају у своју ужу домовину Хрватску”.

Анте Павелић и Алојзије Степинац
Фотодокументација „Политике”

Велика и етнички чиста Хрватска држава заокупљала је пажњу и Фрање Туђмана и његових сарадника на исти начин како је то било у Хрватској у претходних стотину и више година. Да је то тачно, потврђује писање проф. др Славена Летице, Туђмановог саветника. У листу „Данас”, у броју од 12. септембра 1989. године, у тексту под насловом „Асимилација хрватских Срба”, Летица је покушао да, тобоже научно, да образложење о неминовности асимилације Срба у Хрватској. Притом се вратио идеји „хрватског политичког народа”, тврдећи да се Срби у Хрватској могу опредељивати за два пута. Могу бити, како је написао, „органски дио” српског етничког народа, или „дио хрватског политичког народа”. Тим писањем Летица је Србима понудио оно што им је упорно и на силу наметано током читаве друге половине 19. века, све до 1905. године, до стварања Хрватско­српске коалиције, а од франковаца и после тога. Понудио им је пут одрицања од своје националне припадности како би постали део „хрватског политичког”, односно „конститутивног народа”. Понудио им је оно што Срби у Хрватској никад у прошлости нису могли ни хтели да прихвате, јер су били свесни да им је нуђен пут националног и политичког затирања. Све до 1918. Срби су се том путу жестоко опирали и због тога водили бескомпромисну борбу, чврсто уверени да је то борба за опстанак. Политика какву је понудио Туђманов саветник проузроковала је у оквирима Аустроугарске племенски раскол између Хрвата и Срба. Летица је понудио политичка решења чија су изворишта у хрватском државном и историјском праву. Та решења су својевремено, у 19. веку, владајући кругови Мађарске покушавали силом да наметну Хрватима, као и Србима, а ови су се томе, да би се спасли мађаризације, жестоко одупрли, па су 1848–1849. због тога и водили рат с Мађарима. Решења која је понудио један од угледнијих чланова Туђманове Хрватске демократске заједнице своде се на добро познату формулу: једна држава, један народ, један језик. Како је та формула била актуелна у време аустријске, аустроугарске и Павелићеве ендехазијске власти, очигледно је да су Туђман и његови следбеници своје узоре нашли у временима која су прохујала.

Узроке геноцида не смемо да заборавимо

Читава геноцидна реторика о монструозним злочиначким намерама и злочинима, као и геноцид који се догодио од 1941. до 1945. године, почињени за добро „хрватске мисли”, односно за добро велике, етнички чисте и римокатолички јединствене Хрватске, по оцени дугогодишњег уредника и главног сарадника загребачког католичког недељника „Глас концила” дон Живка Кустића, имају оправдање, јер, написао је он, „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”. Др Срећко Перић, фрањевац и усташа из манастира Горица крај Ливна, једне недеље пре покоља Срба, са олтара цркве у Горици од окупљених верника, Хрвата, овим речима затражио је да започну клање Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени”, записао је Виктор Новак у књизи „Magnum crimen – пола вијека клерикализма у Хрватској”. Тако су црквени оци хрватске Римокатоличке цркве подстицали своје вернике на злочин и нудили им опроштајнице, које подсећају на такозване индулгенције, добро познате из мрачног времена инквизиције.

Фрањо Туђман
Фото: Танјуг

Припремајући се за нове „повјесне злочине”, а умањујући и правдајући оне који су се већ догодили у Хрватској 1941–1945. године, Фрањо Туђман је у својој књизи „Беспућа повјесне збиљности” јавности обзнанио да је за њега геноцид саставни део људске природе, да се он догађао од библијских времена до наших дана и да га треба прихватити као људском друштву примерену појаву. Ни пред међународном јавношћу Туђман није крио да је спреман на геноцид. То је потврдио Дејвид Фишер, директор Института за проучавање спољне политике у Сан Франциску. На промоцији књиге бившег амбасадора САД у Југославији Ворена Цимермана Фишер је изјавио: „Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. на којој је био присутан и будући председник Фрањо Туђман који је том приликом истакао да кад он буде постао председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви”. Разуме се, од српске, а не хрватске крви.

Уверен сам да саопштени подаци, у највећем броју хрватског порекла, доказују да је геноцидна идеја о начину решења српског питања у Хрватској негована током многих деценија и да је било само питање времена кад ће и како ће бити реализована. Подаци које сам саопштио само су избор из веће збирке сличних доказа. Хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид над Хрватима нема. Стога она, узалудно и дрско, али упорно, покушава да инкриминише „Начертаније” Илије Гарашанина и „Меморандум” Српске академије наука и уметности. На срећу и на част српске стране, а на несрећу хрватске, у тим документима нема клања, речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата.

Као нека врста закључка на основу свега што сам написао, могло би се рећи да су идеје о геноцидном уништавању Срба, о стварању велике, етнички и римокатолички чисте Хрватске надживљавале све државне оквире, политичке и друштвене системе. Као црвена нит провлачиле су се од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана. Средина у којој се геноцид сматра природном појавом која је иманентна људском друштву од библијских времена до наших дана, како је написао Туђман; средина у којој се тврди да „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине”, како је злочине покушао да оправда дон Живко Кустић у „Гласу концила”; средина која систематски смањује број пострадалих у геноциду и која пориче геноцид; средина која је етнички очистила Хрватску од Срба доказује да је морбидна и да заслужује да буде разобличена, жигосана и осуђена од читавог цивилизованог света. Како се то досад није догодило и како се, по свему судећи, у нама догледно време неће догодити, не треба сумњати да ће та средина и убудуће бити потенцијално жариште нових смутњи и дубоких поремећаја за читаво окружење. Тих чињеница Срби морају бити свесни. Због тога узроке геноцида почињеног над нашим народом никад не смемо да заборавимо. Због тога немамо право да се уљуљкујемо осећањем да се геноцид не може поновити, утолико пре што многа дешавања у данашњој Хрватској доказују да опака нетрпељивост и вековима усађивана мржња према Србима није нестала, да не јењава и да се учестало испољава на најразличитије начине.

***

УКРАТКО О АУТОРУ:

Василије Ђ. Крестић је професор Филозофског факултета у пензији, редовни члан САНУ. Посебно је изучавао историју Срба у Угарској, историју Срба у Хрватској, српскохрватске односе, идеје југословенства и узроке геноцида почињеног над Србима у Хрватској. Објавио је више од тридесет књига. Најважнија дела су му: „Хрватско-угарска нагодба 1868”, „Историја српске штампе у Угарској 1791– 1914”, „Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини 19. век”, „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914”, „Из историје Срба и српско-хрватских односа”, „Знаменити Срби о Хрватима”, „Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват или Југословен”, „Јаша Томић, политички портрет”, „Кнез Милош Обреновић и Ђакова буна”, „Досије о генези геноцида над Србима у НДХ”, „Историчар у времену преломних и судбинских одлука”, „Срби у Угарској 1790– 1918”, „Геноцидом до велике Хрватске”. Директор је Архива САНУ и председник Друштва за подизање меморијалног центра српских жртава у 20. веку.

 

ПОЛИТИКА, 2016.

ИЗВОР: ЈАДОВНО
—————–

17.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. У овом контексту узроке и последице наше националне катастрофе требамо сагледати и кроз одлуке денационализованих и дегенерисаних „српских “ комунистичких гебелса, који су били на јаслама хрватског фирера Јосипа Броза Тита, западно-европских и америчких империјалиста, свемоћних међународних корпорација, великих финансијера и тз. “великих кадрова и изабраника” у Бечу, Берлину, Риму, Паризу, Лондону, Вашингтону, Њујорку и Москви…

    На IV Конгресу Коминтерне, који је одржан 6. новембра 1928. године у Зоненланду код Дрездена у Немачкој, комунисти су решили да успоставе независну државу Хрватску, циљ им је био да разбију Југославију, коју су прогласили као „вештачку, версајску и великосрпску творевину…“ и да српски народ сведу у границе тз. “Берлинске Србије” из 1878. године.

    Комунистички програм се у потпуносто поклапао са одлукама Берлинског конгреса и са планом свемоћног римског католичког корпоративног института “Intermarium-a” са седистем у Риму и енглеског “Foreign office” са седистем у Лондону у којем су радили извесни професори и политичари на челу са Ситоном Вотсоном, који је као што је познато у току 1936. године радио на програму “нацоналног федерализма” у Краљевини Југославији, коју је требало уништити.

    Ни после незапамћених злочина и геноцида, који су починили извесни Хрвати у тз. “Независној Држави Хрватској” над српским народом у току Другог
    светског рата, “српски и југословенски комунисти интернационалисти-глобалисти” нису одустали од програма “националне федерализације” којег су им поставиле газеде у Лондону, Риму, Берлину, Бечу, Паризу, Њујорку и Москви, што сведоче и одлуке IV Когреса Коминтерне, које дословно гласе:

    „Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у последње време нарочито актуелан
    значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАЊЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА
    ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање,
    „Американски Србобран“, 12. марта 1976).

    На другом месту, у рајетинском комунистичком листу „ТРУДБЕНИК“, који је публикован као орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак у првом броју од јануара 1941. године под насловом „Национално-ослободилацка борба народа Војводине“, где дословно стоји:

    „1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално
    угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народноослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин….“ (Види: „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, јануар 1941, стр. 6).

    Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1. августа 1935. године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво „малограђанске“, „великосрпске“, „хегемонистичке“ и „буржоаске“ групације… То је посебно истакао др Душан Лукач у својој студији „Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941” , где дословно стоји:

    „И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1 августа 1935, о националном питању јос носе пецат прошлости. У програму изградње федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ практично није отварала никакву перспективу српаком народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет у Југославији и национално питање 10918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97).

    Посебно је карактеристичан пример Комунистичке Партије Југославије
    између два светска рата, где се у сваком чланку, прогласу, дискусији и
    полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и
    да се у сваком случају пази на то да се и не помињу. У вези са тим др.
    Лукач каже:

    „Ипак, у жељи да се сто више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или мањем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: „Пролетер“, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се
    упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…“ (Види: др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 323/324).

    Ови цитати сами за себе говоре и нису им потребни моји коментари али ни ови
    цитати које ћу навести неће бити сувишни. Цитати се налазе у књизи Моше
    Пијаде, која је објављена под насловом „Архив комунистичке партије Југославције“. Том II, Конгреси и Земаљске Конференције КПЈ 1919-193,
    Београд, 1949, и сами се уверите у тачност ових навода, који су објављени
    од 261 до 266 стране, где дословно стоји:

    Стр. 261: „Стварање версајске Југославије, тј. окупација Хрватске, Далмације,
    Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране
    српских трупа, значи, с једне стране, пљачкање радних маса ових
    крајева…“

    Стр. 264: „Сва борба сељака мора бити управљена на остварење слиједећих
    захтјева: за право самоопредјељења до отцјепљења свим потлаченим
    народима – Хрватима, Словенцима, Македонцима, Црногорцима итд…“

    На стр. 265 комунисти истичу своје политичке циљеве да се боре „…против
    пореског пљачкања становништва у несрпским крајевима, против насилног
    посрбљавања, за национални језик у школи, на суду и у војсци у крајевима
    насељеним Македонцима, Словенцима, Албанцима, Нијемцима,
    Мађарима и Румунима; против принудног учења српског писма у
    хрватским школама и на српском (екавском) дијалекту у црногорским и
    хрватским школама; за прогон српских окупатора, српских трупа,
    чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније,
    Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова…“ (Види: Моше Пијаде, Архив комунистичке партије Југославије, Том II, Конгреси и Земаљске Конференције КПЈ 1919-1937 , Београд, 1949, стр. 261-266).

    Нажалост, ми смо живи сведоци да су „српски“ комунисти интернационалисти и глобалисти уз помоћ њихових ментора и савезника западно-европских и америчких империјалиста, које оличавају тајна и јавна друштва и подземни покрети, међународне корпорације, тз. “велики изабраници”, тз. „велики кадрови“ , велики финансијери и темплари остварили њихове планове и намере на крају XX стољећа, када је сав цех платио ни крив ни дужан обезглављени, поробљени, потлачени, окупирани, обесправљени и понижени несрећни српски народ!

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s