Миодраг Зарковић

Миодраг Зарковић: Зашто волим Русе? Због Доњецка!


Пише: Миодраг Зарковић
Фонд Стратешке Културе, 18.5.2017.

Када су на некој књижевној вечери Мешу Селимовића упитали како је могуће да он себе, са таквим именом и презименом, ипак доживљава као Србина, чувени писац је одговорио: „До `41. сам се сматрао Србином а да нисам ни знао зашто – али од `41. знам зашто!“ Позајмићу ово Селимовићево појашњење, како бих га у нешто измењеном облику применио на себе и љубав према руском народу.

Заиста, до скоро се уопште нисам удубљивао у разлоге наглашене наклоности коју сам одувек осећао према Русима. То је нешто што сам покупио са васпитањем. Очев отац, рецимо, није подносио комунизам и комунисте, али је у спорту обавезно навијао за Совјетски Савез, више него за СФРЈ, која, искрено говорећи, у нашој породици није уживала претерани углед. Иста прича и са мајчином мајком, која је такође презирала „црвене“ (како и не би, кад јој је 1947. једна официрска проклетиња аутом усмртила десетогодишњег сина и никада за то није одговарала!), али нипошто није давала на СССР.

Руси су браћа. Нешто најближе што Србин може да има. Тако су нас учили од малена. И на то није могла да утиче никаква идеологија.

Нити је томе било потребно ма какво објашњење.

Од прошле године, међутим, објашњење ипак постоји. Лане сам, наиме, поближе упознао Русе, и то не само оне у Русији, него још више народ у непризнатом Придњестровљу и нарочито онај у раскрвављеном Донбасу. Месеци проведени у ратом захваћеним Доњецку и Луганску пружили су ми најочигледнији могући разлог љубави према Русима. Исти тај разлог су сада сагледали и моји сапутници, њих четворица, које сам последњих дана априла повео пут Доњецке Народне Републике. Први пут крочивши у Новорусију, дошли су до истог образложења за русољубље до којег сам стигао и ја:

Русе је немогуће не волети.

„СЕРБИЈА! СЕРБИЈА!“

Тачније, могуће је, али само ако сте заражени „мудростима“ белосветских злотвора какав је био и Винстон Черчил, који, у оном свом наказно суженом поимању човечанства, за Русију није могао да смисли ништа лепше него да је то „тајна умотана у загонетку и обавијена непознаницом“. Ваљда је у његовом изопаченом уму то требало да буде похвала. У ствари је само разоткрио своје, тако уобичајено западњачке, страхове и фрустрације, о којима онако убедљиво пише руски научник Сергеј Георгијевич Кара-Мурза у свом капиталном делу „Манипулација свешћу“: све што не може да се смести у устаљене шаблоне треба намах прогласити за тајну, по могућству злокобну, и надаље третирати као опасност.

Срећом, нас петорица не потичемо из нације коју су кројили Черчил и слични гангстери. (Мада смо сви рођени у Брозовој тамници од федерације, чијем је настајању управо Черчил пресудно допринео – али то је нека друга прича.) Ми смо у Доњецк пристигли из Србије.

А српско порекло тамо отвара буквално сва врата.

Авај, не отвара и вентиле за воду. То смо, мучени, морали сами. И то у најневероватнијим околностима – на празнично украшеном Олимпијском стадиону, у кабастим ватрогасним оделима која никада раније нисмо носили на себи, под ужареним донбаским сунцем које нам је спржило и оно мало самопоуздања, а окружени хиљадама и хиљадама гледалаца који су покличима цепали небеса:

„Сербија! Сербија!“

Ево краћег осврта на узроке који су довели петорицу Срба у описани положај. Све је почело неких месец-два раније, када су ме из Министарства за ванредне ситуације Доњецке Народне Републике позвали на међународно такмичење ватрогасаца, заказано за 29. април управо у њиховом главном граду. Позив је био упућен мени напросто зато што су ме познавали од прошле године. Питали су да ли бих у Србији могао да окупим ватрогасно-спасилачку екипу, која би одмерила снаге са колегама из Доњецка, Луганска, Русије и Абхазије. „Наравно“, одговорио сам, мада у животу нисам упознао нити једног професионалног ватрогасца.

О гашењу пожара не знам ама баш ништа. Али сам зато прилично упознат са: 1) мукама и недаћама Србије, и 2) мукама и недаћама Донбаса. Савршено сам свестан да једни другима много значимо и да једни другима можемо пресудно да помогнемо.

Уосталом, када браћа зову, то се не одбија.

Одмах сам се био бацио у потрагу за учесницима, која се испоставила далеко тежа него што се на први поглед чинило. Питао сам најпре пријатеље из Косовске Митровице да позив проследе тамошњој ватрогасној служби, али митровачки ватрогасци нажалост нису могли да га прихвате, између осталог и због замршеног стања са њиховим путним исправама којем је кумовало противуставно деловање званичног Београда у протеклих девет година. Тако је пропала прилика за историјски сусрет непопустљивих Срба са севера Космета и неустрашивих Руса из срца нападнутог Донбаса.

Ништа више среће нисам имао ни у даљем трагању. Званичним ватрогасним службама више се нисам ни обраћао, то би у предприступној Србији био крајње јалов посао – док би се приучени страначки намештеници међусобно добацивали мојом молбом, све чекајући да одобрење или забрана стигне „са виших инстанци“, само бих изгубио и време и живце. Зато сам некога са ватрогасним искуством покушао да нађем међу познаницима мојих познаника. Појавило се неколико занимљивих кандидата, али, из разноразних, махом личних разлога, ни од њих на крају нико није могао да крене са мном пут Доњецка.

Стога сам најзад међу рођацима, пријатељима и сарадницима (са ватрогасном службом упознатим таман колико и ја), пробрао оне који ће Србе достојно представљати, ако не на самом борилишту, а онда уопштено у путу и свеукупном додиру са Донбасом: достојанством, ставом, понашањем, изјавама, срдачношћу. Њих четворица, плус ја пети.

„ПОРАЗ“ ИЗ СНОВА

Такмичење се показало далеко захтевније него што смо претпостављали. Страхота до страхоте: морали смо да трчимо, скачемо, теглимо, да се провлачимо и пењемо, да сечемо метале и спајамо ватрогасна црева у јуришу… Иако су нам организатори, увидевши наше несналажење, чак доделили и пар професионалаца као испомоћ, у коначном поретку завршили смо на осмом месту. Од укупно осам екипа.

Неко би можда рекао да је то пораз и брука. Али, ако и јесте, онда бих пожелео себи још таквих брука и пораза у животу.

Све време смо, наиме, били миљеници целог стадиона. Почев од осталих екипа, које су нам прилазиле као роду рођеном. Поготово су срдачни били такмичари из Русије и Абхазије.

Руси су били можда и најмногобројнија међу гостујућим посадама. Беспрекорно физички спремни, просто су пленили и изгледом и држањем. А када су, ујутро на дан такмичења, ушли на стадион, прво што су урадили било је да – поздраве браћу из Србије! Пришли су нам и сви до једног, а било их је барем три пута више него нас, изгрили се и изљубили са сваким понаособ, завршивши цело то упознавање са неколико заједничких фотографија. Посебно нам се обрадовао Николај, момчина као од камена, иначе рвач у слободно време, а стар тек двадесетак година. Ако је судити по њему, рођеном усред друштвеног суноврата деведесетих, Русија и руска младост потпуно су се опоравиле од погубних последица перестројке и злогласног „отварања према Западу“, које је Запад користио немилице черупајући руска богатства.

Абхази су пак феномен за себе, схватљив једино кад се упореди са неком од оних држава које су из необјашњивих разлога свеприсутне у нашој, српској јавности. Као пример такве државе нека послужи рецимо Белгија, о којој просечан Србин, па и писац ових редова, зна много тога, чак и ако није ногом крочио тамо: те Брисел, те Фламанци и Валонци, те Андерлехт и Бриж… При чему та Белгија никада ништа добро није учинила за Србе или Србију. Напротив, када год су се петљали у наше послове, било кроз НАТО било кроз Европску унију, то је било на нашу штету и несрећу – а што је све још и безазлено у поређењу са застрашујућим злочинима које је белгијска краљевина историјски починила у доба колонијализма над Африканцима, односно у Конгу, и за које никада није сносила никакву одговорност нити платила икакву одштету. А опет су Белгија и Белгијанци просто незаобилазни у овдашњој јавности, толико да се често наводе као пример успешне државе и некаквог напредног народа.

Насупрот томе, Абхазија се у Србији једва и помиње. О Абхазима и њиховој држави знамо веома мало, или нимало. Српски новинари тамо не залазе, нема путописа оданде, нема агенцијских вести, у српским школама се не изучава повест тих крајева, са Абхазијом немамо ни дипломатске односе, огромна већина нас и не зна никога ко је макар случајно био у додиру са неким Абхазима.

Е, то би ваљало мењати. Оба.

Белгија би требало да најзад добије у Србији онолико пажње колико и заслужује, што ће рећи, најбоље да се уопште и не помиње. (Исто тако и остале бесмислене државе из оног папагајског хора који у стопу прати Америку у сваком непочинству – Холандија, Данска, Шведска итд). А Абхазија би могла да нам служи као светао пример народа и државе који су не тако давно, августа 2008, устали у одбрану властите слободе пред насртајима америчких плаћеника – што је већ више него што је Белгија икада урадила за своју или међународну правду и част.

САМО СЛИКАЊЕ СРБИНА СПАСАВА

Дозволите ми још једно поређење: сигуран сам да се никада нити једна белгијска скупина није некоме, а поготово не непознатим људима, обрадовала онако како су се нама обрадовали Абхази. Већ првог дана нашег боравка у Доњецку, у хотелу у којем смо сви били смештени, чим су сазнали да смо из Србије Абхази су пришли да се са нама изгрле, изљубе и да заједно наздравимо. А онда смо тај ритуал, до растанка три дана касније, поновили још неких стотинак пута! Утврђивали смо градиво сваки пут када бисмо се срели, свеједно да ли у ресторану или бару или ходнику.

Колико им је спољашност наизглед груба, толико су Абхази по природи дружељубиви, весели и раздрагани. Ко зна каква би нас још пријатна изненађења вребала у тој земљи, само ако мало покажемо занимања за њу.

(Уопште, многи источни народи, поготово они који су се сврстали у руску сферу утицаја, већ вековима одржавају своје културе, друштва, установе, па и државе… а да се никада нису ослањали на колонијално израбљивање немоћнијих цивилизација, као што су то радили „наши европски пријатељи“. И, на основу врло површних сазнања која о њима имамо, многе од тих нација остављају честит и поносит утисак. Ко зна каква све искуства и сазнања можемо једни другима да пренесемо…)

Посебну част указао нам је и министар ДНР-а за ванредне ситуације Алексеј Кострубицкиј, који се, заједно са целокупном својом пратњом, са сваким од нас петорице понаособ изгрлио на завршној свечаности, на очиглед многобројних камера и петнаестак хиљада гледалаца на трибинама. Уосталом, исту пажњу све време су нам указивали буквално сви из министарства, првенствено заменик министра Димитриј Костјамин.

Ипак, и поред свега тога, опет смо на крају били затечени када су, по завршетку такмичења, неколике стотине људи појуриле са трибина да се сликају са нама! Исти они људи који су нам до тада махали и скандирали са својих седишта, сада су се спустили на атлетску стазу како би овековечили тај догађај.

Непун сат смо стајали и фотографисали се са гледаоцима. И младо и старо, и мушко и женско, прилазило нам је раширених руку и осмеха, грлило нас и целивало, а онда позирало све док их следећи у реду не би померили како би заузели њихова места.

У једном тренутку нам је пришло њих троје, два младића и девојка, сви од неких 18-19 лета. „Нас ово такмичење уопште не занима, ми смо и дошли само да бисмо се сликали са вама“, рекли су нам, пре него што смо окинули једно десетак заједничких фотографија. То девојче је, иначе, од среће буквално поскакивало док је стајало између нас!

И није само Олимпијски стадион кључао због тога што су дошла браћа из Србије. Дејан Берић, чувени српски добровољац кога је ДНР одликовала за заслуге у одбрани од кијевске агресије, касније нам је причао да му је мобилни непрестано брујао од порука које су му стизале, све до једне јављајући му о неким Србима који праве шоу на стадиону.

У сваком случају, за цео живот се нисам толико насликао као тада и тамо. Амерички урођеници веровали су да фотографисање заробљава човекову душу на снимку. Ако су у праву, немам ништа против: нека ми је душа и остала код тих предивних доњецких људи; боље пребивалиште не бих јој ни пожелео!

Као што вољеној Србији не могу да пожелим ништа драгоценије, него окретање од Европе и свакојако приближавање руском свету. Јер, насупрот раширеној западњачкој пропаганди која Русе представља као хладне и прорачунате империјалисте, истина је потпуно супротна: руско окриље је заправо једино јемство безбедности и напретка у данашњем свету. Донбас је тек последњи доказ томе: поготово сада, када – у шта смо се и ми уверили у разговорима са неким од тамошњих војних и друштвених предводника, па и приликом обиласка првих борбених линија – више и не крију колико им је сама Русија помогла да се одупру кијевској хунти.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s