АКТУЕЛНО

Душан Марић: ЗАПИС НА КАМЕНУ (Ђурђевдан, 6. мај 2017.)


Седећи на овом истом камену, као дечак често сам маштао о далеком свету, о девојци из града Мирослава Илића и малој из Босанске Крупе Бранка Ћопића. Обе сам срео, љубио… И одболовао. Више пута. Да утврдим градиво. Али је душа остала овде.

***

Пуца поглед са падина Виторога, према Мостару, тамо где се хоризонт стапа са врховима Вране и Чврснице.
Јуче је цели дан падала киша, па је ваздух чист, види се далеко.
Данас је Купрешка висораван окупана ђурђевданским сунцем.

Шума на којој тек избијају први пупољци одзвања од хорског цвркута птица, које певају мало окаснелом пролећу.
На пропланку испред мене, крај пања који је медвед јутрос извалио, шепуре се једно поред другог јагорчевина и маслачак. Као да пркосе оближњем наносу снега који одлази на заслужени годишњи одмор.
Испод увелог лишћа избијају прве висибабе. Погнуле главице, као стидљиви девојчурци на својој првој игранци.

Изнад Орловаче кружи пет орлова. Надмећу се у кликтању и у томе ко ће прелетети већу раздаљину а да не замахне крилима. Нестају у небеском плаветнилу према Хрбљини, па се враћају назад.
У правцу Јаруга види се стадо оваца, нечије краве, са клепком, замичу у Марића Клекове.

Поглед милује врхове Радуше, Малована, Стожера и Равашнице, на којима блешти снег.
Изнад њих бели облаци као лађе плове небеским океаном. Носе поздраве из завичаја.
Зенице ока се шире да ухвате сваки делић непрегледног пространства, плућа се радују сваком дашку чистог планинског ваздуха, а у души се рву радост и сета. Шта све нисам чинио да их помирим, али не иде.
Не зна се која је тврдоглавија. Радост што сам данас ту, на мом Купресу, а сета што већина драгих људи није ту. Ветрови рата и судбине их развејали од Чилеа, Чикага и Торонта, преко Арабије, до Новог Зеланда.
Колико пријатеља, колико школских другова, колико средњошколских љубави и ратних сабораца данас пати за Купресом, Вуковском, Благајом? Колико њих почива у белом свету, на незнаним гробљима, под туђим небом?
Тамо где их не познају ни облаци, ни птице, ни врхови планина.

Шта би Стана дала да јутрос може да прозор своје собе украси букетом цвећа које је убрала у Рилићу, Миленка да пусти овце испод Мушића према Паклинама, Љубица да је јутром пробуди песма момака из Бућоваче….или М. да данас, као некад, праћена задивљеним погледима момака, прошета од Лашве до Гимназије….
Џаба скајпови и вибери…кад нога не може да корачи са камена на камен, кад душа не може да упије сву ову лепоту, кад лице не милује развигорац са Виторога.

Као дечак и чобанин код оваца, седећи на овом истом камену, често сам маштао о далеком свету, о светлима велеграда Шабана Шаулића, девојци из града Мирослава Илића и малој из Босанске Крупе Бранка Ћопића. Обе сам срео, љубио и одболовао. Више пута. Да утврдим градиво.
Биле су ноћи, биле су светлости велеграда, били су кејови премерени нашим шетњама, загрљајима и заклетвама…мислим да сам, ако нисам сањао, једне септембарске ноћи на Каламегану држао за руку и Светлану из Мостарских киша Пере Зубца…Али је душа остала овде.
Живот је ово. Ово што јутрос гледам и осећам. Овај тренутак самоће. Са природом, лепим успоменама, топлином у души и завичајем који ме грли.

Душан Марић

———–

19.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Дивна је зора кад преко гора скочи ми у загрљај.Дивно је сунце кад на врхунце зракне на мој завичај……(моја поезија)
    Дивно си ово написао мој Дуле.Ништа љепше од свог краја нема.Ја волим своје Невесиње и тамо идем следеће године да се напијем воде на Бријесту и Црвенику и да обиђем цркву на Дреновику.

    Свиђа ми се

  2. Prelepo napisano! Vuče rodni kraj. Jednom, davno pitao me Kinez, (1996), što se vraćam u Nansilafu (Jugoslaviju), kad je rat, kad su sankcije, što ne ostanem u Kini? Tamo je mir, tamo je dobro! Nostalgija koju sam počela već da osećam, je dala odgovor: Vidiš moj pasoš je jedini dokaz, da sam ja- ja, a u Srbiji, ima bar 10 osoba, koje će da potvrde ko sam ne moram da zavisim od pasoša. E zato sam se vratila kući, pre 20 godina. I od onda sam odlazila,ali se uvek vraćala pod moj Oplenac. Možda će i vas, nostalgija vratiti u vaš kraj i to ne samo vas, već i ostale (kad ostare), sa njihovim potomcima da vrate na kamen, sa kojeg gledate snežne vrhove i orlove………..

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s