MAIL - RSS FEED

Зоран Чворовић: О нужди и слободи у српској политици


Нигде се Лајбницов закључак о органском јединству прошлости, садашњости и будућности, изражен речима да је садашњост испуњена прошлошћу, а бременита будућношћу, не показује истинитијим него на Балкану. Отуда није чудно што многе радње и изјаве данашњих балканских политичара изазивају историјске асоцијације у свести њихових савременика, који прилике свог, по много чему преломног доба, тумаче у оквиру историјских процеса дугог трајања.

Једна од изјава која је кадра да ускомеша и оживи историјске паралеле је и скорашња Вучићева, о томе како га не брине долазак додатних војних јединица САД на КиМ, јер КФОР једини може да заштити Србе на КиМ. „Ми не можемо на другачији начин… Како да заштитимо наш народ у Косовском Поморављу, како да заштитимо наш народ у Грачаници, у Метохији? То може да чини КФОР” – закључио је Вучић и додао да „ако је то смисао (повећања војника САД), онда смо захвални, ако то није смисао, онда не знам шта бих вам одговорио (овде).” Иза ових безнадежних и опорих речи Србијиног премијер помаља се из прошлости искежени лик аустријског каваза (жандара), који 1902. године пратећи фратра из Јањева поручује приштевачким Србима: „Ето, да сте католици, ја бих и вас овако пратио и бранио, нити би вас ико смео дирнути, али пошто сте православни ви ћете патити и даље, јер Русија не мари за вас, а Србија је слаба да вас заштити… Зар не видите да вам је боље покатоличити се и ставити се по заштиту силног цара аустријског.”1) Док се отимате од помисли да су истоветне поруке једног аустријског пандура из времена турског ропства и председника Србије из друге деценије 21. века, у свести вам се окрене цео 20. век са свим ратовима за национално ослобођење и уједињење и никада до краја пребројаним српским жртвама.

Истовремено, пред очима садашњих српских генерација се неумољивом брзином завршава изградња здања Велике Албаније, које је реалније на терену, него у свим вербалним претњама Раме, Тачија, Харадинаја, Муслијуа и Џаферија. А онда се у сећање ушуња једна од последњих депеша (насловљена на јун 1912.) дипломатског и уставно-правног виртуоза (творац Балканског савеза и писац Устава од 1888.), Милован Миловановић (умро је изненада 18. јуна 1912. у 49 години, а сумња се да је отрован по налогу Аустро-Угарске)2), у којој он поручује Николи Пашићу да током дипломатских преговора у Петрограду пред руским званичницима заступа следећи став: „Мисли ли Русија да је могуће за идућу годину сачувати мир. А ако се мир не сачува има ли могућности сачувати Балканско полуострво од аустријског заузимања било непосредног било посредног, стварањем аутономије арбанашке. Србија мора све па и своју егзистенцију ставити на коцку да спречи образовање велике Албаније с границама на Вардару”.3) У јануару 1913. године, док се на Лондонској конференцији преговарало о границама будуће албанске државе, српски дипломатски представник у Петрограду је објашњавао руском министру иностраних дела да „ми никад не можемо допустити да се Албанија на наш рачун увећа. Она ће бити легло смутња јер је Арбанасима први државни принцип не плаћати порез и не давати рекрут. Такво легло треба да буде што мање ако већ мора да постоји”.4) Крајем истог месеца Пашић пише дипломатском представнику Србије у Русији да је претходног лета, када је био код руског министра иностраних дела Коковцева, „изложио опширно сву опасност не само за нас Србе него и за Балкански Савез ако се не сузбије Аустро-Угарска у тежњи створити велику Албанију, тј. осигурати јаку позицију за покорење и уморење Словена на Балкану… Сада са ужасом видимо да не могу да нас одбране (Руси). Није питање овде о Ђакову, Дебру и Скадру већ о томе да ли је Русија са својим пријатељима јача или слабија од Аустрије и њених пријатеља. Цео свет и остали сматраће да је Русија побеђена политиком и претњом Аустро-Угарске. Вера и надање у Русију не само да ће се поколебати него ће са свим пропасти и тријумфоваће политика аустријско-немачка. Нико у Србији неће допустити да Дебар и Ђаково оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу неће бар бити презирана од света”.5) Захваљујући оваквој Пашићевој одлучности, коју су Руси озбиљно схватили и уважили, Ђаковица и Дебар су остали приликом разграничења у границама Краљевине Србије.

После Пашића овакву упорност у одбрани српских националних интереса показаће још само ратно руководство Републике Српске, на челу са др Радованом Караџићем, које уз себе није имало савезнике, али је имало подршку наоружаног народа. Тако се у осами и спољној излоацији, из једнодушја народа и руководства родила прва нововековна српска држава западно од Дрине. За Пашића је његов најближи сарадник, др Милан Гавриловић, забележио како он „следује осећају народа, јер је у народном осећају његова снага. Народ следује Николу Пашића, јер има поверења у њега”.6) Колико је овакво Пашићевско схватање политике после секташтва „брозоморе” било далеко Србима, у тој мери је Караџић био непојмљив и „бандоглав” и то подједнако Милошевићу, као и Ћосићу.7)

За ове историјске паралеле, изложене у једном поретку свести који је може бити конфузан, али макар онолико колико и политички видици савремених Срба, поборници тзв. реал-политике ће рећи да су непримерене стварности 21. века. Лакше је било Пашићу и Миловановићу некада, него Вучићу данас, јер свет западне хемисфере, са Србијом као својим делом, није тада био потпуно контролисана електорнска и финансијска тамница. Србији, која је према Евроазији изолована НАТО чланицама и налази се у искључивој сфери интереса западне псеудоимперије (која је формално заокружена појединачним споразумима о стабилизацији и придруживању земаља Западног Балкана са ЕУ), војно окупираној (на територији КиМ непосредно, а посредством екстерторијалног статуса НАТО снага и посредно на остатку територије) и привредно колонијализованој, према истом тзв. реал-политичком дискурсу једино приличи став премијера Вучића. Према њему заштиту својих националних интереса српски народ у целини првенствено може да оствари у сарадњи са НАТО и ЕУ. Тиме се показује да је овако схваћена реал-политика само еуфемизам за егзистенцијалну колаборацију, која на дуже стазе доводи до конвертитства, као идентитетског самоубиства. То би из угла биланса националне политике значило да се после милионских жртава из крвавог 20. века суштински враћамо реал-политичкој понуди аустријског каваза.

Уз сву условност историјских паралела, Србија се већ налазила у ситуацији у којој је своје националне интересе морала да усклађује са интересима једне непријатељске велике силе. Било је то време после Берлинског конгреса, када се Русија повукла са Балкана препуштајући га контроли Аустро-Угарске, коју је ова вршила у интересу западних великих сила. Србија се после 1881. године нашла у потпуној политичкој и привредној зависности од Дунавске монархије, чији израз су били тзв. Тајна конвенција и Трговински уговор.

Сву незавидност ондашњег Србијиног положаја најјаче осликава једно писмо Николе Пашића из 1891. године секретару Санкт-Петербургшког Словенског добротворног друштва, В. И. Аристову. Пашић, тада на положају председника Владе, описује овом руском словенофилу спољнополитичку позицију Србије после абдикације аустрофила Милана Обреновића и објашњава зашто ни у том моменту Србија не може да прихвати такву почаст, да у Београду организује свесловенски конгрес на тему зајдничке азбуке: „Само по себи се разуме, да би се Србија тиме (организацијом конгреса) поносила и да би то подигло њен престиж у очима Словенства. Влада и народ би са радошћу прихватили тај предлог, када Србији не би претиле репресалије од стране Аустро-Угарске. Ако би се Србија одлучила на такав корак, она би морала да буде спремна да прими и и издржи све репресалије и недаће до којих би дошло на свим њеним границама: турској, бугарској, аустро-угарској и чак, може бити, и на румунској. Изазвати Аустрију сада није време, мада би ми са радошћу дочекали тај дан. Али ми смо дужни да се старамо о учвршћивању новог положаја и да спремамо Србију за дан када ће Русија рећи – сада је време!”8)

Тадашњи колонијалнијални положај Србије према Аустро-Угарској спречавао је њено животно нужно територијално проширење и политичко и привредно осамостаљивање. Како су се српски национални интереси могли ускладити са бечким плановима контроле Балкана, после анексије БиХ, крисатално јасно је објаснио начелник аустроугарског Генералштаба, генерал Шемуа: „Наш политички циљ може бити само: безусловно спречавање јачања («југословенских суседних») држава, њихово увлачење у нашу сферу снага, бар путем царинских и трговачких савеза и војничких конвенција, и поседнуће Косова Поља за случај турског слома, да трајно раздвојимо Србију и Црну Гору које обухватају југословенско подручје Монархије и да отворимо за себе пут у Албанију, која безуветно спада у нашу сферу”.9) У наведеном цитату треба само реч Монархија (Аустро-Угарска) заменити речју Европска унија, царинске и трговинске савезе скраћеницом ССП, а војне конвенције скраћеницом НАТО, да би се добио алгоритам за одгонетање константе балканске политике западне псеудоимперије.

Српски народ, тачније његова интелектуална, политичка и официрска елита окупљена око радикала и црнорукаца није хтела да пристане на тиху националну еутаназију под аустро-угарским протекторатом. По речима М. Војводића, „владајући радикали су 1904. и 1905. године, у жељи за економским и политичким осамостаљивањем земље од Аустро-Угарске, направили један широки програм националних задатака”.10)

Из критике економске политике српске државе за време последњих Обреновића коју је дао Милован Миловановић, може се јасно закључити који курс је заузео српски државни брод када су на његово чело ступили Миловановић и Пашић: „Србија добија све јаче карактер државе која није свој господар… опомиње све јаче на оне државе под туђинским протекторатом, којима управљају министри резиденти држава заштитница”.11) За остварење политике националног ослобођења и уједињења требало је имати „добре материјалне услове, било је у плану да се што пре приступи сређивању финансија, набавкама наоружања и изградњи железничких путева у земљи”. Моменат у коме је требало започети са привредним осамостаљивање дошао је 1905. године са истеком рока важења дотадашњег Трговинског уговора између Србије и Аустро-Угарске. Беч је поново тражио за себе један изразито протекционистички уговор, везујући његово закључење за захтев да Србија тешко наоружање купи у Аустро-Угарској, чиме би и даље остала војно и економски, а то значи и политички, зависна од Дунавске монархије. И поред чињенице да је чак 90% тадашњег српског извоза ишао у Аустро-Угарску, Пашић је између наметнутог и неправичног трговинског уговора и војне зависности и царинског рат – изабрао царински рат. Тако се показало се да је „рат”и у економским односима био крајње и нужно средство за освајање националне слободе.12)

О новом, изразито националном и истовремено трезвеном приступу у спољној политици упечатљиво сведочи једна службена белешка креатора ове политике, министра Милована Миловановића. Мисли које су у њој изречене имају посебну тежину, јер је она састављена у јуну 1909. године, после тешког националног искушења са аустро-угарском анексијом БиХ, када је и Русија невољно морала да убеди Србију да ова нема другог решења осим да призна анексију. Миловановић у овој белешци, заправо, утврђује смернице будуће Србијне спољне политике. Започиње освртом на разочарење које је захватило српско јавно мњење после анексије, а које је највише било усмерено ка царској Русији. „Отворени Аустрофили са Милановском традицијом”, вели Миловановић, „а уз њих и они који своје аустрофилство покривају маском реалних политичара али поред њих и они који хоће да вреде као реални политичари а нити могу дубље да загледају у ствари нити су у стању да обухвате разноврсне интересе, потребе и неодољивости које руководе радњама различитих чинилаца, него их своде све на једну своју основу – сви они унисоно проповедају ослободите се Русије и руског утицаја, погађајмо се сами с Аустро-Угарском место да се она за нас погађа и то у своју и бугарску а не у нашу корист. – Други озбиљнији реални политичари, а уз њих пристају и многи прави стари русофили, који још вазда потпуно верују у руску добру вољу али сумњају с једне стране у умешност наших државника, да се с њом користе, а с друге стране у германске утицаје који ту руску вољу помућују у најодсуднијим моментима траже: да се с Русијом ствар изведе на чисто, да се Русија позове да се изјасни у чем и докле Србија може на њу рачунати и шта она у накнаду од Србије тражи, другим речима нека врста уговора савезничкога за будућност, који би у погледу Србије имао (да) обухвати решење српскога питања како према Турској и балканским државама тако и према Аустро-Угарској”. Даље, овај париски доктор права, који се не може оптужити за некритичко русофилство, примећује како се може поставити питање „да ли је руска политика паметно вођена (у време анексије) и у том погледу могу јој се чинити крупне замерке”… „али ван сваког је спора искреност и сталност кроз читаву кризу руске жеље да се Србија што боље помогне и да се њене жеље и тежње у отвореном босанском питању што потпуније задовоље”. Када је у питању будућа спољна политика Србије, Миловановић препоручује да се утврди, „не хоће ли Русија хтети него хоће ли моћи нама да помогне („бесмислица је истицати потребу да се Србија с Русијом објашњује о томе, до које мере, до којих граница она чини српске интересе за оправдане”), наша је дужност према нама самима да учинимо све што до нас стоји да се такав задатак Русији омогући и олакша. Пре свега ми морамо што је могуће боље организовати нашу војну снагу. Затим морамо створити себи што повољнију дипломатску ситуацију на Балканском полуострву. Морамо још да течемо симпатије и пријатељства у Европи. Морамо такође да избегавамо свако заоштравање односа, свако изазивање конфликта у неповољним тренутцима за Русију и нас”.13)

Руска подршка током Првог балканског рата, потом у спору са Бугарском око арбитраже у вези са разграничењем у Македонији, а нарочито у моменту објављивања рата Србији 1914. године, показала је, речју др Милана Гавриловића, да Пашићева (и Миловановићева) „политика наслона на царску Русију почела је да се исплаћује”. Овај некадашњи лични секретар Николе Пашића бележи како је Пашића пре 1914. године много пута попуштао под руским притиском, жртвујући српске интересе: „он прима савете руске, иако је свестан да мора да попусти. Прима их и тиме морално обавезује Русију да га не остави, ни њега ни Србију, када одлучни удар дође. И у томе се није преварио”.

Једино у чему Баја Пашић није успео, то је да спречи повод за превремени рат са Аустро-Угарском, који ће неспремној Русији донети револуцију, а истрошеној и од фебруара 1917. усамљеној Србији утапање у дугу југословенску ноћ. То признаје и М. Гавриловић, истичући како је „народни осећај у свих Срба, и слободних и неслободних, био толико виолентан да га је тешко било савлађивати и раније, а поготову сада када су балканске победе развиле и осећај самопоуздања. Док се у Срба у Србији тај осећај и могао каналисати – случај др Миловановића и Воје Танкосића – у Срба изван Србије он се није дао контролисати”. Истовремено, Пашићев секретар даје један дубоки увид о суштинском узроку Првог светског рата: „Овде, у Балканском рату, који је почео с благословом царске Русије, почиње наш успон, али ту у том рату баш због помагања Балканског савеза и потом Србије, и баш због победа Србије, почиње и пад царске Русије”.14) Неко ће рећи апорија балканске политике која непрекидно обележава перспективу односа Србије и Русије, а за писца ових редова то је само доказ да се од православних Срба и Руса тражи посебан степен озбиљности, пажње и посвећености у изградњи међусобних односа, који одговара улози коју је Бог у историји доделио овим народима-христоносцима.

Једно је сигурно, требало је да прође двадесетједна година од оног Пашићевог писма председнику Словенског добротворног друштва из Петрограда и само десет година од времена када је ондашња званични Београд, налик Вучићу, сву своју наду у заштиту Срба од арнаутских покоља полагала у тзв. реформну акцију великих сила, да би се дочекало да Србија израсте у државу која је војно, спољнополитички и привредно кадра да води самосталну политику националног ослобођења и уједињења (проблем југословенског опредељења је био предмет једног другог нашег текста, овде).

Овај пример националног препорода и прегнућа треба у много чему (у по нечему и не, нарочито не у одушевљењу западном културом и идеологијом југословенства) да буде узор данашњим генерацијама Срба. Политичка мудрост у ситуацији у којој се данас нашла Србија свакао подразумева спречавање сваке исхитрене, радикалне, а тиме и погибељне националне акције. Мудрост се, међутим, не може изједначити са политиком која цементира колонијални положај Србије и која помаже да се српско питање по мери западних интереса коначно затвори на КиМ, у БиХ и Црној Гори. Садашње претње балканском миру, подједнако као и позиви да се тај мир сачува по сваку цену, не значе ништа друго него позив Србима да се одрекну свих својих интереса ван Прокрустове постеље данашње Србијице. Иако јој је мир неопходан због привредне и војне еманципације и снажења, мир изграђен на српском самоодрицању и самопонижењу је уствари тотални рат објављен овом народу, из кога званична Србија мора да изађе одмах. Не желећи да буде јемац таквог балканског мира, Србија би пред светом отворила питање нове политичке, безбедоносне и територијалне реконфигурације Балкана, јер постојећа, настала у условима униполарног света, не може донети стабилан и трајан мир Евроазији.

Опредељење званичног Београда за политику трајне колаборације, чије политичке, идејне и кадровске доказе, и поред добре воље, итекако видимо на сваком кораку, не оставља могућност Русији да се на велика врата врати на Балкан, али што је још важније оваква политика не оставља никакву наду српској младежи у васкрс Србије и Српства, а онда ни њиховим родитељима наду да им деце неће отићи у бели свет. Уосталом, неправда сваке врсте мање боли у туђини, него у Отаџбини претвореној у колонију. При том, није питање знамо ли како се стиче слобода, већ хоћемо ли да између ропства и слободе изаберемо слободу. Јер, нужда постаје ропство, када колаборација из привременог пређе у стално стање. Што се освајања слободе тиче, њу је могуће стећи само на оном заветном путу о коме је певао добри Алекса Шантић: „Ми пут свој знамо, пут Богочовјека”!

Зоран Чворовић

———–

УПУТНИЦЕ:

1) Б. Перуничић, Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету, Београд, 1989, стр. 17.
2) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 484-485; Р. Калабић, Милован Миловановић – Балаћко, facebookreporter.org/2012/01/20/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
3) Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том. 3, Друштвено-политичке и културне везе 1878-1917, Москва-Београд, 2012, стр. 416.
4) Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том. 3, стр. 420.
5) Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том. 3, стр. 421-422.
6) М. Гавриловић, Народни пут – одабрани списи, Нови Сад, 2015, стр. 127.
7) Д. Ћосић, Босански рат, приредила А. Ћосић, Београд, 2012, стр. 213.
8) Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том. 3, стр. 84-87.
9) В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд, 1992, стр. 402.
10) М. Војводић, Само својим путем: Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије: 1905-1915, Београд, 2015, стр. 43.
11) Р. Калабић, Милован Миловановић – Балаћко, facebookreporter.org/2012/01/20/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
12) М. Војводић, Само својим путем: Стојан Новаковић у скупштинском и јавном животу Србије: 1905-1915, стр. 43, 50-51.
13) Москва – Србија, Београд – Русија: документа и материјали. Том. 3, стр. 388-393.
14) М. Гавриловић, Народни пут – одабрани списи, стр. 115, 120-121, 126.

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

————

20.5.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Категорије:MAIL - RSS FEED

2 replies »

  1. Тако је Марија.Лавров је то већ и јавно рекао:“Неможемо ми бити већи Срби од Срба.“А Руски амбасадор је једном прриликом ,испровоциран српским полтронством и нечињењем, рекао:“ Има ли овдје Срба.?“.Отприлике би Срби у Србији хтјели да са западом тикве саде а да их од Руске главе разбијају.Они би да иду по свилене мараме,парфеме, фармерице и кокаколу на запад а кад запад одлучи да нам прода демократију(бомбе са уранијумом U 235 и отме КиМ) да само тада Руси дођу и да нас спасе од демократије.Под таквим условима ни отац неби бранио своје дијете, јер се очигледно види да је његова погибија једино што је загарантовано.Успут спомињу србождера Броза и његову дволичну и одвратну и лицемјерну политику као право рјешење и како су за вријеме његове тираније добро и срећно живјели.Ми се неможемо више ни од кога одбранити, јер нити имамо снаге ни воље и то наши непријатељи добро знају.Они би и већ досад нас још јеном бомбардовали рашћерали и ракомадали да се не боје дежурне баба роге, која нелети на метли већ се као дух појављује у њиховим ноћним морама(ружним сновима).
    Овај чланак је Зоки написао да нам проба кажипрстом и палцом отборити очи јер их стално и кад не спавамо држимо затворене.

    Liked by 1 person

  2. У многоме се разликује ситуација из оног Пашићевог периода и данашња где влада општа издаја са врха државе и цркве,апатија,безнађе,расуло,неморал сваке врсте…онда је било сасвим другачије друштво које је на крају и извојевало слободу што данашње генерације задојене хедонизмом и безверјем никако нису у стању без нарочите Божије помоћи и наравно Русије!Поставља се питање зашто би се неко и жртвовао за овакву генерацију која не зна да цени слободу па самим тим би узалудне биле жртве.Још није довољно народ у већини зрео за поимање одговорности коју собом носи слобода.Доказ је то што та већина и не поима да је у сваковрсном ропству(духовном,економском,културном..) мислећи да су најслободнији,ни не знају да живе од ткз.ослобођења до данас у привиду слободе а све конце у рукама држе стране силе преко ММФ!
    Дај Боже да се Срби сложе обоже и умноже! Амин.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s