АКТУЕЛНО

ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР – Битка за пут живота


Познато је да у историји српског народа, а нарочито у оној војној има много славних тренутака и победа које су наш народ учиниле великим, иако је он по бројности популације један од мањих народа. Сигурно се у славну историју нашег народа може уписати и операција Коридор, операција која је у нашем народу позната и као – битка за пут живота.

21.06.2014. ВОСТОК, за ФБР приредила Биљана Диковић

9628_vest_koridor

О Видовдану 1992. године, Војска Републике Српске (ВРС) је окончала, како су записали хроничари и стратези, најбриљантнију операцију у току последњег рата у Босни и Херцеговини (БиХ). Пробијање „коридора“ кроз Посавину била је битка над биткама, којом је после 40 дана прекида успостављен континуитет територије Републике Српске (РС) и даљња комуникација према Србији.

Операција Коридор била је кључ опстанка српског народа изван Србије и темељ Републике Српске.

9629_vest_1416

Политичка ситуација у БиХ почетком 1992. године

Током политичке кризе у СФРЈ и након насилног отцепљења Хрватске и Словеније од СФРЈ, српски народ у БиХ и Хрватској суочио се са опасношћу од физичког нестанка. Конфузно стање у редовима ЈНА (која је у то време била једина легална војна сила у СФРЈ), и њен пре свега политички пораз у Словенији појачавали су тај страх. Након што су почели оружани напади на касарне и јединице ЈНА у Хрватској, од стране паравојних формација Хрватске, српски народ у Хрватској је био приморан да се самоорганизује и брани. Већ 19. децембра 1991. године, донесен је устав и устројена Република Српска Крајина. А почев од фебруара 1992. године започето је распоређивање снага Уједињених нација – УНПРОФОР. Међутим, то распоређивање је текло споро и са циљаним закашњењем, нарочито у западној Славонији где су биле распоређене јединице Петог (бањалучког) корпуса ЈНА.

Политичка ситуација у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини (СР БиХ), а нарочито њена безбедносна ситуација, јасно су одражавали стање на терену и опасност која се спремала српском народу у БиХ.

Након честих надгласавања посланика из реда српског народа, од стране посланика хрватског и муслиманског народа и након одлуке о независности СР БиХ и отцепљењу од СФРЈ, коју су изгласали муслимански и хрватски посланици у Народној скупштини СР БиХ, као реакција на ту одлуку посланици из реда српског народа на Светог Стефана 9. јануара 1992. године, доносе одлуку о формирању Српске Републике БиХ (касније Републике Српске). Српска Република БиХ проглашена је федералном јединицом у Југославији. Већ 28. фебруара 1992. године, донесен је устав Српске Републике БиХ, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке просторе у СР БиХ. Република би се састојала не само од свих подручја где су Срби били већина, него такође и од „места где је српски народ мањина због геноцида који је извршен над њим током Другог светског рата“. Српска Република БиХ проглашена је делом југословенске федералне државе. Далековидост политичког врха српског народа у БиХ, показаће се исправним у предстојећим и веома крвавим догађајима.

karta 01

Са циљем да овладају правцем Босански Брод-Добој, регуларна Војска Хрватске (ХВ) почетком марта упада на територију СР БиХ, и на подручју села Сијековци 26. марта 1992. године врши страховит покољ над српским становништвом у том месту. Том приликом регуларне хрватске снаге, потпомогнуте новоформираним муслиманским оружаним формацијама убиле су и спалиле 21 лице српске националности. Дан након тог стравичног злочина, у Сијековац су дошли чланови Председништва СР БиХ Фикрет Абдић и Биљана Плавшић. Међутим, ништа нису могли учинити јер се ситуација на терену лагано отимала контроли. Следећих дана хрватске и муслиманске снаге су у Сијековцу убиле 51 лице српске националности. Укупно је тих дана убијено више од 70 Срба, од којих се деветоро до данас води као нестало. У истом тренутку кад је извршен масакар у Сијековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет је напад регуларних хрватских снага. Командант Петог корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовала је и авијација ЈНА по хрватским снагама.

Као најозбиљнији сигнал да БиХ клизи у крвави рат, била је и одлука крње Владе СР БиХ 5. априла 1992. године, да без пристанка српског народа прогласи независност СР БиХ од СФРЈ, а након три дана донесена је и одлука о промени службеног назива СР БиХ у Република БиХ. Као одговор на ту одлуку, 7. априла исте године Српска Република БиХ проглашава независност од БиХ и останак у Југославији.

Ипак, када су Србија и Црна Гора као једине de facto преостале југословенске републике, 27. априла 1992. године прогласиле Савезну Републику Југославију (СРЈ), Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако све до 1995. године то нису признале.

У мају 1992. године, у Босанском Броду хрватске снаге су убиле 215 Рома међу којима је било 115 деце. Гробница је пронађена у Сијековцу 2004. године (у гробници је пронађено 59 скелета од којих 23 дечија).

Народна скупштина Српске Републике БиХ (12. августа 1992, назив Српска Република БиХ се мења у Република Српска) 12. маја 1992. године усваја шест стратегијских циљева српског народа у БиХ. Истог дана усвојен је и закон о војсци и о одбрани чиме је створена ВРС.

Након што је Модрича по други пут пала у руке непријатеља, Пети корпус (тад већ познат као Бањалучки корпус ВРС) доведен је у оперативно окружење. Модрича је два пута била ослобођена, а други пут је, једноставно, пала зато што се „политичке структуре“ у граду нису могле договорити око власти. У једном противнападу преко моста у Оџаку, Хрвати су заузели Модричу и формирали 105. бригаду Хрватског вијећа обране (ХВО). Самим тим једина веза са Србијом, односно осталим српским деловима, била је прекинута. Преко Тузле се није могло ићи, јер је већ била успостављена линија међуетничког разграничења, тако да је Бањалучки (Први крајишки) корпус ВРС доведен у оперативно окружење губитком дела територије бившег 17. (тузланског) корпуса ЈНА (касније Источнобосанског корпуса ВРС), и то не својом кривицом.

Припадници муслиманске екстремне организације „Патриотска лига“ уз помоћ муслиманских локалних власти у Тузли, су 15. маја 1992. године напале колону возила 17. корпуса ЈНА, која је у складу са договором, мирно напуштала Тузлу према Бијељини и даље у правцу Србије, чиме су прекршиле одредбе међународног ратног права, Женевску конвенцију као и претходни договор СР Југославије и муслиманских власти у Сарајеву о мирном повлачењу ЈНА са подручја Босне и Херцеговине до 19. маја 1992. године. Према изјавама учесника тог догађаја, колона је нападнута на Брчанској малти са околних зграда, па чак и са зграде болнице, а дуж целог пута биле су постављене мине и друга експлозивна средства. Возила ЈНА су горела, а експлозије су одјекивале на све стране. Цео напад директно је преносила локална телевизија „ФС 3“, што су потом приказале и бројне друге телевизијске станице.

Тачан број официра, војника на редовном одслужењу војног рока и резервиста који су убијени приликом повлачења из Тузле 15. маја 1992. године није утврђен, а претпоставља се да је реч о око две стотине. Посмртни остаци свих настрадалих још нису пронађени, а у спомен-костурници у Бијељини сахрањено је двадесет девет тела.

Дванаест беба

Цела бањалучка регија па све до Книна, Бенковца и Обровца, са више од милион и по Срба, била је у окружењу. Били су то дани пуни страха и велике неизвесности. Улице крајишких градова биле су пусте. Није било струје, горива, цигарета, кафе, па чак и пасте за зубе. Залихе хране су се драстично смањивале, а у здравственим установама понестајало је лекова и санитетског материјала. Болнице су остале и без кисеоника, није било ни течности за хемодијализу бубрежних болесника. Најкритичније стање било је у бањалучком породилишту, где је преко био неопходан кисеоник за инкубаторе у којима су биле бебе.

Тадашњи градоначелник Бања Луке упутио је апел за помоћ путем радија, телевизије, организације УНИЦЕФ, као и преко осталих међународних хуманитарних организације. Авион који је био на аеродрому у Београду, неколико дана чекао је дозволу од светских моћника, како би одлетео у Бања Луку са неопходним драгоценим товаром. Међутим, светски моћници су се од тих апела оглушили.

Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе и индустријски кисеоник, којег су добили од ВРС, то није било довољно да се бебе спасу. У таквој ситуацији постојала су само два излаза: или се препустити на милост и немилост непријатељу или кренути у борбу за пут живота.

Припреме за почетак операције

Познато је да се Пети (бањалучки) корпус почетком 1992. године налазио у западној Славонији, на извршавању редовних задатак у склопу формације ЈНА. Тад је већ почело да се спроводи потписано примирје, закључено јануара исте године и, углавном је поштовано. Команда Корпуса је већ тада реално закључила, да се спрема велика опасност за српски народ у БиХ. Политички врх Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и муслиманске Странке демократске акције (СДА), на чијем челу је био Алија Изетбеговић договорили су се о заједничком деловању против српског народа и јединица ЈНА у БиХ. Марта 1992. године, снаге регуралне хрватске војске упадају у БиХ код Сијековац и врше погром над српским становништвом. У тим догађајима већ долази до оружаних сукоба, тако да је у мају начелник Штаба Корпуса, генерал Бошко Келечевић, са групом старешина послат на простор Дервенте ради сагледавања укупне ситуације и стања због евентуалног ангажовања, ако то буде требало, у спречавању међуетничких сукоба. Даље од Дервенте, све до Тузле и Дрине, била је зона одговорности 17. (тузланског) корпуса ЈНА. У међувремену ситуација се погоршала. Претила је опасност да цела регија буде захваћена ратом – од Купреса преко Влашића до Посавине и Семберије.

Уочавајући опасност која се спремала, команда Корпуса на челу с генералом Момиром Талићем, одлучује да почне са извлачењем дела јединица на простор БиХ, са основни циљем да те јединице својим присуством спрече планирани геноцид над српским народом. У међувремену долази до оружаних сукоба између јединица 17. (тузланског) корпуса ЈНА и хрватских и муслиманских паравојних формација које су организовале ХДЗ и СДА. Већ се тад увидело да муслимани и Хрвати заједнички делују са циљем прогона и уништења српског народа у БиХ.

Већ 31. марта 1992. године, отпочиње општи муслимански напад на Бијељину, с циљем заузимања тог града од стране „Патриотске лиге“. Замисао муслиманског политичког вођства, била је да са заузимањем Бијељине одсече српски народ у БиХ од Србије. Међутим, успешним отпором српских снага план Алије Изетбеговића није успео. Самим тим српским овладавањем градом омогућена је дислокација дела 17. корпуса из Тузле у Бијељину. Касније ће Корпус бити преименован у Источнобосански корпус ВРС (ИБК ВРС). Сличан сценарио догодио се и у Приједору, кад је по наређењу муслиманског политичког руководства отпочет напад на град 30. маја 1992. године. Напад је заустављен успешном интервенцијом дела војске која се налазила у граду.

Комплет Пети корпус ЈНА није мога бити извучен из западне Славоније и пребачен у БиХ, због кашњења распоређивања снага УНПРОФОР-а. Непалски и аргентински батаљон УНПРОФОР-а су каснили са распоређивањем у западној Славонији. Као што ће се касније видети, то је урађено смишљено, како би се муслиманским и хрватским снагама створили бољи услови на терену.

Хрватске регуларне снаге су без проблема убациване у рејон Посавине, и имале су задатак да спајањем Добоја, Зенице, Ливна и даље за Сплит испресецају територију под контролом Срба. Сада већ Први крајишки корпус ВРС, контролу над територијом западне Славоније снагама УНПРОФОРА-а предаје тек 4. и 5. јуна 1992. године.

Претходне припреме за покретање операције Коридор, отпочеле су још 2. маја 1992. године, кад долази до првих борби између дела јединица Првог крајишког корпуса и муслиманско-хрватских снага (МХ снаге). Те борбе мањег интезитета на простору коридора имале су за циљ сагледавање снаге непријатеља, и да се уочи правац на којем ће се ангажовати главнина и ударна снага српске војске. Овако сложена операција није се могла припремити за три дана, њена припрема трајала је месец дана, а отпочела је са реализацијом по повратку комплет Првог крајишког корпуса ВРС на простор бањалучке регије.

Хрватске и муслиманске снаге

Прве јединице хрватске војске пребациване су у рејон Посавине током марта 1992. године, с циљем пресецања српске територије и прекида комуникација ка Србији. Повратнике из Вуковара убацили су прво у село Колибе код Брода, док је Први крајишки корпус ВРС био још код Окучана. На територију БиХ, прва је прешла 108. бригада Збора народне гарде (ЗНГ) из Нове Градишке. Потом је прате Прва професионална загребачка бригада, па Друга бригада ЗНГ из Дугог Села, па из Бјеловара (105. бригада), Велике Горице, а после чак из Ријеке (111. бригада). На простору Посавине биле су стациониране четири бригаде ХВ-а у комплетном саставу 108, 139, 157. бригада ХВ и 3. гардијска бригада ХВ. Оне су само мењале ознаке – скину оне ХВ и ставе ХВО, иако је у суштини то било исто, јер су њихови припадници носили ознаке и једне и друге „хрватске“ војске. Према званичним подацима лета 1992. године на простору Посавине налазило се осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ, које су се мењале или цело време биле ту. Те бригаде су биле ојачане артиљеријским и оклопним јединицама, а по потреби имале су и подршку авиона ваздухопловства Хрватске. У односу на хрватске снаге, муслиманске снаге нису биле толико јаке на том простору.

Умирење позадине

Већ у марту 1992. године, било је јасно да ће доћи до рата у БиХ. Нова команда тада још Петог, односно Бањалучког корпуса ЈНА практично је стартовала 18. марта 1992. године. На дужност команданта долази генерал Момир Талић, а генерал Бошко Келечевић за његовог заменика. Догађаји у Сијековцу приморали су команду Корпуса да прати догађаје на терену. Будући да је највећи део Петог корпуса још увек био у западној Славонији, команда Корпуса морала је да процењује свакодневно политичку и војну ситуацију, и да се не обазире на зону одговорности између Петог и 17. корпуса ЈНА. Ситуација је била доста конфузна. Не само шири део простора око Брода и Дервенте, већ и западни део око Приједора, Новог Града, Јајца, Влашића, Санског Моста, били су критични. У окружењу је већ био шири простор Приједора, Бања Луке, Прњавора, Добоја итд. Те је донесена одлука да се једна група снага одвоји на посебан правац, према Дервенти. Потом је одлучено да се формирају лаке бригаде. Прва од неколико лаких бригада у ВРС формирана је у априлу 1992. године у Српцу. Задатак тих бригада је био контрола и умирење територије, и омогућавање ударне оштрице главнине снага Првог крајишког корпуса да изврши постављени задатак. Након што су те бригаде умириле територију и ставиле је под потпуну контролу српске војске, касније су прерасле у друге јединице. Формирање лаких бригада био је благовремени и смео потез.

Ситуација на фронту уочи почетка операције Коридор

Као што је наведено, први окршаји између српских снага и МХ снага почели су још 2. маја 1992. године. Међутим, прва борбена дејства Први крајишки корпус не изводи на својој територији, већ прелази на подручје Оперативне групе Добој (ОГ Добој) која се, изгубивши везу са 17. корпусом (ИБК), самоинцијативно ставила на располагање односно претпочинила Првом крајишком корпусу. О претпочињавању ОГ Добоја, Првом крајишком корпусу уопште није постојала никаква наредба. Једноставно, на реферисању командант ОГ Добој пуковник Миливоје Симић, на питање чији је, одговорио је: „Талићев сам“, а генерал Талић је одговорио : „Прихватам“!

У том периоду муслиманска војска још није била добро организована, међутим ХВО је био изузетно добро организован и масовно је био попуњаван јединицама, и старешинама и војницима из Хрватске, а нарочито повратницима из Вуковара, прекаљеним борцима, затим са окучанског дела ратишта, па чак и Хрватима из Книнске крајине. У том моменту фронт у РСК је био умирен доласком УНПРОФОР-а. Хрвати су Дервенту фактички били узели, и граница раздвајања је била на реци Усора. Били су у Которском, Јоховцу, Церу, стигли су скоро до Подновља и до Руданке. Руданка је још била српска. То је био клин. С друге стране, хрватске снаге стигле су до ушћа реке Усоре у Босну и до ушћа Спрече у Босну, тако да је град Добој остао у једном полуокружењу и недостајао је само један помак да се хрватске снаге споје долином реке Босне и да све буде изгубљено.

Због тога је прво требало отклонити опасност од Добоја, у чему је одмах по свом доласку учествовала специјална бригада МУП РСК, јер РСК у то време није смела да има војску. Специјална бригада МУП РСК много је помогла ОГ Добој у одбрани, међутим, неку операцију без јаче технике сами нису могли да обаве. Покушај ове бригаде 12. маја 1992. године да пробије положаје непријатеља код Цера није успео. Касније је формирана Тактичка група (ТГ) под командом генерала Миле Новаковића и начелником штаба пуковником (касније генералом) Новицом Симићем. Нешто касније специјална бригада, потпомогнута Осињском бригадом ВРС и јуришним батаљом ВРС „Вукови с Вучјака“, пробиће положаје непријатеља код Цера.

Проблем код српске војске су биле јединице које су се управо формирале на подручју дела Посавине које су Срби контролисали, као што су биле Крњинска, Осињска, Вучијачка бригада. Оне су биле доста неопремљене, слабог кадровског састава, без старешинског састава. Тако да се све на том подручју свело на 327. механизовану (касније 27. Дервентску моторизовану) бригаду бивше ЈНА, а сада ВРС. Она је веома добро организовала Прњавор и део Дервенте, коју је непријатељ реком Укрином одсекао. Пола града је било у српским рукама, а пола у рукама Хрвата и муслимана. То је раније била и граница између Петог и 17. корпуса ЈНА, али то није представљао проблем да Команда Првог крајишког корпуса уочи значај тог простора.

Да се Први крајишки корпус (бивши Пети корпус ЈНА) није толико задржао у западној Славонији, могао је благовремено изаћи на Саву код Брода, овако је морао да води борбе око Бијелог и Бабиног брда и око Брода. Али пошто је Корпус био ангажован, није се могло и то „одрадити“. Крај априла – почетак маја био је период припреме за операцију Коридор, проширење и ослобађање тог дела територије. Након што је Модрича по други пут пала у руке непријатеља, Вучијачка бригада је држала веома мали мостобран на Босни, и њој се мора одати посебно признање, на томе што је тај мостобран и задржала, јер је он касније послужио за постизање других циљева током операције Коридор. Ипак, 327. механизована бригада је била окосница, добро опремљена, са добрим старешинским кадром. Али је проблем настао у бригади 19. маја 1992. године, кад се део старешина извукао и отишао за СРЈ, а много формацијских места у бригади је остало упражњено. Последњи транспортни авион са Маховљана за СРЈ полетео је тог дана.

karta 02

Већ 10. маја преко Требаве почиње да се гради пут. Потпуковник Бошко Мичић са инжињеријском групом из Првог крајишког корпуса и грађевинском оперативом из Добоја прави пут за обилазак Модриче и излазак на Скугрић. У пар наврата 2. и 12. маја 1992. године, покушано је ослобађање Дервенте. Ти покушаји нису успели, због знатно јачих хрватских снага на том подручју, у односу на знатно скромније српске снаге. Међутим, може се слободно рећи да циљ и није био да се Дервента ослободи у првој фази битке за пут живота. Циљ је пре свега био да се у том подручју вежу што јаче хрватске снаге и да се спречи њихово међусобно спајање. Да су се хрватске снаге спојиле, а било је свега осам километара (од Јоховца, Которског и Фоче, да се споје са Крњином), настала би катастрофа. Спојени би били, практично, Брод, Добој, Маглај, Зеница и даље.

Посебно се добро показао јуришни батаљон под командом Вељка Миланковића, „Вукови с Вучјака“, који је био добро организован, добро наоружан, имао је добру дисциплину и добро је познавао терен. Већ 12. и 15 маја 1992. године, припреме за операцију Коридор су биле одрађене и опет је главни носилац био Први крајишки корпус, тачније групе које су „деташоване“ на тај правац. Неколико састанака је било у Руданци, односно на Расаднику где је донесен први план за операцију Коридор.

Српске снаге из РСК које је чинила специјална бригада МУП Крајине, биле су распоређене у ширем рејону Руданке и Станова, те су одмах по распоређивању биле гађане из минобацача. Примењујући одређена лукавства, српске снаге из РСК, су успеле да на територију РС тачније у рејон планине Мањача, а после и у Добој пребаце одређен број тешке технике, као и неколико хеликоптера. Нарочито је значајно било то што је успешно пребачен део артиљерије, која ће добро доћи током самог извођења операције. Чињеница да је бригада из РСК употребљавана заједно са јуришним батаљоном „Вукови с Вучјака“, говори о борбеној вредност те јединице. Бригада је заједно са јуришним батаљоном 12. маја покушала да овлада објектом Цер и бочним дејством да пресече села Которско, Фочу и остала, и самим тим да пресече и непријатељске снаге, међутим, због расквашеног терена, јаког отпора непријатеља и претрпљених сопствених губитака није успела. Већ сутрадан након што је Прва оклопна бригада ВРС, уз снажну артиљеријску припрему, пружила подршку бригади из РСК и јуришном батаљону „Вукови с Вучјака“, задатак је извршен. Самим тим проширена је операцијска основица и снаге непријатеља су одбачене од Добоја, чиме је заустављен покушај непријатеља да се споји код Добоја. Да непријатељ није одбачен од Добоја успешном акцијом српских снага, вероватно би српска војска била у знатно неповољнијем тактичком, а може се рећи засигурно и стратегијско-оперативном положају.

Места као што су Добој, Шамац и Милошевац до Гаревца никада нису били у рукама непријатеља. Простор од Шамца и Милошеваца до Гаревца одиграо је важну улогу. Шамац и одбрана Шамца и јединице из тог краја, посебно Милошевца, много су допринеле лакшем пробијању положаја непријатеља, након форсирања Босне и ослобађања Модриче и Оџака нешто касније.

Одлука о пробоју коридора

С правом се може рећи да је иницијална каписла, за убрзање ове операције била смрт 12 беба у бањалучком породилишту. И поред тога што је градоначелник Бања Луке, молбом упућеном директно генералном секретатру УН Бутросу Бутросу Галију, у којој је молио званичнике УН да одобре хуманитарни лет авиона са лековима, кисеоником, одговор није добио. Тад је било јасно да се „велики“ свет оглушио на то, те српском народу није ништа друго преостало него или да се пробије или да тихо умре, јер резерве нису биле неисцрпне.

Повољна околност за команданте српских снага, била је та што су борци били искусни и спремни за извршење постављеног задатке. Саму неодлучност око пробијања „коридора“ (иако су сви били за), која је правила проблем јер се није могло одлучити којим правцем, којим снагама, како да се крене у извршење задатка – прекинуо је сам генерал Талић. Генерал Момир Талић командант Првог крајишког корпуса ВРС, одлучио је да се преко Требаве, најкраћим путем до Видовдана пробије „коридор“ и успостави веза са источним делом РС и даље са Србијом. Тада је рекао: „ Хоћу коридор до Видовдана, па макар то била козија стаза, нећу да деца умиру!…“.

Овом одлуком генерала Талића, мозаик се сам посложио, и кренуло се ка реализацији плана. Главнина српских снага била је у окружењу, само су два српска батаљона (из Посавине) била ван окружења, али су они садејствовали, главнини српскиг снага. Међутим, треба навести да су и та два батаљона била у полуокружењу. Одлука о формирању тактичких група које су носиле пробој, била је изнуђена, јер се морало са операцијом кренути пре него што су снаге УНПРОФОР-а преузеле положаја у западној Славонији. Како се која јединица српске војске извлачила из рејона западне Славоније, тако је она и ангажована на фронту према Посавини. Лаке бригаде су имале задатак да смире позадину Првог крајишког корпуса, након што су муслиманске снаге покренуле општи напада на неке градове у бањалучкој регији (Нови Град, Приједор, Сански Мост). Задатак који је био постављен пред лаке бригаде, извршен је у потпуности, стварајући тако услове главнини српских снага за извршење постављеног задатка. Мало је јединица Првог крајишког корпуса које нису учествовале у овој операцији, нису биле само оне око Јајца и Влашића. Све остале јединице су имале неку од улога – или снаге за обезбеђење бокова, или снаге за пробој из окружења.

Одлучено је да ударна песница пробоја „коридора“ буде Прва оклопна бригада којом је командовао пуковник Новица Симић, а да јој садејствује Шеснаеста крајишка моторизована бригада (16. кмтбр – гарава), којом је командовао пуковник Милан Челекетић. Наређењем генерала Талића који је рекао: „Дај Симића на тежиште“, планирање операције је било у завршници. Кад је операција испланирана одлука је донесена у Становима код Добоја, а 19. јуна 1992. године је саопштена. Издата су наређења командантима и кренуле су припреме – извиђање, довођење јединица на правац извођења. Само није саопштен тачан почетак операције. Командно место Корпуса било је у Дугим њивама и оно је добро уређено, успостаљене су све потребне комуникације. Све јединице су добиле задатак да отворе ватру на целој дужини фронта, и самим тим су олакшале главнини српских снага које су биле на тежишту пробоја. Генерал Боривоје Ђукић, водио је мали тим за пропагандни рат, који је радио на заваравању непријатеља, да ће главни удар да крене према Тузли.

Обавештајни извори српских снага, сазнали су да Хрватска планира да у рејон Посавине, убаци знатне снаге ојачања, те је одлучено да операција започне 24. јуна, а не 26. јуна како је провобитно планирано. Свако чекање значило је да однос снага иде у корист непријатеља, а не у српску корист.

Српски ураган

Све српске снаге су биле спремне и чекале су наређење за почетак операције. На аеродрому Маховљани били су спремни јуришни авиони типа орао и јастреб, који су требали да пруже ваздушну подршку снагама на тежишту пробоја. Морал бораца је био на висини, знали су да имају подршку артиљерије, пратњу тенкова, подршку јуришне авијације, а и желели су да „пробију“ тај пут за Србију како им бебе више не би умирале.

У зору, у шест часова 24. јуна 1992. године, отпочела је операција Коридор. Тог јутра отпочела је снажна артиљеријска припрема, ракетни удари, ватра из тенковских топова, минобацача, прецизан налет јуришне авијације. Било је страшно. Први дан је био жесток на читавом делу фронта. Проблем тог простора био је доста тежак терен, река Босна је практично делила српске снаге на два дела. Првобитно план је предвиђао да се напредује асвалтним путем, па да се очисти лева обала реке Босне, како би се створила шира основица, и тиме што пре избило у шири рејон Модриче. Међутим, генерал Талић иако се сложио одлучио је да главнина снага иде Требавом, и тиме је постигнут степен изненађења. Непријатељ је очекивао да ће српске снаге ићи левом обалом реке Босне, касније ће се показати да су ту били знатно боље утврђени. Одлука генерала Талића да главнина снага иде Требавом показала се исправном. Пуковник Новица Симић (командант ТГ-1, током извођења пробоја), уочава опасност од Градачца. У том правцу се поставља део 43. Приједорске моторизоване бригаде (43. пмтбр), која је тако чувала десно крило Симићевих снага, које је предводила Прва оклопна.

Непријатељ је био обманут почетком операције, јер је операција почела два дана раније. Обманут је био и правцем напада. Јер, тешко је било помислити да су српске снаге изабрале један тешко проходан планински пут преко Требаве, да се главне снаге ту усмере и ударе у леви бок непријатеља. Баш због тог правца који је изабран, српске јединице брзо прелазе преко реке Босне, избијају пред Модричу и ослобађају је.

Пропаганда коју су шириле српске снаге углавном преко радија, мање преко телевизије, требала је да створи утисак код непријатеља, да ће се главни удар сконцентрисати према Тузли. Непријатељу је изгледало да ће главне снаге које су на Требави, ићи преко Грачанице, Градачца и Тузле. Том утиску допринео је и жесток удар 43. пмтбр, на сам Градачац. Сама бригада је у свом налету дошла до индустријске зоне у Градачцу и ту је стала. Информације које су слате преко средстава за информисање, твределе су да је то баш главни правац напада српских снага, тако да је заваравање непријатеља у потпуности успело. И на осталим правцима напада српска пропаганда је давала резултата. Око простора Дервенте, Брода, Орашја, Оџака, Модриче пропаганда је дала одличне резултате. Говорило се о продаји, замени територије и сличним стварима. Хрватска средства информисања, су ишла српским снагама на руку, јер су углавном каснили са информација четири дана. Српске снаге које су биле у Јакешу и у Оџаку, избијале су на реку Саву, док је ХРТ (хрватска телевизија) причала да се још брани Модрича, Јакеш и слично. То су биле комбинације стварних, материјалних елемената, и једне пропагандне комбинаторике. На тај начин Срби су доводили до разних заблуда хрватске медије.

Прва два-три дана, главни удар и већина тенкова били су на десној обали Реке Босне. Међутим, кад се увидело да лева страна доста заостаје, пребачен је део оклопних снага на леву страну. У току саме операције било је брзог маневра, брзих пребацивања јединица у циљу сталног проширења коридора. Већ другог дана операције спојиле су се јединице Првог крајишког корпуса и јединице Источнобосанског корпуса ВРС. Све постављене задатке ТГ-1 је извршила, а 16. кмтбр је веома брзо избила на Саву. Самим пробијањем коридора 26. јуна 1992. године, омогућено је пуковнику Симићу команданту ТГ-1 да 28. јуна за Видовдан ослободи Модричу. Чекајући да се изравна са ТГ-2 пуковник Симић предложио је генералу Талићу да се форсира река Босна и удари у бок Оџака, како би се ослабила упоришта непријатеља у Јакешу и Пећнику. Понтонирски батаљон је омогућио тај брзи маневар ТГ-1. Српска војска је ослободила Дервенту 7. јула, док је Оџак ослобођен 13. јула 1992. године. Након ослобађања Оџака српска војска је кренула у гоњење непријатеља. Треба навести да је хрватска војска имала и подршку сопствене авијације. Тако да је пружајући подршку сопственим снагама, изнад Посавине 26. јуна оборен авион типа МиГ-21 (евиденцијски број 101, бивши ЈНА 17133), хрватског ваздухопловства. Пилот пуковник Антон Радош је погинуо.

karta 04

У вези са ослобађањем Оџака постоји једна анегдота. Наиме, дан након ослобађања Оџака зове генерал Талић, пуковника Симића и пита: „Нападаш ли ти то данас?“. На то ће Симић: „Не нападам.“ И онда је генерал кренуо да псује, па је рекао: „Јесил` ти нормалан па они беже, а ти не нападаш, они су у паници!“ На то је пуковник одговорио: „Не нападам, прешао сам у гоњење, а то је сасвим друга борбена радња од напада.“ На то су се обојица смејали.

Треба истаћи да је је ТГ-1 све своје постављене задатке извршила пре рока. Самим својим успешним дејством знатно је помагала и другим тактичким групама. Дејством с бока и форсирањем реке Босне ТГ-1 знатно је допринела развлачењу непријатељских снага. Било је ту и самодоказивања, као што је био одред Скугрић-Толиса, којим је командовао капетан Станковић. Наиме када би се војници одреда измешали са механизованом пешадијом Прве оклопне, били су страх и трепет за непријатеља, права ударна јединица.

Период након ослобађања Дервенте и Оџака, је период мањих бојева. Тако да је значајан део борби вођен и на Озрену. Само на Озрену и у селу Смолућа ангажовано је око шест хиљада војника ВРС. Деблокада Смолуће успешно је извршена на Велику Госпојину 28. августа. Самим деблокирањем Смолуће, српска војска је била на 1,5 километара од села Потпећи. Већ је био пресечен пут Тузла-Грачаница. А од Потпећи је био пут који је ишао ка Сребренику. То је већ био крај августа 1992. године. Преко Ободног канала се много пре могло доћи до Брода, али су хрватске снаге добро уредиле ту територију. Сам Костреш је био уређен по приручницима, и имали су ту доста јединица из унутрашњости Хрватске, које су биле добро опремљене. У заузимању Костреша од стране српских снага, важну улогу одиграла је и српска авијација. На командном месту Корпуса, увек је био пилот потпуковник Слободан Кустурић, захваљујући којем је успешно обављена операција заузимања Костреша, као и остали задаци који су били неопходни да се операција Коридор приведе крају.

Иначе у операцији Коридор људски фактор није био толика превага колико оклопно-механизовани састави и авијацијска подршка. Јер кад би се изнад малог простора фронта појавило дванаест јуришних авиона Ј-22 орао, на земљи и у редовима непријатеља настајао је пакао.

Коначан слом снага ХВ, ХВО и Армије БиХ на посавском делу ратишта, уследио је српским заузимањем Босанског Брода (данас Брод) 6. октобра 1992. године. Операцијом заузимања Брода командовао је пуковник Славко Лисица.

Српски хероји

Сигурно је једно, да се сви борци (и јединице попут Прве оклопне, Шеснаесте крајишке итд.) који су учествовали у овој операцији, с правом могу назвати српски хероји – српски Обилићи.

Међутим, у ослобађању Модриче и Дервенте значајну улогу је одиграо и Батаљон војне полиције Првог крајишког корпуса. У самом старту знало се да ће батаљон бити јуришна јединица Корпуса, тако да је у свом саставу имао један противтенковски вод и мешовиту јединицу минобацача, а имали су и оклопне аутомобиле М-86 и БОВ-3. Јединица којом је у то време командовао капетан Лакић, придодата је Првој оклопној и то је био тандем за заузимање сваког града у Посавини. Знало се да је тенк у градској борби без праве подршке, бескористан, али ако су садејствовали тенкови Прве окопне и војни полицајци Првог корпуса, знало се да ће задатак бити извршен. У односу на јуришни батаљон „Вукови с Вучјака“ Батаљон војне полиције била је комплетнија јединица. Гледајући процентуално, Батаљон војне полиције имао је највише губитака, баш због тога што нису напуштали положај, кад је било тешко. Батаљон је пробио код Модриче, садејствовао Првој оклопној код Дервенте и Оџака. Батаљон је сам вршио припрему и подршку и ретко су кад тражили подршку артиљерије или нечију другу. На тенкове које би они штитили, ставили би по једног свог војника са својом везом и он би одржавао везу између тенка и јуришне јединице. Карактеристика јединице је била и та што су сви носили шлемове и панцире (ко је имао).

Друга по квалитету јуришна јединица био је јуришни батаљон „Вукови с Вучјака“ којим је командовао Вељко Миланковић. За ову јединицу је карактеристично да је пробила положаје непријатеља на Добор кули, јуришом и борбом прса у прса. Наиме, тад је Миланковић командовао: „Нож на пушку. Јуриш! За мене.“

Командант 327. бригаде (27. Дервентска моторизована бригада) пуковник Триво Вујић у јуришу, практично у првим редовима, испред тенка гине одмах на почетку саме операције у оквиру ТГ-3.

Посебно се треба истаћи у целини хеликоптерска ескадрила, која је превозила и омогућила квалитетно санитетско збрињавање рањеника. Мајор Вељко Лека пилот хеликоптера, доносио је боце с кисеоником, саминицијативно је прелетао преко непријатељских положаја, како би довезао рањенике до прихватилишта. Увек је ризиковао сопствени живот како би спасао цивиле и рањенике. Све време био је у санитетској екипи. Са својим хеликоптером постигао је својеврстан рекорд. Спасао је шест стотина рањеника са „коридора“. Многи могу само њему да захвале, што су остали живи. У току дана знао је по три пута да тешко рањене вози за Београд. Три пута кроз тај уски коридор, испод далековода, јер се није смео подићи, гађале би га непријатељске снаге.

Закључак

Операција Коридор је једна од значајнијих битака у историји српског народа, она представља темељ Републике Српске. Војнички гледано то је добро планирана и бриљантоно изведена операција, којом је сломљен знатно јачи непријатељ. Према тврдњи самог учесника ове операције генерала у пензији Новице Симића – операција Коридор је јединствена операција у свету. Чињеница да су главне оперативне снаге биле у оперативном окружењу непријатеља, и да нису имале подршку снага изван окружења, говори у прилог тврдњи генерала Симића. Војни врх је имао потпуну и војну, и политичку и моралну подршку како политичког врха тог дела РС, тако и самих бораца и цивила. Што се тиче операције у оперативним оквирима, она је најзначајнија операција у протеклом рату са српске стране. Самим успешним завршетком операције, спречен је геноцид који је планиран над српским народом у БиХ. Операција је вођена по свим међународним ратним и хуманитарним правилима. Баш због те чињенице, Хашки трибунал није могао наћи нити једну „мрљу“ на начин припреме, ток и исход саме операције. Операција Коридор засигурно се може уврстити у једну од најчаснијих српских војних победа у двадесетом веку. Да није било операције Коридор не би било ни данашње Републике Српске.

* аутори: Данко Боројевић и Драги Ивић – ВОСТОК

5 replies »

  1. Хвала Богу,имао сам ту част да учествујем од почетка до краја у ОПЕРАЦИЈИ КОРИДОР,у јединици ВУКОВИ СА ВУЧИЈАКА…
    Ни једну битку у Хрватској,Босни и херцеговини у којој сам учествовао,а било их је безброј,нисмо изгубили,а на жалост,издајници за столом су све предали душманима….

    Туга је то велика….

    Душе погинулих јунака Господ нека помене у царству своме…..

    Свиђа ми се

  2. Вјечна слава и ХВАЛА свим србским борцима који су животе дали на бранику отаџбине. „Нема веће љубави од оне када неко да споствени живот за ближњега свога“-рече нам Господ у Светом Писму.

    Свиђа ми се

  3. БЈЕЖАЛИ СУ усташе ПО ДЕРВЕНТИ И СКАКАЛИ У САВУ КАД СУ ИХ ПОЋЕРАЛИ ЧЕТНИЦИ СА ВУЧИЈАКА ОЗРЕНА ДИНАРЕ ТРЕБАВЕ МАЊАЧЕ ДА НИЈЕСУ ИЗ БЕОГРАДА ТЗВ генерали ИЗДАЛИ СВОЈОМ ПОЛТИКОМ НЕ БИ ПОСТОЈАЛА ТЗВ бих федерација АЛИ И ТО ЋЕ СЕ ОДЛОБОДИТИ КА И СВЕТО НАШЕ КИМ

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s