АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Подсећамо: Слободан Антонић – После Вучића у Србији неће остати ништа – сем згаришта


Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија – после Вучића Србија ће бити олупина

Слободан Антонић
24. мај 2015. НСПМ/Време

Beograd 05.05.2015. Slobodan Antonic, politicki analiticar i profesor na Flozofskom fakultetu Foto: Milenkovic Milovan

Београд 05.05.2015. Слободан Антонић, политички аналитичар и професор на Флозофском факултету. Фото: Миленковић Милован

Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије.

Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље

Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем:

Шта, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?

– Имиџ, пропаганда. Он је сав од имиџа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом – каже за „Време“ Слободан Антонић.

Какве се уставне промјене могу очекивати?

– Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.

За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.

Што ће бити срж тих упутстава?

Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.

Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.

Beograd 05.05.2015. Slobodan Antonic, politicki analiticar i profesor na Flozofskom fakultetu Foto: Milenkovic Milovan

Да ли се може очекивати да се промени преамбула?

Обавезно, то је готова ствар.

Зашто?

Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.

Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?

Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.

Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.

Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.

Каква је ту улога јавности?

Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.

Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?

Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.

Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића.

Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.

aleksandar-vucic-ljut

На какав бисте начин описали СНС?

Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.

Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?

Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.

Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.

Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?

Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.

Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?

Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.

Као што је прича о реконструкцији?

Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.

Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?

Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.

А прва влада Војислава Коштунице?

То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.

Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?

nebojsa-stefanovic-aleksandar-vulin-kosovska-mitrovica-tanjug-1385640179-404427

Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.

Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.

А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?

Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.

Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.

Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?

Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.

Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?

За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.

3444136_vucic-kirbi

Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…

Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности

Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.

Како ће изгледати Србија после напредњака?

Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе.

Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле.

Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.

Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?

Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.

У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?

Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.

Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?

Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.

У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали

С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.

Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?

На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.

Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?

Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.

Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића.

Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама.

Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања.

Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.

(Филип Шварм)

10 replies »

  1. „Александар Вучић: Време за стратешки дијалог о Косову и Уставу“

    А какв је дијалог до сада био – дијалог “забаванције, зезанције и
    зајебанције , и то за време једног мандата?!
    “Стратешки дијалог“ би морао потрајати бар још толико, што се тиче Косова,
    ради чега би АВ морао бар још толико остати на власти.
    Само, сада би то морао радити преко неке марионете – будућег премијера
    који би му био послушан као псето.
    За то би Ана Брнабић била “као кец на једанаест“, али онда мора да заврне Ивицу Дачића, за већ одавно обећано премијерско место, што
    би угрозило добијање 2/3 већине гласова у Скупштини за промену Устава, без
    подршке социјалиста.
    Други проблем му је како да Србе одговори од “митског приступа Косову“?!
    Једини начин да то учини јесте да Србима избрише из свести:
    “КОСОВО ЈЕСТ И БУДЕТ СРЦЕ СРБИЈЕ!“, а наметне флоскулу:
    “ЕU/STAŠE – UBER ALLES!“, по оној Хитлеровој: “DEUTSCHLAND UBER ALLES!“
    Он брине за будућност Србије – децу, а одриче се прошлости – предака?!
    А може ли то икако?
    Ако може, што ненаведе пример из историје других народа.
    Ни садашње генерације Немаца не одричу се својих нацистичјих предака,
    а он би да се одрекне Цара Лазара, Милоша Обилића…, Деспота Стефана
    Лазаревића, Карађорђа, Стевана Синђелића, Станоја Главаша… Кнеза Милоша,
    Војовде Степе, Војоводе Петра Бојовића, Војводе Живојина Мишића, Војоде
    Радомира Путника, Милунке Савић…, Михајла Пупина, Николе Тесле…,
    Чика Јове Змаја /“Светли гробови“/, Ђуре Јакшића /“Отаџбина“…/, Петра
    Петровића Његоша /“Горски вијенац“…/..
    Срамота, брука… за неписменог, обичног човека, а не за једног председника
    државе који положи заклетву на Уставу /који хође да згази!/ и Мирослављевом
    Јеванђељу на које пљује оваквим својим изјавама!!!
    Ако буде референдума за промену Устава, надјамо се да ће србски патријарх Иринеј
    позвати народ да гласа против таквог Устава, из којег се брише КОСОВО и МЕТОХИЈА,
    баш као што је пок. Патријатх Павле позвао народ, вернике – да гласају за овј важећи
    Устав, у чијој прембули стоји да je Косово и Метохија неотуђиви део територије Србије

    Драган Славнић

    Liked by 1 person

  2. Ево знало се унапред и десило се избор по жељи запада,промениће устав пре свега а онда парафирати и коначно остварити Бриселски споразум,зато је изабран Вучић,али народ није о томе мислио већ само на себе ситне привилегије.

    Свиђа ми се

    • Pronalazači su blago Srbije! Oni šire naučnu i tehničku kulturu naroda!

      Poštovani pronalazači, naučnici i prijatelji kreativnih stvaralaca,
      POKRETANJE INICIJATIVE ZA ODRŽAVANJE KONGRESA PRONALAZAČA SRBIJE I
      NJIHOVO UMREŽAVANJE SA DIJASPOROM

      Naučna i tehnička kultura predstavljaju osnovu svih kultura. Zbog toga pronalazači u Srbiji treba da se umreže i udruže u jedinstvenu organizaciju koja će delovati na celoj teritoriji naše zemlje. Ta organizacija bi se povezala sa našom dijasporom iz celog sveta, kao što je slučaj u mnogim evropskim državama, u cilju inovativnog privrednog razvoja i zapošljavanja naše omladine. Sa tim ciljem vas molimo da podržite ovaj ANTIKRIZNI PROGRAM INOVATIVNOG PRIVREDNOG RAZVOJA i umrežavanja pronalazača SRBIJE I DIJASPORE.
      Unija pronalazača Srbije i dijaspore ”Teslino jedinstvo” predlaže da zajedničkim snagama sastavimo efektivne zakone o patentima u Republici Srbiji, koji će obezbediti:
      1. da pronalazač, izumitelj bezuslovno dobije novčana sredstva za izradu prototipa prijavljenog pronalaska u roku od 90 dana od dana prijavljivanja i da to bude transparentno, u cilju zapošljavanja naših građana širom Srbije, kao i povratnika iz dijaspore,
      2. da prijava bude bez plaćanja takse sve dok pronalazak ne uđe u proizvodnju,
      3. da pronalazači u Srbiji i iz dijaspore imaju ista prava kao i investitori za subvencije pri zapošljavanju radnika na svojim pronalascima, jer pronalazač investira najvažnije, a to je znanje.
      4. da država opredeli novčana srestva iz budžeta za svaku radnu godinu, jer patent u proizvodnji otvara nova radna mesta, podržava sklapanje brakova, podstiče rast nataliteta i puni budžet države.
      5. da se prava pronalazača izjednače sa pravima sportista, da pronalazači steknu prava na nacionalnu penziju, kao i drugi zaslužni građani, koji su dali svoj doprinos nacionalnom prosperitetu države Srbije.
      6. da memorandum pronalazača bude u stilu znaka Republike Srbije, Nikole Tesle i Zemljine kugle i da se primenjuje u svim regionalnim jedinicama na celoj teritoriji naše države, a da diplome, zahvalnice i medalje budu dizajnirane u istom stilu.
      7. da na izložbama patenata i na sajmovima bude jedinstven prostor za sve pronalazače iz Srbije i dijaspore sa jedinstvenim simbolima, bilo gde u svetu da izlažu.
      8. da se za pronalazače osnuje kancelarija na ministarskom nivou i da 5 godina budu oslobođeni od poreza na dobit. Na taj način država bi pomogla pronalaske od početka njihove proizvodnje, jer je poznato da se pronalazak razvija ispred nauke sve dok se ne dokaže u praksi. Pri tome, prioritet će biti na uvođenju patenata u privredu Srbije, čime će se podstaći privredni razvoj i smanjiti odliv mozgova iz naše zemlje.
      U cilju sprovođenja navednog potrebno je održati Prvi kongres Unije pronalazača Srbije i dijaspore „Teslino jedinstvo”.
      Poštovani pronalazači i prijatelji, molimo Vas da podržite potrebu za održavanjem ovog kongresa pronalazača, kako bi u funkciji razvoja Srbije naše patente ponudili tržištu i omogućili njihovu proizvodnju, čime će se dati doprinos otvaranju novih radnih mesta i razvoju naše države.
      Autor projekta Ostoja Rajić zaštićeno autorsko pravo u ZIS BEOGRAD SRBIJA
      SVAKI DRUGI USTAV ZA SRBIJU , JE I DALJA PROPAST BUDUĆNOSTI OMLADINE I OPSTANKA. UVERIĆETE SE

      Свиђа ми се

  3. Браво, господине Антонићу! Ово је право стање ствари и последњи је тренутак био да се то каже. Без обзира на то колико ће Срба уопште прочиати ово и колико ће их поверовати у ову истину.

    Ово је много боље од оног некадашњег промашаја: када сте Вукадиновић и Ви објавили у НСПМ да ни Тадић не може бити толики издајник и да му морамо веровати пре него што га осудимо! Па сте се грдно преварили и Вукадиновић се извинио јавности због тога, а за Вас се не сећам да сте се извинили…

    Овим ни у ком смислу не доводим у питање ову Вашу констатацију. Само се бојим да је после свега и после свих промашаја и представника праве елите и гласача – касно… Већ се осећа смрад згаришта…

    Liked by 1 person

  4. Може ли мени да објасни неко због чега поједини Срби на фејсбуку коментаришу како је Антонић Сорошева перјаница, јер је овај текст објављен и тамо.Да ли је могуће да су људи у толикој мери глупи или продати? Ако претпоставимо да Вучићев кабинет све добро ради, због чега смо онда све сиромашнији и са све мањом територијом.Због чега морамо ММФ да питамо за све и због чега Вучић мора свакодневно да трчи до Брисела.КАКВА ЈЕ ТО СЛОБОДА ЗА КОЈУ МОРА ДА СЕ ШЕНИ?

    Свиђа ми се

  5. МИ НЕ ЧЕКАМО, ВЕЋ ВАС ПОЗИВАМО ДА НАМ СЕ ПРИДРУЖИТЕ НА
    http://www.peticije24.com/sssss
    ДА СЕ ОВА КАТАСТРОФА ЗАУСТАВИ ШТО ПРЕ!

    Трагедија ће бити још већа, било да се све више савијамо све док не утонему у земљу, било да се дигну кука, мотика, батина, виле, нож, ….. Многи би то радо, можда почевши и од самог „Великог Вође“, дочекали да се умешају оружано под видом заштите ове или оне групације, ових или оних „људских права, слобода, демократије,..“

    Зато вас позивамо, прекините с јаловим анализама, дискусијама, мишљењима, кукумавкама,…, већ или ставите свој потпис за њихову смену и позовите друге да исто учин или ћутите и трпите то што тиме заслужујемо и не љутите се на нашу децу што нас напуштају, можда и с гађењем, јер смо то онда и заслужили. Као и 1991. када је Универзитет у Београду одлучио да студенти треба да буду мобилисани, док ће њихови професори, очеви, ујаци, стричеви седети крај скута њихових мајки или у бистријама рапредати о судбини….. (О томе дeтаљније можете видети на: http://www.ssssseternal.org)

    Liked by 1 person

  6. svi hvale Vucicev marketing.Svi njegovi monolozi,dramatika,poziranje za saopstenja iz inostranstva…su tako prozirni i deluju kontraproduktivno.Zar cemo mirno cekati nasu propast u koju nas vuce ovaj psihijatrijski slucaj!?

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s