АКТУЕЛНО

Миљан Радоњић: Време је да у Србији мржња умре. И са њом све накарадне идеје и идеологије које искључују нематеријалну и узвишену природу човека и његове душе


Толике године гледам и питам се “зашто?”.  Зашто раде то то што раде? Који је мотив? Разлог? Куда мисле да стигну тако?
Мислио сам да су луди, да су малоумни, шашави… Али, лудаци немају систем, зато су и луди. Дакле, нису луди.

Схватио сам да су похлепни, да су завидни, да су вечито гладни, да само себе виде у свету који их окружује, да су хладни и срачунати. Но, то су само последице нечег другог. Показивање унутрашњег стања.

Схватио сам да су неки од њих и веома интелигентни али веома мали број. Само они на врху. Да би се било део тог чопора довољно је бити зао и лукав. Памет није пресудна јер има ко за њих да мисли. Зло је основни израз њиховог постојања.Израз али не и суштина. Увек, на сваком месту – чисто, огољено зло.

Да, ситуациона етика се уклапа у систем идеално. Зато и јесу љубимци нечега што воле да зову демократијом.

Одакле то зло? Како се оно јавља у човеку? Како? Шта то пукне и човек постане зао?
Шта је плодно тло за зло?
Да ли равнодушан човек може бити зао? Да ли смирен човек може бити зао? Да ли презир чини човека злим? Презир, гнушање над неким или нечим, да ли је то зло?

Може бити ако се гнушаш преданости, рада, поштења, љубави, саосећања… али, ако се гнушаш лажи, преваре, зависти, похлепе тешко да ћеш бити зао… Ако те у томе понесе сопствена охолост постаћеш зао по убрзаном поступку.

Презир је сигурно добар пут у зло али је споредан и кривудав.

Оно на чему се инсистира у овом друштву већ 27 година је завист.
Такође, све присутно је стање духа – “Није довољно да ја имам, него је много важније да ти немаш”. Завист. Основна покретачка сила српског друштва већ сувише дуго. Вештачки створена клима опште зависти свих према свакоме и свему. Нихилизам – краће речено. Некрофилна онанија импотентне гомиле са мртвом спермом.

Завист рађа мржњу и мржња је постала суштина овог друштва. Мржњом смо бомбардовани свакодневно.
ТВ, новине, јавни живот, политика, забава, естрада, назови позориште, назови филм и сва назови уметност. Важно је мрзети и потцењивати знање, вештину, рад, искреност, љубав, поверење, пријатељство. То се свакодневно нуди човеку у свим сегментима друштвеног живота. Гола мржња. Ирационална, манијакална. Са мржњом се срећемо свакодневно.

Мала ситна свакодневна мржња у погледу испод ока и титанска мржња која експоненцијално расте ако је лични, субјективни осећај моћи већи. Мрзети због радости понижавања и понижавати због радости мржње. Две суштинске парадигме српског друштва данас. Парадигме које само желе да постану још општије и још више властујуће.

Мрачни дани за једну лепу културу једног лепог народа који је повучен на дно преживљавања управо због мржње према лепоти културе.
Зло је што у бездан ову културу вуку представници овог народа који воле да се зову елитом. Они најслабији, они са најмање карактера, они најмање отпорни на искушења живота, они који много више од свог пуног тањира воле да виде туђ празан тањир и да му се подсмевају.

Зашто неко стигне до мржње а зашто неко никада не стигне?
Карактер и васпитање.
Зато је и потребно уништити и породицу а образовање претворити у пуку обуку за једноставне уско специјализоване радње.

Потребно је ослободити човека моралног својства и омогућити да једино нагони владају њиме.

“По сваку цену морам да има тај телефон.” – банални пример свакодневице. “Мрзим све који имају тај телефон али још више оне који га не могу имати.” – то је једини васпитни код који се нуди људима у Србији, свуда и на сваком месту.

Ако породица нема времена за потомство оно добија сурогатне производе преко телевизије и свакодневице који само форсирају завист. Тако настаје мржња.

“Ето,гледам ове дебиле родитеље који коњошу и ћуте целог живота уместо да краду или бар да узму партијску књижицу и да ствари крену на боље.” – Тако потомство почиње да мрзи родитеље а то је најважније на путу обезљуђивања.

Мржња према осталима ван породице је споредна. Најважније је мрзети сопствену породицу а потом се врло лако може мрзети и сопствени народ и култура. На крају се, вероватно, стигне и до мржње према целом свету.

Паклено стање у души а у душу не можеш да ставиш ни ауто ни модне ципеле, ни златне полуге, кофере пара и многобројне некретнине.

Страшна ситуација и почињеш да мрзиш и себе самог. То је тренутак победе ситационе етике – престао си да будеш човек, више ни себе не волиш… мада, вероватно и пре него што си замрзео сопствену породицу, прво си замрзео себе.

Многобројне ствари којима смо запљуснути говоре томе у прилог… ниси како треба ако немаш ово или оно што се може количински изразити или монетизовати. Оно што нема новчану вредност не вреди ништа. Душа ти самим тим и није потребна. Буди земља, прашина, блато. То је оно што политика говори људима – сваким даном све отвореније и дрскије, као да је сигурна у своју победу над људскошћу.

Или је у питању страх да губи битку па постаје још агресивнија, постаје све мање сигурна у своју моћ, све више мрзи и све мање види… Мржња је слепа. Зато и пропада. И ово ће проћи.

Једноставно, није то људска природа. Али, мржњи треба помоћи да што пре пропадне. Борити се против мржње није начин јер ни једна борба против никада не доноси резултат. Борити се за пријатељство, за љубав, за рад, за знање, за културу, за мир у сопственој души побеђује мржњу. Мржња мрзи осмех на туђем лицу јер ни сама не уме да се смеје. Што више искрености у себи и према себи и мржња умире.
Време је да у Србији мржња умре. И са њом све накарадне идеје и идеологије које искључују нематеријану и узвишену природу човека и његове душе. Само узвишена, лепа душа ствара корисне и лепе ствари за људе и обликује материјални свет.

Волите Теслу или ипак мислите да је будала јер није узео лову? Али, да није то све урадио, где би био данас ваш прелепи телефон?

Мржња и зло немају способност стварања и никуда не воде и мора им се помоћи да што пре пропадну јер су празни и непотребни. Морају бити сведени на разумну меру. Испод 3% популације. Ту вам садашња власт и њени механизми, опточени и споља и изнутра мржњом неће помоћи и на њих не треба рачунати. Рачунајте на себе и своје ближње. Стварајте здраве савезе тихо и упорно без помпе. И најважније од свега, не намећите своју позицију никоме јер то је охоло… а одатле до мржње и зла је кратак пут.

Мада, ако је то начин да се стигне до новог телефона, то је дозвољено и пожељно јер секуларни хуманизам и ситуациона етика нас и уче да је добро оно што је добро за нас саме и да ван тога нема ничега вредног ни спомињања.

Отаџбино, бирај… телефон или нечији искрени, топли осмех. Не би било лоше, за почетак да то буде сопствени осмех.

 

Миљан Радоњић

————

4.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Па јесте…пусте жеље,само се смејте и ето напретка,а да ли то неко може да прихвати или не да и не помињем.Углавном јасно је да човек као слабо биће (подложно свим утицајима како лошим тако и добрим стим што лоше по инерцији много лакше усваја) не може сам да се усправи и исправи како га је Бог Створитељ у почетку назначио!Да скратим причу,човек је одувек био пред избором или са Богом или са оним непомјаником и то га опредељује како ће да проживи овде на земљи и како ће да дочека тамо у вечности.Ко како воли тако и ради а како ради тако му и буде на крају!Јасно ко дан.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s