АКТУЕЛНО

Кристијан Коатс Улрихсен: Катар – проблематично заливско дете


Фото: Thomas White/Reuters

Како су затегнути односи између мајушне државе и њених суседа ескалирали потребно је пажљивије погледати њихову проблематичну историју

(The Athlantic Montly, 5. 6. 2017)

Прекид дипломатских односа између Катара и пет регионалних држава – Бахреина, Египта, Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата (УАЕ) и међународно признате јеменске владе у егзилу – довео је у први план дуготрајни спор око специфичног приступа ове земље регионалним питањима.

Бахреин, Саудијска Арабија, и Уједињени Арапски Емирати су последњи пут прекинули везе са Катаром 2014. године, тако што су повукли своје амбасадоре из ове државе на девет месеци. Али ова последња ескалација је отишла корак даље. Пре свега, она укључује економске санкције – и узимајући у обзир да је једина копнена граница Катара са Саудијском Арабијом, свако ометање кретања добара и људи ваздухом, копном и морем може да изазове брзу економску дислокацију и да доведе до социјалних и политичких немира.

Иако је и даље нејасно шта су циљеви политике Саудијске Арабије и УАЕ, корени тензија између Катара и његових суседа сежу дубоко, и датирају од пре Арапског пролећа 2011. године и последичне катарске истакнуте подршке исламистичкој транзицији у Северној Африци и Сирији. У ствари, свака „криза“ у шесточланом Заливском већу за сарадњу (Gulf Cooperation Council, GCC) током претходних четврт века је на неки начин укључивала Катар. Стрпљење других заливских лидера са особеном регионалном политиком Дохе можда је коначно прекинуто.

Катар се пружа северно у Персијски залив од Саудијске Арабије. Средином 19. века породица Ал Тани израсла је као доминантна локална снага. Године 1868. они су постигли споразум са Британијом, тада најистакнутијом силом у Заливу, да призна њихово вођство на полуострву. Пре њиховог јачања, делови Катарског полуострва су били под управом породице Ал Калифа, која данас влада Бахреином. Иако породица Ал Калифа влада Бахреином од 1783. године, она је била укључена у територијални спор са Катаром око острва Хавар, на које су претендовале обе државе, све док ово питање није разрешено пред Међународним судом правде 2001. године. Бахреин и Катар били су на ивици сукоба 1986. године, и две државе су успоставиле пуне дипломатске односе тек 1997. године, пуних 26 година од када су постале суверене државе.

Сукоб који се одиграо септембра 1992. године на саудијско-катарској граници, у коме су страдале три особе, показује замке ситуације у којој није извршена задовољавајућа демаркација катарске једине копнене границе. Иако су две државе потписале гранични споразум 1965. године, он никада није потпуно верификован, и Катар се повукао из овог споразума после пограничног сукоба. Катар и Саудијска Арабија су подржавале супротстављене стране у краткотрајном Јеменском грађанском рату 1994. године, и Катар је такође оштро приговарао предлогу да Саудијац буде именован за секретара Заливског савета за сарадњу. Као одговор катарска делегација је напустила затворену седницу годишњег самита ове организације у децембру 1995. године и објавила је своју намеру да бојкотује све будуће састанке којима присуствује генерални секретар; према појединим извештајима држава је чак разматрала да прекине своје чланство у Заливском савету.

Много беса који дефинише односе између Катара и његових суседа, почев од 2011. године, проистиче из политике његовог емира, шеика Хамада бин Калифа Ал Танија, након што је овај преузео власт од свог оца у бескрвном дворском удару јуна 1995. године. Заједно са својим министром спољних послова, Шеиком Хамадом бин Јасимом Ал Танијем, емир Хамад је допринео катарском успону на глобалној сцени током 1990–их и 2000–их година, пошто је истовремено убрзан развој његове инфраструктуре за конвертовање природног гаса у течност и након што су постигнути дугорочни енергетски споразуми са индустријализованим и економијама у развоју широм света.

Катарски емир шеик Хамад бин Калиф Ал Тани на самиту Арапске лиге 29. марта ове године (Фото: Jordan Pix/Getty)

Успон емира Хамада, међутим, није био поздрављен у суседним заливским престоницама. Саудијска Арабија је била укључена у контраудар у фебруару 1996. године који је изведен са циљем да се поново устоличи свргнути шеик Калифа. Након другог покушаја контрапуча из 2005. године, за који Катарци верују да је и у његово извођење била укључена Саудијска Арабија, катарска Влада је одузела држављанство 5.000 припадника племена Бани Мура (чија се племенска територија историјски протеже преко саудијско-катарске границе) због укључености неких чланова тог племена у оба ова случаја.

Кључна преокупација катарског вођства после 1995. године јесте тежња ка самосталној регионалној политици усмереној да изведе земљу испод саудијске сенке. Катарска подршка регионалним исламистима, посебно – али не искључиво –Муслиманском братству, и обезбеђивање медијске платформе – базиране на Ал Џазири са седиштем у Дохи – коју различите групе користе за критику регионалних држава, означило је период интензивних подела. Саудијска Арабија је 2002. повукла свог амбасадора из Дохе као одговор на извештавање Ал Џазире о унутрашњим питањима краљевине. Било је потребно пет година да се разреши ово питање. Тензије су се поново појавиле због катарске подршке исламистичким покретима пре, током и након Арапског пролећа, када су Катар и Уједињени Арапски Емирати водили дијаметралне политике према Муслиманском братству. Египат и Либија су постале поприште борби за регионални утицај, пошто су Доха и Абу Даби подржавали различите стране.

У време преноса моћи са емира Хамада на његовог тридесеттрогодишњег сина емира Тамима, у јуну 2013, у Ријаду и Абу Дабију су гајили велике наде да ће нови, млади емир, прилагодити катарски приступ регионалној политици. Међутим, у новембру 2013, после пет месеци Тамимове владавине, лидери Саудијске Арабије и Емирата са срџбом су реаговали на извештаје америчких медија да се чланови Муслиманског братства поново групишу у Дохи, након што је оборен египатски председник Мохамед Морси и успостављена војна власт. Саудијски краљ Абдулах је позвао емира Тамима у Ријад и изложио му ултиматум да „промени пут Катара и да прилагоди државу у складу са политиком осталих држава Заливског савета за сарадњу у вези са регионалним питањима“. Тамиму је такође предочено да потпише додатни безбедносни споразум којим се уговара „немешање“ у „унутрашње ствари било које од других држава Заливског савета за безбедност“, као и да потпише изјаву о сагласности.

Криза је доживела врхунац у марту 2014. године, када су Саудијска Арабија и УАЕ просудили да се Катар не понаша у потпуности у складу са договором који је Тамим потписао. Заједно са Бахреином, они су повукли своје амбасадоре из Дохе. За Уједињене Арапске Емирате, чије се вођство борило против Муслиманског братства, посебно упечатљиво је било откриће да је неколико чланова организације Ал-Ишлах из Емирата, огранка Муслиманског братства који делује у овој земљи, добило избеглички статус у Дохи након што су напустили УАЕ 2012. године. Уследили су месеци огорчења са периодичним покушајима кувајтског посредовања, чији је емир Шеик Шабах, према наводима медија, имао блиске везе са емиром Тамимом. Спор је окончан 2014. године након низа катарских уступака. Они су подразумевали измештања припадника Муслиманског братства из Дохе у Турску, наређења дисидентима из Емирата да напусте Катар, затварање египатског огранка Ал Џазире, наметање Унутрашњег безбедносног пакта Заливског савета за сарадњу и чврста сарадња са партнерима из ове организације у вези са обавештајним и полицијским пословима.

Стога је тренутна криза нешто што се ваљало годинама. Овај пут, она је можда изазвана сложеном разменом заробљеника што су Катарци добили преговорима у априлу, а у којој је ослобођено 26 чланова катарске ловачке потере, међу њима и више чланова владајуће породице из ове земље. Они су узети као таоци у Ираку у децембру 2015. године. Групу је заточио Китаеб Хезболах, шиитска милиција повезана са Ираном, и Катар је према извештајима преговарао са Ираном, Хезболахом и сиријском побуњеничком групом Џабал ал-Нусра да осигура њихово ослобађање.

Нагађања да је Катар можда платио и до 500 милиона долара за ослобађање заточеника изазвало је бес у регионалним престоницама, укључујући Багдад, где је ирачки премијер Хајдер ал-Абади навео како је договор постигнут без знања или одобрења ирачке владе. Док тачни детаљи договора остају нејасни, претпоставка да је тако велика сума новца исплаћена насилном недржавном чиниоцу у Ираку, уз прећутно одобрење Ирана, оснажила је уверење у другим заливским престоницама да катарска повезаност са оваквим групама представља претњу по регионалну стабилност и безбедност.

Иако до сада предузете акције не представљају акт рата, и Катар и државе које га оптужују су сапете различитим ограничењима и могу бити невољне да направе било какав узмак у овом балансирању на ивици сукоба. Ипак, било каква нада – коју евентуално гаје званичници Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата да могу да наведу Трампову администрацију да заузме страну – закомпликована је значајним ризиком по америчке одбрамбене, безбедносне и енергетске интересе у Катару, који не могу бити лако надокнађени или остварени на неком другом месту. Када се све узме у обзир, нагли раст регионалних тензија ставља пред америчку администрацију проблем који онемогућава лако разрешење и затамњује блештаву помпезност у којој је председник Доналд Трамп уживао током своје посете заливским државама пре две недеље.

*

Кристијан Коатс Улрихсен (Kristian Coates Ulrichsen) је члан Бејкер института за јавне политике Рајс универзитета. Његово тренутно истраживање је усмерено на политичке, економске и безбедносне трендове на Блиском истоку посебно на Заливски савет за сарадњу у оквирима светског система држава. Објавио је књиге „Први светски рат на Блиском истоку“ (The First World War in the Middle East) објавио је 2014. године и „Заливске државе у међународној политичкој економији“ (The Gulf States in International Political Economy) 2015. године

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

***

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

ИЗВОР: Стање ствари

***

ПОВЕЗАНО: 

КРИЗА У ПЕРСИЈСКОМ ЗАЛИВУ: Катар позвао арапске земље на дијалог

Мање од 24 сата од одлуке Саудијске Арабије, Бахреина, Уједињених Арапских Емирата, Јемена, Египта и Малдива да прекину дипломатске односе с Катаром и да га изолују економски, финансијски и саобраћајно, Мухамед бин Абдул Рахман је позвао те земље на „отворен и искрен дијалог“ о решавању кризе.

——————

7.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s