ДРУШТВО

Александра Стојковић: Када си последњи пут био(ла) млад?


Још један диван, сунчан дан. Вани чак и претопло за почетак јуна…
Ношена обавезама одлучих се провозати аутобусом до Београда, свјесно желећи да избјегнем гужву и нервирање због возача аутомобила који упадају, сјеку право првенства, негдје ужасно журе и обавезно псују, са изразом лица којим стављају на знање да им се склањате са пута.

Сједох на првој станици и удобно се смјестих на меко, тапацирано сједиште. Аутобус се са сваком следећом станицом пунио и пунио и на пола пута до Београда, више није било мјеста ни за стајање. Посматрах све те путнике, тај шаролики садржај и покушах на основу израза лица проникнути на тренутак у њихове животне приче. И неочекивано се запрепастих чињеницом колико је старих људи у аутобусу! Али не због година или изгледа, не због биолошке старости, већ због једног разлога који ћу послије, током излагања открити…

Посматрам пажљиво једног по једног, упорно тражећи младе…
На неким се лицима просто ишарао рељеф бора који говори о животним изазовима и тешкоћама којих је несумњиво, много било. Некима у очима стоји онај трачак сунца који су угасили а који носе увијек са собом и могли су да учине да и у облачном дану засија она радост која све нас потиче на животне акције и жеље да САД, ОВОГ ЧАСА кренемо, не касније или сутра… Некима по сиједим власима видим да се нису могли одупријети бригама и да су и не знајући за лакше, увијек вукли и носили тај завежљај терета на леђима, мислећи очито да је живот једна задата тема – бола, страха, немоћи и док су се усудили можда нешто и учинити, поглед у огледала и сједу косу рече, прође живот у тој бризи…

Гледам и знам да ипак и без сумње, ону највећу тајну наше младости, носи срце. Али не зато што је прешло оволики или онолико пут, не зато што је пумпало крв колики низ година и служило као неуморни радник, као лични војник на вјечитој стражи док не крене на починак једног дана.. Не, ни због ожиљака на себи од оволико или онолико болова и радости, исплаканих или неисплаканих суза. Не!
Већ зато што је срце средиште свега! Средиште нас самих! Из срца, кажу искусни, крећу све мисли и жеље и похоте, и доброчинства, и љубави и мржње… Срце је, рекла бих, тај извор са кога се напајају насе мисли и дјела! За некога кажемо просто, „Право си срце!“ Тад свакако мислимо на оно нешто нама важно, најважније. На животност без које ни ми неби могли даље…

Александра Стојковић

Гледајући у сва та лица, дубину очију, покушавајући да продрем у ту тајну њихових прича прелазећи погледом од једног до другог, опет са ужасом видјех и поред чињенице да је било доста младих по годинама који су кренули на студије или у школу, бројећи већ ситно до ферија, да су и они много прије времена остарили. Гледали су празно и ћутке у своје телефоне са слушалицама у ушима – искључени за све око себе! Искључени и за свијет и оно најважније  – Живот!
И растужих се… Схватих да смо стари не онолико колико бројимо година и коју цифру имамо у личним картама. Нисмо стари ни онолико колико памтимо…
Стари смо за онолико колико јесмо или нисмо присутни у животу!
Стари смо онолико за колико смо будни заспали, мислећи да смо ту зато што треба да исплаћамо све рачуне и онда да одемо…
Стари смо онолико колико нисмо спознали сврху и разлог нашег боравка због кога смо ту.

Остарили смо зато што нисмо присутни ОВДЕ И САДА!
Што и несвјесно и док сједимо и док стојимо, не спуштамо тај завежљај са леђа, који просто као да је једном стављен и заборављен. И свеједно што би било природно спустити га на земљу и ослободити леђа, он као да је срастао са некима и направио неку невидљиву спону између носача и тог непотребног баласта…

Гледала сам нијемо са мишљу да сам и ја исто то радила до скора, носећи мноштво разних мисли и претпоставки на својим плећима, док не одлучих стати и погледати око себе. Прво што сам запазила на лично и огромно изненађење је да живим у прелијепој држави препуној зеленила и цвијећа, са сунцем које грије сваки дан наша захладњела срца. Тог тренутка сам чула и пој птичица и уживала у тако слаткој и милозвучној мелодији, да сам на тренутак угушила сузе од те љепоте која ме обузела… Чула сам и тишину и препознала мир и блаженство које нам је дато.

Добила сам невидљиву поруку коју сам успјела прочитати – да не бринем! Да је Онај који нас је и послао са задатком на земаљско бивствовање, увијек са нама! Да нас не напушта ни онда када мислимо да нико више није на нашој страни. Када нам се све сруши пред очима мислећи да смо дошли до самог краја! Када се осјетимо уплашени и мали и самима себи, шћућурени у неком ћошку чекајући да се деси то нешто! То важно и пресудно. Да се све некако само од себе ријеши и нестане.
Добих поруку да је тад најважније погледати у себе и повјеровати да нисмо никада сами. Да је потребно само освјестити тај тренутак и препустити се са пуним повјерењем у Божији загрљај. У те сигурне руке. Да Он постоји и да је све добро.
Да нас је чекао као што родитељ чека дијете из школе, стрпљиво и брижно док се лекције не науче и не крене КУЋИ. Док се не крене КУЋИ у само средиште срца у коме се све одиграва. У коме су сви становници које смо пустили унутра, успут током живота и којима смо давали и некад непотребну важност и дозволу да нам се уселе у кућу. Некима опет нисмо ни осмјех јутарњи пружили, на који нас макар основна учтивост обавезује, јер су ту за нас и када су сви „неважни“ сметали, а они некако покушавали да нам помогну и дају нам повод за срећу. У средиште у коме је и сва наша бол, и наде и хтјење, и немоћи. Сви наши први успјеси и сјећања. Наш албум слика од првих дана до данас…
Све је то код Куће у којој наш Домаћин чека са топлим рукама и чврстим загрљајем.

Заплаках од захвалности због тог дана кад ми је стигла порука коју сам напокон успјела прочитати. И заплаках од жалости над свима који остарише стојећи у реду и чекајући да дође тај дан у коме ће бити срећни и у коме ће нестати све њихове бриге које су притисле то уморно срце. Заплаках гледајући толико одсутних и празних погледа, толико несрећних лица која не препознају шансу која им је дата. Шансу да се све заборави и већ сад овде, ево ту у превозу, постане срећан и вјечно млад. Прилику да сви будемо успјешни и радосни. Прилику да невидљиво загрлимо и учинимо овај свијет видно бољим. И нас саме бољим. И никад више жалосним, гњевним, незадовољним, и никад више са помишљу да нам је омрзнуо ЖИВОТ.

Гледам око себе сва та лица препуна откривених тајни и би ми жао. Жао због немоћи која је заправо потенцијална сила и потенцијална снага са којом можемо бити побједници.
Жао ми је и младости која остари не проживјевши ништа! Жао ми и оних који би нас искуством требали научити знању а који су остали заробљени незнањем! Жао ми и птичица које поје пјесму Творцу своме и нама на весеље, а они то не чују. Жао ми је и свих будућих дана у којима ће многи са уздахом тежине дочекати, не скидајући бреме са леђа, не схватајући како има ко да носи тај терет, како је све лако и једноставно.
Погледах у њихове дубоке, празне и једино тугом, обојене очи и пожељех да им утиснем зрачак ове свјетлости сунца што се лијено протезало до сједишта, гријући их слијепе, нијеме, нехајне и огорчене, младе а тако старе и онемоћале под тешким мислима, старе а тако мало мудре и невјеште упркос животној зрелости. Пожељех да им утиснем само шапат слаткоће из срца што живим, што је нови дан, што ме грије сунце, што се дуга назире иза плачних облака, што сам Божије дјете и што ме чува Анђео Хранитељ послат од Творца да буде на задатку сваки дан мога живота.

Озарих се што сам млада јер свјесно живим овај живот и помислих… Пробудите се ви успавани спавачи, носиоци и добре вијести, ви остарели од превеликих брига. Пробудите се и оживите ту младост у себи као код орла кад се обнавља, и останимо сви скупа у радости животних благодати. Пробудите се, јер ако сви остарите са ким ћу ја моћи остати млада!

 

Александра Стојковић

————–

9.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Predivno i izuzetno lepo napisano podsecanje da je najveci problem danasnjeg vremena udaljavanje od svog Izvora i nas samih. Kolektivno otudjenje i i zahladnelost.I zaboravnost koliko je vazno znati ostati dete u srcu! :“ Jer ako ne budete kao deca , necete uci u Carstvo Nebesko.Autor ovog teksta, ova lepa zena je tu tajnu uspela da ocuva.Tajnu detinjeg srca.Hvala na ovom diivnom tekstu.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s