АКТУЕЛНО

Проф. др Миладин Шеварлић: Органска шанса за пуста српска села


фото: Немања Јовановић

У последњих 25 година уништено је 400.000 сеоских домаћинстава. То је хиљаду села са по 400 домаћинстава. Хајде да бројимо сада колико је у Србији села са по 400 домаћинстава, мислите ли да је то случајно

Проф. др Миладин Шеварлић, редовни професор Пољопривредног факултета у Београду, независни народни посланик у Скупштини Србије, председник Управног одбора Друштва српских домаћина, почасни професор Волгоградског универзитета у Русији, посветио је своју више деценија дугу, богату научну и професорску каријеру развоју српског аграра. Прецизни дијагностичар српског села и њиве, проф. Шеварлић за „Експрес” говори о положају српског сељака, над чијом главом и даље виси лапот транзиције, али и о перспективи наших запустелих брда и ливада да се као феникс издигну из пепела сопственог парлога и поново убризгају нови живот у истањену српску економску крвну слику.

Недавно су у Београду, Крагујевцу и Нишу одржани протести против генетички модификованих организама (ГМО) у Србији, и управо је саговорник „Експреса” један од највећих противника ГМО и њиховог доласка у нашу земљу. Залагањем проф. Шеварлића, Народној скупштини Србије почетком маја поднета је Декларација о ГМО и производима од ГМО којом се, између осталог, предлаже да се Скупштина обавеже да неће доносити законе или друга акта којима се дозвољава увоз, гајење, прерада и промет ГМО и производа од ГМО, а у случају да Влада достави предлог за измену или допуну закона о ГМО, Скупштина се обавезује да распише референдум да грађани одлуче да ли су за или против ГМО. Подсетимо, у Србији су за сада законом забрањени садња, увоз, прерада и пуштање у промет ГМО.

– Протести су одржани у контексту „Марша против Монсанта”, који се сваке треће суботе у мају организује у свим земљама света. Ми смо ове године имали три града. Хрватска такође: Сплит, Загреб и Осијек. Први пут ове године протестовало се и у Бањалуци. Француска је организовала протесте у 13 градова, мада „Монсанто” полако излази из портфолија, како би економисти рекли, прве генерације генетички модификованих организама јер је тај портфолио продао немачком Бајеру. Ту се појављује и трећи велики играч, кинески „Цхина Цхемицал”, тако да те три компаније данас практично владају не само тржиштем генетички модификованих организама већ и тржиштем хемијских производа (пестицида, хербицида и свих других хемијских средстава која се користе у пољопривреди и у прехрамбеној индустрији). Треће, владају и фармацеутском индустријом, што значи да сте њихов извор профита по сваком од ова три основа.

*Поред, нажалост, конвенционалних ратова на глобалном нивоу за руде, воду, земљу, велика битка већ дуже време бије се и за семе, о чему говори и моћна глобална ГМО машинерија. Каква је позиција Србије на тој мапи?

– Сматрам да су Срби највећи кривци за ГМО. У свету се верује да је најтежа јеврејска клетва: дабогда имао па немао! То није тачно јер се та клетва односи само на појединца коме је упућена, међутим, Срби имају најтежу клетву, а она гласи: семе ти се затрло, дабогда! Маркетинг менаџери „Монсанта” су у неко доба сазнали за ту клетву и они су је применили у пракси. Они уништавају сва семена. А семе је извор живота. Када се ради о генетички модификованим организмима, то је вишедимензионална проблематика. Она почиње од тога да је то прво етичко питање. Први комерцијални производ који је неуспешно пласиран на тржиште Америке 1996. године био је парадајз с генима рибе из северних мора како би имао чвршћу покожицу, био погоднији за транспорт и како би могао дуже да се очува од трулежи. То није прошло на тржишту иако тај производ уопште није био обележен јер донедавно обележавање ГМО у Америци није било обавезно. Други део проблема је то што је пре пар година у САД засејан пиринач с људским генима. Ту већ имамо много већу етичку дилему.

*Ту се етичка граница помера у једном потпуно незамисливом и недопустивом правцу?

– Апсолутно. Године 1996. имали смо етичку дилему преваре оних који се хране искључиво биљним производима јер их обмањујемо да једу парадајз, а они једу парадајз с рибљим, животињским генима. Сада се поставља друго етичко питање: шта смо ми ако једемо пиринач с људским генима, јесмо ли канибали? Између та два антипода током 20 година, од 1996. до 2016, имали смо неколико генерација генетички модификованих организама: укрштање бактерија с биљкама, укрштање биљака са животињама. Добили смо генетички модификованог лососа који има полну зрелост упола краћу него лосос у природи. Замислите сада да дође до пуштања тог лососа у природу, он би истребио природног лососа. Што се тиче Србије, треба да знамо да Америка, Канада, Бразил и Аргентина, земље с највише површина под генетички модификованим усевима, од 2014. године смањују површине под ГМО па се поставља логично питање: ако ГМО није штетан, зашто га повлаче земље које су индустријски најразвијеније и које су највише зашле у производњу генетички модификоване хране?

*Код нас су производња и сејање ГМО законом забрањени. Међутим, својевремено је на српске фарме доспела сојина сачма од генетички модификоване соје. У исто време, сећамо се и спаљених њива у којима се на дивље гајила ГМ соја. Да ли и колико у Србији има површина под ГМО на црно и како се ти засади откривају?

– Лидери Г-17, као ГМО лобисти, својевремено су прихватили „поклон Данајаца”, односно САД и 50.000 тона сојине сачме на бази генетички модификоване соје. Наше сточарство је тада загађено, контаминирано сојином сачмом од ГМ соје. После тога смо имали Закон о генетички модификованим организмима из 2001. године, који је био практично преписан закон из Европске уније. Упркос другом Закону о ГМО из 2009. године, који изричито забрањује увоз, гајење, прераду и промет ГМО и производа од ГМО, у Србији има евидентних доказа да постоје површине под генетички модификованом сојом. Једне године установљено је и присуство генетички модификованог кукуруза, не случајно, око поља семенског кукуруза једног нашег института. Према првој анализи, установљено је да се ради о већем броју узорака ГМО. Међутим, иако су две наше лабораторије потврдиле да се ради о генетички модификованом кукурузу, тражена је експертиза у иностранству па је у Немачкој доказано да је само узорак с једне парцеле био генетски модификовани кукуруз. Одмах се поставља питање: ако су наше лабораторије акредитоване, зашто им није одузета дозвола кад су погрешиле тврдећи да има ГМ кукуруза, или су резултати у Немачкој лабораторији лажирани. Трећег нема.

*То је, заправо, нека врста биотероризма?

– То је био класичан акт биотероризма према Србији, да се загади наша семенска производња пошто смо ми велики извозник семенског кукуруза, и да се каже: ето, видите, они више нису поуздани произвођач. Што се тиче присуства генетички модификоване соје, наша инспекција редовно годишње открије око 20-30 хектара под генетички модификованом сојом. Кад упоредите површине парцела које су инспектори обишли и површине на којима је установљено присуство генетички модификоване соје, добијате отприлике да је три одсто узорака генетички модификовано. То није велики проценат од 20-30 хектара, али кад то обрачунате на укупну површину од 160.000 хектара под сојом у Србији, онда добијате преко 5.000 хектара ГМ соје. Против мене је Србија хтела да поднесе тужбу за узбуњивање јавности јер сам тај податак обелоданио. А ако је на тих 5.000 хектара соје принос само од три тоне по хектару, то је 15.000 тона ГМ соје или конвој од 750 шлепера. Замислите конвој генетички модификоване соје од 750 шлепера. То не може да се не примети. Ја добијам информације с терена тачно с називима фирми, приватних мешаона сточне хране које откупљују ту соју и прерађују у сточну храну, и на тај начин врше контаминацију нашег сточарства.

Имамо пола милиона хектара који се не обрађују, које можемо већ сутра да преведемо у органску пољопривреду јер више од пет година нису коришћени

*Само од себе намеће се питање судбине српског семена. Где је сада Србија, чији су институти својевремено били у светском врху по производњи веома квалитетних хибридних сорти кукуруза, пшенице?

– Српско семе је најпрофитабилнији део српског агробизниса и сада је на удару мултинационалних компанија. Нама се деценијама уништавају институти. Уместо да развијамо семенску производњу која није ГМО, ми све чинимо на сопствену штету, против сопствених интереса. Пошто сам почасни професор Волгоградског универзитета, имао сам прилику да разговарам с тамошњим замеником губернатора и с председником Трговачке коморе волгоградске области. Они су били спремни да финансирају долазак своје делегације на Међународни пољопривредни сајам прошле године у Новом Саду, међутим, нико из Привредне коморе Србије није хтео да им упути официјелни позив, што је скандалозно. Они су ми рекли да су на том подручју српским семенима засејавали пола милиона хектара. Замислите који је то извозни приход. Чак смо имали и копију нашег Института за кукуруз из Земун поља у Руској Федерацији – исти такав центар за дораду семена који је сарађивао с нашим институтом. Они су још увек заинтересовани за сва наша семена.

*Изјавили сте не тако давно да је српски сељак преживео Турке, али неће Европску унију? У каквој су тренутно ситуацији српски сељак и село?

– Српски сељак је уништаван вековима, а посебну еутаназију је доживео у доба социјализма после Другог светског рата, када му је био натурен совјетски модел колхоза. Уопште, сељаци су свуда независни и увек су сметња сваком режиму у свим државама. Сељак не зависи од електропривреде, он има грања и дрва у шуми да греје своју кућу, има луча у шуми од борова да не мора да пали сијалицу, не мора да зависи од државе ни за хлеб ни за оно што иде с хлебом. Увек може да обезбеди себе. Колега из Израела ми је рекао: „Лако је вама у Србији, ви имате 200 биљних врста на једном квадратном метру врзине, а ми на 100 квадратних километара имамо свега 20 биљних врста.” Кад би Израел имао само српске врзине, можете мислити шта би од тога направио, а ми чак ни ту сакупљачку делатност нисмо у стању да организујемо јер су нам уништили задруге. Од 1981. године, ми по класификацији насеља имамо само градска и остала насеља. Кад говорим о тим осталим насељима, говорим о заосталим насељима, пежоративно, нормално према политичарима. Ми смо уништили село. Имамо у САНУ Одбор за село, а немамо село као категорију насеља. Спремам се да као нестраначки посланик поднесем захтев да се изврши промена Закона о административној подели Републике Србије и да се, поред градских насеља, врати и појам сеоска насеља, пошто има 4.539 осталих насеља на територији Војводине и централне Србије, не рачунајући Косово и Метохију.

*Србија, дакле, у класификацији насеља нема село као категорију?!

– Погледајте српску званичну статистику, нема села. Од 1981. године има насеља, од чега је градских толико и толико, а све друго су – остала насеља.

*Својевремено сте цитирали једног колегу из Швајцарске који је рекао: „Ми све дајемо онима у брду, јер ако они сиђу с брда, нико се више попети тамо неће.” Шта је са српским брдима, заправо селима, пошто су сви углавном одавно с њих сишли, односно отишли?

– Да, рекао је: „Онима горе на брду, што год затраже – даћемо, јер ако они сиђу одозго, више се нико никад горе неће вратити.” Ја сам недавно за Нову годину био у Швајцарској и имао сам прилику да видим како они уређују своју пољопривреду и своја брда. Швајцарска је друга држава у свету с највећим субвенцијама за пољопривреднике. Прва је Јапан, где око 78 одсто прихода пољопривредника чине субвенције државе. У Швајцарској нема стопе земље која није обрађена. Код њих постоји култ, национални понос да се прво купује домаћа роба, а ако нема њихове, тек онда се купује туђе. А шта ми радимо? Ми имамо освету прве, друге и треће генерације које су пореклом са села. На прстима руке можете да избројите генерације Београђана, Новосађана који у четвртој генерацији нису пореклом са села. И сви смо ми најнезахвалнији потомци српских сељака који су то дозволили. Оно што је српски сељак преживео, то нико није преживео, одузето му је све.

*Заговарате повратак задруга као јединог начина да сељак, повезан с другима, опстане. Зашто су задруге важне и колико је прича о српским задругама заправо прича о трагедији српског села?

– У последњих 25 година уништено је 400.000 сеоских домаћинстава, српских домаћина. То вам је 1.000 села са по 400 домаћинстава. Хајде да бројимо сада колико је у Србији села са по 400 домаћинстава, мислите ли да је то случајно? Сада смо сведоци дугорочних пројекција о тектонским демографским поремећајима у свету, које ће имати последице и у Србији. Уз то, за само годину и по дана, од 2011. до прве половине 2012. године, угашено је 40 одсто земљорадничких задруга, а све време транзиције није био дозвољено да се изврши повраћај задружне имовине, која се водила као друштвена својина. Према мојој анализи, само од 1960. до 2012. године, када сам радио студију „Пољопривредно земљиште у Републици Србији” (2015), 400.000 хектара недостаје у задругама. Када то помножите само са 5.000 евра, то је две милијарде евра. Ако је 10.000 евра, то су четири милијарде. Замислите сада да вратите задругама четири милијарде евра, па оне би препородиле сељачки сектор. А где су продавнице, млекаре, кланице, месаре, силоси, складишта, фарме које су унете у комбинате и подржављене кроз форму друштвене својине? Кад је дошла транзиција, то је продато као друштвена својина, а није извршено разграничење власништва над том имовином. Зашто Словенија није то урадила, већ је све земљиште унела у свој државни фонд док се не заврши реституција? А ми смо реституцијом искључили повраћај задружне имовине иако је задружна имовина приватна својина. Она је специфични облик својине јер представља колективни облик приватне својине удружених физичка лица. Код нас у Србији правна лица никада нису били чланови задруге, већ само физичка лица. Према томе, ради се о приватној својини. Држава, да не би сносила последице повраћаја продате задружне имовине и да не би било спорова, избрисала је чланове претходног закона и у Закону о задругама (2015) практично легализовала пљачку целокупне задружне имовине која је без накнаде преузета у периоду од 1. јула 1953. године до данас. То је највећи економски геноцид над српским сељаком.

Поента је сачувати барем ПКБ као репродукциони центар, јер је то и данас највећа агробизнис компанија у Европи, с најуређенијим земљишним комплексима и највећом фармом крава. 

*Држава, с друге стране, сада све више промовише задругарство?

– Сада имате акцију коју води господин Кркобабић као министар без портфеља. Одвојено је 200 милиона динара, то је 1.600.000 евра за оснивање нових задруга, од којих ће новоформиране задруге добити по 50.000 евра, а старе, оне које већ раде до 100.000 евра. Са 1.600.000 евра можете да формирате 20 задруга. Он промовише политички маркетинг да ће Србија формирати 500 задруга. Па, што је до сада те исте задруге уништавала?

*Положај ситних земљопоседника и фармера није баш завидан, ко у Србији може заиста лепо да живи од пољопривреде?

– У време док сам то пратио као професор, 76 одсто укупног аграрног буџета по основу биљне производње ишао је на територију Војводине, иако Војводина има мање од 50 одсто обрадивог земљишта у Србији. То је зато што смо дозволили да се субвенције исплаћују и за закупљено државно земљиште, а гро државног земљишта закупљено је у Војводини, а не на територији централне Србије. Тако је појединцима било омогућено да имају по четири-пет пољопривредних газдинстава на чланове истог домаћинства, или да на најамне раднике региструју газдинства до 100 хектара и добијају по 12.000 евра годишње. Помножите то са 10 газдинстава, добићете 120.000 евра годишње из аграрног буџета. То су веома јаки лобисти и зато смо имали уништену пољопривреду, зато и данас имамо уништене регионе без јаких пољопривредних домаћинстава. Таква ситуација није само у централном подручју Србије, на југу и истоку, већ је сада и западна Србија празна, да не говоримо о делу од Блаца па надоле, ка такозвној Копненој зони. Ту су и празна подручја Баната.

*Шта сељаку преостаје?

– Једино што пољопривредници за сада могу да ураде јесте да се између себе удружују, да заједно на велико набављају репроматеријал и механизацију и потом да заједнички пласирају своје тржишне вишкове. Као председник Управног одбора Друштва српских домаћина, покушавам да направим информатичку платформу да преко интернет платформе спојимо сва српска домаћинства као потрошаче на једној страни са свим српским домаћинствима као произвођачима на другој страни. На тај начин покушаћемо да поспешимо развој породичних газдинстава, српских занатлија… Да избацимо све посреднике. Имате ситуацију да је за парадајз откупна цена у Лесковцу седам динара, а на кванташу у Београду 70 динара. Па, није транспортна цена 63 динара, него је ту на делу уграђивање разних група агромафије.

*Постоји и агромафија?

– Како да не. Покушајте с камионом робе да уђете на кванташку пијацу пре него што вас зауставе и кажу: „Мораш нама да продаш или не можеш да уђеш унутра, немаш обезбеђено место”.

*Рекеташки модел?

– Апсолутно. А зашто онда не бисмо могли да снабдевамо потрошаче брзом поштом. У свету постоје такозвана солидарна производња и потрошња, где се станари једног улаза зграде договоре с неколико фармера различите структуре производње да све што им треба за њих произведу: два пута седмично одлазе колима у набавку, или им ови довозе и расподеле намирнице.

*У Хрватској тако нешто постоји.

– Да, и то ћемо и ми направити, и то потпуно ван државе. Ми смо свесни – где год се умеша држава, ту се гледају политикантски интереси, а не интерес народа. Уз то, српски сељак треба да се преоријентише на органску пољопривреду. То је изузетно растући тренд, са стопом раста од 20-30 одсто годишње. Ако би цела пољопривреда Србије била преиначена с конвенционалне на органску пољопривреду, ми не бисмо могли да задовољимо ни интересе купаца само у Европској унији, који су платежно способно тржиште, а да не говоримо о Јапану, Америци…

*Значи, ова наша запуштена брда могла би бити срећа у несрећи и добар почетак једне нове епохе у српској пољопривреди?

– Замислите да смо само 500 тенкова које смо будзашто продали као старо гвожђе и које су Американци истопили у „Сартиду” – прерадили у булдожере и да смо све те путеве раскрчили, да смо извршили рашчишћавање терена. Имамо пола милиона хектара који се не обрађују, које можемо већ сутра да преведемо у органску пољопривреду јер више од пет година нису коришћени.

*Шта би, дакле, на тих пола милиона хектара могло да се засади, од чега да се крене?

– Рецимо да 100.000 хектара пошумимо багремом, липом и кестеном. То су три дрвенасте цветнице изузетно значајне за органску производњу меда. Ради се о вишегодишњим стаблашицама које се не третирају хемијом, и ту можете добити еколошки безбедан мед. Ако с једног хектара у фази пуног приноса цвета добијемо тону меда, 100.000 хектара помножите са 1.000 кг, то је 100 милиона килограма меда годишње. Ако је цена тог органског меда барем седам евра за килограм, то је приход од 700 милиона евра годишње, колико износе и два аграрна буџета Србије. Ако га пакујете у паковања од 280 грама, па направите палету: 280 грама багремовог, 280 липовог, 280 од ливадских цветница и 280 од кестена, који је наскупљи… То је негде око 20 евра. А где је приход од тог дрвета, од којег касније можемо да правимо пелете за огрев или техничку грађу? Мађари су оградили свој ауто-пут багремовим стубовима, а не бетонским, јер им је багрем био најближи локацији, уз то и најјефтинији, а може да издржи 50 година. Што ми то не урадимо?

*Шта још можемо ми овде, у Србији?

– Од ових 500.000 хектара од којих смо 100.000 хектара резервисали за дрвенасте цветнице, додатних 100.000 хектара можемо да ракрчимо и преведемо у органску биљну производњу па да на сваком хектару годишње запослимо три радника, то је 300.000 радних места у српским селима на напуштеним површинама. Не треба нам уопште страни кредит, све имамо своје, све то можемо да развијемо. Данас имамо само три фирме које су велики органски произвођачи.

*Већ дуже време актуелно је питање судбине ПКБ. Шта је по Вашем мишљењу најбоље за највећи спрски пољопривредни комбинат?

– Поента је сачувати барем ПКБ као репродукциони центар, јер је то и данас највећа агробизнис компанија у Европи, с најуређенијим земљишним комплексима и највећом фармом крава, односно 22.000 грла говеда, од којих је 10.000 музних крава. ПКБ треба претворити у научни и репродукциони центар за приплодна грла у говедарству, свињарству и живинарству, да буде произвођач најквалитетнијих грла за сва сељачка и друга газдинства, не само у Србији него и у овом делу Европе. И посебно за руско тржиште. Руси данас купују све што може да се купи у свету од приплодних грла и јачају своје сточарство. А ми пред сваке изборе увозимо стеоне јунице, чак је једна јуница била с три сисе и дата је једном пољопривреднику. Он се жалио, не може да користи механичку мужу јер има једну сисаљку вишка. Ту јуницу је неки стручњак одабрао, а нека инспекција приликом царинског преласка, истовара, складиштења прегледала. Ово је само пример односа државе према сељаку. Замислите да увезете половни аутомобил без два точка, сва би булеварска штампа писала о томе, али о крави с три сисе нико неће да говори јер онда се мора рећи и ко ју је увезао, како је плаћена. Моја порука пољопривредницима: у се и у своје кљусе, покажите и докажите да сте довољно јаки.

*Колико је ове године била субвенција за пољопривреднике и шта сељак реално може с тим новцем?

– Субвенција је 4.000 динара по хектару, 2.000 динара у новцу и 2.000 накнада дела трошкова за набавку ђубрива, и то максимално за 20 хектара. То је укупно 80.000 динара. Толику субвенцију по хектару добија сваки европски фармер, а воћар у Аустрији око 900 евра субвенција. Србија је једина земља у Европи која не регресира дизел гориво за пољопривреду. Данас имамо најскупље дизел гориво у овом подручју, 30 одсто скупље него у РС, 50 одсто скупље него у Македонији, а ми смо једина држава у Европи која пољопривредницима не даје регрес за дизел гориво. Ако један пољопривредник по хектару воћњака троши 400 литара горива, по основу акцизе и ПДВ-а он годишње даје држави 200 евра по хектару, а ако има 20 хектара по 200 евра, 4.000 евра даје држави годишње само кроз акцизу и ПДВ за дизел гориво, а за тих 20 хектара он добије само 80.000 динара, што је око 650 евра. На тих 4.000 евра за дизел додајте минерално ђубриво, а где је хемија, порез на земљиште… На другој страни, министар пољопривреде пропагира 10.000 евра по младом пољопривреднику из фонда који износи само 970.000 евра, то је 97 младих пољопривредника на 628.000 породичних газдинстава у 4.539 села. Кад израчунате радни век од 40 година, онда ефективно треба 234 године да би у сваком селу само по један млади пољопривредник добио, по тој динамици, 10.000 евра субвенција.

ЦИЉ ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА ЈЕ САМООДРЖИВОСТ СРПСКИХ ДОМАЋИНА

Друштво српских домаћина је основано 2000. године. Послује као удружење грађана, на бази чланства и донација.

– Имамо 25 територијалних одбора у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Сада се повезујемо са Србима у региону: Мађарској, Румунији, Македонији, Албанији, Словенији и Хрватској. Поред очувања обележја националног идентитета (православна вера, српски језик и ћирилично писмо), српске традиције и историјских споменика, посебан задатак у наредном периоду су програми економске самоодрживости српских домаћина – каже професор Шеварлић.

Фото: Немања Јовановић
Аутор: Драгана Миленковић

ИЗВОР: ekspres.net

—————

10.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. СПД, некадашња гг а сада партија или странка, је питала јавно кога подржати као кандидата за председника државе? Одговорио сам, Миладина Шеварлића. Даље нам је познато…

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s