АКТУЕЛНО

Владан Ивковић: Српске издаје, II дио


Издајом и сломом версајске Југославије завршава се обавеза било којег чиниоца према овој несретној творевини, али њоме проузрокована трагедија српског народа тек почиње, а обавезе према опстанку Српства постају наглашене као никад до тад.

У овом, другом дијелу “Српских издаја“ бавићу се групама који од издајника заједничке им пропале државе постају спољни непријатељи једног њеног дијела, Српства. А кад наводим имена тих група, мислим на појединце, политичке структуре и борбене формације које су иступале у име тих група, а не само биле родом из њих. Примјера ради, Јосип Броз током рата није иступао у име Хрвата, без обзира на корист коју ће његово дјело донијети Хрватима, него су то чиниле усташе, домобрани и политички заступници Хрватске.

Такође, увијек се мора нагласити да се овакве анализе не односе на појединачне иступе и изузетне примјере који одударају од понашања релевантне већине. Наравно да у сваком народу има добрих људи, али овдје говоримо о понашању политички организованих скупина које дјелују у име народних заједница у Другом свјетском рату.

Послије Југославије

Југославије више нема, и у њеном уништењу су се опредијелили да активно учествују баш њени саставни дијелови, народи који су је творили. Заједничка држава која постоји против воље њених политичких заједница нити се може звати заједничком, нити треба да постоји. Каква смо ми то заједница ако смо натјерани да живимо заједно? Ко нас је успио натјерати, његова је држава, а не наша.

Дочек Нијемцима у Загребу, 1941. извор: serbianna.com

У случају Краљевине Југославије, од априла 1941., поред спољашњег деструктивног дејства, више нема ни унутрашњег разлога ни политичке воље да она постоји, ако их је икада у органском смислу и било. Брзина којом је поражена и начин на који је раскомадана говори да је политичке воље за њеном одбраном и опстанком слабо и било.

Априлском капитулацијом званично нестаје Југославија и почиње окупација простора на којима је она постојала, али за српски образац окупација Југославије више није битна; постаје битна само окупација Српства. Унутар ње, дешава се нова подјела на спољне непријатеље Срба и Србе издајнике. Многи – дотада унутрашњи – непријатељи Југославије се опредјељују да постану и спољни непријатељи Срба.  Некима то постаје и смисао политичког постојања. А неки Срби окретањем против интереса свога народа постају унутрашњи непријатељи, тзв. издајници.

Важно је то подвући јер стратешки је важно непријатеља правилно дефинисати. Другачије се постављаш према другачијем непријатељу. Са издајницима је ствар још озбиљнија; не можеш побиједити непријатеља док ти борбу саботирају издајници у твојим редовима. То су основе ратовања и закони изведени искуством цивилизација.

Непријатеље и издајнике је коначно важно дефинисати и због грешака из прошлости. Непријатељство и издаја су дејства независна од очекивања, воље или заблуде онога против кога се дејствује. Само зато што су Срби били затечени Пребиловцима или Коритима и што нису очекивали да их комшије побацају живе у јаме, значи да Срби нису правилно препознавали те комшије као непријатеље, да су били у заблуди.

Стари и нови непријатељи

Након 6. априла 1941., освајачи Југославије постају угњетачи и истребљивачи српског народа на вјетрометини њене рушевине. Остављен без заштите државне силе, српски народ бива окупиран и подијељен у јединице окупационе управе, у свакој од којих се суочава са посебним изазовима и излаже опасности од нестанка. Окупаторске војске Њемачке, Италије, Мађарске, Бугарске, омогућавају и у већој или мањој мјери помажу у нашем истребљењу.

Главни нам непријатељи постају и творци и војници Независне државе Хрватске. Сама та творевина настаје из три разлога: (1) да би дефинисала ко су Хрвати, тј. да би коначно интегрисала разнолике католичке скупине у један номинални хрватски идентитет; (2) да би их мобилисала против Срба, крвавећи им руке и градећи непребродиви јаз подјеле унутар једнородног народа различите вјере, и (3) да би Њемачка покрила освојени терен лојалним поданицима, а своје трупе ослободила и усмјерила ка истоку и СССР-у. Истребљење Срба западно од Дрине је било централни стуб прве двије мотивације и пропратни елемент треће.

Обрушавају се на нас и друге комшије поданици и саплеменици окупатора који су се здушно латили задатка истребљења Срба. У зависности од области, то су били српски муслимани, који постају “цвијет Хрватства“, те Шиптари, Бугари, подунавски Нијемци, и донекле Мађари.

Извор: Злочини над Србима

Наравно, није било тешко претпоставити ко ће на коју страну стати у случају општег сукоба. Читава версајска Европа је била наштимано буре барута, а Југославија склепана не као политички експеримент, него као плодни полигон одмазде и крвопролића.

Бановина Хрватска је, како каже историчар Јозо Томашевић, послужила као организациона платформа за НД Хрватску и већ 1939. се дало назријети шта ће Хрвати радити кад узмогну. У априлу 1941. су узмогли и знамо шта је било.

Зар је неко међу Србима помислио да ће Бугари пропустити прилику да по Србији побију оно што им није каме пало 1916. и да под њемачком заштитом настављају да наплаћају брегалнички дуг? Па, граница из Балканских ратова је цртана њиховим поразом и против њихове воље. Па, Бугарин из ВМРО-а убија краља Александра заједно са усташама. Не, мислим да нема Србина који је био затечен бугарским непријатељством и злочинима.

Шиптари, над којима ни Србија, ни Црна Гора, а касније ни Југославија никад нису успоставиле стварну власт, од пада Османске им отаџбине и Призренске лиге нити су мијењали став према српским државама нити су га крили. Што се њих тиче, Срби су били освајачи на простору којим су они суверено доминирали под турским окриљем већ 300 година. Природно је било за очекивати да ће Шиптари да стану уз било којег освајача који удара на Србе, као што је то било природно и 1913. и 1999. године.

Мађари, којима су 23 године раније Срби откинули њихове вијековне посједе, оне које смо назвали Војводином, Славонијом, Хрватском, Далмацијом, природно грабе прилику да поврате неке од својих непрежаљених посједа, као и да се освете Србима гдје узмогну. Петроварадин без Мађара је као Прилеп без Срба.

Фолксдојчери су 1918. остали без отаџбине, разбијена им је стара држава, силе им нису одобриле Републику Банат, и остали су препуштени српском освајачу и његовом праву, све до априла 1941., кад се теутонски рођаци на Панцерима враћају и пружају им прилику за освету над мрским Геџама.

Као и уводном дијелу, и овдје треба нагласити да нису ни сви Хрвати подржавали истребљење Срба, а камоли муслимани или Мађари, рецимо. У истом даху треба истаћи да је у том тренутку противљење “добрих“ Хрвата, муслимана или Мађара политици својих владајућих структура било незнатно, непоуздано и статистички на нивоу грешке у поређењу са дјеловањем већине из тих народа. Дакле, част изузецима, али с обзиром на став доминантног и организованог дијела тих народа, изузетке треба похвалити, али не користити их као премису у расправи или било какву олакшавајућу околност.

Елем, непријатељство набројаних група не треба посебно доказивати нити бити њиме изненађен. Коме треба послије свега доказивати неоспориво непријатељство Хрвата, Бугара или Шиптара према Србима у Другом свјетском рату, томе нема сврхе ишта доказивати.

Дакле, није било под знаком питања да ли ће се ова непријатељства према Србима десити, него како ће се Срби спремити на одговор и одбрану.

Издаја српских муслимана

Горепобројане несрпске етно-националне групе које се стављају у активну службу непријатеља не могу бити издајници Српства, јер нису били Срби и нису имали обавезу да бране Српство, иако су живјели међу Србима и у држави Срба. Они и њихове војске су били класични непријатељи и најпоштеније и према себи и према њима је тако их анализирати.

Међу њима, међутим, постоји и једна скупина чија се политика може узети у разматрање као издајничка: српски муслимани.

Ратна политика српских муслимана није била обједињена. Далеко од тога. Пошто их се послије слома Југославије већина обрела у новоствореној Хрватској, највећи број бораца се ставио у службу нове државе, са више или мање жара. Један мањи дио, одан краљу, Југословенству и чак Српству, борио се у ЈВуО или симпатисао с њом. По омасовљавању партизанског покрета, све већи број њих приступа партизанима. Најзначајнија већински муслиманска борбена формација у Другом свјетском рату, СС Ханџар дивизија, која је бројала преко 20000 босанско-херцеговачких муслимана, била је и један од најревноснијих бранитеља Њемачке пред налетима Црвене Армије кроз српске земље. Иако муслиманска ратна политика није била јединствено про-фашистичка, може се слободно рећи да је њен најистакнутији правац било учешће у ратним операција на страни Хрватске и Њемачке, бар до оног тренутка кад постаје јасно да Силе осовине губе рат.

Оно што дефинише улогу српских муслимана у Другом свјетском рату наспрам Српства јесте учешће њихових оружаних формација у хрватском пројекту истребљења Срба. Ако их посматрамо као заједницу која није имала јединствен став, наспрам покоља над Србима, попут оних у Подрињу или у Херцеговини, сва друга дјела припадника те заједнице блиједе и падају у други план.

Али ако анализирамо дјело као издају, мора се поставити питање да ли су српски муслимани имали обавезу да стану уз своју православну браћу, а не, рецимо уз своју католичку “браћу“ Хрвате или уз Хитлера? Значи, није важно да ли су православни Срби вјеровали у братство муслимана, него да ли је оно постојало као чинилац на који се у рату могло рачунати.

Српска грешка у корацима

Кључ издаје је у неиспуњавању обавезе и оданости. Да ли је било оправдано надати се да ће српски муслимани имати обавезу према својим српским генима? Искуство показује да ипак није и да је на српској страни учињена грешка у корацима.

Кокарда на фесу четничког мајора Фехима Мусакадића није била довољно јак показатељ да су се муслимани већински вратили у Српство, јер у исто вријеме муслимани Фазлагића Куле пуне српским тијелима Корићку јаму и затиру Борач, у Црној легији Јуре и Бобана строваљују хиљаде живих Србе у дринске валове, а на фесове сличне Фехимовом набијају усташке и есесовске ознаке. Каква су то браћа која не пропуштају ниједну прилику да стану уз српске непријатеље, а против Срба?

Извор: srbin.info

Српски образац намеће питање да ли је било оправдано сматрати их повратницима у Српство само зато што је александровска ујединитељска еуфоричност тако налагала. Оно Српство које се, нажалост, удавило у Југославији, ношено је управо енергијом која је била супротстављена османству, која се дигла из вијековног турског ропства, која је клела исламизовану браћу као “погане изроде.“ Зашто очекивати да се та исламизована браћа помире с том енергијом и споје се са њом?

Пратећи српски образац, послије анализе морамо закључити да је исправније тумачење да муслимани нису издали Српство јер му никад нису ни постали лојални, никад се нису у цјелости ни доминантно ни осјећали његовим дијелом, чак и ако су се неки од њих искрено или у недостатку адекватнијег идентитета тако представљали.

Не можеш славити и Милоша и Мурата, нити се можеш поистовијетити с оним који слави оног другог.

Иако је њихово племенско поријекло у већини неспорно српско, њихов културно-политички идентитет никад није престајао бити османски. Скоро пет стотина година су били Османлије, а до 1941. је само 23 године на њих вршен српски, чак више југословенски интеграциони утицај. Нису својом вољом, него својим поразом изгубили отаџбину. Од њих се није могло очекивати ни искрено поистовјећење са Југословенством, што су наредне деценије и показале, а камоли са Српством, које су сматрали џелатом њиховог османског живота.

Како је Србима пало на памет да ће “правовјерни“ сљедбеници Мухамеда одједном окренути леђа ономе што су били вијековима и вратити се каурлуку од којег су побјегли? Зар су прескочили онај дио Горског вијенца кад се Мустај-кадија пред Црногорцима у заносу куне у славу Стамбола и у закључку му реторичким питањем поручује:

“Што ће мене од тебе одбити?“

Не може се очекивати да се петстотињак година историје, културе и припадности поништи пустом жељом Срба. Њихова држава је поражена и потиснута са српских простора, што не значи и да је њихова лојалност османском свијету нагло и за свега двије деценије бесповратно угашена. Забога, па српски ослободилачки ратови су директно узроковали пропаст њихове државе и њиховог земана.

Кад Меша Селимовић објашњава судбину српских муслимана у оном легендарном одјељку, он ипак показује да је тежња ишла од њиховог српства ка њиховом османству. Иако процес уклапања, по Селимовићу, није завршен, воља је јасно изражена и није се промијенила. Чак ни Мехмед Спахо, најважнији муслимански вођа између Хусеина Градашчевића и Алије Изетбеговића, не тежи ка Српству него ка Југословенству и мјесто муслимана унутар Југославије тражи у политичкој цјеловитости Босне и Херцеговине аустроугарског нацрта, што Видовданским уставом и добија. Начело је било “ако баш морамо, ево, бићемо Југословени“.

Амнестија од издаје

Усуђујем се, стога, амнестирати муслимане од издаје Српства, јер му се никад искрено нису ни вратили, и јер му се нису ни обавезали. То што су Срби живјели у заблуди да је српски муслиман дио Српства, то је српска грешка која је скупо плаћена.

Не могу се, наравно, амнестирати од непријатељстава и покоља, који се понављају 45 година касније и помажу Србима да обнове градиво. А пошто Србима ни послије јама, Ханџара и Црне легије није улазила у главу коначност истине да је муслимански народ потекао из српског неповратно разграничио са својим поријеклом, удешена је Сребреница која руши посљедње мостове, ма на каквим чињеницама стајала. По истом рецепту је са Хрватима разграничено Јасеновцем, чисто да се буде сигурно да је јаз непремостив.

Тако, ако дефинишемо и разграничавамо издајнике од класичних непријатеља, а наспрам Српства, муслимане који данас себе зову Бошњацима можемо сврстати у спољног непријатеља, страног чиниоца који споља, иако из велике близине, дејствује по Српству. Они су имали на то право, без обзира да ли им је био циљ изградња неке политичке творевине, чист акмалук или пуко истребљење народа из којег су потекли. Њихово је политичко право да буду засебни, чак и да нам као такви буду непријатељи, а наш је посао да их правилно дефинишемо и да се разграничимо од њих. Не треба их због тога мрзити, довољно је при свакој стратегији одбране одолити рођачкој тежњи да се на њих гледа као на ишта друго осим на доказаног непријатеља.

Анализа српских издаја и служи томе да се препозна одакле пријети опасност у будућности на основу јасне дефиниције ко нам је био ко у прошлости. Пројекат истребљења и расрбљавања Срба је још у току, тако да једино на основу пређашњег искуства можемо научити насушне лекције будућег опстанка.


Аутор: Владан ИвковићСРБИСТ

ИЗВОР: МАГАЦИН

***

ПОВЕЗАНО:

Владан Ивковић: Српске издаје, I дио

Ко се у Другом свјетском рату борио за Српство, а ко је помагао окупатору да уништи Српство? Или ко је ратовао за Српство, а ко против њега? Је ли исто издати Југославију и издати Српство? Кога је издао кнез Павле, кога краљ Петар, кога Недић, кога Броз, а кога Дража?

————

12.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Када једном заувек раскрстимо са нашим заблудама,тек тада ћемо као народ постати национално свесни и показати да смо достојни наших предака. Пре свега Светога Саве,Николаја Жичкога,Јустина и осталих,а све ово данас кроз шта све пролазимо је амбис који нас води у нестанак.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s