АКТУЕЛНО

Ранко Гојковић: Дух словенофила је бесмртан, јер је бесмртна љубав…


Јубиларни Свесловенски Конгрес започео је са радом пленарном седницом у Државној библиотеци Москве 26. маја, а завршио 3. јуна заједничком вечером под сводовима Александро-Невске лавре у Петрограду. Од 27. маја до 3. јуна учесници су поред рада на Конгресу могли да уживају у предивним просторима необухватне Русије и посете њене многобројне светиње, путујући бродом „Кнегиња Анастасија“ од Москве до Петрограда. Био је то засигурно важан догађај у друштвеном животу свих словенских народа, па у тексту који следи пишемо подробније о свему. Пошто је ово био јубиларни Конгрес, почећемо са кратким описом тог чувеног Конгреса из 1867. године који су организовали Аксаков и његова словенофилска братија…

Ако не рачунамо скуп у Прагу из 1848. године који су организовали прозападни масони (на коме је био присутан и њихов најамник Вук Караџић), Свесловенски конгрес из 1867. године који су у Русији организовали словенофили представља важан историјски догађај у животу словенских народа. „Љубав не умире, а словенофилство је љубав Руса према Русији и она је бесмртна. Главно начело руског народа је Православље. Оно је замисливо и изван Русије, а Русија је незамислива изван Православља“. Овим речима Розанова почиње књига о Првом свесловенском конгресу у издању „Института руске цивилизације“, коју је на поклон добио сваки учесник овогодишњег јубиларног конгреса. (Да овде одмах кажемо да су „Институт руске цивилизације“ и његов директор Олег Анатољевич Платонов истински настављачи великог дела и велике мисије великих словенофила. Број издања овог Института примакао се бројци 250, а свако издање се може назвати капиталним. Многе књиге изашле у препознатљивим плавим издањима са тврдим корицама и златкастим словима наслова књига, штампане су први пут после стотину, двеста, триста, неке и близу хиљаду година! Грандиозан посао је стајао иза сваког таквог издања, на сваком издању су радили врхунски стручњаци за ту област). Темељ словенофилског учења је „Свето-Владимирски пут“ као једино спасоносни руски пут, а не западна филозофија и хегелијанство. Највећа, грандиозна заслуга великих руских словенофила лежи у њиховом истинском подвигу који се огледа у ослобођењу руске мисли од сувереног поклоњења мисли других народа, који су у Русију пренели начела општечовечанских знања. Управо су словенофили увидели и објаснили слабости мисаоних основа западне филозофије на којој је постројено здање европског просветитељства.

Пре свега, треба рећи да словенофили нису били приучени скоројевићи и незналице попут нашег Димитрија Обрадовића (који се бестидно потписивао монашким именом Доситеј), него су то били бриљантни умови који су одлично познавали европску филозофску мисао. Хомјакова су светитељи Господњи називали учитељем Цркве, Иван Киријевски је био најбољи познавалац мисли Хегела, Шелинга и осталих западњачких опсенара, али кад се упознао са светоотачким штивом, схватио је да је његово изузетно образовање једно недовршено здање и после познанства са Оптинским старцима, жудно је журио да то здање крунише покровом срчане вере. Тек у спознаји неземаљске мудрости, у спознаји дубоких светоотачких речи, Киријевски схвата у потпуности западњачку испразност и умне речи светог Игњатија Брјанчанинова: „Историја филозофије се треба предавати кратко, објашњавајући ученицима да су произвољни темељи на којима су филозофи свих времена стварали своје системе. Због тога су они међусобно противуречни и немају никакву постојаност. Ради тога људско филозофирање и не треба никако другачије схватати него као игру уобразиље и сабрање мишљења којима је Истина туђа. Онај ко ту игру уобразиље и та произвољна мишљења прихвати за истинито учење, њега та филозофија уводи у заблуду и умну поремећеност“.

Ове речи великог руског светитеља потврђује помрачење ума и жалостан крај потпуно недостојан човека, многих западних филозофа попут Спинозе, Ничеа, Фројда… Словенофили су правилно схватили поуку апостола Павла: „Пазите да вас ко не обмане филозофијом и празном преваром по признању људском, по науци световној, а не по Христу“ (Колошанима 2; 8). Свакако да без овог Конгреса који су 1867. године организовали словенофили, и његовог огромног одјека у словенском свету, поготово у руском народу, не би било ни тако грандиозног и дирљивог одазива непуну деценију касније, руских добровољаца који су се масовно уписивали за одлазак у Србију и стављање под команду генерала Черњајева…

Конгрес из 1867. године пратио је конкретне политичке циљеве и делегације свих народа дошле су у Русију са конкретним политичким циљевима (Чеси су се залагали против дуализма Аустријанаца и Мађара, Срби су се залагали за потпуно ослобођење од Турака и Савез балканских народа на чијем би били челу и треба рећи да су после Конгреса добили од Русије повољан зајам, идеолози илиризма тражили су финансијску подршку итд…) и били су присутни представници политичких елита, што није био случај са овим Конгресом. Конгрес од пре 150 година је поздравио Цар лично, за разлику од овог коме власт није уделила значајнију пажњу. За разлику од државе, РПЦ се са пуно уважавања односила према учесницима и Првог и садашњег Конгреса (Приликом Првог Конгреса учеснике је примио светитељ Филарет Московски, приликом овог јубиларног, на својеврсном поклоничком путовању учесници су поздрављени од стране чак четири руска епископа и у многим манастирима дочекани смо са хлебом и сољу.

Сама по себи је значајна чињеница да су се после 150 година у Русији поново окупили делегати из словенских земаља. Конгрес је протицао под паролом: „Нека живи велика љубав Словена једних према другима и према Русији!“. Било је очигледно духовно поимање и прихватање ове пароле од стране огромног броја словенских делегата, Словени као да су схватали да је њима неопходна помоћ Русије, али да је истовремено неопходна и помоћ нас Словена Матушки Русији. Од самог почетка је било видљиво руско братско гостопримство, уз истовремено потпуно јасно православно усмерење јер је путовање крузером „Кнегиња Анастасија“ (у част најмлађе кћерке Цара Николаја II) било обележено не само посетом значајним знаменитостима и споменицима културе из историје Русије, него је то било истинско духовно поклоничко путовање по многим великим православним светињама Свете Русије. Путовање бродом започето је молебаном оца Кирила Сахарова, да би касније јеромонах Серафим из Александро-Невске лавре читао акатист са учесницима Конгреса изнад ковчега великих руских светитеља (Кирила Белозерског, Александра Свирског, Сергија и Германа Валамских и Александра Невског). Не могу говорити у име других делегација, али на тим молитвеним скуповима са сигурношћу могу рећи да се и „физички“ осећало духовно јединство братских православних народа Срба и Руса. Тако да можемо само од срца заблагодарити Олегу Анатољевичу Платонову на одлуци да се Свесловенски конгрес одржи на крузеру који је путовао од Москве до Петрограда са посетама многим светињама руског православља и значајним историјским местима. Словени су имали прилику да схвате зашто је Господ управо руском народу подарио највећи комад земље на нашој планети. Као и да схвате, да Русије без Словена можда може и бити, а Словена без Русије, већ одавно  не би било…

Током Конгреса радило је више секција, у којима су узели учешћа угледни културни делатници из свих словенских земаља, али је руска делегација свакако била најрепрезентативнија. Истински велика имена у свету књижевности, историје, науке, уметности, попут Олега Платонова, Владимира Крупина, Анатолија Степанова, Валентина Катасонова, Бориса Земцова, Ирине Леонове, Ирине Ушакове, Иље Числова, Владимира Личутина, Павела Тулајева, Валерија Хјатушина, Вјачеслава Артјемова, Виктора Лињика и других, украсиле би и најрепрезентативнији скуп културних посленика…

Слева на десно: Ранко Гојковић, Ирина Ушакова, Анатолиј Степанов, Павел Тулајев, у позадини Иља Числов

Једна од најважнијих декларација Конгреса била је декларација о поновном уједињењу тројединог народа Велике Русије, Мале Русије и Беле Русије и одговарајући документ биће упућен државним органима Русије, Украјине и Белорусије. Значајна идеја која је потекла са Конгреса, јесте идеја о стварању Заједнице Независних Словенских Држава, у којој не би било диктата из једног центра и свака држава би имала своје државне структуре, културу и језик и схватање сопственог фундаменталног правца развоја. Био би то словенски одговор на нови «Drang nach Osten», аналог садашњој ЕУ која се налази у предсмртној агонији. Једнодушна оцена учесника Конгреса је била да Словени треба сами да решавају своју судбину, а не да се она решава у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону.

Што се тиче српске делегације, као и пре 150 година, Срби су пристигли из три државе – Србије, Републике Српске и Црне Горе. Најважније достигнуће српских делегата јесте заједничка декларација коју су потписали скоро сви српски представници на Конгресу. На декларацији се радило неколико дана до дубоко у ноћ и верујем да је потребно навести тих седам кључних захтева из српске декларације: 1) Неодступна борба за ослобођење Космета; 2) Поштовање Резолуције 1244 СБ ОУН; 3) Поштовање Дејтонског споразума и заштита Републике Српске; 4) Заштита државотворних интереса српског народа у Црној Гори; 5) Заштита права Срба у Хрватској; 6) Заштита српског језика и ћирилице; 7) Заштита идентитета Срба у Албанији.

Српска делегација имала је и можда најбројнији омладински „погон“, па је химна нашег Горана Лучића изабрана за омладинску химну свих Словена и до следећег Конгреса ће бити преведена на све језике и биће написана музика за њу. У српској делегацији је било и истакнутих новинара, издавача, књижевника, музичара, политичких аналитичара, тако да су бројни наступи српских представника били прилично запажени. Реферат „Утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства“ протојереја оца Јована Пламенца, директног потомка војводе Илије Пламенца који је био учесник Конгреса из 1867. године, свакако спада међу најзапаженије наступе српских представника. Моја маленкост је за тему реферата имала тему из сопствених књига – „Знаменити Срби у руској историји“ и „Знаменити Руси у српској историји“ и по реакцијама руских колега и пројављене жеље да се књиге преведу на руски језик, чини ми се да та тема заслужује наставак рада у том правцу. Желео бих истаћи и веома важан реферат доктора Алека Рачића о последицама НАТО бомбардовања, надам се да ће и његова књига такође бити преведена на руски језик. Међутим, апсолутна „звезда“ не само српске делегације, него и целог Конгреса, општи љубимац свих, био је српски ратни ветеран Војин Гушић који је представљао борачку организацију Републике Српске. Овај стасити Херцеговац који је у рату током 90-их година прошлог века остао без ноге и руке, пленио је својим оптимизмом, вером и љубављу према братском руском православном народу. Наравно, где су Срби, ту је и неизбежна (иако свакако непотребна) борба за лидерство, али то су ипак мање важне ствари које не треба „износити на ветар“ него на миру међусобно расправити.

Једна ствар ипак завређује и посебан осврт. Свакако да сам и лично присталица проучавања наше древне историје, ватиканско-германска школа врви од фалсификата, но, код појединих српских „историчара“ наше древности то се претвара у један неопаганизам који сикће мржњом према хришћанству. Тим незнавеним Србима не допиру до мозга речи владике Николаја да кад Сунце (Христос) изађе, лампе (паганизам) се склањају у подрум. Ради се о таштини и ароганцији типичној за секташки дух, секташ је уверен да само он располаже истинским сазнањем. Да овакво изучавање историје може довести до трагичних последица по масовну свест нације, сведочи пример Украјине, где су деценијама овакви секташи тровали дух младих Малоруса причама о древној историји, древној трнопољској цивилизацији, о украјинцима-скитима, Лондон је настао од украјинаца са Дона, Лон-Дон и сличне језичке идиотске конструкције, довеле су до тога да се данас хиљаде младих „укра“ склања од Сунца (Христа) и вади лампе из подрума (паганизам) скачући и у трансу вриштећи „убиј Москаља“. Кад се не види вредност у Кијевско-Печерској лаври него у паганизму, онда је претварање велике државе у карикатуру (данас се украјинска држава не може другачије назвати) више него логично. Тако смо, на жалост, на Конгресу имали и такве ситуације где се неопагански дух упиње да објасни Русима (припадницима народа коме је Господ доделио улогу Трећег Рима!) како је њихова историја ништавна у односу на славну (паганску!) историју Срба! Због тога, браћо Срби, није проблем изучавање историје, али опрез са паганизмом!

На крају, ред је да укратко наведемо и наша стајалишта и екскурзије на овој несвакидашњој поклоничкој пловидби Словена по светињама Свете Русије. Дакле, увече 27 маја кренули смо бродом из Москве да би у преподневним сатима 28. маја стигли у Углич, управо на дан прослављења светог Димитрија Угличког!

Обилазак мноштва великих светиња у овом градићу, предивних храмова са чудотворним иконама и светим моштима, чини незаборавним боравак у њему. Трећег дана пута стигли смо у Јарослављ, град велике историје који је 1007. године основао Јарослав Мудри, син Владимира Крститеља Русије. У Јарослављу се окупљало руско ополченије уочи ослобођења Москве од папских јеретика 1612. године, и до ступања на престо Михаила, првог Цара из лозе Романових, практично је престоница Русије била у Јарослављу. У манастиру у Јарослављу где је боравио штаб ополченија, пронађен је и истински споменик древне руске књижевности – Повест о полку Игоровом. Четврти дан пловидбе Словени су стигли у велику руску светињу Кирило-Белозерски манастир, где је одслужен први акатист над ковчегом са моштима светог Кирила. Василије тамни и његова жена Јелена Глинска (кћер српске племкиње Ане Јакшић Глинске) нису имали деце и дошли су да просе молитве од светог Кирила. И после његових молитви рођен је Иван Грозни, први руски Цар, који је касније богато наградио манастир. Пети дан путовања стигли смо на острво Кижи, са предивном импозантном дрвеном црквом без иједног ексера! Шестог дана стижемо у једну од највећих православних светиња – Александро-Свирски манастир. Над отвореним ковчегом са нетрулежним моштима великог светитеља, јеромонах Серафим из Александро-Невске лавре чита акатист светитељу, после чега следи целивање моштију. Александар Свирски је једини Новозаветни светитељ коме су се као старозаветном Авраму јавила три анђела (Света Тројица) и на том месту је данас саграђена капела.

У капели на месту где се Света Тројица јавила светом Александру Свирском

Седмог дана пловидбе стижемо на чудесни Валам, и над ковчегом светих Сергија и Германа Валамских такође се чита акатист. После ручка поново обилазак скитова на Валаму.

Гроб светих Сергија и Германа Валамских

У Петроград стижемо 3. јуна, следи екскурзија по граду, па долазак у Александро-Невску лавру, где се чита акатист над ковчегом светог благоверног кнеза Александра Невског. Следи заједничка братска словенска трпеза у Александро-Невској лаври и словенска браћа се опраштају. Утисци се тешко могу описати речима, мало је рећи незаборавно, са своје стране могу само заблагодарити Господу што сам удостојен оваквог духовног празника какав је представљало ово путовање.

Лично сам имао само једну замерку изврсним организаторима, коју сам поделио са потпредседником удружења књижевника Русије Владимиром Крупином – уочи завршног заседања није прочитана молитва. Не каже наш народ случајно – све се може уз помози Боже – јер народ зна да дело које није освештано молитвом има краћи рок трајања. Вероватно су организатори имали обзира према неправославним делегатима, иако су свакако свесни онога чега су били свесни и велики словенофили пре 150 година – да изван хришћанства нема истине, а изван Православља нема хришћанства…

Институт руске цивилизације ће издати књигу са свим рефератима са Конгреса који буду преведени на руски језик. Кад смо код тог изузетног Института, свакако да поред већ поменуте издавачке делатности тог Института, посебну пажњу завређује и директор Института, који је уједно и председник „Свесловенског Савеза“ и главни организатор овог Конгреса, Олег Анатољевич Платонов. Морам рећи да сам интелектуално и духовно узрастао уз његове књиге „Зашто Америка мора пропасти“, „Света Русија и проклета нерус“ и друге, тако да је лично познанство за мене, а верујем и за многе друге учеснике Конгреса, представљало посебну част.

Са Олегом Платоновим на гробу Митрополита Јована Сничева

Грех би било не поменути и „десну руку“ Олега Платонова, неуморног Дмитрија Орлова, чија енергија, уверен сам, ни једног учесника Конгреса није могла оставити равнодушним!

Да сумирамо, јубиларни свесловенски конгрес може се назвати тријумфом народне дипломатије и истинске дипломате би из тога морале извући неку поуку. Свакако да би и спољнополитички ресор руске власти из овог Конгреса могао да извуче озбиљне поуке и да почне озбиљније подржавати представнике политичке и културне елите у словенским земљама. Упркос бројним препрекама, Русија ће тешко наћи бољег савезника од бројних присталица међу словенским народима, поготово, зашто то не рећи, међу једноверном браћом Србима. Поготово ако имамо у виду да су организатори и Првог и овог јубиларног Конгреса, то имали у виду. Јер тешко се може назвати случајношћу да су част да први наступе и на Конгресу 1867. године, као и на овом садашњем, имали управо српски представници. Ситуација у Србији данас као да је обрнута, сви русофобни и србофобни Сорошеви медији добијају озбиљан новац рекламирајући руске фирме у Србији, тако да данас имамо заиста парадоксалну ситуацију да се непријатељи како српског тако и руског народа и отворени агенти Запада – финансирају руским парама. Имао сам част да на завршној сесији Олегу Платонову уручим лепо стилизовани грб државе Србије.

Имао сам част да на завршној сесији Олегу Платонову уручим лепо стилизовани грб државе Србије, који је до краја сесије стајао на столу радног председништва…

После Конгреса 1867. године дошло је до заиста много чвршћих веза и јачања „народне дипломатије“, надам се у Бога да ће и овај протекли свесловенски Конгрес такође представљати замајац у јачању свесловенских веза и одбацивању западног јарма са словенског рода. То ће бити и главно мерило његове успешности коју ће оцењивати неке друге генерације…

Ранко Гојковић

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

—————–

17.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Права је мудрост ујединити све Словене у један савез без обзира на тренутно исповедање вере.Само Божјом, промисли и људима које Господ пошаље могло би се у дело преточити.Зато људи одани Православљу из свих народа треба јаче да раде на томе јер то би било достигнуће највеће и самом Богу мило. Верујмо у то дајмо сваки свој допринос према ногућностима,физичким,матерајалним и духовним.

    Свиђа ми се

  2. Када је реч о словенофилима и словенском јединству, чињеница је да та идеја потиче из XIX столећа, зато бисмо цитирали извесне податке из књиге Пјера Вириона (Paris 1899-1988) “Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise”, који бацају светло на несрећну судбину обесправљеног, потлаченог, обезглављеног, пониженог и отписаног србског народа из групе слободних европских народа, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 129: „Између 1817. и 1825. године у Русији најмање 145 масонских ложа скривају социјалистичке снове и завере интелектуалаца, многобрајних официра и једног дела империјалне аристокрације, не изузимајући ни највиђеније принчеве, као на пр. принца Галицина. Ложе су најпре деловале под фирмомн ‘Осветљени људи’, чији су чланови врвели у Петрограду и Москви, како пише Joseph de Maistre. Али у доба репресалија, те ложе узимају име ‘Савез Спаса’ претварају се у још тајнија удружења, као на пр. ‘Јужна Унија’ или што особито подвлачимо, у удружења под називом ‘уједињени Словени’, која су у ствари биле масонске ложе, произишле из врло активних кијевских ложа…

    Катехизис Уједињених Словена излаже циљ овог међународног тајног удружења. Једним федеративним савезом и помоћу једне републиканске владе ујединити осам словенских земаља, чија су имена била исписана на једном печату, подељеном на осам делова: Русија, Пољска, Боемија, Моравска, Далмација, Мађарска са Трансилванијом, Србија са Молдавијом и Влашком… ( „Le Catechisme des Slaves expose les buts de cette redoutable societe: „Par une alliance federative et un gouvernement republican mais sans porter prejudice a leur independance respective, unir les huit pays slaves dont les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie“).

    Године 1847 у Штрасбургу на Међународном Масонском Конгресу, који је претходио револуцијама од 1848. године, нашироко је коментарисана идеја о Уједињеним Државама Европе. Већ тада мислило се на формирање три европске федерације: романску, германску и словенску…

    Ми смо указали у нашем уводу на особиту важност периода 1865. године. Подвуцимо исто то поново, истичући особито редослед догађаја, који осветљавају оне догађаје, што се збивају данас, дајући кључ за разумевање ситуације, чија дубока тајанственост неможе да се схвати без њих…“

    Стр. 130: Бакуњин, то се зна, оснивач и вођа руског нихилизма, подбада свуда на друштвене нереде; мрежа његових агената или саучесника разграната је не само у унутрашњости Русије, већ и на њеним границама, нарочито у Пољској…“

    Имајући уна уму да је Бакуњин у једној брошури коју је издао под насловом „Мојим руским и пољским пријатељима“, дословно рекао:

    „Словени, Пољаци су нам потребни. Они сами ће нам помоћи, када будемо тражили све словенске земље у источној Пруској, у Буковини, у Галицији, у Боемији, у целој Аустрији и у Турској… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…“ (“Les Slaves, les Polonais nous sont necessaries. Eux-memes nous aideront quand l’heure du combat panslaviste sera venue, quand on revendiquera toute la terre slave dans la Prusse orientale, les Bukovine, la Galicie, la Boheme, dans toute l’Austriche et la Turquie… C’est nous les Slaves qui devons ouvrir la voie aux Grands Elus…” ( Види: Pierre Virion, Beintot un gouvernement mondial? – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129-130; Inquire Within – Miss Stoddard,The trail of the Serpent, Hawthorne, California, U.S.A., 1969, стр. 139-140; Nesta H. Webster, A chart accompanying “The socialist network”, London, England, 1924; Editorial Staff, Helvetio, Voltaire, D’Alembert, Rousseau, Diderot, Frederick of Prussia, Hawthorne, California, U.S.A., 1973).

    У овом контексту ваља указати и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под насловом „Две Русије“, где између осталог стоји:

    „Петровштина је била и остала страно тело у русиству. У стварности није постојала једна Русија, већ две, привидна и права, званична и подземна. Страни елеменат је уносио отров од које се снажно тело разболело и умрло. То је био правом руском мишљењу неприступачан и неразуман дух западног рационализма у 18 и материјализма у 19 веку, који је као руски нихилизам водио свој неприродни и опасни живот међу руском ‘интелигенцијом’. Појавио се тип интелигентног Руса, који као реформисани Турчин, реформисани Кинез и реформисани Индус, био душевно и духовно од западне Европе до цинизма покварен, испражњен, упропашћен. Почело је то са Волтером и ишло преко Прудона и Маркса до Спенсера и Хегела. Баш се горња класа Толстојевског времена са тиме играла, блазирана, у жељи да буде духовита, безверна, непријатељски расположена према традицији, и овај је поглед на свет продирао доле до талога великих градова, литерата, народних агитатора и студената који су ‘ишли у народ’ и тамо развијали мржњу против горњег слоја западног стила: резултат је био доктринирани бољшевизам…

    Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблеме’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте претстављају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом. На другом се месту то исто покушава с окултизмом и теозофијом. А ништа није варљивије од наде да ће руска религија будућности оплодити западну. О следећем не би требало да већ данас постоји никаква сумња: руски је нихилизам са својом мржњом управљен како против државе, науке, уметности, тако такође и против Рима и Витенберга, чији се дух манифестовао у свим формама западне културе и који са њима треба да буде погођен. Русиство ће овај развитак отклонити у страну и преко Византа опет надовезати себе непостредно на Јерусалим.

    Али тиме је још једанпут казано како је безначајан бољшевизам – та крвава карикатура западних проблема који су са своје стране некада произашли из западне религиозности – за велико светско питање које данас Запад поставља на тапет и које само површински има везе са Русијом: избор између пруске или енглеске идеје, између социјализма или капитализма, државе или парламента…

    Бољшевичка владавина није никаква држава у нашем смислу, као Кипчак, царство „златне хорде“ у монголско време, из једне владајуће хорде – зване комунистичка партија – са поглавицама и једним свемоћним каном, и из једне отприлике сто пута бројније покорене и незаштићене масе. Од правог марксизма ту има врло мало, осим у називу и у програмима. У стварности постоји један татарски апсолутизам који подбуњује и експлоатише цео свет, не познавајући при том границе, чак ни границе опрезности, препреден, окрутан, с убиством као свакодневним средством управљања, сваког часа очекујући могућност појаве неког Џингискана који ће да стопи Азију и Европу“ ( Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 7-8, 41-42, 56).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s