ПАТРИОТИЗАМ

Протосинђел Евтимије: Останимо чврсто и истрајно на путу Свих Светих, уз Божију помоћ


У наредном прилогу доносимо предавање протосинђела Евтимија (Милентијевића), настојатеља манастира Светог Саве у Жеровници, на тему:  „Сви свети“. Предавање је одржано на Духовној академији организованој у оквиру Петог молитвеног црквено-народног сабора. Сабор је одржан у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, 29. маја/11. јуна, ове године.

 Уредништво сајта Епархије рашко призренске у егзилу

***

СВИ СВЕТИ

Диван је Бог у Светима Својим
(Пс. 67, 36)

Прошле недеље смо прославили велики хришћански празник и рођендан Цркве – Духовдан. А данас, у првој недељи по Духовдану, славимо најдивније плодове Духа Светога – Све Свете, којима је посвећен овогодишњи црквено-народни Сабор.После Мајке Божије, светитељи су далеко највреднији људи које је људски род од Бога добио и Богу принео. Знамо да само светитељ може истински да разуме и ослика узвишени лик светитеља. Због тога рад на ову тему далеко превазилази наше скромне могућности. Ипак, дужни смо да, осим усрдног изучавања житија светих, да их и објављујемо, у славу Божију и на корист ближњих. У вези тога Свети владика Николај нам поручује: “Једино ми православни можемо од свег срца узвикнути Христос воскресе, и ваистину воскресе! Но и ми не можемо сви то узвикнути од свег срца, него само они између нас, који држе сву веру Светих Отаца и који се труде да следују примеру живота светитеља Божјих.“ Једно је сигурно, Свима Светима треба прилазити са молитвеним страхопоштовањем, вером, смирењем и љубављу.

Како су светитељи Божији од обичних људи постали свеци? Пре свега великом вером и чврстом вољом да испуне све што нам је Бог заповедио и да истрају у дугогодишњем јеванђелском усавршавању и подвигу покајања, очишћења, просвећења и обожења. По томе се они одликују и разликују од осталих људи.

Као што се звезда разликује од звезде на небу, тако се и светитељ разликује од светитеља, или другачије речено, не постоји одређени образац и калуп за светитеља. Сваки светитељ је постао свет на свој јединствен начин и по својој мери пуноће раста Христова. Ипак, у Цркви постоје основне групе светих: пророци, апостоли, мученици, свештеномученици, јерарси, пустињаци, преподобни, праведници, исповедници, бесребреници, благоверни цареви и деспоти, Христа ради јуродиви итд. свих старосних доба и оба пола.

У Све Свете убрајамо и безбројне свете ангелске силе које су своју светост добиле од Бога на дар, за разлику од светих људи и светих жена који су морали да је задобију у мукотрпном подвигу душевног исцељења и духовног обновљења пале људске природе. Кроз такав дуготрајни подвиг и борбу они су испунили сав закон Христов. Прво су испуњавали почетне и лакше Божије заповести, да би се постепено узвисили до две главне, о којима виси сав закон и пророци – о љубави према Богу и ближњима.

У светоотачкој ризници ћемо наћи све што је потребно човеку за његов живот и спасење. Осим најважнијег одговора на тајну Бога и човека и смисао свега створеног, ту ћемо наћи и остале богомудре одговоре на питања која муче род људски.

Ако тражиш Бога, наћи ћеш Га уз помоћ Свих Светих. Ако тражиш лека и утехе својој души, наћи ћеш је код Свих Светих. Ако тражиш истинску мудрост, неустрашивост, лепоту и узвишеност духа, наћи ћеш је на истом месту. Ако тражиш учитеље у вери, потражи је код Свих Светих. Ако хоћеш да уђеш у најтежу борбу, са самим собом, за оздрављење душе од болести греха и страсти, они ће ти показати како да то правилно и безбедно чиниш. Ако тражиш пут спасења и савршенства у сједињењу са Богом, детаљно упутство о томе ће ти дати они који су то извршили и научили. Ако желиш да ревнујеш у борби за веру, немој да то чиниш мимо Свих Светих, острашћено, осуђивачки и са гневом. Све ово сажето гласи: спасење се састоји у следовању Свима Светима и у јединству са њима.

Све личне разлике код светих престају, када се ради о питањима вере. У томе влада апсолутно сагласје и хармонија међу њима. Светитељи су будно стражили на бранику своје душе, али и на бранику вере. На бранику душе, да се у њу не увуче каква тајна безакоња, а на бранику вере, да се у њу не увуче нека новотарија и погрешно или искривљено учење. Они су се трудили да верно очувају Свето Предање, примљено не од људи, него од Бога, и да га такво, неизмењено, предају потомцима. Знали су да: „Ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал.1:8) Тако су они испунили основну хришћанску врлину, а то је послушност Богу, кроз драговољну и напрегнуту послушност Светом Писму и Светом Предању.

Светитељи нису ни најмање жалили себе у беспоштедној борби за очување вере. На том жртвенику они су били спремни да принесу Богу свако страдање како би поразили и посрамили идолопоклонике, јеретике, невернике и остале непријатеље Божије, а прославили праву веру у јединог истинитог Бога. Они су одважно, трпељиво, благодарно и радосно подносили: клевете, прогоне, срамоћења, лишавања чина и положаја, тамнице и окове, мучења и одсецање удова, а безброј њих положили су и свој живот. Као што је забележено из лавовске борбе светих за веру, ту није било, нити може бити, било каквог трговања, попуштања или компромиса око утврђених догматско-канонских међа, које је Дух Свети узаконио преко Светих Отаца, на седам светих васељенских сабора.

Сетимо се једног упечатљивог примера из житија преподобног Антонија Великог. Овај оснивач пустиножитељског живота и отац монаштва одлучио је да не напушта омиљену му пустињу ради молитвеног тиховања, јер беше већ умро за овај свет и век. Међутим, овај највећи љубитељ пустиње, једном је ипак привремено напустио пустињу и отишао у град Александрију. Он је то урадио да би јавно исповедио и одбранио своју веру и изобличио и проклео тадашње јеретике аријанце. Глас о овом поступку Божијег човека далеко се пронео и донео радост и укрепљење правовернима. Ако је могао један Антоније Велики да прекине ћутање ради отворене борбе за веру, питамо се, кога подражавају они који се држе молитве и личног спокоја, а избегавају да јавно и отворено исповеде своју веру и разобличе данашње јеретике – екуменисте?

Ми православни припадамо војујућој Цркви на земљи. То значи да смо позвани да војујемо не само за своје спасење, него и за веру Христову у којој се спасавамо. Зато нека не обмањују себе они који брину само о души, него нека се тргну из духовне летаргије, ослободе страха и наоружани ревношћу ступе у саборну борбу за веру, имајући пред собом дивне примере угодника Божјих и њихове поуке, попут оне коју је изрекао Свети Григорије Богослов: “Ћутањем се издаје Бог“. Свети Оци су рекли да је борба за веру најузвишенија хришћанска добродетељ, виша од сваког личног подвига и врлине.

Свети Сава је на Сабору у Жичи, попут овога, у својој чувеној беседи о правој вери рекао окупљенима: “И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо.“ Дакле, он се није овим речима обратио само сабору својих епископа и свештеника, него свима присутнима, са молбом и заповешћу да прво чувају праву веру. Ми се тих светих речи и завештања Светог Саве и данас опомињемо и треба да се трудимо да их у души запечатимо, и уз Божију помоћ испунимо. Из овога је јасно да нико од нас, био клирик или мирјанин, нема изговор за пасивност и стајање по страни када је вера угрожена.

Како данас хришћанин треба да се делатно бори за веру, који је пут и начин? Оградити се, канонски од оних који кваре и издају веру, а то су следбеници свејереси екуменизма и папизма. Практично то значи, не ићи на молитвено сабрање са њима и прекинути молитвено општење са њима. То је законита и делатна борба коју свако од нас може и треба да води. Овај начин борбе је данас нарочито приступачан у Србији, јер је ЕРП у егзилу, уз Божију помоћ, успешно прокрчила пут овој борби, повукавши се у данашње, симболичке катакомбе, у којима се верно чува Православље.

Ауторитет и учитељство у Цркви припада Светим Оцима а не академским звањима и титулама. Богочовек Христос је Своју спасоносну науку предао људима преко простих и нешколованих рибара, који су након Педесетнице постали философи Духа, учитељи и просветитељи Васељене и највреднији људи на земљи. Данашње стање у Цркви је болно-трагично, због тога што су уместо Светих Отаца наметнути неки квази ауторитети и прелешћени учитељи, који су одступили од светоотачког пута и, авај, многе Христове овце воде у вечну пропаст, напасајући их отровном, неправославном храном екуменистичких заблуда. Духовна неминовност гласи: „Чим душа почне да занемарује врлинска дела, неприметно бива привучена ономе што је супротно врлини“, учи нас Свети Исак Сирин. Исто важи и у животу Цркве. Када они који су позвани да брину о вери, почну да занемарују и напуштају пут и јединство са Свима Светима, онда бивају привучени оним што је супротно томе, а то је пут и јединство са јеретицима и светом.

Ово стање у Цркви можда најтачније описују речи Св. ап. Павла: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових.“ (Тм. 3:5). Значи, имају изглед и форму Цркве али све више и више губе суштину, која се састоји у држању и исповедању праве вере. Сведоци смо да мноштво корака које је последњих година предузела Београдска Патријаршија воде у том правцу, закључно са недавним учешћем на лажном Великом Критском Сабору.

Најочигледније се види да су се те силе одрекли, власт имајући епископи у Београдској Патријаршији, кроз лик и дело великог светитеља нашег доба, непремостивог бедема, тврђаве и стуба Православља, Авве Јустина Ћелијског. Поштују га на речима и проглашавају за свеца а његово учење не само да не држе, него га и избацују и протерују са богословског факултета, да би то важно место (догматике) уступили екстремним екуменистичким посленицима. Прогнали највећег Васељенског борца против екуменизма и авај! свог духовног оца, па им затим није било тешко да протерају и брата који ходи очевим стопама.

На њихов данашњи празник Сви Свети врше смотру над малим стадом Христовим. Идемо ли као и они путем Богочовека Христа? Маримо ли за веру и своје душе? Нашу Епархију рашко-призренску у егзилу многи одбацују и ненавиде, али главно је да нас Сви Свети препознају и приме као своје духовне сроднике, једномишљенике и састрадалнике и да задобијемо њихове свете молитве и заступништво пред Богом.

Све разлоге због којих смо прогнани, ма колико да их има, могли бисмо да сведемо на један суштински, а то је  – зато што се држимо пута Свих Светих. „Увек са Свима Светима“, Авва Јустин је говорио, а владика Артемије се тог начела доследно држао. Због тога су гонили Авву Јустина, због тога гоне и његовог верног сина. Ми знамо чији смо ученици и чији је веран ученик био и једини остао, наш епископ и отац духовни. Гоњење је само јеванђелски печат, који то непогрешиво потврђује.

Сећам се када сам још као млад искушеник, пре 15-так година, слушао уживо беседе владике Артемија, играло је срце у мени зато што имамо таквог духовника и епископа који чврсто иде путем Свих Светих и који верно следује предању и духу свога Светог оца. Нема већег дара Божијег од таквих пастира, рекао је Свети владика Николај.

Стога, нека наша заједничка порука са овог Сабора буде: Останимо чврсто и истрајно на путу Свих Светих, уз Божију помоћ.

Овај Сабор је ваистину достојан наследник онога Савиног у Жичи, не по броју и достојанству окупљених епископа и верника, но по духу и опредељењу за исте вредности. Гле, пре пет година је због тога и обновљена ова, до тада запостављена светосавска баштина. Идеал Светог Саве је светост. Свети Срби, Света Србија. Да бисмо стремили том најузвишенијем циљу, неопходно је да стремимо јединству са Свима Светима. Да тврдо држимо оно што су они држали и да одбацујмо оно што су они одбацивали. Минимум онога што треба да одржимо је – да по сваку цену останемо у вери својих Отаца, и да се трудимо да благочестиво живимо по тој вери.

Нема важнијег питања за нас хришћане, од овог: да ли се налазимо на путу Свих Светих? Тешко нама ако се не налазимо, јер онда не идемо уским путем спасења, него широким, који води у пропаст. А како да знамо да ли заиста идемо путем Свих Светих или можда обмањујемо себе? Који је то критеријум и мерило? Одговор на ово питање налазимо у Светом Писму: „Ако мене гонише, и вас ће гонити (Јн.15,20); „Блажени прогнани правде ради“ (Мт.5,10); „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени.“ (2.Тим.3,12);  „Јер је вама даровано за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега.“ (Фил.1,29) итд. Треба ли нам јаснија потврда и доказ, браћо и сестре, да смо на јеванђелском путу, на путу спасења?

Због чега, или боље рећи због кога, смо ми постали заједничари овог блаженог удела?
Много је оних који су допринели томе. Ипак, издвојићемо два христољупца који су најзаслужнији за то, који су породили и подигли ову светосавску, исповедничку војску. То су Авва Јустин Ћелијски и Авва Артемије косовско-метохијски.

Завршићемо обраћање Сабору, благодарећи Господу на свему и молећи Га да нам помогне да: „Добар рат ратујемо, трку завршимо и веру одржимо“ (Тим.2,7), молитвама Пресвете Богородице и Свих Светих. Амин!

 

Протосинђел Евтимије

 

Црквено-народни Сабор у Лозници
11. јун, 2017. године

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s