АКТУЕЛНО

Злочиначка акција хрватске паравојске над Србима: Миљевачки плато 1992.


ОЛУЈА

ОЛУЈА

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Далмација

Миљевачки плато 1992.

Напад на Миљевачки плато је злочиначка акција хрватске војске током рата у Хрватској 1991-1995 на подручју српског села Миљевци у околини Дрниша. Акција је извршена 21. јуна 1992. године и то је први напад војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК. 

Ова агресија хрватске војске је извршена упркос споразуму о примирју, које је потписано пар дана раније, како би дечији фестивал у Шибенику био несметано одржан. Напад се завршио победом хрватске војске, која је одбацила снаге српске територијалне одбране која је држала Шибеник. Хрватско правосуђе и Хашки Трибунал никада нису процесуирали овај злочин и злочинце.

ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив „социјалистичка“, умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај…)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.

У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини… Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).

ПРИПРЕМА НАПАДА

Рат у овом делу Далмације почео је 16. септембра 1991. када је 9. корпус ЈНА, у операцији „Обала ’91“, из правца Книна за релативно кратко време, преко Дрниша избио код Шибеника, ефективно одсекавши Далмацију од северних делова Хрватске. Циљ је био приморавање хрватских власти да допусте мирно повлачење људства и технике ЈНА из приобаља у српски део северне Далмације. Када је задатак испуњен, 9. корпус ЈНА је почео са постепеним повлачењем.

Проблем са Миљевачким платоом (или једноставно Миљевцима) је што ЈНА није имала суштински разлог да га задржи, пошто се радило о простору насељеном већином хрватским становништвом, али је стратешки био важан због близине Дрниша и Книна, који су били у саставу Републике Српске Крајине. У процесу повлачења ЈНА, потпуно је евакуисано српско село Нос Калик, које се налазило у истуреном делу платоа, удаљено од компактног територија РСК.

Резолуцијом Савета безбедности о формирању УНПРОФОРа, који је требало да се распореди између зараћених страна, те истовременом одлуком генералштаба ЈНА да се повуче с територија Хрватске и РСК, настао је својеврсни метеж, који је Хрватска војска искористила нападом на изоловану јединицу српске територијалне одбране на брисаном простору Миљевачког платоа.

БИТКА

Хрватске снаге, које су сачињавале 113. шибенска и 142. дрнишка бригада, су у зору, 21. јуна 1992. напале подручје које је контролисала српска територијална одбрана. До следећег дана, хрватске снаге су у потпуности контролисале територију. Противнапад са српске стране је изостао, јер је дотадашња ЈНА (у међувремену преименована у Југословенску армију, те у Војску Југославије) пролазила кроз структурални распад, а делови њених јединица кроз трансформацију у Српску војску Крајине, која је завршена тек идуће године. Хрватски стратези су уочили чињеницу да је српска војна доктрина у међувремену постала пасивна и оформљена на територијалном принципу, при чему свако гранично место брани само себе. Стога су потпуно исправно закључили да српске снаге, формиране од локалног становништва, неће имати мотивацију за борбу у етнички хрватским Миљевачким селима. У овој бици погинуо је и народни херој РСК: Савица Сале Медаковић. Савет безбедности је изгласао резолуцију бр. 762, према којој су се хрватске снаге требале повући с Миљеваца, али то никада није учињено.

SavicaMedakovic_2_zpsd3b4a6bd

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Разултат акције је био 40 убијених и измасакрираних територијалаца РСК. Жртве су бацане у јаму дубоку око 10 метара изван села Дриновци које су хрватски војници затим напунили смећем. Два месеца након борби, у августу 1992, УНПРОФОР је надгледао есхумацију тела српских територијалаца. За њихово вађење је био потребан кран Хрватске војске и тим спелеолога. Тела су била у високм степену распада тако да тела нису могла бити идентификована. Иследник на лицу места је навео двадесет врећа које су садржавале људске остатке и војне униформе, док су поједини делови тела недостајали. Ти остаци су предати српским властима и поново испитани са свим српски жртвама из битке.

Иследница из Книна је изјавила да је између 7. јула и 19. августа примила укупно 18 тела у четири наврата, такође преко Унпрофора. После су добили још три тела до 1. септембра. Укупно 40 тела је састављено од остатака, која су затим подвргнута процесу идентификације, одржаног у хангару ауто-превозног предузећа у Дрнишу. Четрнаест жртава је препознала родбина, један леш је препознат по плочицама остеосинтезе на костима потколенице, на једном је нађен калус на месту старе фрактуре подлактице, а три по отисцима прстију. 28 тела је сахрањено у појединачне гробнице, док је 12 сахрањено у заједничку гробницу на книнском гробљу.

Према хрватским изворима, та тела су војници који су убијени у борби. Хрватски заповедник је наредио да се тела закопају на месно православно гробље, али наређење није извршено. Припадници Војне полиције Републике Хрватске су троје српских цивила из села Доњи Баљци код Дрниша одвели у војни затвор „Кулине“ у Шибенику и тамо их мучили од 2. марта до 23. априла 1992. године.

ИМЕНА ЖРТАВА

 

Бр. ПРЕЗИМЕ, ОЧЕВО ИМЕ , ИМЕ,  ГОД , МЈЕСТО РОЂЕЊА

  1.     Бабић Паје Драган 1942. Книн
  2.     Берић Луке Владимир 1966. Книн
  3.     Чоловић Лазе Слободан 1958. Книн
  4.     Чанак Милана Илија 1973. Апатин
  5.     Чулић Николе Жељко 1972. Мркоњић Град
  6.     Ћурувија Неђељка Милош 1973. Книн
  7.     Џепина Симе Бранко 1951. Голубић
  8.     Џепина Петра Петар 1943. Голубић
  9.     Груловић Петра Никола 1950. Кистање
  10.     Гркинић Илије Петар 1950. Рамљане
  11.     Хусаревић Мехмеда Џевад 1972. Босанска Крупа
  12.     Илић Саве Тодор 1946. Пађене
  13.     Ковачевић Душана Дамјан 1942. Риђане
  14.     Крајиновицх Николе Илија 1941. Книн
  15.     Костић Николе Јован 1940. Мокро Поље
  16.     Карабува Радоја Бранко 1954. Стрмица
  17.     Липовина Илије Никола 1942. Книн
  18.     Лалић Милентије Никола 1943. Кистање
  19.     Малешевић Тодора Милан 1942. Миочић
  20.     Медаковић Тодора Тодор 1949. Ковачић
  21.     Момић Ђурђа Гојко 1939. Книн
  22.     Манојловић Тодора Јанко 1957. Марковац
  23.     Медош Вује Рајко 1938. Биовичино Село
  24.     Поповић Боже Слободан 1972. Кистање
  25.     Ракетић Петра Владе 1939. Книн
  26.     Радујко Николе Винко 1956. Ковачић
  27.     Радић Обрада Гојко 1942. Радучић
  28.     Смиљанић Лазара Јовица 1964. Звјеринац
  29.     Трифуновић Томе Љубомир 1935. Риђане
  30.     Вишић Божидара Ранко 1963. Книн
  31.     Вуковић Бранка Мирослав 1962. Миочић
  32.     Зелембаба Петра Стево 1953. Жагровић
  33.     Суботић Обрада Мирослав 1962. Ервеник
  34.     Лунић Душана Радован 1967. Кричке
  35.     Рашковић Петра Миле 1963. Жагровић
  36.     Ћосић Павла Ђорђе 1951. Косово
  37.     Мирчетић Ђуре Никола 1942. Миочић
  38.     Вујасин Милана Гојко 1973. Отишић
  39.     Веселиновић Богдана Милан 1949. Обровац
  40.     Медаковић Бранка Саша 1972. Ковачић

ПОСЛЕДИЦЕ

Тек два месеца након овог напада на Миљевачки плато, Хрватска је дозволила међународној експертској комисији да изврши ексхумацију и идентификацију. А то је трајало још два месеца. Ипак, 12 лешева је остало неидентификовано, упрскос најсавременијим достигнућима медицине. Сачињене су и фотографије лешева које је објавио ДИЦ Веритас у својој публикацију, али су слике толико потресне да се не препоручују осетљивим и малолетним особама.

О овом ужасном злочину снимљена је видео касета и врло брзо након овог напада, та видео касета се нашла у видео клубовима земљама Западне Европе, да се изнајмљује као хорор филм. Хрватска радиостаница Сплит у маниру крајњег цинизма је емитовала имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са свим могућим погрдама.

zlocininadsrbimacom

Да се не заборави и не понови!

 

Извор: zlocininadsrbima.com

————–

17.6.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Коментар ћу почети од краја а за крај узимам 04. 08. 2015.г.!
    Тог датума је обиљежена годишњица злочиначке акције „Олуја“ (којом је довршен геноцидни пројекат) у Сремској Рачи. Колико се сјећам , тада је речено да ће то постати традиција и да ће се сваке године на том мјесту обиљежавати годишњица а да ће манифестацију заједнички организовати власти Р. СрПије и Р. СрПске.
    Од „традиције“ ништа! Не знам како је у СрПијици али овдје у Р. СрПској се може чути , на РТРС-у (па и осталим медијима) , теза коју изговара предсједник Р. С. да су :
    „СРБИ ТРАЈНО ПРОТЈЕРАНИ“!!!

    Нисам сигуран коме Додик упућује ту поруку? Да ли нама КРАЈИШНИЦИМА или некоме другоме према коме има обавезу а који очекују да таквом поруком потврди да исту и даље проводи?
    Вратити ћу се на крај осамдесетих и почетак рата. У тексту има неколико али и не тако битних грешака (што се тиче датирања догађаја). Основна замјерка на текст је јако блага оцјена онога што је ЈНА чинила (тачније није чинила) на заштити СРБског народа. Огромна већина тадашњих виших официра је била не само идеолошки „напумпана“ него и потпуно неспособна и читаво вријеме забринута за своје привилегије које су им обезбједили Броз и „другови“. Није их било брига за народ. Излагали су резервисте , који су у скоро 100% били СРБИ , погибељи и страдању а да нико никада од њих није одговарао за грешке и непотребно страданје бораца па и СРБСКОГ цивилног становништва. Навести ћу и један примјер бахатости који је показао командант касарне у Петрињи. Након што је прекинуо контра-напад КРАЈИШНИКА који су без икаквих проблема могли ући у Сисак и избити на обале ријеке Купе , па тако веома лако чувати линију на тој природној препреци , рекао (парафразирам) : „Показати ћемо им у другом полувремену“!!!
    Гдје је „друго полувријеме“??? Гдје је РСК??? Гдје су КРАЈИШНИЦИ???
    ГДЈЕ ЈЕ СРЕМСКА РАЧА ??????????????????

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s