АКТУЕЛНО

Оспоравајући светост испод Степинчевог ореола


Отац лажи, лицемјерја и обсцене показан је од Истинитог Бога, а његова учионица лажи и најбољи ученици од историје злочина и злочинства. То се потврдило искуством рата и страдања, а свједочи се и у свакој новој прилици која ту историју расвјетљава и надовезује.

Тако се и једна коцкица великог мозаика подлости и ругања жртви, указала и ових дана у Бискупском двору у Славонској Пожеги, гдје је 20. и 21. априла одржан четврти по реду дијалошко-доказни састанак представника Српске православне цркве и изасланика римо-католика. На Четвртом скупу, доказно-истражног циклуса који се бави животом и пастирским дјелом загребачког надбискупа Алојзија Степинца, тема је била „Однос надбискупа Степинца према Српској православној цркви од 1941. до 1945.“

Скупом је предсједавао, Бернардо Ардура, француски свештеник, предсједник Папског одбора за историјске науке.
У римо-католичком одбору учествовали су загребачки надбискуп, те мостарски и пожешки бискупи, као и двојица научних савјетника са Хрватског института за историју.

Одбор Српске православне цркве чинили су митрополит црногорски и приморски Амфилохије, митрополит загребачки и љубљански Порфирије, владика бачки Иринеј и владика славонски Јован Ћулибрк, те историчари Института за новију историју Србије и Института за савремену историју из Београда, као и један професор Филозофског факултета у Београду.
Ток аргументације, изнијети докази и закључци скупа остали су строго тајни, што је и један од обавезујућих услова овог ткз. „међурелигијског дијалога“.
Пети сусрет ће се одржати у Подгорици 7. и 8. јуна, а завршни шести у Ватикану, на коме би требало да се покажу сви ставови, а потом и одреди завршна папска одлука о светости Степинца.

Но оно што мало ко биљежи, тумачећи подтекст саме званичности, то је да је и овај састанак, као и ранији загребачки, одржан у дворани испод Степинчевог лика и ореола. Надбискуп Степинац је de facto међу римо-католицима већ уздигнут на олтар свеца, што зарад пристојности не би требало истицати бар током сусрета са представницима истријебљеног народа његове надбискупије, тј. док се разматра његово злочиначко дјело и мисија насилног покрштавања. Напротив, слављење Степинца не само да је исказивано већ је и бахато наметано.

У свечаној дворани Бискупског двора у Славонској Пожеги, гдје је скуп и био одржан, учеснике је са зида симболично мотрио, са тријумфом поруге, „блаженик хрватског народа и римске цркве“. Заиста, ово лицемјерје и ругање затртом народу српском толико је очевидно, одиста бесрамно и осјетно заудара крвљу и скорим злочинима.
Док се оспорава светост, светац је већ ту!

Исти принцип дволичности и обмане важи и за ткз. Екуменистички покрет, који се на привиду хришћанске љубави скаради и Богу и самој Љубави. Јер римо-католици римскога папу непокајано сматрају самим заступником Бога на земљи („сином Божјим“) и јединим дјелитељем свих закона, истина и праштања.

Као што се и Степинац, са ореолом свеца, гротескно подсмијава онима што га оспоравају, тако се и римски папа силно изругује православнима наводећи их да се са њим клањају „Кристовој љубави“, а заправо да ту љубав принесу њему, препуштајући му „кључеве овога и онога свијета“.
Смрад издаје и оскврнућа свуда се шири и све погани.

Треба ли говорити о томе да у готово свим великим градовима Хрватске, главне и значајне „прометнице“ носе име кардинала Степинца, а његови споменици и бисте да се свечано постављају од краја до руба те земље. Чисто римо-католичке земље, његовим планом уздигнуте.
Загреб, Осијек, Вуковар, Сплит, Задар, Дубровник – свуда ћете моћи проћи улицом „блаженог Алојзија Степинца“, а споменици у Осијеку, Новом Загребу, Крашићу, Обровцу, Лепоглави, подсјетиће вас да хрватски народ има свеца кога свим срцем „штује и слиједи“.

За то вријеме екуменистичка СПЦ и њен херцеговачки и приморски чувар Трона Св. Саве и Св. Василија, у мученичкој и од усташа римо-католичког клера недокланој Херцеговини, свечано дочекује на Васкршњи понедјељак 70 редовника и редовница у Требињу, које су до 1995. хрватски војници покушавали освојити свим силама.
Међу „васкршњим гостима“ истицали су се доминиканци, тај уз језуите најагресивнији ред римокатоличког „бојовништва вјере“ – (доминиканци, на латинском „пси божији“).
У Требињу окруженом јамама и јамиштима, логорима Дретеља, Мостара, Љубушког, Ливна, Лоре и Брадине, те стратиштима и јаменим стазама Поповог Поља, Придвораца, Чаваша, Горњег Храсна, па преко Ржаног Дола, Пребиловаца и Бивољег Брда све до Видоње и Житомислића, црвени се крв са усташких ножа скованих у Ватикану. У такво Требиње долазе редовници из Дубровника, путем Алојзија Степинца, а све крвавим траговима српске нејачи, избодене и растрзане омчама њихових претходника.
Ритуално су ступили пред до сада неосвојиве олтаре српских мученика и светаца. Освојили су их у миру.

Која богохулност, која увреда свему светом и часном у српској, православној Херцеговини!

И на крају можемо само закључити, да се испод ове лукаво осликане маске, указује једино и добро познато злочиначко лице, са крвавом пјеном истргнутих срца јасеновачке, јадовничке, јастребарске, пребиловачке дјеце, нових мученика и светаца рода српског на олтару Господњем.

ГОРАН ЛУЧИЋ

ИЗВОР: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

—————-

25.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s