АКТУЕЛНО

НА ОВО НИ ЈЕДАН ЖИВИ СРБИН НЕМА ПРАВО ДА ЋУТИ: У Загребу постављају споменик највећем усташком кољачу Јури Францетићу



У Хрватској, држави чланици Европске уније и чланици НАТО пакта, усташко зло не престаје да куља из безданки мржње према свему што је српско и православно.
Хрватски медији су најавили да ће у суботу у Загребу бити постављена спомен-плоча усташком пуковнику Јури Францетићу, који је лично одговоран за покољ више десетина хиљада Срба у Другом светском рату.

Како најављују хрватски медији, пре постављања споменика, свештеник Римокатоличке хрватске цркве Анђелко Каћунко одржаће „свету мису“ и благословити ово слављење усташтва и клања српске деце.

Францетић је био главни командант свих усташких формација у Независној држави Хрватској, а непосредно је командовао најзлогласнијом од њих, Црном легијом.

Злочини које су чиниле јединице под његовом командом су били тако масовни, тако зверски, тако невероватни, толико умоболни, да су се над њима згражавали и највиши функционери усташког режима.

Од 28.000 Срба који су 1941. године живели у Босанској Дубици, убијено је 22.500.
У Шарановачкој јами и систему логора код Госпића усташе су умориле 42.000 српских цивила.
У Јасеновцу је зверском смрћу уморено 700.000 несрећника, од чега су најмање 600.000 били Срби.
У Шипову и Јању усташе су убиле око 5.000 српских цивила, стотине њих живе су запаљене у дрвеним кућама.
На Купрешкој висоравни убијено је више од 1.000 српских цивила.
У лето 1941. у Пребиловцима је заклано више од 4.000 Срба из Стоца и Чапљине.
У исто време у Гаравицама код Бихаћа зверски је уморено 12.000 српских цивила.
У исто време у Ливну и околини убијено је око 5.000 српских цивила.
У Грубишином пољу, у октобру 1942. године, убијено је 3.000 Срба несрећника.
У мају 1941. у цркви Рођења пресвете Богородице у Глини заклано је 700 српских цивила.
На Шушњару и у Санском Мосту усташе су стрељале, заклале или секирама, крамповима и маљевима масакрирале 10.000 мученика.
Мало је општина у БиХ и Хрватској где се број убијених српских цивила не мери хиљадама.

Уколико Хрватска у суботу не спречи постављање спомен-плоче крвнику Францетићу, биће то потврда да је она и данас усташка творевина. Крвава усташка творевина. Држава зла. Која оправдава клање, спаљивање и бацање у јаме више стотина хиљада српских цивила, међу њима и више десетина хиљада српске деце, широм Босанске крајине, Источне Херцеговине, Баније, Далмације, Славоније, Лике, Кордуна, Посавине, Мачве….

Који год хрватски политичар ових дана јавно не осуди постављање споменика једном од највећих крвника које је хрватски народ изнедрио (а није ни мало лако у хрватском народу, који је огрезао у злочинима, бити један од највећих злочинаца), као што је то учинио председник Сабора Горан Јандроковић, он или није нормалан, или је усташа.

Која год хрватска јавна личност ових дана јавно и у свакодневном разговору са људима не осуди ово величање усташтва, она или није нормална или је усташа.
Који год Хрват ових дана, у разговору са члановима своје породице, пријатељима, комшијама, колегама с посла или случајним пролазницима с којима застане и почне разговор на ову тему, не осуди слављење усташа и Францетића, слављење спаљивања и клања десетина хиљада српске деце, он је или психопата или усташа.

Хитлеров опунмомоћени представник у НДХ генерал Едмунд Глаисе вон Хорстенау је у својим депешама, које је свакодневно из Загреба слао министру спољних послова нацистичке Немачке Јоахиму Рибентропу, начелнику немачког Генералштаба Вилхелму Кејтелу и Хитлеру лично, више десетина пута изражавао најдубље згражавање над злочинима Францетића и усташа и упозоравао да Павелић и хрватска влада покушавају да покољу два милиона Срба, да је у питању у историји незапамћено варварство пред чијим размерама је запањена и већина Хрвата и да усташе масовним убијањем недужног православног становништва наносе огромну штету чак и интересима Хитлерове Немачке.

Пребиловци, фото: Душан Мандрапа

У више депеша које је у Берлин послао у пролеће 1942. године, мање од годину дана пре почетка рата, Хитлеров генерал извештава своју централу у Берлину да сами усташки званичници тврде да су до тада убили више од 300.000 Срба, а да је тај број можда и већи.

Међу више стотина српских села чије становнике су Францетић и његова Црна легија прво хапсили и окупљали на зборно место, а затим их колективно клали, бацали у јаме или живе спаљивали су и Горњи и Доњи Малован, Оџак и Бегово Село на Купрешкој висоравни.

У свануће 28. јула 1942. године Црна легија је из гарнизона у Купресу кренула да покуша да ослободи Шујицу и Дувно, које је заузела Прва пролетерска бригада и помогне усташама које су на Боровој Глави спречавале продор пролетера из Србије и Црне Горе према Ливну.

Усташе су успут упале у Горњи Малован и за само сат времена убиле седамдесет и једног мештанина, међу њима и 32 деце млађе од 10 година.
Од тридесет и двоје убијене деце само је двоје имало више од пет година.
Седморо анђела било је млађе од годину дана.
Троје од њих није било крштено и умрло је без имена.

Ево списка најмлађих мученика.
Мара (Саве) Канлић (8 година)
Милица (Косте) Канлић (1) и
Јово (Стојана) Рађен (4).
Анђа (Симе) Марић (6)
и Љубо (Симе) Марић (3)
убијени са мајком Станом (43).
Мушко дете Љубе Дувњака, старо 4 месеца,
убијено је са мајком Зорком (24).
Стоја (Момира) Дувњак (2)
и Момирово дете старо 3 дана
убијени су са мајком Софијом (26).
Женско дете Давида Дувњака старо 15 дана,
убијено је са мајком Стојом (22).
Ђоко (Крстана ) Ваван (2)
и Драго ( Крстана) Ваван (2)
убијени су са мајком Радојком (31).
Милојка (Стојана) Ваван (5).
Лазо (Љубе) Ваван (2)
и Роса (Љубе) Ваван (1).
Љубо (Митра) Ваван (3)
и Светко (Митра) Ваван (2)
убијени са мајком Анђом (28).
Стана (Игњатија) Ваван (2)
и Недељко (Игњатија) Ваван (3).
Милан (Шпире) Ваван (5)
убијен је са сестром Стојом (22)
и мајком Ружом (45).
Светко (Милутина) Ваван (4)
Стана (Милутина) Ваван (2)
и Момо (Милутина) Ваван (1)
убијени су са мајком Јањом (41).
Љубо (Гојка) Ваван (5).
Грозда (Илије) Деспенић (4)
и Љуба (Илије) Деспенић (4).
Милица (Косте) Деспенић (5)
и Бранка (Косте) Деспенић (4)
убијене су са мајком Маром (28).
Стоја (Зарије) Бајило (5)
и Нико (Зарије ) Бајило (1)
убијени су са мајком Маром (28).
Стоја (Павла) Ваван (2) и
Босиљка (Марка) Марић (6).

Два дана касније, 1. августа, усташе су у црно завиле и Доњи Малован, убијајући двадесет цивила.
Стоја Дувњак, Момирова жена, убијена је са двоје деце.
Зорка Дувњак, Љубина жена, са једним дететом.
Цвита (Косте) Канлић имала је једну годину.
Стана (Саве) Канлић имала је пет година.
Стана Марић, жена Симина, убијена је са троје деце.
Боја Марић, жена Давидова, са малим дететом.

Првог августа усташка Црна легија се враћа у Купрес, јер је хрватска команда у Сарајеву прихватила мишљење пуковника Шимића, опуномоћеног представника Анте Павелића за овај дио БиХ, који је зналачки командовао одбраном Купреса, да је важније одбранити овај град него Ливно и Дувно.

У записнику Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача сачињеном 6. јула 1946. године, као команданти и официри ове злочиначке формације наведени су Францетић Јуре (36), пуковник, Шимић Иван (45), Рафаел Бобан, Судар Фрањо (40), Божиновић Анто (36), Мамић Мато (36), Бобан Мато (36), Соколовић Мато, Јурош Иван (38), Водопија Јуре (32), Пенава Винко, Перајица Мирко, Имамовић Екрем, Тахмаз Мурат, Пенава Анто, Зого Анто (32), Медведић Јуре, Булић Анто, Ранчић Перо, Чолић Исмет и Бајрамовић Исмет.

Истог дана припадници Црне легије упадају у Оџак, мање село које се налази пола километра источно од Купреса, под Стожером, уз помоћ купрешке милиције, која је помогла у одабиру жртава, хапсе 18 Спрема, од којих је једанаесторо деце. Жртве трпају у камион, одвозе недалеко од Купреса и кољу.
Јока Спремо (45), чији је муж Стево убијен годину дана раније, убијена је са седморо своје деце:
Веселка (22)
Мара (19)
Стана (17)
Миле (14)
Момчило (10)
Петар (7)
и Ратка (2).
Стана Спремо (38), супруга Лазина, убијена је са три кћерке:
Борка (16)
Рајка (10)
и Босиљка (9).
Стојка Спремо (30) убијена је са сином Предрагом (4) и кћерком Павом (2).
Јованка Спремо (22), којој је муж убијен годину дана раније, убијена је са сином Лазом, који није био навршио ни годину дана.

У Записнику Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, који је сачињен 6. јула 1946. године, наводи се да су међу извршиоцима злочина препознати Станко Томић (25), усташки логорник у Купресу, Марко Јурић, звани Теркало, Анте (Јосипа) Чичак (35), Стипо Јурић и Анте (Стипе) Ћалета (28), звани Банов.

Трећег августа, дан после великог православног празника Илиндана, злочинци поново долазе у Бегово Село и Оџак, да побију преостало српско становништво. Два села, која се наслањају једно на друго, опкољавају, хватају све живо и затварају у шталу Илије Спреме. Свуда око штале наносе велике количине сувог сена, које потом пале.
Пламена стихија угасила је 98 живота.

Тог дана уморено је шездесет и седам Спрема и тридесет и један Глигорић.

На послератним саслушањима Хрвати су сведочили да су усташе са собом у Оџак и Бегово Село довеле и музику, малолетног Хрвата из Купреса који је свирао хармонику. Док су српска деца умирала у пламеној стихији усташе су око запаљене куће играле коло.

Од несрећника који су уморени ужасном смрћу, тридесеторо је било малолетно, деветнаесторо деце било је млађе од десет година, шеснаесторо деце било је старости до пет година, осморо деце било је млађе од две године.

Међу запаљеним несрећницима је и седам жена родом из Благаја које су биле удате у Спреме и Глигуриће: Јела Спремо (65), Ружа Спремо (39), Милица Спремо (32), Милица Спремо (40), Зорка Спремо (32), Боја Глигурић (35) и Стана Глигурић (62).
Ватрена стихија прогутала их је заједно са 23-оје њихове малолетне деце.
Убијена Јела Спремо, кћерка Крстана Милишића (Божетиновића), била је удата за Трифка Спрему.
Ружа Спремо, кћерка Вукана Ковачића из Благаја, Миркова супруга, убијена је са петоро деце:
Мирјана (17)
Јела (15)
Младинко (8)
Дане (2)
и Радојка (1).
Стана Глигурић, кћерка Лазе Шебеза из Благаја, била је удата за Ђуру Глигурића, који је умро пре рата.

Милица Спремо, кћерка Константина Шебеза из Благаја, удата за Илу Спрему, који је убијен годину дана раније, убијена је са осморо деце:
Српка (18)
Финка (16)
Љуба (15)
Љепосава (14)
Душанака (14)
Стана (13)
Драгомир (8)
и Владо (6).

Зорка Спремо, кћерка Стеве Црногорца из Благаја, удата за Михајла Спрему, нестала је у пламену заједно са четворо деце:
Радмила (8)
Маринко (6)
Саво (4)
и Радојка (2).

Боја Глигурић, кћерка Боже Црногорца из Благаја, била је супруга Владе Глигурића. Изгорела је са две кћерке:
Боса (10)
и Љуба (3).

Милица Спремо (32), звана Милка, кћерка Марка Црногорца из Благаја, Илијина супруга, изгорела је заједно са четворо деце:
Божо (10)
Богољуб (7)
Јања (8)
и Милован (4).

архива 1

Ево имена и осталих анђела који су изгорели у запаљеној појати. Мајушних невиних створења чије страдање су Срби брзо заборавили.
Крстан Глигурић убијен је са својим осамнаестогодишњим сином Душаном.
Љуби Глигурићу убијено је четворо деце:
Симо (14)
Јефа (10)
Радомир (8)
и Милица (4).
Анђелку Глигурићу убијено је четворо деце:
Мирјана (16)
Анђелка (14)
Ђука (11)
и Драгиша (9).
Марку Глигурићу убијено је троје деце:
Милан (6)
Љубица (6)
и Невенка (4).

Недељко (39) и Анђа (40) Спремо спаљени су са четворо своје малолетне деце:
Стаменка (17)
Стајка (15)
Светко (13)
и Стана (8).

Милошу Спреми убијено је осморо деце:
Риста (19)
Вјера (17)
Светко (16)
Ристо (14)
Јово (12)
Крстан (10)
Зорка (8)
и Даница (6).

Макилија Спремо (38), супруга Маринкова, умирала је у ватреној стихији гледајући како јој гори четворо деце:
Анђа (14)
Јока (11)
Стана (9)
и Јела (7).
Јованка Спремо (35),

Перина супруга, умирала је слушајући самртне крике троје деце:
Предраг (5)
Мара (3)
и Ненад (2).

Милораду Спреми пламен је прогутао троје деце:
Николија (7),
Бора (5)
и безимено новорођенче које није било крштено.

Анђа Спремо (40), супруга Данина, изгорела је са двоје деце:
Смиљка (19)
и Обренија (10).

Милица Спремо (35), удата за Војка, умрла је у ватри која је прогутала и седморо њене деце:
Миле (17)
Момчило (16)
Босиљка (14)
Здравко (13)
Здравка (10)
Славољуб (5)
и Стоја (8).

Да у Другом светском рату у целој Југославији није страдало више ни једно дете, довољно да памет стане, да се сваком нормалном човјеку груди и грло стегну од туге.
Да се запита да ли је ово могуће? Да ли је могуће да људи, па још прве комшије, дојучерашњи пријатељи, почине таква звјерства. Над мајушним створењима, која су, пуна дечије радости, тек закорачила у живот.
И да њихови потомци и политички представници никада не осуде тај злочин, никад не изговоре реч извињења.
Него да још у 21. веку убицама постављају споменик у главном граду „демократске Хрватске“, чланици Европске уније.

Зато понављам, уколико Хрватска у суботу не спречи постављање спомен-плоче крвнику Францетићу, биће то потврда да је она и данас усташка држава. Фашистичка држава. Која оправдава спаљивање новорођенчади у Оџаку, Маловану и стотинама Оџака и Малована широм НДХ. Која оправдава Јасеновац, Јадовно, Градишку, Пребиловце, Шушњар, Стројице, ливањску Огњену Марију…

Понављам, који год хрватски политичар ових дана јавно не осуди постављање споменика једном од највећих монструма које је хрватски народ изнедрио (а конкуренција није мала, Хрватска историја препуна је великих злочина и злочинаца), он или није нормалан, или је усташа.

Понављам, која год хрватска јавна личност ових дана јавно и у свакодневном разговору са људима не осуди ово величање усташтва, она или није нормална или је усташа.

Понављам, који год Хрват ових дана, у разговору са члановима своје породице, пријатељима, комшијама, колегама са посла или случајним пролазницима с којима застане у разговору о овој теми не осуди слављење усташа и Францетића, спаљивање и клање српске деце, он је или лудак или усташа.

А како не верујем да у Хрватској има толико психопата, остаје она друга могућност. Треће нема.

Подсећам, истраживање које је пре две године спроведено у Хрватској дало је следеће резултате: чак 70 одсто хрватских средњошколаца сматра да НДХ није била злочиначка држава, док 40 одсто Хрвата одобрава геноцид који је у НДХ почињен над српским народом.

Уколико свештеник Римокатоличке цркве, усташа Анђелко Каћунко (чим је пристао да учествује у слављењу усташког крвника и усташких злочина, он је усташа) у суботу одржи мису то ће значити да је Римокатоличка црква у Хрватској усташка црква. Од фратра до кардинала.
Исто оно што је била и 1941. године, када је Алојзије Степинац благосиљао Павелића и НДХ.

То ће значити да хрватски кардинал Јосип Бозанић и црквени врх у Загребу подржавају и оправдавају клање стотина хиљада српских жена и деце. И да у тој цркви још увек већину чине они свештеници, који сматрају да више од 400 свештеника који су у НДХ учествовали у клању српске деце тиме нису чинили никакав злочин.

То ће значити да у тој цркви већину чине следбеници фра Мирослава Мајсторовића, фратра који је, заједно са својом братијом, 7. фебруара 1942. године предводио масакр српског становништва у бањалучким селима Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, када је за неколико сати убијено 2.300 цивила, међу којима и 551 дете. Без испаљеног метка. Само нож, маљ и секира. У основној школи „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, на школском часу, заклано је 52 деце.

 

Спомен плоча у Дракулићу

У тој и таквој злочиначкој цркви, злочинац Алојзије Степинац и треба да буде проглашен за свеца.

Уколико после постављања спомен плоче са усташким поздравом „За дом спремни“ у Јасеновцу, на месту где плодне оранице још увек миришу на крв и патњу 700.000 закланих мученика, на месту где се небо још пролама од крика најмање 40.000 заклане српске деце и од вриска њихових још незакланих мајки, Хрвати у Загребу поставе спомен-плочу руководиоцу највећег клања у историји Европе, Република Србија озбиљно треба да преиспита своје дипломатске односе са Републиком Хрватском. Усташком Хрватском. Укључујући и прекид дипломатских односа.

Председник Републике Србије Александар Вучић треба да сазове ванредну седницу Народне скупштине Републике Србије, на коју ће бити позвани чланови владе, чланови Синода СПЦ, чланови САНУ… све оно што представља руководство, симбол, савест и интелектуални врх државе Србије, на којој би се заузео став према суседној држави. Држави чији су темељи саграђени на костима стотина хиљада закланих, спаљених или ујамљених Срба, а која не само што не спречава, него подстрекава повампирење усташлука, Павелића и Францетића.

И да се са те седнице на све стране света, од Уједињених нација, преко Вашингтона, Лондона, Рима и Берлина, до Москве и Пекинга, пошаље извештај зашто Република Србија више не може да толерише свакодневно слављење крвника који су у концентрационим логорима организовали „Србокоље“, такмичење у томе ко ће за одређено време заклати више српских цивила.

Овом усташком или хрватском лудилу, а чије је знаћемо у суботу, се мора стати на пут. Мора му се рећи не.

У супротном, ако буде ћутала и не буде жестоко реаговала на ову нечувену провокацију, на ово слављење спаљивања српске новорођенчади на Купрешкој висоравни и стотинама других стратишта, Србија ће се сама ухватити у коло нељуди који омаловажавају стотине хиљада жртава геноцида над српским народом, који рехабилитују њихове убице и усташки покрет.

На ово Србија нема право да ћути.

На ово ни један Србин нема право да ћути.

У овом случају ћутање је одобравање! У овом случају ћутање је злочин.

Душан Марић

Душан Марић

——

29.6.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s