ВЕРА

Данас је празник Св. Јована Шангајског – брзог заступника пред Богом свих који му се са вером и љубављу помоле


У суботу 19. јуна/02. јула молитвено се помиње и слави Св. Јован Шангајски

Житије Св. Јована Шангајског

Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Име је добио по Св. Архистратигу Михаилу, којег је његова породица прослављала као свог заштитника. Наиме, са очеве стране, Св. Јован Шангајски био је српског племићког порекла, па је и задржано и породично прослављање Св. Архангела Михаила. Предак му је био и велики светитељ, Св. Јован Тоболски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао.

13592363_804962722974241_5390163477862830248_n

Након завршеног Правног факултета, због грађанског рата у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве у Београду, где постаје омиљен међу парохијанима. Доцније, постаје и свештенослужитељ овог светог храма, посвећеног Св. Архангелу Михаилу. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај говорио је за њега да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ, упућујући ђаке да беспоговорно слушају о. Јована.

О. Јован (Шангајски) ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке док спавају, покривао их и молио се над њима. Од дана монашења па све до краја живота, никада више није спавао у кревету. Ноћи је проводио на коленима, у молитви пред иконом Богородице и Спаситеља. Јео је једном дневно, у поноћ, а спавао тек сат или два на коленима, и даље у молитви, узевши на себе један од најтежих подвига побеђивања своје природе.

Упознавши молитвено заступништво Св. Наума Охридског, коме су узношене молитве за душевне болеснике и болесне уопште, увек је са собом носио икону овог светитеља и њоме исцељивао, како на Охриду тако и до краја живота, ма где се налазио. На Западу је обилазио душевне болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике крај ове иконе. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама.

Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Успоставља блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку.

Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Кажу да не постоји неко ко је тако добро познавао – именом и житијем – све западне светитеље, нарочито помесне, чије је име почело да бива предато забораву, све док он није оживео поново спомен на њих. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију.

Постаје епископ Западне Америке и Сан Франциска, подиже у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасава ноћу напуштену децу са улица, обилази болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, моли се за њих, помаже свердно, причешћује их и чудесно исцељује, творећи небојена чуда још за живота. Појављује се увек непозван, видевши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво. Појављује се веома брзо и код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали на острво када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила…

По његовом благослову, преподобни о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве (која се није слагала са тадашњом расколничком званичном руском црквом), Српска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ, признајући их као интегрални део СПЦ.

Заједно са Св. владиком Николајем, заслужан је за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске.

Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предаје своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског Чудотворца, кога је Св. Јован веома поштовао и волео.

Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице „Свих жалосних Радост“ у Сан Франциску. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле.

Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (помаже алкохоличарима и наркоманима), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности.

***

Свети владика Николај о Светом Јовану Шангајском

„Ко је тај човек? Он је, телом крхак, са светлим очима и осмехнутим лицем, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата он је сваког јутра долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!“. Ми смо куповали новине од њега, али нико од нас није слутио да је, још пре емигрирања у Србију, он завршио највишу школску установу у Русији. Бедном зарадом од продаје новина он је издржавао родитеље и себе. Завршио је Богословски факултет у Београду, замонашио се и био професор Битољске богословије у мојој Охридско-битољској епархији. Са иконом Светог Наума Охридског ишао је по болницама и читао молитве болесним Кинезима и многе је исцелио. Једне зиме служио сам с њим службу у руској цркви у Бронксу. Он ме затим пратио на улицу. На себи је имао лаку расу од танке кинеске свиле. „Лепу расу имаш, брате Јоване, и лепо ти стоји“, рекох му узгред. Чим сам то изговорио, он поче да скида расу, да би ми је дао. Задивих се и побегох. Та раса му је – дар од некога, и успомена на Шангај. Такав је он – и само он. Он своју будућност не обезбеђује и не брине се о њој. Заслужена народна љубав – то је најпоузданија банка, која с највећом каматом осигурава слугу Божијег и за живота и по смрти.“-

Свети владика Николај
***

jovan-c5a1

Свети Јован је рођен 4. јуна1896. г. на имању својих родитеља, наследних племића Бориса Ивановича и Глафире Михајловне Максимовић у месташцету Адамовки, у Харковској губернији. Приликом св. Крштења добио је име у част св. Архистратига Божијег Михаила. Његови преци са очеве стране били су придошлице из Србије. Један од предака, свети Јован, митрополоит Тоболски, био је подвижник светог живота, мисионар и духовни писац.

Светитељ је растао као послушан дечак, тако да се његова сестра често сећала како је његовим родитељима било лако да га васпитају. Осећао је неутољиву тежњу, коју су у њему одгајили родитељи, да служи истини. Одушевљавао се примерима оних људи који су за истину дали свој живот. Када је дошло време за учење, подитељи су га упутили у Петровски Полтавски Кадетски Корпус, посвећен, како је говорио сам Владика,“једној од славних страница руске историје“. Био је одличан ученик, али није волео два предмета: гимнастику и плес.

У корпусу су га волели, али он је осећао да треба да изабере други пут. Архиепископ Антоније је у Харкову постао духовни вођа светитеља Јована. У Харкову се Михаило уписао на правни факултет, који је завршио 1918. године и неко време је радио у харковском суду. Али срце будућег светитеља бејаше далеко од овога света. Читаво време слободно од универзитетских обавеза, проводио је у читању духовне литературе, посебно издвајајући при томе житија светитеља.

Велики утисак оставио је на Михаила долазак у Харков младог епископа Варнаве (касније Патријарха Српског), кога је срдачно примио архиепископ Антоније и који је приповедао о патњама Срба под турском влашћу. Руска катастрофа је приморала породицу Максимовић да напусти Отаџбину и да емигрира у Југославију, гдје је Михаилу пошло за руком да се упише на Богословски факултет Унуверзитета Светог Саве и да га заврши 1925. г. Још на завршној години у саборној цркви Михаила је Митрополит Антоније произвео у чтеца, а 1926. управо он га је у манастиру Миљкову замонашио под именом Јован, у част његовог претка. На Ваведење у храм Пресвете Богородице исте године, млади монах је постао јеромонах.

Тих година он је био професор веронауке у Српској државној гимназији, а од 1929. године постао је предавач и васпитач у српској богословији Св. Апостола Јована Богослова Охридске епархије у граду Битољу. Архијерејски Синод Руске Православне Заграничне Цркве је 1934. год. донео одлуку о унапређењу св. Јована у чин епископа, са његовим упућивањем у Шангај, као викарног архијереја Кинеске Епархије. Млади епископ је стигао из Србије у Шангај 21. новембра 1935. године, на Ваведење у храм Пресвете Богородице. У луци се окупило много људи који су чекали свога архипастира, који је одмах почео са радом у граду.Чекао га је посао доградње великог храма и разрешење сукоба око јурисдикције који је тамо настао. Свети Јован је убрзо решио овај спор и временом успоставио везу са Србима, Грцима и Украјинцима. Он је посебно обраћао пажњу на духовно образовање деце, сам је предавао веронауку у старијим разредима Трговачке школе и увек је присуствовао испитима из веронауке у свим православним школама Шангаја.

Свети Јован је 1951. године био одређен да стане на чело Западно-европске Епархије. Најпре је св. Јован епархијом управљао из Париза, а касније из Брисела. Он је непрекидно путовао читавом Европом: служио је Божанску Литургију на француском, на холандском, као што је раније служио на грчком и на кинеском, а касније на енглеском. У јесен 1962 .године св. Јован је стигао на своју последњу проповедаоницу и то опет, као и много година раније на своју прву проповедаоницу, на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице. Најпре је дошао у помоћ остарелом и оболелом старцу Архиепископу Тихону, а после његове смрти св. Јован је постао званични Архиепискп Западне Америке и Сан Франциска.

Пратећи чудотворну Курско-Коренску икону Пресвете Богородице у Сијетл, светитељ Јован је 19. јуна 1966.год.по старом календару, одслуживши у тамошњој Николајевској цркви Божански Литургију, остао још 3 сата у олтару. Затим је, обишавши са чудотворном иконом духовну децу око цркве, прошао у собу црквеног дома, где се задржао. Одједном се зачула бука и они који су дотрчали видели су да Владика лежи на поду и већ умире. Ставили су га у фотељу и он је пред чудотворном иконом предао душу Богу. Тако се завршио и његов изузетни подвиг натприродне тежине-лишавање одмора и сна. Положили су га на кревет који се тамо налазио, блажену постељу, која му је после четрдесетогодишњег уздржавања пружила мир и сан. Православна Црква прославља светог Јована 19.јуна по старом календару, на дан његовог блаженог упокојења.

jovan-c5a1-1

Из сећања на Светог Јована ученика Битољске богословије

Епископ охридски др Николај Велимировић често је навраћао у Богословију и разговарао са наставницима и ђацима. Нама је био необичан његов сусрет са о. Јованом. Поред обостраног метанисања био је то веома присан и љубазан разговор. Једном приликом при растанку обратио се мањој групи ђака овим речима: „ Децо, слушајте о. Јована, он је анђео Божији у људском облику.“ Сами смо се уверили да је ово права карактеристика. Он је заиста живео анђеоским животом. Може се с правом рећи да је припадао више небу него земљи. Кротост и смиреност каква је описана у житијима највећих подвижника и пустињских отшелника. Одећа му је била скромна, а постеља непотребна. У свако доба ноћи могао се видети за столом како чита Библију. Јер му је „омилио Закон Господњи и о њему мисли дан и ноћ“(Пс.1,2). Прве недеље Часног Поста није јео, а сваки дан је служио. То је исто радио и Страсне седмице. Кад дође Велика Субота тело му је било исцрпљено. На дан св. Васкрсења као да је оживео. После св. Литургије повратила му се снага. Анђелска радост блистала му је на лицу.“
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s