Издаја

Страшна је судбина задесила Лазарево Косово… Како ћемо изаћи пред светог цара Лазара у дан онај?


На Видовдан, после свете литургије, у манастиру Св. Јустина Ћелијског у Барајеву одржана је традиционална видовданска академија. Након уводне речи Епископа Артемија и беседе протосинђела Варсануфија, окупљеним светосавцима се обратио Саша Касаловић из Зупча код Зубиног Потока, чије обраћање преносимо у целини (видео+транскрипт):

***

Видовдан и Косово у српском народу

Ваша Преосвештенства, часни оци и матере, поштоване сестре монахиње, драга браћо и сестре, помаже Бог!

Велика је част бити данас овде са вама да још једном, као и сваке године до сада, својим учешћем изразимо дивљење и поштовање бесмртним витезовима Светосавља предвођеним у Христу Богу благоверним кнезом Лазарем, који животе своје положише бранећи своју веру и крст часни, отаџбину, породице, част и образ и слободу златну те тако заувек себе уградише у темеље наше Србије, и учинише да то постане наше вечно опредељење и путоказ за долазеће генерације Срба!

Повод нашег данашњег сабирања је уједно и смисао нашег овосветовног постојања, он је путоказ ванвремени јер је постављен на Косову да би нам показао пут у вечно, он је кључ који само на данашњи дан, док указујемо искрено дивљење видовданском догађају из 1389. године, отвара невидљива врата где се, снажније него икада, сусрећу земаљска и небеска Србија и када свако од нас гледајући ка Небу покушава да пронађе свој одраз као у огледалу и упореди га са бесмртним делом косовских јунака!

На данашњи дан, ова мала земаљска Србија са неколико милиона становника, сусреће се са оном већом, небеском Србијом у којој је неупоредиво више становника, како би се обострано проверило креће ли се све у добром правцу и смеру, прати ли земаљска небеску Србију идући добрим путем и како се на том путу носимо са искушењима.

На данашњи дан светосавски свенародни идеал и програм “Све за Христа, Христа ни за шта“ подлеже унутрашњој провери у свакоме од нас, упоређујући себе и живот свој са чињеницом да нико међу Србима није тако потпуно остварио тај идеал као свети великомученик Цар Лазар! Он је то свенародно стремљење, прво као поруку објавио пред људима а затим остварио и својим примером учврстио за сва времена определивши се за Царство Небеско и приневши себе као жртву на Косову и са собом сав народ србски из чисто еванђелских разлога.

Наравно, ова кнежева порука је уједно и плод најслађи који је сазревао у благочестивој души богољубивог кнеза на путу препуном искушења, почев од тога да је кнез морао водити рачуна о Србији која је у то време била политички разједињена уз свакодневне унутрашње борбе и трвења, до тога да је већ увелико претила опасност од најезде Османлија, а посебно Србији која се у том тренутку већ била испречила на путу османлијских планова и жеља биткама на Марици, Плочнику и код Билеће.

И управо тa одлука која је плод над плодовима најслађим, у сваком Србину Светосавцу изазива осећај дивљења а уједно представља радостан али тежак задатак да се живи и опходи по овом светосавском и светолазаревском идеалу и програму!

Правило је да се на оваквим скуповима и сабирањима народним о светом кнезу Лазару најчешће говори као о нашем светитељском узору, како то и приличи када се ради о великомученику пострадалом за Христа који се на тај начин определио за живот вечни, међутим, много тога би данашњи народ србски могао да научи и из живота овосветовног Лазара, кнеза, владара и властодршца, анализирајући његов живот и однос према проблемима оног времена!

Значи, кнез Лазар је као господар србских земаља између три Мораве, својим животом и понашањем такође поставио и овосветовни идеал и програм како треба сабирати свој народ и државу, како бринути о ближњим својима, како својим односом према отаџбини умирити непослушне и разједињене велможе србских провинција и као својом кротошћу уклањати несугласице, а опет како и мачем, када је то било потребно, бранити своју светосавску отаџбину. Такав Лазар, господар земаља, супруг, отац, зет, таст, брат итд….. примером својим, такође за у вечност, приказује свом роду како се живи кротко уз пуно љубави за све ближње своје али и како се бескомпромисно устаје оружјем у одбрану отачаства да се непријатељ сатре! Кнез Лазар је најбољи пример живота кротког јагњета по Светосављу до бескомпромисног лава који чува своју земљу заливену светом крвљу! У личности и природи кнеза Лазара су садржане све особине световног човека, где осим оних пријатних као што су кротост и љубав према ближњима својим, препознајемо и оне непријатне сваком човеку а то су стрепња, брига као и дилема око одлука које треба донети јер од њих зависи судбина ближњих! То да је Кнез Лазар био осећајно биће које стрепи и брине о свом народу и својим најближима сазнајемо из народне песме која описује тренутак када кнез добија уцењивачко писмо од осионог Мурата у којој се каже:

Кад Лазару ситна књига дође
Књигу гледа, грозне сузе рони
”…

Овај предивни детаљ у народној песми који нам кнеза Лазара представља као осећајног владара свог народа, доброг родитеља који мисли о судбини своје деце и судбини све друге деце, добром мужу који мисли о својој жени и свим другим мајкама у Србији и због којих грозне сузе лије увидевши зло које се над њима надвило, је детаљ у коме свако од нас може препознати себе и своје стрепње. Можемо само замислити сав очај и стрепњу у том тренутку пред изазовима и претњом која се надвила над Србима и Србијом! Та стрепња, као и код сваког другог човека, рађа дилему шта је најбоље учинити, како не погрешити, али с обзиром да је у кнежевом животу побожност и вера у Васкрслог Господа Исуса Христа надјачавала све друго, дилема бива брзо разрешена а народна песма опет као ванвремени сведок сведочи свима, кнежевим речима и одлуком:

“Земаљско је за малена царство
А Небеско увек и довека“

 Међутим, кнез Лазар и у таквом расположењу препуном горчине, гоњен искушењима и дилемом, проналази решење помогнут искреном вером и вођен светосавским свенародним идеалом! Народна песма бележи тај тренутак у коме се саопштава решење и у којем се осећај горчине и стрепње претвара у жељу за бескомпромисном борбом у којој “непријатеље отачаства треба сатрти” и у којој се каже:

“Да је коме послушати било
како љуто кнеже проклињаше
ко не дође на бој на Косово…

итд.

Ето поруке и поуке драга браћо и сестре како је световни кнез Лазар, вођен светосавским свенародним идеалом донео најважнију и најбитнију одлуку!

Кнез Лазар, благочестиви и богољубиви није презао од тога да се лати мача како би кренуо у одбрану крста часног и слободе златне. Световни живот је постао небитан и неважан пред ванвременим светосавским идеалом и није се чекало на политичко јединство пред страшним искушењем које је надолазило! Вера, част и образ нису имали цену пред свакодневним прецењеним политичким интригама и размирицама и просто је невероватно како и данашња ситуација у Србији подсећа на ондашње политичко стање. Додуше, Србија је тада имала Лазара а данас га нема, имала је патријарха уз богољубивог кнеза а данас га нема. Имала је Србија тада и верни народ, много више него што га данас има, али се ни тада, а требало би да тако буде и сада, није гледало пред колику војску туђина се по бројности излази, већ колика се светиња брани. Mеђутим, данас није тако!

О томе, да је данас мало оних Срба који живе за то да остварe светосавски свенародни идеал, најбоље је приметио још један наш светац, свети владика Николај жички Велимировић, написавши:

 „Нису Срби као што су били,
Лошији су него пред Косово,
 На зло су се свако измјенили”

Заиста, тешко је било поверовати да ће измењена свест у Срба ићи до тих граница да ће веру заменити хула на Бога од стране народа и данашњих владара – намесника Србије, да ће самосвест о себи постати несвесно стање, да ће љубав заменити мржња а поштење незапамћена пљачка и велеиздаја сопствене Отаџбине, да ће болест и блуд постати прихватљива норма живота по којој се сви други, ако нису такви, жигошу и прогоне.

Тешко је било замислити да ће се неки нови Срби утркивати ко ће више раскомадати своју Отаџбину и такву је, на делиће, нудити туђинима како би нешто добили само за себе, да ће они који представљају светосавску цркву у Србији заборавити на светог Саву а пригрлити архијеретика папу. Тешко је било замислити и да ће поносну и светсавско-светолазаревску Србију заменити блудница којом у новој доктрини лезбократије владају развратне сподобе и разни болесници којих би се и дивљи вепрови постидели. Заиста, тешко је било замислити добродушном, поносном и верујућем Србину да ће га овакве пошасти снаћи.

Свака од наведених издаја, којом се и Господ издаје, је по себи тешка и наноси огромну бол у души верујућег човека али како неко рече, не кажњава Бог Србе због почињених грехова, већ је само допустио да им се по вери њиховој све ово догађа.

И најболније од свега… Косово!

Код Срба је све почело на Косову са светосавским идеалом и свенародним програмом о светој Србији, а када су Срби заборавили Косово и дигли руке од њега, заборавио је и Србе Бог!

Како побројати јад и беду и све недоличности које Срби на Косову чине, као што су излазак на шиптарске изборе, халапљивост на окупаторски и шиптарски новац, утркивање да се изваде шиптарска документа и личне исправе да би се остварио неки матерјални интерес и корист, због кога сада Срби на Србе ударају, једни друге пребијају, а ко надјача уводи страховладу, уцењивање и претњама спроводи расељавање Срба на терену за рачун шиптарских монструма “квазикосове”!

Страшна је судбина задесила Лазарево Косово. Обезглављени, без духовног вође, кога смо ми Срби имали на Косову и Метохији у личности владике Артемија док га беззаконици нису протерали из своје епархије по налогу туђина којима служе, без подршке остатка народа, осим оног светосавски опредељеног, убијањем и гашењем традиционалне Србије и успоставoм за командни центар новог светског поретка екуменистичке Београдске патријаршије уместо светосавске СПЦ, као и лезбократске световне власти где једни друге подржавају и који живе само у Београду и за Београд, посрнули Срби и остављено Косово у овом тренутку нису могли имати бољу судбину од оне која нас је задесила.

Како изаћи пред светог цара Лазара у дан онај, ако нешто до тада не променимо!?

Сва нада и сви погледи верујућег народа светосавског данас су упрти у једину преосталу оазу православља у Србији, у Епархију Рашко-Призренску и Косовско Метохијску у егзилу која као зрно соли чува од заборава свето Косово и Лазареву жртву и чека прави тренутак!

Самим тим, још је већа одговорност лична као и наше браће и сестара, мирјана, да помогну у борби да од заборава сачувамо свето Косово и кнежеву жртву и да не ширимо, како се то у последње време дало приметити преко модерних средстава комуникације, искривљено гледање на начин како се супротставити хордама незнабожачким. Лазар нам је показао пут али и начин где заједно, руку под руку, молитва и борба дају резултат. Без чврсте вере и молитве свака је борба узалудна али тврдити да је само то довољно и да ће се све само од себе средити а да ми поред метафизичког не учинимо никакав физички напор и одрицање, како се то све чешће чује преко већ поменутих модерних средстава комуникације, је позив на нечињење и позив на одустајање од борбе! Они из дела нашег народа који су окренули леђа традиционалној светосавској Србији могу тако нешто говорити и мислити јер су одабрали да живе у издаји, али ми верујући и у светосављу утврђени, а Лазаревом жртвом поучени и вођени, на то немамо право, па сам мишљења да би свако даље инсистирање на томе на неки начин било и негирање кнежеве жртве!

Поштовани моји, завршио бих своје излагање једним цитатом из филма “Бој на Косову” у коме Кнез Лазар говори својим витезовима пред одлазак у битку о значају искрене вере, представљајући је као зрно соли, у намери да укажем да и ми морамо као Лазареви витезови сачувати то зрно соли оличено у нашој Епархији у егзилу која у себи чврсто и бескомпромисно чува светосавски-светолазаревски завет, али и да је наша дужност да чим устреба постанемо и ми Христови витезови који ће не жалећи личну жртву устати у одбрану Отаџбине!

Бог ће најбоље знати када ће доћи тај тренутак, а мени грешном се чини да је он већ дошао!

Цитат:

“Вечерас је трпеза монашка, а не кнежевска. Вечерас нема вепровине, нема зечетине, нема срнетине и дивокозине. Не зато што немамо добрих ловаца и кувара, него зато што морамо да останемо и гладни и трезни. Ово је више причешће, него вечера. Јешћемо оно што је јео Христос, јер ћемо сутра бити Христови ратници.

Господо, да се помолимо.

Нек’ немамо ништа до једно зрно соли, ал’ нек’ све буде њиме осољено. И кад нам све однесу воде и ватре, то једно зрно нека нам буде све. Амин!

Питам се како да опстанемо ако немамо неко зрно. Не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову, ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тога зрна да га имамо…”

Све вас братски поздрављам новим србским поздравом

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

___________

СРБски ФБРепортер, 4.7.2017.

 

2 replies »

  1. Без Космета,Србија не може никада бити држава,као ни човек без срца, може само бити леш никако жив човек.Како СРБИЈИ вратити срце? отргнуто силом као и оним Косовским Србима по жутим кућама.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s