All

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа?


ЦАР ЈЕ СЛУГА БОЖИЈИ, ПОМАЗАНИК БОЖИЈИ

romanovi

“Глас крви брата твојега са земље виче к Мени. И сада да будеш проклет на земљи која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.’’(Пост.4,10-11)

Тако Господ говораше Каину пошто овај уби брата Авеља. Племенити и кротки Авељ без даха лежи на земљи, али крв вапи до небеса; зашто? Земља подиже свој глас, природа подиже свој глас позивајући Бога да изврши правду. Све вапи јер ћутати не може, јер су и земља и природа потресени учињеним злоделом. Има догађаја који потресају и стихије без душа. Тада сами Бог захтева суд. Такво је било прво убиство које почини Каин. Такви су били  и многи други тешки злочини, међу које спада и тешко убиство у Јекатеринбургу.

Цар – Мученик Николај II Романов, последњи православни Император, био јe човек велике побожности и честитости. Убијен је 4/17. јула 1918, скупа са својом светом породицом, Царицом Александром, царевићем Алексејем, церевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом. Цар – Мученик је свој живот уградио у темељ обнове Свете Русије, будући да је као невина жртва, пострадао за Христа и правду Његову.

Зашто је цар Николај II Романов прогањан, клеветан и злочиначки убијен? Зато што је био цар по милости Божијој. Зато што је био носилац и ваплоћење православног становишта по коме је цар слуга Божији, Помазаник Божији који Богу полаже рачуне за све судбински му поверене људе, за сва своја дела и послове, не само за оно сто је учинио лично већ и за све оно што је учини и као цар.

Овако су православни Руси веровали, овако учи Православна Црква, то је признавао и осећао цар Николај II. Он је био свепрожет том свешћу. На ношење царске круне гледао је као на служење Богу. Имао је то на уму током доношења свих значајнијих одлука, током решавања свих битних питања са којима се сусретао. Зато је био чрвст и непоколебив у овим питањима за која је био уверен да их решава по вољи Божијој. Зато је чврсто стајао у ономе за шта је веровао да је неопходно за добро царства којим је царовао.

Кад је увидео да му је постало немогуће да царује у складу са својом свешћу о царској служби скинуо је царску круну као некада свети кнез Борис, не желећи да буде узрок неслоге и крвопролића у Русији.

Царева жртва, која није донела добра Русији, већ, напротив,  још више омогућила некажњено вршење злочина, довела је до незамисливих страдања Русије. Цар је за непријатеље Православља представљао опасност чак и тада када је сишао са престола јер је био носилац свести о томе да највиша власт мора бити Богу потчињена, да од Бога мора примати освештање и снагу следећи Божије заповести. Цар Николај II је био живо ваплоћење вере да Божији Промисао учествује у судбини народа и људи, да води Богу верне владаре на добра и корисна дела. Стога је био неподносив за непријатеље вере, за оне који су стављали људски разум изнад свега.

Цар Николај II био је слуга Божији по свом унутарњем погледу на свет, по убеђењима и делима, и такав је био и остао у очима свих православних Руса. Борба против најуже царске породице је била повезана са борбом против Бога и вере. Једном речју, Цар Николај је постао Мученик остајући веран Владики оних који владају и прихвативши смрт онако како су је прихватали Мученици!     (Свети Јован Шангајски)

Николај II се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и стрпљења, он се свагда сећао да на дан његовог рођења црква слави светог многострадалног Јова. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре смрти, цар Николај је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. После краће болести, 1894. године, умро је његов отац Александар. Крај његове постеље све време бдио је свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по промислу Божјем, није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег.

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не оне које су постале “модерне” од времена Петра Великог. За време његове владавине, у Русији је подигнуто десет хиљада храмова, и преко седамстопедесет манастира. Нарочито се старао да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Цар је посебно поштовао преподобног Серафима Саровског. Када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом саровског чудотворца, одлучила да га предложи за свеца, цар је ускликнуо: “Прославите га одмах!”

Деветог септембра 1831. године преподобни Серафим је исцелио Николаја Мотовилова, који постао његово духовно чедо. Млади Мотовилов био је често у Сарову и водио је дневник. Преподобни Серафим му је предао писмо за цара који ће доћи у Саров и Дивјејево, који ће њега убогог да прослави, а он (цар) ће бити прослављен од Господа! Када дође Царска породица у Саровску пустињу и Дивјејевски манастир, да би њега прославили, како је говорио преподобни, скупиће се више народа него класја жита у пољу. Усред лета певаће се Васкршњи Тропар: Христос Воскресе! Али, после великих свечаности, у Русији ће бити такво страдање да ће анђели једва успевати да приме душе!

Александра је рођена 6. јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе – Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије.
Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија, али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. новембра 1894.
1895. Александра остаје трудна са првом кћерком – Олгом. Касније на свет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасија. Иако је јако много волела своје кћерке Александра је желела сина који би наследио руски трон. 12. августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав.

Света царица Aлександра Фјодоровна Романов – Ова племенита жена, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња, свим срцем је примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Једна реч обухвата све – та реч је “љубав”. У речи “љубав” је читав том мисли о животу и дугу, и када је ми упорно и пажљиво изучавамо свака од њих постаје јасна и прецизна.

Најоданији савезник: Краљ Петар I и Цар Николај II (1914).

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Чим су сукоби почели, његова супруга Александра и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

После фебруарске револуције, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, и која је имала за циљ укидање саме установе монархије, цар је ухапшен  с читавом породицом. У заточењу је почело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада “обичан грађанин”.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. У то време, “савезнички” Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине.

Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: “Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде”. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ”Моли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну Цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.’ – Свети Јован Кронштатски

1./14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву “Со свјатими упокој”, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4./ 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов.

У приземљу дома Ипатјева, на Уралу, у граду Јекатеринбургу, окончала се велика епоха Цркве: епоха благочестивих царева, заштитника вере и наравствених начела у друштву. Није нимало случајно што су бољшевици, који су убили Царске Мученике, на зидовима Ипатјевског дома крвљу жртава исписали сатанистичку поруку која наговештава тријумф сила таме у XX веку.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице.

Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је  то учинила 2000. године и њихов спомен се обележава 4/17. јула.

Реците ми гдје да тражим оца рођеног, Цара рускога?
Пострадала сам у крви плесала, по наредби жида-прускога
И када би Господ умудрио мене, да пронађем моје Сунце Црвено
Ја пошла бих к њему кроз море огња, да видим Његово лице јасно
И пала бих Цару пред ногама, пред њим клањала, са сиротим букетом
И са свето молбом и сузом у очима, говорила бих – горким гласом:
Опрости баћушка, опрости рођени, кћери распусној, кћери беспутној
За кривицу моју, грех мој истински, и за реч моју богохулну
Опрости Баћушка, опрости рођени!!!

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

***

Свети Владика Николај Србски о Цару Николају II Романову

Руски Лазар

„Савест наша нас приморава да плачемо, када Pуси плачу, и да се радујемо, када се Pуси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Руски цар Николај Други Фото: РИА Новости

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јевангељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.
Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

15. / 28. јула 1932. године

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”

10 replies »

  1. Имајући ма уму, да је одмах у почетку бундистичке, масонске и фабијанске буржоаско-фебруарске револуције у Русији цар Никола II лишен слободе по наредбни петроградског адвоката Александра Керенског и да је држан извесно време са целом својом породицом као заточеник у Тоболску, да је на крају пребачен у Јекатеринбург, где је ликвидиран са целом породицом око два сата изјутра 17 јула 1918. године.

    Тајна овог ужасног бундистичко-бољшевичког злочина данас је делимично расветљена. Позната је наредба Колчака, која је издата у Омску 3 марта 1919, на основу које је судија Николај Соколов извршио истрагу и успео да открије и многе детаље овог ужасног злочина. Наредбу за убиство цара и његове породице у време масонске бундистичко-бољшевичке револуције у Русији, издао је Јаков Свердлов, председник Централног егзекутивног комитета , преко чекисте Филипа Голошчекина, Јакову Јуровскоме, који је убио цара и царевића. Свердлов је добио наредбу за то од масона, бундиста, фабијанаца и бољшевика, са највишег места, из Њујорка, Сједињених Америчких Држава.

    Међутим Царске убице нису остале некажњене: Заков Свердлов, главни организатор убиства, премлаћен је од радника у фабрици Морозев у Москви 1919. године, С.П. Ваганова су препознали сељаци на улицама Јекатеринбурга и линчовали га; М.А. Медведев (Курдин), један од физичких учесника убиства, умро је у затвору од тифуса; Јакимов је доживео исту судбину; Петр Војков, совјетски отправник послова у Варшави, убијен је у атентату младог студента Бориса Коверде. Јаков Јуровски је умро 1938. године (Види: Robert Wilton, The last days of the Romanov, Hawthorne, California, 1969; Denis Fahey, The Rulers of Russia, Hawthorne, Calif., 1975; A. Goulevitch, Czarism and revolution, Hawthorn, Calif. 1962; George Knupffer, The truth about the reign of the emperor Nicholas II, the economic social and cultural development of Russia before the revolution, Hawthorne, Calif., 1977; Arthur W. Thompson, American socialist and the Russian revolution of 1905-1906, Freedom and Reform – Essays in honor of Henry Steele Commager, Edited by Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, New York – Evanston, and London, 1967; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    При овоме посебно истичмо колику огромну улогу и данас игра реакционарни и империјалистички естаблишмент у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој:

    – не само због устоличавања у Њујорку 1867. године Мацинијевог “Универзалног Демократског Савеза”, успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним и револуционарним покретима у Источној Европи, посредством Бакуњинове мреже.

    – И не само због оснивања у Њујорки 1843. године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит, и не само због вртоглавог успона реакционарне бундистичке банкарске групе у Њујорку “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати тз. „руску“ револуцију 1917. године (Види: Pierre Virion, Bientot u gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28; The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; ЕВРЕИ И ВЛАСТЬ В РОССИИ (1917-1924 гг.,
    http://www.liveinternet.ru/use…).

    Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су мисију у деветнаестом и двадесетом столећу да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам светске владе тз. “великих изабраника”, реакционарног и “револуционарног естаблишмента високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, стр. 131).

    Да би се данас ово постигло, руски народ мора да буде потчињен њиховој влади и да пред њима падне на колена. То је имао у виду између осталих и амерички сенатор Џемс П. Варбург, кад је у току 1950. године рекао: “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Није дакле изненађујуће да су данас у свету остала само два супарника – ривала, Англо-американци и Руси : први као изузетни предстаници револуционарног, реакционарног, корпоративног, тоталитаристичког западно-европског и америчког новог светског поретка, и други као представници корпоративног експериментализма, револуционарне, реакционарне, тоталитарне, источно-европске перестројке.

    Међутим, ваља истаћи да је Англо-америчко и Руско ривалство у свету приметио у деветнаестом столећу, између осталих и Alexis de Tocqueville, који у свом делу „De la democratie en Amerique“, дословно каже:

    “Сада постоје на земљи два велика народа, који пошавши с разних тачака, као да иду једној истој мети: то су Руси и Англо-американци… Њихова је полазна тачка различита, њихови су путеви различити; али при свему томе, сваки од њих изгледа да је позван неком тајном намером провиђења, да једнога дана завлада над половином света…” – “… Il y a aujourd’hui sur la terre deux grands peuples qui, partis de points différents, semblent s’avancer vers le même but : ce sont les Russes et les Anglo-Américains. Tous deux ont grandi dans l’obscurité ; et tandis que les regards des hommes étaient occupés ailleurs, ils se sont placés tout à coup au premier rang des nations, et le monde a appris presque en même temps leur naissance et leur grandeur. Tous les autres peuples paraissent avoir atteint à peu près les limites qu’a tracées la nature, et n’avoir plus qu’à conserver ; mais eux sont en croissance : tous les autres sont arrêtés ou n’avancent qu’avec mille efforts ; eux seuls marchent d’un pas aisé et rapide dans une carrière dont l’œil ne saurait encore apercevoir la borne. L’Américain lutte contre les obstacles que lui oppose la nature ; le Russe est aux prises avec les hommes. L’un combat le désert et la barbarie, l’autre la civilisation revêtue de toutes ses armes : aussi les conquêtes de l’Américain se font-elles avec le soc du laboureur, celles du Russe avec l’épée
    du soldat. Pour atteindre son but, le premier s’en repose sur l’intérêt personnel, et laisse agir, sans les diriger, la force et la raison des individus. Le second concentre en quelque sorte dans un homme toute la puissance de la société. L’un a pour principal moyen d’action la liberté ; l’autre, la servitude. Leur point de départ est différent, leurs voies sont diverses ; néanmoins, chacun d’eux semble appelé par un dessein secret de la Providence à tenir un jour dans ses mains les destinées de la moitié du monde…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр.. 430-431).

    Свиђа ми се

  2. Имајући у виду да су ујармљени руски као и „српски“ бољшевици-комунисти спроводили експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.

    Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Свиђа ми се

  3. Према идеолошком опредјељењу српских историчара који пишу школске уџбенике, на само да смијемо то заборавити него и морамо.
    Школски историјски уџбеници морају бити основа патриотског васпитања будућих генерација. Како се и шта се о томе писало у задњих неколико деценија је потпуни промашај. Како се писало много лажно о србској историји тако исто и о руској историји. На сцени су још комунистички утицаји.
    Докле? Не знамо.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s