АКТУЕЛНО

Мило Ломпар: О промени свести


Мило Ломпар, фото Игор Павићевић

У свом најновијем тексту Мило Ломпар открива пет актуелних примера из којих се види да је промена свести Срба и те како у току…

Понекад се учини да формула о промени свести – као трећи немачки услов за приступање Србије Европској унији и као магијска реч у говорима српског председника – представља стереотипну и реторичку поштапалицу која је лишена како намере тако и практичног дејства. Овај утисак се појачава ако запазимо да су западни (амерички) чиниоци склони да многи аспект свакодневног живота, растући ауторитаризам, смањивање демократских садржаја у јавном простору, незаконито понашање власти, занемаре у корист систематских поступака наше државне политике којима се Косово и Метохија – у складу са Бриселским споразумом – издвајају из Србије и оних поступака који нашу земљу систематски приближавају НАТО-у. Но, велика је заблуда веровати да промена у државно-правном питању не повлачи далекосежне промене у много мање уочљивим садржајима свакодневног живота. Јер, оно што промену у пресудним питањима уопште чини могућом и дуготрајном, ако не и неповратном, свакако је промена културне подлоге која се остварује низом различитих мера: чије је средиште један друштвени инжeњеринг који се одвија из дана у дан.

1.

Предлог једне групе интелектуалаца, глумаца и јавних личности – обнародован крајем марта 2017. године – под именом  Декларације о заједничком језику, доноси идеју о језику који може да се зове и српски и хрватски и бошњачки и црногорски. Они кажу да постоји заједнички језик који се може звати како ко хоће, иако добро знају како се тај језик зове, иако добро знају да у Хрватској нема никакве шансе да једна таква идеја пусти корен, а камоли да постане део законског система. Хрватска национална идеја далекосежно је повезана са идејом о хрватском језику. Тако је Декларација о хрватском књижевном језику из 1967. године – премда декларативно осуђена од комунистичких власти – суштински преточена у Устав Хрватске из 1974. године: који су донеле исте те комунистичке власти. Тада је прописано да сви становници Хрватске говоре хрватским књижевним језиком: тако је српски народ у тадашњој Хрватској лишен права да језик којим говори одређује као српски. Та уставна републичка одредба проглашена је неуставном у тадашњој Југославији 1988. године, али  није уклоњена нити лишена правног дејства до распада СФРЈ, да би потом постала незаобилазна у садашњој хрватској држави. Комплетан систем хрватске институционалне обликованости – Хрватска академија, Друштво хрватских књижевника – чврсто стоји на становишту о обавезујућем значају хрватског језика.

Са проглашења „Декларације о заједничком језику“

И сада нам осијечка лингвисткиња подарује иницијативу која свакако неће бити спороведена у Хрватској и која је подупрта улозима немачких невладиних организација. То значи да  иницијатива није ни намењена Хрватској него је намењена Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији. Шта је њен циљ? Да се језички дискриминишу Срби у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Да се под амблемом заједничког језика уведу у систем непостојећи (нови) језици, као што су босански и црногорски, и да се српском народу ускрати право да свој језик официјелно зове српским. То је пут денационализације или однарођавања, на којем се у Хрватској поодмакло: у одори титоистичког југословенства. Та се одора показује још увек употребљивом.

Јер, југословенски самооглашени интелектуалци постоје у колоплету односа секуларне и клерикалне интелигенције. Хрватска је, наиме, као Мађарска и као Пољска, једнонационална држава са снажним упливом католичке цркве у многа световна питања. То једну групу интелектуалаца, либералних и секуларних, социјалдемократских и комунистичких, доводи у подређен положај. Да би свој положај ојачали унутар Хрватске, они узимају југословенску адресу и упориште траже унутар Србије, односно околних средина. Њихово понашање је дубоко штетно по српске интересе.

Недавно су тројицу таквих хрватских интелектуалаца – због њиховог писања на српском порталу Новости – тужили представници хрватских домовинских организација. Оставимо по страни укупни културни амбијент у којем су такве ствари могуће. Право питање гласи: зашто на српском порталу свој политички положај јачају изразито југословенски самооглашени интелектуалци? Да ли то значи да српски глас не може да постоји као српски него мора да има филтер југословенства да би уопште могао да постоји?

С друге стране, зашто сав одијум који ти људи изазивају иде на српски портал? Ако је њима стало да се боре за југословенске идеје, или за либералне и секуларне, зашто не оду на неки портал где ће само својим именом и презименом да заступају своја становишта? Овако трансфер мржње иде ка српском порталу, оправдава се темељна лаж хрватске пропаганде да Срби хоће Хрвате да утерају у југословенство и у великосрпску хегемонију. То су све потпуно контрапродуктивни учинци, јер хрватска либерална и секуларна јавност не може унутар самог хрватског друштва да добије онај значај који жели. То је њихов проблем, а не српске националне мањине, која не би требало уопште да има икаквих аспирација да учествује у разрешавању односа између секуларних и клерикалних елемената унутар хрватског друштва.

Све то показује да српске идеје не могу постојати као српске, него морају бити провучене кроз филтер југословенства. Они постају арбитри о томе шта су српски интереси, док у исто време српска заједница њима служи за њихове циљеве унутар хрватског друштва. То је карактеристично погрешна и дубоко однарођена политика једне адресе која би требало да води рачуна о интересима српске националне мањине.

У таквом амбијенту настаје иницијатива о заједничком језику која у Загребу не може никако да прође, па се она оглашава као предлог који у ствари треба да се утемељи у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Са предумишљајем да се у Босни и Херцеговини тај језик зове – босански, у Црној Гори – црногорски, а у Србији – српски. То је остварење онога што сам у Духу самопорицања назвао формулом самопорицања: све што је српско треба свести на србијанско. Јер, на крају историјског процеса српски језик  биће везан само за Србију, да би временом оно што није србијанско као, рецимо, сликар Петар Лубарда, престало да буде српско.

Тако је српски министар културе недавно потписао са црногорским министром културе да ће две државе заједнички обележити годишњицу Петра Лубарде. А Петар Лубарда је, пред изложбу у Паризу 1971. године, тражио да се јавно прочита његово писмо у коме каже: „Ја, Петар Лубарда, рођен у Љуботињу, по националности сам Србин, и ако се у оквиру југословенског павиљона буде излагало по републикама и покрајинама, тражим да моје слике буду изложене у павиљону СР Србије”. То је поновио и у свом тестаменту из 1972. године. Сликар се одредио најпрецизније што се може. Који је интерес Србије да кривотвори и трансферише осведочено показану вољу Петра Лубарде? Он је везан за промену свести: треба посредно градити црногорски идентитет као антисрпски.

То значи да српски режим иде у корак са оним хтењима која надахњују процес денационализације српског народа у Црној Гори и Босни и Херцеговини. На делу је једна врло специфична операција: морате, са једне стране, да утемељите та два идентитета као антисрпска, а у исто време морате да елементе српске културе уградите у њихов облик. Мора да се обави онај фалсификат који је и у Хрватској обављан последњих 100 година. Сам процес је текао доста споро и тегобно. У Црној Гори и Босни и Херцеговини још увек смо далеко од тог стања и отуд је кључно контролисати понашање Београда. Зато што ће Београд бити тај који ће манипулисати природним отпором српског народа овој врсти наметања у Црној Гори и Републици Српској. То је кључно: а остало је сасвим неопажено када је реч  о Лубарди.

Петар Лубарда, Косовски бој, 1953.

Већ на саму вест – оглашену у октобру 1970. године – да би у марту 1971. године требало да у КНУ гостује Загребачка филхармонија са диригентом Ловром Матачићем, четворица београдских интелектуалаца – Михаило Ђурић, Војислав Кораћ, Дејан Медаковић и Живорад Стојковић – упутила су писмо Београдској филхармонији. Сачуван нам је – у књизи Дани, сећања Дејана Медаковића – факсимил овог писма. У њему су подсетили да је Ловро Матачић – као директор Београдске опере – „1941. напустио дужност да би се, као усташки потпуковник, диригент оркестра личне гарде Поглавника НДХ, представио јавности својим правим звањем и припадањем“. Они су упозорили да „свако настојање да се то пренебрегне или заборави, значи у ствари изазивање једне од најмрачнијих, најувредљивијих успомена“. Они су указали и на то да „осећање части овог града нико нема права да сматра привременим и пролазним, нити да на примеру какав је Матачић искушава широкогрудост ове средине“. Премда оглашен у програму, сам концерт није одржан.

Недавно је обележена црногорска државност на позорници КНУ: гостовањем Црногорске филхармоније. На слабашне и скрајнуте изразе протеста, директорка КНУ је објаснила да је реч о културном а не политичком догађају. Да ли је тако? Свакако да има битне разлике између хрватске државности 1941. године и црногорске државности 2017. године, премда читав низ мера црногорске државне политике као да је надахнут хрватском културном политиком какву је кристализовало титоистичко југословенство. Свакако да нема ничег спорног ни у самом гостовању Црногорске филхармоније као таквом. Споран је – и пресудан у разумевању догађаја – повод. Јер, он треба да сугерише како за политички Београд нема ничег проблематичног у јавној подршци подгоричком режиму који је (1) признао независност Косова и Метохије, који је (2) подржао предлог да се Грачаница и Дечани изместе из надлежности Србије у УНЕСКУ и који (3) спроводи потпуну дискриминацију друштвених и културних права српског народа у Црној Гори, укључив и Српску православну цркву. Са оваквом политичком агендом једног режима, природно би било да је концерт поводом црногорске државности заказан у Приштини или Загребу.

Но, концерт је одржан у КНУ. Околност да се све ово одиграло без протеста открива скривену подршку наших власти. Тешко је веровати да би директорка КНУ – институције која је широком акцијом јавности новчано помогнута од Министарства културе, што је била исправна одлука – могла да одлучује мимо макар прећутне сагласности власти од које умногоме зависи. Чак и ако није предузела ништа у прилог оваквог одвијања ствари, власт је била дужна да спречи мрачно и увредљиво показивање моћи подгоричког режима у Београду. Ако она није учинила ништа, онда нам је прећутно показала правац у којем је предвиђено да се одигра пожељна промена јавне свести. У таквом кретању нема никаквог осећања да је реч о једној од најмрачнијих и најувредљивијих успомена, нема ни помена о осећању части у макар минималним стварима, нити се сматра прикладним да се укаже како постоје границе сваке широкогрудости које спречавају да се она претвори у самопорицање.

3.

Премда у историјском искуству није потврђена, ипак у нашем јавном простору истрајно пребива – и пажљиво се потхрањује – илузија да постоји неко самообуздавање у распростирању западних (америчких) моћи. То би значило да на неком месту, у неком часу, у јавном простору, у вишестраном потчињавању, долази до стадијума који ова моћ не жели да подвласти: ако и продре у приватан живот, оставиће породицу; ако освоји простор државе, зауставиће се у потчињавању друштва; ако потчини јавни простор, задржаће се на његовим медијским носиоцима. Није тако. Недавно смо – у Политици од 4. јуна 2017. године – могли прочитати изјаву Зигмара Габријела, министра спољних послова Немачке: „Не разумем, на пример, зашто некога на путу од аеродрома ка центру Београда поздравља велики билборд посвећен руско-српском пријатељству, док су жута и плава Европске уније потпуно невидљиве.“ Ова изјава је репрезентативан пример колонијалног и – у наговештају – тоталитарног диктата који треба да испуни нашу свест: није довољно што је наша државна политика потпуно усмерена у правцу Европске уније, није довољан читав низ поданичких и лакејских изјава српског председника у част немачког канцелара Ангеле Меркел, већ је неопходно да и билборди на нашим путевима буду такви да се допадну немачком министру спољних послова.

Зигмар Габријел, немачки министар иностраних послова

Она показује да ако сами не оцртамо границу у спремности на разумне компромисе, ако их не разделимо од самопорицања, неће бити краја ономе што ће се тражити од нас: никаквог застајања у приватним стварима, никаквог осећања мере и такта, никаквог васпитања, чак ни елементарне уљудности, једноставно неће бити. Јер, тек потпуним прожимањем свих садржаја наше свести оним што се сматра пожељним долази до промене опште и јавне свести: никаквих одступања не може бити. То је најбољи доказ да је – у овладавању нашим простором – пресудно мењање културне подлоге: док постоји – макар рекламна и макар декоративна – свест о руско-српском пријатељству, она утиче на то како гледамо на своју прошлост, на свет око себе и на себе саме. Управо је наш поглед оно што се настоји уклонити.

4.

Промена свести обухвата и споменике. Тако је у Бачком Јарку подигнут споменик подунавским Швабама: побијени невини немачки свет – чији су се преци доселили још за време Марије Терезије – припада бројним невино побијеним људима у последњим месецима Другог светског рата и првим послератним месецима. Као што су многи припадници немачког народа неправедно поделили судбину својих сународника који су ратовали и починили злочине – попут дивизије Принц Еуген – у борбама на тлу Југославије, тако су многи припадници српског народа претрпели одмазду зато што су били поражена страна у грађанском рату. Тако је и у другим ратовима: како између држава, тако и у грађанским ратовима. Немачки случај има отуд и компаративну димензију: из чешких и пољских области протерани су милиони Немаца. Не знам да ли тамо има некаквих споменичких обележја, али сам у Либеку обишао музеј ханзеатских градова: приказан је Данциг, који се данас зове Гдањск и у којем нема више Немаца.

Но, августа прошле године чланови Немачког савеза за бригу о ратним гробовима боравили су у Крагујевцу. Том приликом поменули су могућност да се на Старом војничком гробљу обележе гробови немачких војника из оба светска рата. Како су објаснили, то би осим у Крагујевцу, требало да буде урађено у Краљеву и у још неколико места у Војводини, што би се регулисало билатералним споразумом између Немачке и Србије. Такво настојање – у процесу прикључивања Европској унији – припада програмираној традицији немачке политике: и на Криту има споменика погинулим немачким војницима који су десантом освојили грчко острво. Командовао је исти човек који је и бомбардовао Београд 1941. године: генерал-пуковник Александер Лер.

У самом предлогу има више контроверзних садржаја. Реч је о припадницима војске која је починила страшне ратне злочине управо у местима у којима би требало подићи њихова споменичка обележја: у Краљеву и у Крагујевцу, где су – у знак одмазде – стрељали и школску децу. Но, сам предлог нас нехотично враћа једној нашој традицији. Ако су, наиме, немачки војници заслужили да добију – као цивилизацијско достигнуће – обележено гробно место, зашто се не утврди и обележи место на којем је убијен Дража Михаиловић? Чак и да је био – као што није – „сарадник окупатора“, па је зато стрељан, како то да окупатор може да заслужи цивилизацијско обележје, а „сарадник окупатора“ не може? Како можемо да се помиримо са страним окупатором, а не можемо између себе?

У ком свету је мање спорно бити окупатор од сарадника? У свету који одређује дух мартовских преговора. То су они преговори на којима је – марта 1943. године у Загребу – комунистичко вођство (Милован Ђилас, Коча Поповић, Владимир Велебит) устврдило да „у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља“, па „под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе“: „треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили“.

За војнике Вермахта може, али за генерала Михаиловића не може споменик у Србији

И када помислимо да је ова оцена дошла из неког давног света, одједном се покаже да је она сасвим скорашња: отуд немачки војници могу имати обележено гробно место, али Дража Михаиловић – не може. Зар то не показује колико је код нас жива и делатна титоистичка традиција?

Да је комунистички начин гледања на ствари код нас најснажнији показује комична епизода са тортом баченом на Бернара Анри Левија. Занимљиво је како су београдски медији прогласили оне који су му торту бацили у лице фашистима, како су то свакодневно понављали, да би испунило свачију свест, иако су виновници сами себе прецизно именовали као – комунисте. Одакле јавна потреба да се насиље одвоји од дуготрајне и у нас и у свету осведочене као насилне – комунистичке традиције?

Неопходно је, дакле, ускладити наше јавно понашање са историјским сазнањима. То није никакав ревизионизам, пошто комунистичка историографија није била идеолошки неутрална. То не значи да је била безвредна, већ да је имала јасне идеолошке границе. Зашто се то не догађа? Зато што је у дејству сасвим актуелан моменат: ако променимо однос према четницима Драже Михаиловића, онда то погађа обећања наших власти у вези са обновом регионалних односа. Ако се они морају обликовати у духу титоистичке традиције, јер она одговара интересима осталих учесника у регионалној размени, онда проистиче да је неминован повратак титоизму.

Но, уколико су интереси постављени на не-идеолошку основу, уколико су они ствар измеривих садржаја, односа образованих на међусобним прорачунима, онда нема никакве потребе за њиховом идеолошком легитимацијом. Тада се образују равноправни односи унутар споразумно утврђених величина и снага. Но, такви односи суштински не одговарају осталим регионалним учесницима, јер они теже да задрже материјалне и моралне предности које им даје наметнута представа о српској кривици за распад титоистичке Југославије. Отуд је неопходан повратак титоистичкој традицији као нечему што обезбеђује вазда делотворан изговор за одржавање неравноправности српских права и интереса у региону. У томе је смисао тврдње Волфганга Петрича – изнесене у Политици од 26. јуна 2017. године – да председник Србије „интеграцију региона преузима у своје руке“, што овај некадашњи колонијални управник Босне и Херцеговине види „у веома позитивном светлу“?

5.

Има неопажене еволуције у програмираној оркестрацији јавних гласова у прилог Европске уније. Тај појам је био – на почетку деценијске кампање – представљен као обећање: боље материјално стање, удобнији живот, сваковрсни и измериви успеси. Ту слику је подупирало магијско и шаманско помињање претприступних фондова у свакој реченици. Но, одједном се показало да више нема могућности за такву пропагандну операцију. Јер, укинуте су европске адресе које би је могле одржати: у програмираном буџету ЕУ није више била предвиђена ставка о претприступним фондовима.

Тада се Европска унија појавила у облику сигурности: усвајање европских закона – тврдило се и доказивало – доводи до правне једнакости грађана, штити их од различитих врста насиља, доводи до равнотеже између слободе и одговорности. Али, догађаји су показали да таквих процеса нема у нашој стварности, да европске земље брину о својим економским и политичким користима у односу на нас, а не о усвајању европских вредности код нас.

Припадник хрватске војске

Све се променило, осим обавезности кретања ка Европској унији. Она је поново променила лик и постала претња: уколико – тврде некадашњи и садашњи носиоци власти – не уђемо у процес европских интеграција, које су скривено име за прикључивање НАТО-у, доћи ће до рата, мир можемо очувати само потпуним потчињавањем најразличитијим захтевима који се износе у име европске агенде.

Обећање је замењено сигурношћу, која се претворила у претњу. Тако нешто што је било лепо, као девојка из бајке, постаје нешто поуздано, као мајка која чува децу, да би на крају попримило изглед вештице: оне која је имала намеру да спали и девојку и децу.

 

Мило Ломпар

ИЗВОР: catenamundi.rs

————————-

9.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s