АКТУЕЛНО

ЈЕЛЕНА ЈЕЛИСАВЧИЋ: СРЕБРЕНИЦА – ГЕНОЦИД НАД ИСТИНОМ


Братунац – тзв. војничко гробље у коме су сахрањени Срби – ЦИВИЛИ

Сваке године у сусрет обележавању “Дана сећања на сребреничке жртве“, отвара се простор за мобилизацију колективне патње новокомпоноване бошњачке нације, која би требало да својим ехом изазове емпатију не само региона, већ што је могуће шире, како би се омогућила резистентност и неупитност веродостојности злочина и још јаче стегао Гордијев чвор. Умишљени геноцид у Сребреници, кроз две деценије вештачки одржаване неупитности, одслужио је и оправдао сврху свог постојања и показао пуну политичку профитабилност, материјализовану кроз милитантни, неолиберални интервенционизам Пентагона, од Југославије до Сирије.

„Сребреница“ није више само топографска одреница, Сребреница је постала аксиом у коме босански муслимани имају ексклузивно право на патњу, страдање, и јединствену колективну несрећу која би требало да у свести широког аудиторијума утисне жиг „ Холакауста у малом“. У тој карикатуралној интерпретацији лажи, створена је широка платформа за преламање интереса Западних креатора и бошњачких власти. Са друге стране, постигнуто је тензично стање између видно изманипулисаног и злоупотребљеног бошњачког народа, који свој идентитет гради на симболу „жртвеног колектива“ и српског народа коме је инсистирајући на промени колективне свести, инпутирана кулпабилизација, као реактивни образац на сребреничко питање.

Међутим, данас, са ове временске дистанце, препознавајући истину засновану на чињеницама, слушајући сваке године исту увежбану реплику „да се не понови никад више“ када се помене злочин у Сребреници, најупутнија и сасвим логично би било питати о којој Сребреници је реч и ко је обећао ексклузивитет на емпатију само бошњачким муслиманима? Питање је реторичко.

Планови Запада везано за југословенско питање постали су очигледни већ 1991. г. када су Немачка и Ватикан признале независност Словеније и Хрватске, кршећи Хелсиншки завршни акт из 1975. г. о неповредивости граница осим мирним путем. Затим су САД признале БиХ априла 1992. г. , чиме је постало очигледно да САД и њихове европске оперативне колатерале желе да кроз крвави грађански рат протежирају своје интересе, или како је чувена крилатица из вијетнамског рата осликавала тамошњу ситуацију „села спале, како би их спасли“.

Оваква ситуација где је Западни утицај деловао као катализатор предстојећег сукоба имала је подршку у лидеру бошњачких муслимана Алији Изетбеговићу, радикалном муслиману из Сарајева, салафисти, који је своју идеолошку платформу градио на чврстом радикалном исламизму и радикалном национализму. Чувени Изетбеговићев манифест „ Исламска декларација“ био је темељ на коме ће он градити и своје реал-политичке потезе, вешто сакривајући екстремно радикалну политичку конотацију овог религијско – филозофског дела. У декларацији он каже да муслиман може гинути само са именом Аллаха и у славу Ислама, као и да је Ислам политичка религија и да је историјска чињеница да између Ислама и политике нема антагонизама.

У стварању Изетбеговићеве замисли о етнички чистој БиХ и стварању Исламске државе у њеним оквирима, сем Аллаха, он је имао два врло важна савезника – Стејт Департмент и Пентагон. Плодоносну сарадњу Изетбеговића и Вашингтона потпомогли су и лобистичке ПР агенције и директни бошњачки персонални елементи попут босанског амбасадора у УН Мухамеда Саћирбеја, чији је отац био осуђивани терориста, као члан Младих муслимана и врло близак сарадник Изетбеговића. Медијска подршка Западних медија била је врло интензивна и широка, извештавајући по скицама добијеним од СДА Алије Изетбеговића. Рат у БиХ представљан је не као сукоб три ентитета, него као нужан отпор угњетаваног бошњачког становништва од стране убилачких, варварских, хришћанских хорди. Иако је злочина било на све три зараћене стране, овако политички пројектована медијска слика, у којој је пропаганда била огољена од објективности а обојена сензационалистичким лажима које су експлицитно подстрекивале интервенционизам НАТОа, била је злочин против истине и интегрални део ширег политичког и војног плана Вашингтона, у коме су бошњачки муслимани одиграли кључну улогу.

О којој Сребреници је реч?

Гнусна равнодушност према страдању Срба у Сребреничком округу у периоду између 1992.-1995. г. , данас је присутна како у Западним политичким круговима, тако и у Србији. За три године, у сребреничкој демилитаризованој зони, (она је то била само декларативно, што је постало јасно при повлачењу тешко наоружаних муслимана из Сребренице, и то све под надзором холандских посматрача), страдало је 2.382 српска цивила. Босански муслимани предвођени комадантом ООС подрегиона Сребренице, Насером Орићем, брутално су убијали српске цивиле, децу, жене, старце, углавном користећи хладно оружје. За једног од највећих ратних злочинаца у након Другог св. рата, чије зверске методе убијања имају еквиваленте вероватно једино у Јасеновцу и Аушвицу, Хашки трибунал изрекао је скандалозно ниску казну од две године затвора.
Тзв. „Српска Сребреница“, је истина на „чекању“ која није препозната као „употребљива“ од стране САД као инструмент манипулације и прагматичности у остваривању њихових експанзионистичких циљева. Али, Сребреница из јула 1995.-е, јесте.

Наводни геноцид у Сребреници, као најгора кланица након Другог св. рата, како су то Западни медији интерпретирали, није помињана непосредно након догађаја из 11. јула 1995. , нити само пар месеци касније, приликом потписивања Дејтонског споразума. Стиче се утисак, да купљено време од тог тренутка до офанзивног наратива који је уследио две године касније о томе како је у Сребреници убијено 8000 цивила, послужило за утврђивање и обликовање образца који ће своју исплативост оправдати несто касније и у случају „Рачак“ на КиМ, а затим своју сврсисходност показати и на Блиском Истоку.

Данас постоје егзактни форензички извештаји, као и бројна документација и непристрасни извештаји, који говоре о томе да се у Сребреници из јула 1995.-е, није догодио геноцид, као и да је разлика између стварног броја погинулих и цифре од 8372- политичка. Утврђивање узрока смрти тела која су ексхумирана на ширем подручју сребреничког округа, било је у рукама Комисије за нестала лица БиХ (формирана од стране Изетбеговића) и ICPM Међународне комисије за нестала лица, ција персонална решења регулише Стејт Департмент. Позивати се на валидност резултата њихових вештачења, којима је строго забрањен приступ, у најмању руку је инфантилно.

Западни медији, покушали су и још један перфидни маневар, лицемерно оправдавајући сребренички геноцид тиме што је он, наводно, дуго планиран у циљу освете за зверства над Србима на сребреничкој територији. Zan Zak Ruez, главни истражитељ Хашког трибунала за Сребреницу, је то извесно демантовао у интрвјуу у сарајевским „Данима“ : „Првобитни план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу, и претворити га у велики избеглички камп под отвореним небом, да би УН почеле са евакуацијом зоне. Имам документе за то. План „Криваја 5“ је план од 5. јула, не од раније“. Остала је забележена и изјава генерала Филипа Мориона, у којој он делимично тачно појашњава да је становништво Сребренице жртва интереса Сарајева и Њујорка. Међутим, генерал Морион у својој опсервацији не помиње врло важне чињенице које прецизно дефинишу оно што се догодило у Сребреници, да од момента кад су УН укинуле ембарго на увоз оружја муслиманима, Сребреница је била све само не демилитаризована, као и то да је „становништво“ које је изгинуло, било под пуном ратном опремом и изгинуло приликом повлачења из енклаве, која је непосредно била „продата“ зарад политичког циља, у ратном окршају.

У светској јавности је врло брзо заборављена и потпуно потиснута под манипулацијама Западних медија изјава Високог комесара УН за људска права Хенрија Виланда из 27. јула 1995е, коју је дао за „ Дејли Телеграф: “Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине“, мислећи притом на интервјуе његовог тима који су направили на тузланском аеродрому, где је било смештено око 2.000 муслиманских избеглица. Исто тумачење дао је и RIOD, Холандски краљевски институт за ратну документацију. Међутим, Западни медији су остали аутистични над истином, оптужујући чак сваког ко би покушао да да објективан закључак, да прећуткује истину. Њихови послодавци су имали своју. Свако одступање значило је неозбиљност, непоштовање жртава у саучесништво у српској „агресији“.

Сребреница је између осталог, послужила и за коначно отварање офанзиве против Срба на Озрену, Возући, Херцеговини, Босанској Крајини. Заправо, почела је „Балканска олуја“, која је почела у БиХ, прошла кроз РСК, из које су Хрвати етнички очистили 300.000 Срба, а на хиљаде убили, и завршила у тадашњој СР Југославији где је Западни лиценцирани, империјалистички корбач, супротно Међународном праву, без сагласности УН бомбардовао Југославију, и под изговором заштите људских права и демократских принципа, али и заштите наводно угњетаваних албанских муслимана на КиМ, претходно исценирајући „Рачак“, где су убијени албански терористи представљени као жртве, опет Срба агресора, извршио насилну сепарацију 15% српске територије и уселио на њу војну базу.

Дакле, методологија је потпуно иста. И овога пута, оперативна полуга за амерички, геополитички, логистички оквир, били су муслимани. Заправо, „Сребреница“ је послужила као материјал за имплементирање доктрине „хуманитарног рата“, а са колико хуманости се тај рат води, видели смо и у случају БиХ, СР Југославије, Ирака, Либије, Сирије, Украјине.

Данас је, насупрот званичним интерпретацијама бошњачких и Западних медија и политичке инфраструктуре, и индолентности великог дела српских политичара, целокупној неострашћеној, неисртументализованој и мислећој јавности, као и интелектуалној и научној елити, сасвим јасно да се у Сребреници из јула 1995.-е, није догодио геноцид, и да су цифре којима се манипулише израз политички пројектоване замисли да се догађаји из тог периода учине одрживим, како би се таква његова кохерентност, ојачавана сваког јула, сваке године, употребила у неким будућим ситуацијама, где је потребан војни интервенционизам САД, зарад сејања „демократије“ и „мира“ широм света.
Колико је сребреничко питање важан материјал САД и њиховим савезницима, доказује и прошлогодишњи предлог „Резолуције о Сребреници“, који није одобрен од стране Савета Безбедности УН искључиво због спремности Русије да заштити српски народ од верификоване етикете народа који носи бреме геноцидности, али и да покаже одговорност према историјској истини.

Насупрот хибридном креирању догађаја који се у том оквиру и тим квалификацијама никада није догодио, насупрот инсистирању стварања медијске илузије да су Срби агресори који су починили најтежи злочин након Другог св. рата, насупрот инсистирању стварања аутошовинистичке платформе где једино Срби сносе кривичну одговорност, политичку и архе – кривицу за службену лаж политичко-либералне Западне олигархије, стоји – истина. У то име, на помен злочина у Сребреници, једино логично питање је: О којој је Сребреници реч? Сребреница може бити једино метафора за злочине над Србима, и метафора за геноцид над истином.

Јелена Јелисавчић

ИЗВОР: politikon.rs

————————

10.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. „Један народ може да преживи своје будале, чак и оне славољубиве. Али, издају изнутра народ не може да преживи“ – Цицерон.

    Имајући у виду да су и подјармљени руски као и „српски“ бољшевици-комунисти
    спроводили експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места
    довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и
    падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе. Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Сведоци смо, да извесна издајничка и подјармљена, инфантилна, дегенерисана, инфериорна, денационализована, масонско-комунистичка, окултна, идолатриска, езотериска и идеолошка београдска-јосипградска рајетинска елита спроводи антисрбски програм својих господара из Њујорка, Брисела, Вашингтона, Лондона, Париза, Рима и Берлина на штету србског народа.

    Имајући на уму да се исламски империјалисти нису моглу помирити турским поразом у Балканском рату 1912. године, зато су се спремали за „свети рат“ против Срба, Грка и Бугара – “In 1912 there was a surge of pan-Islamic sentiment among Indian Muslims aroused by the defeat of Turkey in the Balkans wars and the loss of Libya: there was some talk of jihad…

    In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively…” ( Види: G. H. Jansen, Militant Islam, London, England, 1979, стр. 100, 131-132).

    Да би се то постигло, муслимани су чекали као и сви остали западно-европски и амерички предатори-тријалисти погодан моменат, да под окриљем окупатора НАТО пакта крену у „свети рат“ протв Срба у Југославији. Посебно су били ангажовани у удруженом злочиначком подухвату против србског народа белосветски муслимански-терористи муџахедини и западно-европски и амерички видљиви и “невидљиви командоси и снајперисти“ према сведочењу извесних публициста, од којих бисмо поменули Питера Бергена (Види: Peter L. Bergen, Holy war Inc., – Inside the secret world of Osama bin Laden, New York, 2001 – Питер Берген, Свети рат, тајни и унутрашњи свет Осаме бин Ладена).

    Зато бисмо на овом месту поставили питање: каква је била улога муџахединских, западно-европских и амаричких видљивих и „невидљивих“ командоса – терориста у грађанском рату у Босни и Херцеговини и сребреничком злочину, када су без Суда и на мистериозан начин стрељани заробљени војници непријатељских оружаних формација, који су под окриљем завојевачког и свемоћног НАТО-о пакта и корпоративне, окултне, идолатриске и тријалистичке организације тз. Уједињених нација починили страшне злочине над српским цивилним становништвом у Босни и Херцеговини?
    Они без Суда нису смели бити стрељани, али још мање су смели очекивати спас од анти-србског естаблишмента западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита удружених у злочиначком подухвату у завојевачкој алијанси НАТО пакта против србског народа.

    Поставили бисмо још једно питање извесном београдском-јосипградском, рајетинском, издајничком и интернационалистичком комунистичко-масонском естаблишменту у Београду-Јосипграду: шта има Србија са грађанским ратом у Босни и Херцеговини, која је 90-тих година ХХ столећа постала експериментални полигон НАТО пакта и западно-европских и америчких империјалиста, езотериста, идолатриста и окултиста-магиста?

    Такође, имајући на уму, између осталих и НАТО- новинара, империјалису Ед-а Вулиеми-акоји је открио извесне ликвидације српских родољуба у којима су учествовали командоси САС-вих терористичких формација у Босни и Херцеговини, који су само у једној акцији, између осталих, ликвидирали и 15 Срба, који су били на стражи код Горажда 1994. године – “… An SAS officer tells the Guardian how one unit was stranded in the Gorazde enclave in April 1994, and stopped by Serbian patrol. The patrol of 15 Serbs was wiped out within a minute of shooting by the SAS…” (Види: Ed Vulliamy, Britain’s war in Bosnia, The Guardian, April 2, 1996; SRNA – London, April 2, 1996, UK’s secret war in Bosnia; Ed Vulliamy, season in hell- understanding Bosnia’s war, New York, 1994; Cameron Spence, All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, England, 1999 – Кемрон Спенс, Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС- ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију).

    Не улазећи у никакве друге коментаре, то најбоље илуструје београдски лист „НОВОСТИ“ у којем су у априлу 1993, објављена три новинска чланка под насловима „Америчко-исламска коалиција покушава да спречи пораз муслимана на Дрини“, „Подриње и ратна психоза у режији ислама – Светске игре око Сребренице“. У чланку који је објављен под насловом „У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца“ , између осталог, стоји:

    „Комплетна документација са необоривим доказима о актерима геноцида у којем је уморено више од 1.200 Срба.

    СВЕТСКА МЕДИЈСКА кампања и смишљена пропаганда о напаћеном муслиманском народу у Сребреници, којом су Срби сатанизовани и оцрњени до размера највећег светског кољача, направљена је како би се, поред осталог, сакрила истина и да су муслимани поубијали више од 1200 недужних српских жена, деце и стараца и да је овај град етнички очишћен од Срба.
    Документација коју је сакупио Миливоје Иванишевић Бата, научни истраживач Завода за културу Србије, предочава доказе о овом монстроуозном злочину и објашњава зашто светски моћници не могу да прихвате истину о Сребреници.
    Поштујући законе и норме међународне заједнице и институција у доказивању насиља и злочина над цивилним становништвом, овај истраживач нуди необориве доказе о муслиманским злочинима над српским народом, спискове починилаца, доказе о начинима мучења, убијања, клања, масакрирања, пљачке, паљења и уништавања српске имовине и насеља.

    У ДЕЛУ документације о ратним злочинцима, где су виновници разврстани у три категорије аргументовано је да су антисрпску кампању и злочине организовали, подстицали или извршавали припадници Странке демократске акције који су и највећи узрочници трагедије српског народа на овим просторима.

    Под непосредном команедом муслиманских лидера или уз њихово учешће муџахедини су починили монструозне злочине над више од 1200 српских жена, деце и стараца. Од тог застрашујућег броја жртава до сада је утврђен идентитет 684 особе са подручја Сребренице.

    Због захтева међународних организација у материјалима су класификовани злочинци, међутим, ту треба подразумевати доста прелазних случајева, односно да поједини зликовци по својим злочинима припадају у две или три класификоване групе. Такође рддослед имена не подразумева аутоматски и степен њихове одговорности пошто то није приоритет овог материјала, нити је списак злочинаца дефинитиван.

    Захваљујући предусретљивости Миливоја Иванишевића, Новости су у прилици да прве објаве спискове муслиманских зликоваца из Сребренице и пре него што ова документација буде достављена Ун и међинародним организацијама.
    ГЕНОЦИД над српским народом организовали су: Мирсад Кавазбашић …“ (Види: У Сребреници је почињен један од најсвирепијих геноцида над Србима – Уморено 1200 православаца, „НОВОСТИ“, Београд-Франкфурт, 19. април 1993).

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s