АКТУЕЛНО

Жртве геноцида у Јасеновцу проговориле после 70 година — Срби не чују (видео)


© Фото: Продукција Терирем

„Завештање“, документарно остварење Ивана Јовића, које чине сведочанстава људи који су преживели геноцид у Независној Држави Хрватској, после београдске и бањалучке пројекције приказан је у три града у Хрватској. Филм је имао и прво фестивалско приказивање као посебан гост Међународног филмског фестивала у Москви.

Главни утисак аутора по повратку из Русије је изненађење публике чињеницом да су жртве геноцида проговориле тек седамдесет година после рата. У Русији постоји снажан наратив и култура сећања на Други светски рат која је дубоко антифашистичка и прожима руско друштво у целини, а објаснити комплексност сукоба на нашим просторима чини се као немогућа мисија, каже директорка филма Моња Јовић.

„На питање гледалаца како је могуће да се тек сада снима сведочанство, а победио је антифашизам, одговорила сам да се на ту тему може снимити још један филм. Осетила сам неку врсту зависти према њиховој позицији, једноставности коју носи њихов став према том рату. С друге стране, ми никада нисмо размишљали у довољној мери о култури сећања на цивилне жртве, то је мој најснажнији утисак после пројекције“, каже Моња Јовић.

Инспирисан људима који мучно наслеђе геноцида, почињеног не само у логорима већ и на кућном прагу, носе кроз живот, Иван Јовић је одлучио да сними све који су преживели пакао логора у НДХ. Снимио је више од 450 сати разговора са око стотину преживелих из Јасеновца, Сиска, Јастребарског… „Завештање“ је први документарни филм о геноциду у коме нема архивских снимака злочина. Редитељ објашњава да су намерно избегнути, јер су их начинили злочинци, а на њима су жртве потпуно дехуманизоване.

У Јовићевом филму, као ликови на иконостасу, смењују се лица људи који су преживели пакао усташких логора за децу, који су у Европи формирани само на простору Независне Државе Хрватске. Поред тога што представља сву суровост џелата, филм показује како безумље и зло брзо постају прихватљиви у атмосфери линча која је владала на просторима фашистичке марионетске творевина каква је била НДХ.

„Детаљ у коме се локално становништво поиграва са српском децом из логора бацајући им преко жице јабуке и камење и забавља се гледајући ту децу како изгладнела јуре за тим, за мене је метафоричан и у поређењу са данашњом ситуацијом, јер смо народ који је окружен са свих страна, а споља нам убацају коске, на које се бацамо. Исповест девојчице коју су друга деца прегазила да би дошла до јабуке, након чега није могла да устане цео дан, савршено се уклапа у ову метафору“, каже Јовић.

Страдање у Јасеновцу део је породичне трагедије директорке филма Моње Јовић, али и историје породица многих њихових пријатеља и познаника. Потресно историјско сведочанство јесте приватни пројекат ове породице, реализован уз помоћ малих донатора, а снимање је симболичним средствима помогао и Филмски центар Србије.

Аутори филма подсећају да у напору сећања на жртве у Израелу учествује цело друштво. То је посао просвећеног слоја, а ми смо у томе веома подбацили, Јевреји су схватили да ако желе друштво на здравим основама, морају да се баве оним што им се догодило у прошлости, каже за Спутњик Моња Јовић.

„Код нас је култура сећања лоша и за друге догађаје. У Москви не постоји место где нема табле, обележја које вас подсећа ко је знаменит ту живео, радио или само нешто рекао. Ми ни на том нивоу немамо изграђену културу сећања. Добра је иницијатива да се среди простор Старог сајмишта које ће нас подсећати да су тадашњи Београђани мирно гледали како окупационе власти спроводе ту исту методологију холокауста и одводе њихове комшије Јевреје у логор. Недостатак таквих обележја може да значи само једно — да то може да се догоди поново“, упозорава Јовићева.

Она додаје да у Хрватској људи баш и не желе да знају нешто о овоме. Пројекције у Хрватској аутори сматрају изузетно важним, јер је у тој земљи на делу покушај ревизије историје, чега, како кажу, има и у нашем друштву, али је у тој земљи радикализован.

Ипак, Хрватска јавност није могла да игнорише ово сведочанство о злочину почињеном у име независности. О филму се тако више пише и говори у Загребу него у Београду. Публика је поздравила баш овакав филм, без коментара, без историчара, без интерпретатора, филм у коме искључиво говоре жртве, што је најснажнији одговор порицатељском наративу који влада у Хрватској.

Овдашњи историчари су мишљења да филм као неспорни историјски документ треба да уђе у школе, јер има едукативну снагу. Избегнута су најстрашнија сведочанства о бруталним мучењима и убијању Срба, па деца могу да га гледају. Филм доноси и живо сведочанство о покрштавању Срба, о коме на овим просторима готово да се и не говори. Покрштавање јесте најболнија тачка за већину Хрвата, с тим је најтеже суочити се, сматрају аутори.

„Ти људи, та деца преживљавају све што и Јевреји у Холокаусту. Међутим, покрштавање је новина, јер јеврејску и ромску децу нису могли да ’поправе‘. Покрштена деца иду у католичке породице, њима се мења идентитет, после рата неки пронађу своје право порекло, а неки не. Има и оних који тек после 20 година сазнају ко су, а неки никада. Промена идентитета те деце открива верски мотив сукоба и заправо је главни разлог злочина на простору НДХ“, каже Јовићева.

У филм је ушао само део исповести сведока злочина. Аутори су гајили наду да ће свих 450 сати њихових трауматичних исповести представити кроз серију.

„Били смо у преговорима са нашим јавним сервисом, као и са РТРС из Бањалуке, али ниједна кућа није исказала жељу да направимо серију од материјала који није могао да уђе у филм. То је болно и тешко схватљиво, јер ово јесте прича за нашу државу. Да иронија буде већа, истог дана када смо слали протестну ноту Републици Хрватској, добили смо одбијеницу за серију на РТС-у. У Бањалуци, после започетих разговора, нисмо добили ни одговор о томе шта је разлог њихове незаинтересованости“, каже Иван Јовић.

Ипак, комплетан материјал биће похрањен у архиву Јад Вашема, а у току су и преговори са шведском организацијом „Тера форминг“ да се материјал користи у обуци архивара и библиотекара из Србије, јер у нашој земљи нема искуства са третирањем овакве историјске грађе. Ова чињеница требало би да помогне да филм допре до што више људи.

 ИЗВОР: СПУТЊИК
———–
10.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Ти преживели сведоци најмање су требали да верују комунистима јер они су потпуно исти као они који су их држали у логорима,знам да нису ни смели али много материјала може да се сними да што више истине остане и свет сазна о размерама усташког геноцида над Србима.

    Свиђа ми се

  2. ГОСПОДЂО ЈОВИЋ ШТО НЕЋЕ НИКО ДА КАЖЕ ДА СУ ЧЕТНИЦИ ДВА ПУТА ПОКУШАЛИ ДА ОСЛОБОДЕ СРБСКУ ЂЕЦУ ИЗ ЈАСЕНОВЦА ? АЛИ ОБА ТА ПОКУШАЈА СУ ПРОПАЛИ ПОШТО СУ партизани СА ЛЕДЂА НАПАЛИ ЧЕТНИКЕ И ЧЕТНИЦИ СУ СЕ ПОВУКЛИ БИЛО БИ ДОБРО ДА СРБСКА ОМЛАДИНА ЗНА ИСТИНУ БРАТЕ МИОДРАЖЕ ОБЈАВИ МИ КОМЕНТАР ЖИВЕЛИ СРБСКИ ЧЕТНИЦИ И НЕДИЋЕВЦИ СМРТ комунистима СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s