Анализа

Прави се фама о формирању војске албанских сепаратиста – Велеиздајник седи у Београду


Медијским лажима, политичким играма у којима учествују и предтсвници српске власти али и терористичким нападима на Србе, стварала се атмосфера повољна за оснивање „војске Косова“ у којој је, до скоро, било незамисливо да и Срби учествују. Данас они чак предводе ову кампању.

  • Покушавајући да Србима са Косова и Метохије утерају страх у кости како би придобили макар нечију подршку, Вучићеви јуришници су током кампање за последње сепаратисичке изборе на сав глас истицали како „једино Српска“ може да спречи оснивање такозване „војске Косова“ као једне од највећих пошасти. Заправо, и нису много слагали, бар не у суштини. Иако не може да буде реална претња, пошаст и те како јесте. Рекли су да могу, али не и да ће то урадити. А да ли ће?Не, наравно да неће, констатује Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

17. јул 2017. КМ Новине
Пише: Иван Максимовић, 
Магазин Таблоид

Идеја о оснивању војске Косова стара је колико и идеја о независности. Никада није било другачијег мишљења о њеној доктрини, осим да представља ударну снагу у етничком чишћењу и освајању територија које Албанци сматрају „природном“ то јест великом Албанијом. Њено формирање је логистички подржало и спровело неколико водећих земаља Запада. У извесној мери подршку је пружила Немачка, логистиком, обуком али и војном опремом, пре свега униформама које су носили албански терористи. Британци су такође помагали у обуци терориста коју су спроводили командоси британског САС-а, као и америчког ДЕЛТА одреда као део суштинске подршке коју је Америка несебично пружала.

Наиме, још од раних деведесетих, тачније 1992. одмах након избора Сали Берише за председника, америчка Влада је донирала Албанији војну опрему, возила и технику у вредности од 100 милиона долара а за свој најважнији циљ одредила обуку те војске. Заузврат ће „Албанија лобирати за нове америчке базе у региону“. Тадашњи министар одбране Албаније Сафет Жулали изјавио је да су они свесни да је и другима потребна асистенција Америчке војске у модернизацији и јачању „али никоме као што је Албанији потребна“ објављено је у годишњаку америчке владе „Албанска спољна политика и национална безбедност“ у коме се оцењује да је сарадња са Албанијом „важнија од сарадње са било којом другом земљом комунистичког блока“ те да многи страни посматрачи на Тирану гледају као на „Пентагон Балкана“.

То је заправо био период када почињу и први терористички напади на простору Косова и Метохије. Због рада на оснивању „војске Косова“, 15 јула 1994. године Окружни суд у Приштини осудио је на вишегодишње затворске казне 14 чланова тзв „министарства одбране Републике Косово“. Окривљени су инструкције примали управо од Сафета Жулалија и Антона Коље, тадашњег лидера Демократске алијансе за Косово (ПДК), на чијем се челу налазио Ибрахим Ругова. А те 1994. године основана је и терористичка „ОВК“.

Бил Клинтон и Бујар Букоши 2012.

Бујар Букоши, политички азилант у Немачкој и такозвани премијер владе Косова у егзилу, основао је 1998. године нову терористичку организацију ФАРК, вероватно са намером да струја блиска Ибрахиму Ругови преузме вођство од агресивних вођа и углавном обичних бандита Адема Јашарија и Хашима Тачија. Врло брзо у Тирани је убијен један од оснивача ФАРК-а Ахмет Краснићи.

ФАРК је пре свог оснивања био осуђен на пропаст јер у исто време Стејт департмент скида „ОВК“ са листе терористичких организација а свет обилази слика из села Јуник где специјални изасланик америчког председника за Косово и Метохију, Ричард Холбрук, изувен на тепиху (што је био знак огромног поштовања) седи поред наоруажних албанских (чак и за њега дојучерашњих) терориста. Импровизани крематоријум Клечка где су у пећима за прављење креча спаљивани Срби, откривен непосредно пре тога, не добија баш ни мало пажње, без обзира што представља први случај крематоријума на тлу „цивилизоване“ Европе од Другог светског рата и нацистичке Немачке. Није се могло јасније показати ко у овом вртлогу има искључиву подршку званичне америчке политике.

Испоставиће се да су разлози и економске природе. Наиме, главни извор финансирања „ОВК“ била је трговина дрогом са центром у Албанији који је представљао једну од најорганизовнијих криминалних група те врсте на свету. Више извора потврђује, између осталих и тајни извештај БНД-а који се нашао на Викиликсу (БНД је од Викиликса званично захтевао да тај извештај буде уклоњен са сајта), да су челни људи „ОВК“ наставили да се тим послом баве и након окупације КиМ а дистрибутивни центар јесте баш амерички камп „Бондстил“ на КиМ који је и најбоља веза са произвођачима мака у Авганистану чија поља мака, по тврдњама многих, представљају разлог због кога окупација те земље још увек траје.

Временом се много доказа прикупило о чврстим везама кампа Бондстил са Албанцима који одлазе да се боре на страни исламских терориста.  Осим њих, и градоначелник Штрпца по систему сепаратиста, Братислав Николић са братом, те садашњи „министар за повратак“ у влади сепаратиста Далибор Јевтић, сви из истог краја, били су запослени у овом кампу, а затим преко њих и у Авганистану, да би се одмах по повратку, „промењене нарави“, политички активирали на унапређењу албанске ствари. Крај у коме је он у локалној власти други је по реду по масовности одзива Срба за војску Косова.

Запад подржава албанске терористе, али је, као свом производу, у два наврата морао да им окрене леђа, оба пута на кратко. Године 1998. Стејт департмент је ОВК ставио на листу терористичких организација. Лист „Вашингтон тајмс“ је, 1999. године објавио тврдњу америчких агената за борбу против дроге да је ОВК повезана са проширеном мрежом организованог криминала, чији је центар у Албанији а која је једна од најмоћнијих организација за кријумчарење хероина на свету, и да се већи део профита, оствареног овом нелегалном делатношћу, усмерава на куповину оружја за ОВК. Крунски разлог за стављање ОВК на листу терористичких организација била је сумња у повезаност са Осамом бин Ладеном, од кога су Албанци чак узимали извесне позајмице а и елитну јединицу ОВК предводио је један од идеолога Ал Каиде, лидер организације Египатски џихад, Мухамед ал Завахири што је пред Конгресом САД, 13. децембра 2000. године, изложио Ралф Мучке, помоћник директора Криминалистичко-обавештајне управе Интерпола.

Из истог разлога, администрација Џорџа Буша, председничким указом број 13219 и прокламацијом бр. 452 од 2001. године, “ОВК“ се опет нашла на “црној листи“ терористичких организација због пружања помоћи тероризму и терористичким организацијама. Но, могуће је да је та одлука требало да пошаље поруку заговорницима панисламског покрета, који су и рат на КиМ, који се већ пренео и на Прешево, Медвеђу и Бујановац, прогласили „џихадом“, што представља позив свим муслиманима у свету да узму учешће у том рату а акције бомбаша самоубица у земљама противничког савеза су оно што се подразумева.

Припадници ове оружане формације настављају да прете оружаним акцијама и да се маскирани појављују у неколико сличних организација због чега је и шеф УНМИК- а на КиМ Михаел Штајнер 2003. године организацију АНА прогласио терористичком организацијом.

Изгледа да је задњих година пронађен компромис, јер осим жешћих окршаја са македонским безбедносним снагама, где уместо јасне осуде тероризма наилазимо на изражену подршку САД, све је више њихових припадника и у исламским земљама који ратују на страни терориста. Индикативно је да за накрволочнијег Албанца у саставу ИСИС-а, Лаврдима Муџахерија, они који су га добро познавали тврде да се на тај корак одлучио након рада у америчком војном кампу Бондстил на КиМ, где му се догодила „промена“.

Злочини над Србима, ни појединачни ни масовни, никада нису били разлог да се овој организацији ускрати подршка а камоли да се због тога нађе на црној листи. Напротив, таква недела као пут за све веће приближавање циљу, постају пожељна.

„ОВК“ је одмах по окупацији КиМ постала главни партнер на терену са којим је КФОР, као са легалним војним саставом, контролисао саобраћај, обезбеђивао путне правце и безбедност, додуше претежно у албанским срединама. За очи јавности она убрзо бива „демиталиризована“ а у суштини реформисана, модернизована, опремљенија, чиме су предузети први кораци у одређивању њеног коначног облика. Тако је прецизним планом одређен њен будући изглед.

Привремена Скупштина Косова, под окриљем УНМИК-а, усвојила је и у тадашњи Уставни оквир 2001. године, први пут увела новоформирани Косовски заштитни корпус као „цивилну организацију за деловање у хитним случајевима, која на Косову спроводи задатке хитног реаговања у случају катастрофа како би заштитили становништо у ванредним ситуацијама и пружа хуманитарну помоћ“. Процењује се да је „ОВК“ бројала 27 хиљада чланова од чега се њих 17 000 одазвало позиву у нову формацију а примљено их је 3000, колико је замишљено да чини основни састав организације, плус 2000 у резерви.

„ОВК“ заправо никада није демиталиризована и то је свима било јасно. Под именом „КЗК“ организација је наставила да функционише милитантно, да врбује и регрутује нове чланове, обучава их, војно опрема, наоружава и шаље у конфликтна подручја, организује терористичке акције пре свега на југу Србије, у Македонији, на Косову и Метохији. Неколико овдашњих Албанаца, као припаднике исламиских терористичких организација, ухапшено је у Америци 2008., Немачкој 2011., а прећено је нападом и у Венецији 2017…

Њихове активности су уочене у свим већим оружаним акцијама и може се извести поуздан закључак да су у „периоду мира“ починили или организовали и предводили неке од најтежих и најмасовнијих злочина против Срба.

Фебруара 2001. године у Ливадицама код Подујева изведен је терористички акт на аутобус пун Срба који су на КиМ кренули на Задушнице. ДНК анализом утврђено је да је починилац тог злочина Фљорим Ејупи, припадник „ОВК“ са богатим ратним искуством. УНМИК-ово правосуђе осудило га је на 40 година затвора али убрзо, из необјашњивих разлога, преузимају га припадници америчког контигента КФОР-а и одводе у камп Бондстил, највеће и најутврђеније америчко војно упориште у овом делу Европе, одакле је „побегао“ под веома сумњивим околностима.

АНА (самозвана Албанска национална армија која све Албанце под оружјем ван граница Републике Албаније уједињује у јединствену „војску“) током свог постојања оставила је подужи крвави траг у Македонији, на југу Србије и на Косову. АНА је преузела одговорност за дизање у ваздух мотела и манастира у Македонији 2001. године, затим напад на ковој македонске војске у другој половини 2001. године, када је погинуло осам војника. Исте године августа месеца у селу Муховац, СО Бујановац, убили су из снајпера Драгана Баћировића (29) и Миодрага Младеновића (32) а ранили још двојицу полицајаца.

Терористи АНА преузели су одговорност и за прво минирање надвожњака Лозиште, на северу Косова и Метохије марта 2002. године, затим и за гранатирање српске војне базе у Добросину на југу Србије августа 2003. године. Тог истог месеца преузели су одговорност и за напад на колону српских војника између Подујева и Куршумлије.

Надвожњак на северу КиМ / фото: Зоран Влашковић

Иако се налазила на списку терористичких организација, АНА је све време огранак Западног мезимца „демиталиризоване“ „ОВК“, што је недвосмислено доказала већ наредне године када су априла 2003. године у другом минирању надвожњака на северу КиМ, недалеко од скретања за Бањску, због нестручног руковања експлозивом погинула два Албанца из редовног састава тадашњег Косовског заштитног корпуса а суспендована два висока официра због повезаности са овим нападом за који је у јавности АНА преузела одговорност.

Описујући мартовски погром 2004. године норвешки официр Кјел Олав, чија се јединица супротставила албанским екстремистима, у видео изјави Норвешкој војсци навео је да су на узвишењу недалеко одатле уочили групу људи која је издавала упутства екстремиста и наводила тај део таласа насиља у коме су коначно преузети сви они капацитети од значаја који су се до тада налазили у рукама Срба, а они протерани или сабијени у преостала српска села. Иначе, на лажну вест о дављењу тројице албанских дечака, која је била повод за насиље, протест су први организовали ветерани „ОВК“. Након тога није више било потребе за већим оружаним акцијама и оне би непоправљиво утицале на имиџ албанског сепаратизма коме се више не би могла наћи убедљива оправдања за потребе западне јавности.

Ови терористички акти су за циљ имали искључиво застрашивање и прогон Срба те искључивање њих као фактора који на КиМ може о нечему да одлучује. Јер, како је још на почетку 20-тог века записао Григорије Божовић, „Арнаути су дошли до оне страшне мисли да смо ми (Срби) тапија Србије и да ту тапију ваља уништити да та Србија немадне ни разлога ни права прелазити (на КиМ)“…

Но, времена се мењају, догађаји више нису само залог усменог предања већ се неизбрисиво бележе. Због тога потпуни прогон Срба није најбоља решење јер не осигурава пуну трајност. Много је боље решење придобити одређени број Срба, „интегрисати“ их у свој систем и њиховим пристанком изградити нову државу која ће једино тако „верно одражавати вољу“ свих њених становника.

Са већ јасно зацртаним термином о проглашењу квази-независности Косова и Метохије, почиње се и са званичним радом на оснивању војске, илити Армије, Косова о којој је расправа подстакнута извештајем Међународне кризне групе из јула 2006. године. Аутори овог извештаја, у коме је „претпостављено“ да ће Косово ускоро остварити независност, дали су упутства косовским институцијама, али и међународним чиниоцима о томе како би требало формирати косовску војску. Прецизно су предвиђене све фазе овог процеса – од припремања међународне јавности, преко стварања прелазних капацитета за трансформацију КЗК у војску Косова, па до фазе формирања војске и њеног прикључења програму “Партнерства за мир”.

Како је то само једно од лица „државности“ неопходно је било повезати га са осталим чиниоцима који су требали да заокруже имиџ „најмлађе државе“ а прве НАТО геополитичке творевине савременог доба. Простим језиком речено, неопходно је све српско преотети и учинити га „косовским“, то јест албанским. Ту је један од већих проблема било наслеђе кога Албанци на КиМ ни у траговима немају. Зато, ако је КиМ српска светиња, онда треба преотети и оно што ту светињу представља.

По америчкој замисли 2008. долази до једностраног проглашења „независности Косова“. Те године КЗК се трансформише у Безбедносне снаге Косова и постаје најближи ономе што је замишљено као војска.

Исте године, септембра месеца, новинарка „Чикаго трибјуна“ Кристин Сполар, иначе добитница Пулицерове награде, пише о сукобу у СПЦ, односно Епархији рашко – призренској. Поетски отварајући проблем, она не претерује у драматици када каже „почео је нови рат на Балкану“. Наглашавајући да је Српска православна Црква стуб и камен темељац српског народа и његове културе на овом простору она наводи да „нове косовске власти покушавају да допру до мањинских заједница“ у чему су „дугобради, у црно одевени монаси, кључ у томе“. Истичући високу спремност Теодосија и Саве Јањића на сарадњу са УН-ом али и новим косовским властима по свим питањима, Сполар насупрот њима поставља „тврдокорног“ владику Артемија који „не оставља простора компромису“ по питању отцепљења КиМ. Такође важно, она подсећа и да је владика Артемије изузетно оштро напао новог, про-европског председника Србије, Бориса Тадића.

Две године касније, на врхунцу сарадње режима Бориса Тадића са заговорницима албанског сепаратизма, прогон владике Артемија биће обзнањен фебруара месеца у штабу КФОР-а у Приштини на састанку за потребе интерног информисања служби, коме је у својству преводиоца присуствовала и 90-тогодишња Косара Гавриловић, ћерка легендарног мајора Гавриловића. Значај улоге СПЦ у изградњи „Косова као нове европске државе“ нагласиће три године касније и Иан Клиф, британски „амбасадор“ у Приштини.

Још увек нам нису познати све аспекти сарадње узурпатора Епархије РП са „косовским властима“, посебно војним формацијама чији су припадници порушили преко 130 српских светиња, али је више него довољно што је Сава Јањић у порти манастира Високи Дечани, у јеку антиизборне кампање септембра 2013. године, свечано отворио мостић који је изградила „инжињерија КФОР-а и Косовских безбедносних снага“. Врпцу је пресекао лично Јањић раме о раме са Агимом Чекуом, тадашњим командантном КСБ.

Сава Јањић и Агим Чеку свечано отварају мостић

То чак није био једини мост кога су косовске безбедносте снаге изградиле за потребе српких манастира. Много већи, оспособљен за саобраћај моторних возила, дужине 52 метра а тежине 75 тона, инжењерске јединице ове формације изградиле су 2015. године на прилазу манастира Светих Арханглеа код Призрена.

Мост који су КСБ изградиле за потребе Светих Архангела код Призрена

Преливање сарадње Косовских безбедносних снага, са челника актуелне епархије под надлежношћу на цивилне службе, извршено је преко хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“ која функционише под контролом викарног епископа Теодосија а води је протиница Светлана Стевић, као и преко локалне власти испред „Српске листе“ односно функционера Српске напредне странке у Новом Брду Светислава Ивановића. 

Пут кроз село Зебинце у овој општини, који су „реализовали припадници батаљона инжењерства КСБ“ дужине 1,9 км, који је свечано отворила Стевићева са припадницима Косовских безбедноснх снага јуна 2014. године, јесте пут који води управо до фарме коза ове организације где је свечаност и организована. Неопходно је рећи да у широј околини села Зебинце вековима није било ни једног Албанца, нити су до изградње пута имали повод да ту дођу. Врло је занимљиво да о овим догађајима нема готово ни једне вести на српском па ни енглеском језику, док локална српска телевизија „Пулс“ из Шилова о овоме са лица места јавља као о пројекту Европске уније.

Светлана Стевић отвара пут у селу Зебинце, свечаност приређена на фарми коза до које пут води. У позадини се види и Светислав Ивановић

Сарадња се наставља и то углавном кроз видове хуманитаре помоћи које Косовске безбедносне снаге уручују „угроженим српским срединама“. Тако је јануара ове године ова оружана формација уручила помоћ у виду ћебади манастиру Грачаница а фебруара локалној зубној ординацији у општини Ново Брдо, на чему се дубоко захвалио њен „градоначелник“ Светислав Ивановић. Од ових акција ће „српска мањиска заједница имати користи“ наводи КБС али је заправо сасвим обрнуто, највише ћара ће имати баш КСБ у приказивању себе као спремних да помогну свима па и „угроженим Србима“ (ко би га знао ко те Србе, од када и како угрожава…)

Од „помоћи“ српској заједници евидентна је само изразито висока стопа незапослености којој су допринели како услови у којима су Срби приморани да живе због своје безбедности, тако и укидање српских државних институција од стране београдског режима. У таквом окружењу млади су приморани да потраже било какав посао али им свесрдна подршка долази управо од Сретена Ивановића, високог функционера Српске напредне странке.Према сазнањима Магазина Таблоид „Сретен се пред младима појављује као спасиоц, као неко ко им је обезбедио посао“. Младе окупља у својој канцеларији у Бостану где над њима врши утицај и помаже да преломе и одлуче се да аплицирају за службовање у КСБ. Аргументи су му то да ово није обавезни војни рок и да је више нека врста ЈНА у коју се приступа слободном вољом а плате су ипак добре. Он још и обећава да ће им помоћи преко својих познанстава да буду примљени. Тако обрађени, без посла и остављени од своје државе, млади се одлучују на тај корак а при том најчешће позајмљују од 50 до 200 евра како би могли да подмире све трошкове које тај процес захтева. На крају процеса српским младићима је официр КСБ рекао да за пријем у ту формацију „треба да захвале“ Сретену Ивановићу.

Но не мањка подршка ни других функционера Вучићеве „Српске листе“ па је тако известан број младих и са Брезовице аплицирао за пријем у КСБ. Наш извор наводи да су ти млади људи најгори „примерци“ српског народа и да су чак и као деца били врло проблематични. Родитељи су им добри људи али сиромашни, најчешће на социјали без могућности да им обезбеде основне потребе, док „они који то својој деци могу да приуште су лопови и издајници, први код Вучића и Ђурића. То су младићи који су највише кивни на своју државу – Србију, јер им нажалост није дала никакву шансу да се осећају као и остали грађани Србије“. Са друге стране, на последњим сепаратистичким изборима кандидат из овог краја Саша Милосављевић Коска је добио велики број гласова Шиптара из оближњег дреничког села. Један од изненађених албанских гласача оваквим утицајем њему непознатог Србина питао је „ко вам је тај Коска“.

Након свега изгледа да је фама о војсци албанских сепаратиста са КиМ стварана са циљем да их у српској јавности прикаже као фактор на који се озбиљно мора рачунати, како би се створио утисак извесне моћи наспрам које треба да устукнемо.

Циљ свега што Вучићева „Српска“ листа ради јесте да застраши Србе на Косову и Метохији и да их што чвршће и дуже задржи у том стању. Страх је моћно оружје код оних који немају чиме да узврате нити коме да се обрате за помоћ. Таквим оруђем „Српска листа“ и СНС владају данас над српским народом на Косову и Метохији, који није свестан да је после свега три генерације враћен у положај подјармљеног, обесправљеног и пониженог хришћанина из доба Отоманске империје па и то без могућности да опстане и одржи се већ  је присиљен да узме учешће у процесу којим се његово присуство и битисање на овом простору трајно брише.

___________

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s