ВЕРА

Светом Прокопију Срби су даровали један од својих најважнијих градова – Прокопоље (Прокупље)


„Ко на Светог Прокопија копа, њега ће Бог ископати!“

20258024_1590198224325692_8042817382392702222_n

Стари богоозарни Срби вијековима су најстроже поштовали ову свету заповијест, славећи њоме духовно војводство красног Прокопија, племића из Јерусалима, који је био земаљски војвода Цара Диоклецијана.

Свети Прокопије припада челништву светих православних ратника заједно са Св. Димитријем, Св. Ђорђем, Св. Никитом, Св. Мином, Св. кнезом Александром Невским, Св. кнезом Лазарем Косовским, Св. Јованом Руским… Ови духовни мачеви предводе одреде светог православног огња који се спушта у срца земаљске хришћанске војске.

Колико су Срби вољели подвиг Св.Прокопија свједочи и то што су му као и Светом Димитрију даровали један од својих најважнијих градова.

1386. године у Саборни храм Топлице, града властелина Југ Богдана и племића Топлице Милана и Косанчић Ивана, пренесене су мошти свеца са ратничком хаздејом и дарован му је српски кнежевски град.

Србија је добила град Св. Прокопија, Прокопоље.
Данас је то Прокупље.

Након страшног Косовског боја, властелин и племићи Прокопоља, овјенчаће се ореолом православног витештва, а овај град изнова учинити олтаром светог ратништва и светог рата.

Оног рата који прогони хорде што јашу на вихору гријеха, понижења и ропства.

Горан Лучић Ђурица
На Св. Прокопија, 2017. лета Господњег

 

___________

Прокупље: Завет сачувао свете ратнике

Аутор: Борис Субашић
Новости, 18. октобар 2013.

Мошти светих ратника и великомученика Прокопија Јерусалимског и Георгија Победоносца из Кападокије почивају у цркви у Прокупљу, најстаријем српском православном храму после цркве Светих апостола Петра и Павла у Расу.

Прича о судбини непроцењивих реликвија се као неуништива нит провлачи кроз ткање повести о успону и паду средњовековне српске државе, сеобама и васкрсу Србије.

Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.

– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља – каже археолог Јулка Кузмановић Цветковић, директор Народног музеја Топлице.
О значају моштију Светог Прокопија сведочи чињеница да је после битке на Косову дозидан читав тајни брод цркве где су оне скривене.

13775377_1247086328634966_6906354110240739957_n

Мошти Светог Георгија, ратног заштитника Немањића, превалиле су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из Немањине задужбине Ђурђевих ступова. Манстир су Турци разрушили 1689. године и веровало се да су реликвије уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донео ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и део коже главе са плавим увојцима.

Пешић је испричао да су мошти биле скривене у црквици Светог Ђорђа у Лопижи. Кад су Турци спалили храм, Пешићи су преузели реликвију на чување.

– Пешићи су заветовани су да мошти предају најближој цркви чим се Србија ослободи од Турака. Сава Пешић је пред турским зулумом отишао из Лопижње и доселио се у Претрешњу код Блаца. Завет је пренео на сина Милета који је донео мошти у цркву у Прокупљу – наводи протонамесник Никола Илић, старешина цркве Светог Прокопија.

34-prota-Nenad-Ilic-crkva-s

Тако се затворио круг дугог путовања моштију Светог Георгија у Топлици, у првом Немањином кнежевству из кога је кренуо у стварање велике средњовековне српске државе.

Нажалост, Србија не зна какве светиње има у цркви Светог Прокопија. Судбина је одредила да у ратничкој Топлици почивају мошти двојице светих ратника Прокопија и Георгија, који су били војводе цара Диоклецијана и обојица су страдали због хришћанске вере исте 303. године – каже прота Никола.

Научници се слажу да је црква Светог Прокопија, по коме Прокупље носи име, невероватан али заборављен драгуљ.

– Сматра да црква освећена 934. али су ископавања показала да је неколико векова старија. Првобитна базилика подигнута је око петог века вероватно над гробом значајног хришћанских мученика – каже Јулка Кузмановић.

У црквеном дворишту недавно су откривени су остаци још једне велике ранохришћанске цркве, направљене презиђивањем античких терми.

– Величина тог објекта указују да је римски Хамеум, претходник данашњег Прокупља, у првом и другом веку био велики град. После озваничења хришћанства терме се често претварају у цркве, а то се десило и у Хамеуму, касније названим Топлица. Кад су у град донете мошти Светог Прокопија он добија име Прокупље – објашњава наша саговорница.

Према постојећим сведочанствима, изглед сличан данашњем прокупачка црква добија почетком 10. века.

Mosti– У то време је подигнут велики централни брод цркве посвећене Покрову Мајке Божије. У част великог догађаја 911. кад се у цариградској цркви Влахерни јавила Богородица топлички хришћани, тада већ Срби, сазидали су велику тробродну базилику на темељима старог храма импозантних димензија. Ово је стара катедрална епископска црква, у којој је вероватно проповедао и неки од апостола – каже прота Илић.

Данашња висина црквеног брода од 6,3 метра мања од стварне, јер је на поду још нанос земље од једног метра, заостао из времена кад су Турци забрањивали да црква буде већа од џамије, па је насипана земља и око зграде и у њој.

– У крипту је долазио народ из свих српских земаља, редови су били као испред Светог Василија Острошког, јер су се над моштима Светог Прокопија дешавала многа исцељења – каже прота Никола.

Срамна историја

Недалеко од цркве Светог Прокопија налази се мала Југ-Богданова црква, окружена остацима зидова великог римског храма посвећеног Херкулу на чијим је темељима подигнута византијска базилика.

13697092_1247086511968281_5260040887018082140_n

– Храм је за време комунизма био педесетак година без крова и служио као јавни нужник. Треба добро запамтити то време кад је Србија победила саму себе – каже прота Никола.

2 replies »

  1. Нажалост ми и дан данас побеђујемо сами себе,и једино можемо сами себе до краја уништити ево то управо радимо сада,можда би нас Бог одбранио од других као што је увек било.али од самих себе неће,јер не заслужујемо.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s