Горан Лучић Ђурица

Европа данас духовно скапава – Похарали су светиње православног царства, али се њима нису осветили


Пише: Горан Лучић-Ђурица
24.7.2017.

Римокатоличка и протестантска Европа духовно скапава, као бедуин коме је вјетар заварао пут а воде му понестаје у врелој пустињи. Западновропска цивилизација, баш као и она староримска пред своје гашење, празне бездане своје душе тјеши блудним оргијама од вина, опијата и младих тијела. Блуд ће јој као гној избити на уста, баш као и Старом Риму.

Прилазећи Ровињу из смјера старе млетачке Фјуме (Ријеке), прво што се угледа у даљини над морском обалом је звоник, гордо висок и чврсто заснован у темељу. Јак у конституцији баш као и све што Ватикан зида од земаљског праха. Духовна снага је нешто сасвим друго, они на то не губе драгоцјено вријеме.

Па шта свјетини и треба, до ли чврст јарам и танак бич!

Бисерно бијели, од тесаног камена озидан у четврт, широко заснован и као какав колац окренут шиљком на горе, овај звоник Катедралне базилике Св. Еуфемије, прво је што опази онај који стиже у Ровињ.

Истарски градови су красна естетика, заостала од неког древног духа, доста мириснијег од овог данашњег.

Истарски град обично је заснован око бријега на чијем врху је подигнут олтар; уз олтар је грађен високи звоник, млетачко-приморског стила, а око њега би се, као змија око чокота, нанизале кућице живописног колорита који и најдуже остаје у очима.

Ровињ је данас најскупља и најпријатнија хрватска, јадранска тераса за одмор и слад. Само за оне којима је доступна права естетика хедонизма. Све је ту на префињеној ноти, чак и градски мирис.

Но Ровињ је сазидан око олтара и култа једне источне, мирисне душе.

На врху бријега је базилика Свете Еуфемије, а онај големи звоник уз њу је дозидан и на свом купастом крову носи скулптуру ове дјевојке из Ромејског царства. Дјевојка у хаљини држи у руци палмину грану, а поред себе и дрвени точак. Симболи мучеништва и славе.

У Халкидону, малоазијском граду на Босфору, надомак Константинопоља, рођена је око 290. године, у богатој породици, племенитог сталежа, дјевојка Јефимија. Као врло млада привољела је Хришћанство (Православље). Духовност је била видљива на њеном лицу, а она и није скривала изворе са којих се напаја.

Исток Христа Живога показивала је свима који су у безнађу римских идола лутали и пропадали.
Убрзо је оптужена за ширење Нове Ријечи и изведена је пред суд. Осуђена је на мучеништво док се не одрекне тог пута. Поднијела је најстрашније муке, од разапињања на точку до бацања у арену лавовима. Предање каже да су је лавови убили шапом али да нису хтјели да раздиру њено часно тијело. Хришћани су га откупили и сахранили у родном Халкидону. То је била 300 и нека година од Христа.

Намучено и освећено тијело младе Јефимије дочекаће у Халкидону 8. октобар 451. године, када је у цркви ове светитељке започео Четврти васељенски сабор.

Младу Христову цркву напала је јерес – смртна рана која је тровала чисту крв и уносила гангрену лажи. Наиме, патријарх Александрије, Диоскор и један константинопољски архимандрит, Евтихије, ширили су јерес монофизитизма (учење да је Исус имао само једну природу, божанску, која није могла бити истовремено и пала људска).

Ова јерес брзо се примала и нужно је било наћи лијека. Изнесене су тезе pro et contra, но није било рјешења нити знака од Св. Духа који би указао на стазу Истине.

Тада је неко предложио да се два различита текста Симбола вјере, положе у кивот Св.Јефимије и да се сачека три дана на рјешење. Текстови су положени на груди свете дјевојке и кивот је запечећен царским жигом. У храму је остала војна стража.

Сви црквени великодостојници и патријарси започели су тродневни пост. Четрвртог дана отворили су кивот и нашли у десној руци Свете Јефимије православни Симбол вјере, а монофизитски под њеним ногама.

Чудо је оглашено и олакшало је велику муку! Монофизити су били одлучени и оглашени за јеретике. Мошти Свете Јефимије цар је пренио у Цариград и саградио јој велики храм поред Хиподрома.

Св. Јефимија је слављена до 8. вијека, када је Цркву задесила нова јерес, иконоборство (рат против духовног образа светих). Иконоборачка јерес предвођена царем Лавом Трећим рушила је иконостасе, спаљивала иконе и бацала мошти светих.

Кивот са моштима Свете Јефимије бацили су у море. Чудесно је испливао на острво Лимнос и тамо је чуван у цркви Св. Гликерије. Када је јерес препозната и одлучена од Цркве, царица Ирина вратиће мошти Свете Јефимије у Константинопољ.

Но откуда Света Јефимија (Еуфемија) у Ровињу?

Римокатолици су сачували предање да је у вријеме иконоборства у Источном царству море донијело камени саркофаг и изнијело га на обалу испод града Ровиња. Народ се окупио око њега и многи су покушали да га покрену, али нису могли ни милиметра. Један сиромашни младић се усудио и са своје двије мршаве краве извукао саркофаг на бријег. Ово чудо народ је препознао као милост од Бога и Светој Јефимији почео градити олтар.

Касније ће бити саграђена велика базилика и огромни звоник који је други по висини у Истри (59 метара без скулптуре Св. Јефимије на његовом врху). Са лијеве стране олтара, у једној олтарској ниши данас се налази тај камени саркофаг, по предању са моштима свете дјевојке.

Римокатолици у мимоходу пролазе крај њега, дотакну га руком и прекрсте се. Неко са великом муком падне на кољена и шапуће уз древни камени рељеф.

Но нигдје не можете видјети свете мошти, као што то света Православна црква отвара свом народу на цјеливање и молитву.

Унутар саркофага постављена је скулптура дјевојке, а око ње пластично цвијеће. Све мртво без духа и светог мириса.

Оно што се намеће као сигурније рјешење о поријеклу саркофага у Ровињу је да су га римо-католици донијели из Константинопоља. Откупили или похарали, у истом оном периоду када су мошти Светог Трифуна купљене и донесене у Котор, а Светог Власија у Дубровник.

Европа је данас хришћански саркофаг. Узела је светињама душу и појела је; баш као што и ријеч саркофаг етимолошки значи – онај који једе месо. Похарали су светиње Православног царства, али се њима нису осветили, већ су их заточили без части и славе.

Данас Српска православна црква молитвено слави Свету Јефимију.

Срби њено име највише памте кроз благочестиву задужбину монахиње Јефимије, која је златом извезла покров са „Похвалом Светом кнезу Лазару Косовском“.

Не знам да ли данас игдје међу Србима постоји црква Свете Јефимије, дјевојке која је пострадала због Живог Православља, истрајно га чувала од јереси и до данас га храбри и подстиче да се очува у Истини.

Ако такве српске цркве има и ако је нема, Срби би је требали подићи, са лијепим православним звоником.

На славу Светој Јефимији Халкидонској.

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s