АКТУЕЛНО

Проф. Салих Селимовић, историчар: КОМЕ И КАДА ЈЕ ТРЕБАЛА СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА 1917.


РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ

11000 Београд, Змај Јовина 15

Тел. 063/495-051, vladarsk@gmail.com

Бр. 58/17 – 24. јул – 7525 (2017)

 

СРБИ МУСЛИМАНИ И СРБИ КАТОЛИЦИ

Влади РС Крајине у прогонству се обратио Србин муслиман, проф. Салих Селимовић и замолио је – да Вам доставимо његов чланак о аустријском стварању „бошњачке нације“ од Срба муслиманске вероисповести  и искључењу Рашке (Санџака) из Србије и Црне Горе, да би се припојила Босни и Херцеговини 1917, кад су Босна и Херцеговина биле окупиране од стране Аустроугарске.

Тад се томе супротставио Србин муслиман, Омер-бег Бајровић Деспотовић, кога су аустроугарске власти ухапсиле, затвориле у Сарајеву и тамо га умориле. Срби муслимани ће, ових дана, предложити Влади Републике Србије да се Омер-бегу Бајровићу Деспотовићу подигне споменик у Београду, који ће утицати на обмануту свест Срба муслимана, који су, окупаторском пропагандом Аустроугарске и комуниста Југославије, убеђени да не припадају српском народу.

Влада РС Крајине ће подржавити овај предлог Срба муслимана, чиме поручује и Србима католицима – да су, истом окупаторском мером, обманути да не припадају српском народу, него „хрватском“.

С поштовањем,

Бранко Бибић, секретар Владе

***

Салих Селимовић; Принтскрин: Јутјуб/ Раде Живковић

 

Салих СЕЛИМОВИЋ, историчар и редовни члан Матице српске

КОМЕ И КАДА ЈЕ ТРЕБАЛА СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА 1917.

 

Аустроугарске окупаторске власти су за време Првог светског рата програмирано и доста ефикасно радиле на стварању и изазивању незадовољства код муслимана према Србима. Окупатор је преко једног дела бивших ага и бегова, трговаца и улеме успео да наметне код муслиманског света убеђење да су Србија и Црна Гора окупирале некадашњи Новопазарски Санџак 1912.године. Својом бескрупулозном пропагандом и разним методама ширења страха од  Срба и Србије успевала је окупаторска власт да се код већине муслимана појаве анимозитет и права  србофобија. Ширена је и лажна нада у повратак стања пре ослобођења 1912.године.

Црно-жутој Монархији су муслимани били само погодан предмет за манипулисање како би уз њихову подршку остварила продор до Косовске Митровице и даље до Солуна. И иначе је увек био важан циљ Запада да се балканске земље, па тако и Србија, доведу у потпуну зависност или под окупацију како би се загосподарило Балканом, а Русија потпуно елиминисала са тог простора и источног Средоземља. Иако већ одавно нема Аустроугарске и Османске Империје актуелна збивања на Балкану показују да се и даље ради о истим далекосежим плановима неких земаља западне Алијансе. Као да су још актуелни Источно питање и Drang nach Osten?!

Још за време Анексионе кризе 1908/1909.године у аустроугарским политичким и војним круговима се озбиљно разматрала могућност војног запоседања већ одавно некадашњег простора Новопазарског санџака и његовог припајања Босни и Херцеговини, заправо Аустро-Уграској. Тадашњим тренутним разрешењем те кризе нису престали и империјални палнови према српским етничким и државним територијама. Та прилика јој се пружила  окупацијом Србије крајем 1915.године. У циљу сепарирања и ампутације Старе Рашке од Србије и Црне Горе окупатор ће  радити уз подршку дела улеме, богатих трговаца и развлашћених ага и бегова на одвајању некадашњегпростора Новопазарског санџака од Србије и Црне Горе.  Краљевине Србија и Црна Гора ту ослобођену територију су међудржавним уговором поделиле што је добило и међународну верификацију приликом склапања мировних уговора у Лондону и Букурешту 1913.године.

Због страха од последица неминовне „поратне одговорности“ због сарадње са окупатором, па и многих криминалних и злочиначких активности, и велики број муслиманских првака организовано је радио на одвајању некадашњег Новопазарског санџака од Србије и Црне Горе.  Њихова највећа жеља  је била да се тај простор припоји Босни и Херцеговини. У горем случају размишљало се и добијању „самоуправе за Санџак“.  Све се то уклапало у  планове и намере за политичку, економску и безбедоносну нестабилност у нашим земљама, па и у целом региону Балкана.

Када је окупатор својим политичким и пропагандним деловањем успешно припремио политички терен организовао је конференцију градоначелника и других муслиманских представника у Сјеници 1917.године. Конференција је одржана 13.и 14.августа, по неким изворима и 15.августа. Заседање је одржано у главној градској џамији Султан Валиде. Конференцији је присуствовало 25 представника муслимана из срезова који су припадали некадашњем Новопазарском санџаку као и два аустроугарска официра као представника Крајскоманде (окружне команде) из Новог Пазара и среске комаде у Сјеници који су пратили рад Конференције. Конференција и њене одлуке и закључци су били круна аустроугарске бескрупулозне политике, пропаганде и тактике Divide et Impera. Одлично се знало да ће то додатно оптеретити односе који су ионако током рата били веома затегнути и пуни неповерења. Сигурно Сјеница није случајно изабрана за место одржавања Конференције, јер је овај град био стварни главни град Новопазарског санџака, а од 1902.године и Сјеничког санџака. Осим тога сјеничка муслиманска чаршија и муслимански живаљ на Пештери су били наклоњени Босни и Херцеговини и Аустроугарској што се одлично уклапало у њене империјалне планове. То потврђује и поверљиви извештај аустроугарског мајора Рупчића из прибојског гарнизона од 14.новембра 1916.године. Измеđу осталог он пише: „Муслимански део  становништва у великој већини  је нама наклоњен. Из неких спонтаних изјава овдашњих муслимана може се закључити да у случају анектирања Санџака (враћања Србији и Црној Гори) морају се иселити, јер су се политички компромитовали“.

Муслимански прваци су се обратили за подршку освајачу који је био окупатор земље којој су се желели да прикључе. О томе је  историчар Ејуп Мушовић написао следеће: „Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине XIX века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли  да продру према истоку и тако  онемогућили уједињење Србије и Црне Горе“.

У Сјеницу су дошли представници (градоначелници) свих срезова са простора некадашњег Новопазарског санџака које су поставиле аустроугарске окупационе власти па, према тома, они и нису били представници народа, поготово православних Срба који су били већинско становништво. То су били градоначелници Новог Пазара, Сјенице, Нове Вароши, Пријепоља, Прибоја, Пљеваља, Бијелог Поља, Берана, Рожаја, Берана (Будимља), Тутина (Штавица) и Шаховића (Доњи Колашин). Осим градоначелника Конференцији је присуствовало и 14 других муслиманских представника-делегата . Присуствовали су и аустроугарски обавештајни официри из Окружних или обласних команди (Kreiskomando) Нови Пазар и Митровица и Среске команде (Bezirskomando) у Сјеници. Конференцијом је председавао титуларни паша Изет Махмед-паша Бајровић, градоначелник Пљеваља. Мехмед-паша је био познат као велики аустрофил и највећи лиферант  аустроугарским гарнизонима до повлачења аустроугарске војске 1908.године из Пљеваљског санџака. Његов рођени брат мајор Омер-бег Бајровић је био велики поборник српске националне идеје код наших муслимана који су били у већини српског порекла, сматрао је да Аустроугарска није наша домовина већ само окупатор, а био је и  велики добротвор. Омер-бега су окупатори на веома свиреп начин и на превару спровели у Сарајево где је у тамници мучен и уморен.

Паша Бајровић је отворио конференцију речима да је „крајње време да ми муслимани  Санџака, које ми председници општина представљамо, ми који чинимо већину становништва Санџака, друкчије размишљамо  него што то желе  и траже наши паразити  владе Србије и Црне Горе“.

Сви учесници су  се, између осталог, сложили у констатацији „да је Санџак отргнут од матице Босне, јер је више од четири године био окупиран  и подјељен између Србије и Црне Горе“.

На Конференцији су усвојени  закључци у форми Резолуције:

I  Прикључење Босни и Херцеговини је наша непоколебљива жеља и једино разумно решење нашег питања.

II Ако се из разумљивих разлога или непредвиђених разлога наши захтеви, на које имамо право,  не могу испунити захтевамо самоуправљање Санџака.

III Ако и ова наша жеља није остварива, и ми све наде изгубимо да ће се све наше жеље испунити, онда смо присиљени да се иселимо из ових крајева.

IV Пошто наши односи захтевају  другачији поступак него што то сматрају српска и црногорска влада ми молимо К. и К. Војни генерални гувернеман за Србију и Црну Гору да наше захтеве у вези управљања Санџаком поднесе вишој инстанци и да нас до коначног решења тог питања прикључи Босни и Херцеговини, јер управа у тим земљама боље одговара нашим односима.

После четврте тачке Резолуције тражи се и следеће: „ Ако и овај захтев (четврта тачка) није остварив, онда захтевамо да се оснује самостални гувернеман за Санџак (посебна војна управа).

           Са највећим поштовањем, које дугујемо храброј војсци, као и аустроугарској монархији затварамо данашњу седницу и остајемо (следе потписи 12 градоначелника):

  1. Мехмед Изет-паша Бајровић, Пљевља
  2. Риза-бег Муратбеговић, Нови Пазар
  3. Мурат-бег Хашимбеговић, Пријепоље
  4. Селејман еф.Шећерагић, Нова Варош
  5. Хилми-бег Кајабеговић, Бијело Поље
  6. Дуљко-ага Рамхусовић, Беране
  7. Иљаз еф.Ћатовић, Рожаје
  8. Хусеин еф.Хасанбеговић, Прибој
  9. Јусуф-ага Хамзагић, Тутин
  10. Рушид еф.Спаховић, Сјеница
  11. Осман-ага Диздаревић, Шаховићи
  12. Хусеин еф.Шахман Беране (Будимља).

Сјеница, дана 14. августа 1917.године“.

Сјеничка резолуција је одмах преведена на немачки и достављена поменутим командама и упућена Војно генералном гувернеману у Београд.  Војно генерални гувернеман за Србију је препис текста Резолуције са пропратним писмима доставио Војно генералном гувернеману за Црну Гору на  Цетиње и Земаљској влади у Сарајево.

Аустроугарска окружна команда у Новом Пазару  је у свом пропратном акту од 20.августа 1917.године подржала захтеве муслиманских представника из Сјеничке резолуције. То је било и за очекивати, јер је окупаторска власт и режирала Конференцију и њену Резолуцију. Већ 1.септембра исте године аустроугарска војна управа за Србију (ВГГ) у свом писму истој таквој управи у Црној Гори , као и Земаљској влади у Сарајеву, пише да „иако се у тој Резолуцији наведена питања тренутно сигурно не могу решити, ипак она представља важан документ за будуће преговоре о закључењу мира“.

У том писму Војног генералног гувернемана за Србију се, између осталог још каже: „Сва искуства аустроугарске управе  потврђују да муслимани  у Санџаку присаједињење Босни и Херцеговини, а тиме и Аустро-Угарској сматрају као политички идеал своје будућности. Жеља за евентуалном аутономијом… или исељење у Турску сматрају само као мања несрећа… ако би поново настала омрзнута српска владавина“.

    Ова Сјеничка резолуција је само још више изазвала неповерење и продубила сукобе и неспоразуме који ће дугорочно уносити нестабилност и иначе на овом по много чему  трусном подручју.

 

———————

25.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s