АКТУЕЛНО

Зорана Миљевић: ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И МУЗИКЕ


УВОД

„Музика је уметност која се служи тоновима као средством свог израза“.[1] Већ је из ове школске дефиниције музике јасно да она, својим изражајним средствима пружа публици оно што бисмо могли назвати „уметничким погледом на свет“. При формирању овог погледа, значајну улогу играју уметниково искуство, машта, степен усвајања уметничке традиције и признање – које је веома важна чињеница у животу уметника, јер он, као биће заједнице, посредством свог дела остварује комуникацију с публиком, трудећи се да јој наметне сопствени доживљај света.

Свети Роман Слаткопојац

Световна уметност је, иако одевена у рухо естетике и материјализована под разним видовима, уствари само лепо упаковани израз неспособности њеног ствараоца да одговори на основна онтолошка питања. Уметников осећај да нешто „зна“ и то знање саопштава другима, после првог успешног разрешења емоционалне напетости која се неизбежно јавља између њега и публике,[2] замењује осећај незадовољства оствареним, који је вечити узрок обнављања стваралачког процеса.

Заједно са философијом и религијом, световна уметност досеже само до другог спрата цивилизације, спрата културе, и не успева да се отргне душевној сентименталности.[3] До њеног изворишта можемо доћи следећи „ход људског духа, препуштена самом себи“.[4]

Трагичност уметничког, философског, и религијског поимања стварности (коме је основ, у човеку дубоко усађена, тежња ка бесмртности) лежи у његовој директној супротстављености тој истој стварности. Свет, створен ни из чега вољом и љубављу Творца, необрајснив је и неспознатив изван тог Творца, а сваки покушај човека, који је део целокупне твари, да открије и задобије „живот по себи“ – бесмислен је и представља трагање за животом изван живота. Световна уметност, стога, не даје одговоре на питања о смислу, о непролазности. Она вековима тапка у месту, без чврстог темеља на коме би изградила властити етос и пролазећи, привидно, кроз периоде развоја, формирањем нових праваца, заправо потврђује своје лутање.

О тајни непролазности, насупрот уметности, науци и религији, поучава нас православна теологија, „философија у Духу Светом“ [5], која је, по речима Светог Јована Дамаскина: „уметност над уметностима и наука над наукама“.[6] У лику Богочовека Христа откривена је сва пунота теологије, као божанске мудрости о Богу, свету и човеку,[7] а кроз његово ипостасно сјединење са људском природом остварена је божанска намера о животу света у вечној заједници са Оцем, посредством Духа Светога. „Ова пак заједница и општење не може а да се не испољава и изражава у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави, доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено – литургијском општењу са Богом у Христу“[8]

И управо тај литургијски живот у Цркви, Телу Христовом, подразумева и обухвата сва главна уметничка изражајна средства, употребљена овога пута од новог, преображеног човека, на сасвим нов начин. Тон, боја и светлост добијају небеску прозрачност и постају средство остварења искуства саборности „са свима светима“, у историјскоме „вечном сада“,[9] сведочећи истовремено о пуноти долазећег Царства. На тај начин, ова „керигматичка теологија“, под видом православне музике, иконографије и архитектуре, остварује се као уметност у Духу Светом. Она је, будући суштински различита од сваке профане уметности, једина истинска уметност (уметност истине).

Музика у духу Светом, једина је истинска музика под капом небеском.

РЕЧ БОЖЈА И ЊЕНА МУЗИКА

„Ко има уши да чује, нека чује!“

(Мт. 13,9)

Интиму музички обдареног човека карактерише неуобичајено велика осетљивост на звучне импулсе. Својим доласком на свет он постаје „професионални слушалац“, а највећи део његовог укупног искуства формира чуло слуха. Другим речима, он је несвесно опредељен за аудио доживљај свега око себе. За њега оно што чује не представља пуку „звучну илустрацију“ свакодневице, но начин мишљења и средство остварења свога ентитета. При том он, осим што чује, треба и да „разуме“, односно да има способност разликовања артикулисаног од неартикулисаног, хармоније од дисхармоније.

Део композиције – Архијереји се клањају Христу Агнецу у олтарском простору, манастир Сопоћани
Фото: Википедија

„Откровење је глас Бога који говори човеку“.[10] Напрегнутом слушаоцу овај глас је доступнији, он је за њега пријемчивији. Слушање је, дакле, за онога који музиком живи – извор живота. Зато он често наилази на неразумевање људи који у музици виде само „уживање чула“. О томе пише и блажени Августин. Исповедајући своју наклоност према музици, он каже: „Јер ви који не осећате, вас ово не дира“.[11]

„Сам је космос свеопшта огромна музика, сачињена од безброј мелодијских делова… Све је бескрајно богата и разнолика похвална химна упућена Богу и Богом створена“.[12] За „слухисту“, ова хармонија природе је прва реч Божја коју у свом животу чује, али она кудикамо заостаје за песмом, отпеваном после Тајне вечере, богочовечанским гласом самога Бога Речи! (Мт. 26, 30), (Мк. 14, 26), (Лк. 19, 37-38). Какво је то неизрециво савршено сазвучје вечних истина морало бити и каква срећа за присутне! При помисли на тај евангелски догађај, човек не може а да не зажали што му није био сведок.

Још у Старом завету, говорећи људским језиком Бог се обраћа изабранима, а преко њих своме народу и свим људима. У овом личном сусрету са Богом, човек, као једино словесно земаљско сторење, има моћ словљења са Богом и о Богу. Људски говор је најприсније повезан са дисањем. „Дунути некоме у лице, код Јевреја (и Семита уопште) био је одувек чин с дубоким симболичким смислом: значило је да се на другога преноси свој дах, нешто дубинско из себе, своју самосвест, свој дух. Дисање је, уствари, начело живота, својство које човека чини делатним бићем“.[13]Старозаветни човек је начело свога живота уносио у мелодију свога гласа, у музику своје речи која није могла имати милозвучности. То је била пророчка реч и она је имала да добије своју пуноту испунењем очекиваног доласка обећаног Месије. Тек када је Реч постала тело, када се са људском природом сјединио Онај „кроз кога је све постало“ (Јн. 1, 3) – човек је проговорио богочовечанским гласом, а његова реч је постала стваралачка.

Историја Откровења не познаје случајност. „Израил није прихватио Христа Бога и обећање је прешло на многобошце“.[14] Новозаветно Откровење се послужило језиком јелинске философије. Његова изабраност нам говори „да је у овом језику било снаге и средстава да изрази и искаже истину Откровења“.[15] „Ако се божанска истина искаже на људском језику и речи језика се мењају“.[16] „То су вечне и другима незамениве речи“.[17]

Уколико је Стари завет пророчанство и праслика Новог завета, а недовољност јеврејског језика да изрази сву истину Откровења добија свој преображај у новозаветноме јелинском језику, онда се сви наговештаји садржани у старозаветном певању – испуњавају у православном појању. Јеврејска сакрална музика је вокално – инструментална, док је православна искључиво вокална. Мелодија бесловесних инструмената „може да погрузи верника у несигурно осећање недефинисане дубине, у коју се сви могу утопити“…[18] Дах новог човека пројављује душу која је Духом Светим уведена у бесмртност, која људско тело издваја од трулеживе твари. „Бог је у оно време дозволио (Јеврејима) да се служе музичким инструментима због њихове слабости… јер у својој премудрости, Он је смислио да их на тај начин продрма из њиховог грубог тромог стања клонулости“.[19] „Ми певамо божанске хвале живим инструментом, одуховљеним и кроз духовна појања“.[20]

На крају овог одељка, желели бисмо да, бар донекле, одговоримо на питање: зашто се човек изражава певањем и како је оно настало? У ту сврху ћемо изнети једну претпоставку, коју потврђују најновија научна истраживања у области етномузикологије.

Неумска рукописна књига

Претпоставка гласи: певање је спонтано произашло из говора, као израз човекове потребе да искаже новим изражајним средством своја најтананија емотивна и духовна стања, која иначе није могао да смести у логичке појмове. Човек је створен као изразито музикално биће. Израз његове музикалности је, као што смо рекли, његов глас. Говор, сам по себи, садржи рудиментарне облике музике и њоме открива карактер и расположење онога ко говори, а некада потпуно мења смисао текста, уколико га изговарамо на различите начине. Пратећи три основна елемента говора и музике, мелодијску линију, ритам и метар у народној поезији и поредећи их са истим текстом, отпеваним од стране истог лица, етномузиколог открива да се сва три наведена елемента у потпуности подударају![21]

Ово је, наравно, само зачетак и рађање једне потпуно неиспитане области, али свакако довољан подстрек и пут за разрешење многих дилема. У народном стваралаштву је превише разноврсности дијалеката, наречја, локалних говора и сваки има специфичну акцентуацију, те је неопходно „обрадити“ све крајеве да би се добили одређени поуздани резултати. Такође, ваљало би испитати и разне језике.

Први се међу нама овим питањем занимао песник Момчило Настасијевић. Повезаност поезије и музике је доживљавао и сматрао изузетно важном. Говорио је о „матерњој мелодији“ која потиче из говора. Ми бисмо је назвали прамоделом или архетипом музике. Он је први учинио и практичан покушај да ово своје тврђење и докаже. Мелодију једне говорне реченице записао је нотним писмом и на тај начин добио музички мотив.[22] Оваква открића су коришћена у уметничкој музици. Ми, међутим, подвлачећи разлику између народне поезије и народне и уметничке музике, с једне стране, и богослужбене поезије и црквеног појања, с друге стране, као између профаног и сакралног, не можемо да се не запитамо: не би ли било изузетно корисно обавити иста ова истраживања управо на примеру јелинског новозаветног језика, на коме је писана сва химнографија хришћанске Цркве и византијског појања које је надградило ову химнографију? Наша је претпоставка, наиме, да је функција певане мелодије да дȃ семантици текста једно додатно значење. Мелодија, дакле, у свим својим елементима прати текст молитве и нераскидиво је са њом повезана. Она је директна последица структуре и свих особености језика кога смо у претходном тексту назвали изабраним, Богом освећеним и непроменивим. Не губи ли се онда значење мелодије њеном изменом? Треба се, такође, питати да ли језик губи своју изражајну и стваралачку моћ насилним акцентским изменама и грађењем нових дијалеката под утицајем страних језика? Може ли се текст исте молитве певати другачије, а да притом не скрнавимо светост тога текста, не одузимајући му смисао? То су све питања која ваља себи поставити, нарочито када се зна да је последњих векова извршен погубан франачко – латински утицај на Православну цркву у свим њеним видовима? Најзад, није ли се онај кога сматрају једним од најутицајнијих црквених отаца на римокатоличком западу, управо обратио у хришћанство захваљујући ромејском појању које је слушао у цркви св. Амвросија Миланског? Овај слухом обдарени човек, блажени Августин, такође се помно бавио питањима метра и версификације. Цитираћемо његов став према нашем малопређашњем питању: … „осећам да само свете речи побожније и страсније покрећу душе наше на пламену побожност кад се тако певају, но кад се не би тако певале, и да сва осећања душа наших према својој разноликости имају одговарајући израз у гласу и певању, и њихова их некаква тајанствена сродност узбуђујући подстиче“.[23]

РОМЕЈСКА СВЕТООТАЧКА МУЗИКА – ТЕОЛОГИЈА ТОНОВА

Црква је есхатолошка икона и све што је у њој – постоји на иконичан начин. „На Небу Бога прославља ангелска војска, а на земљи људи, служећи у Цркви и који подражавајући им (ангелима), произносе исто славословље“.[24] Отуда, унутрашња архитектура храма, иконе и појање подлежу законитостима стварности која ће доћи после историје, тако да простор и време у Цркви добијају „обрнуту перспективу“ којом посматрача и слушаоца „увлаче у себе“. То значи да ми своју везу са будућим Царством исказујемо тоновима или бојом на начин који је ништа мање догматичан него када то чинимо речима. Православна икона је, према томе – теологија боја, а православно појање – теологија тонова! Ово се, свакако, односи на православну уметност, створену и чувану од стране јединих истинских теолога, чија је догматска основа живота било библијско искуство обожења целог човека  – монаха и подвижника православног Светог предања.[25] Штавише, Свети Оци и учитељи свих верних, потврђују својим искуством да је и бездушна материја способна за преображај. То се догодило са Христовим хаљинама које су засјале нетварним божанством, а такође су преносиоци благодати и материјални елементи Светих Тајни, свете одежде, сасуди, иконе и мошти.[26]

Тон, који настаје треперењем ваздушног стуба, односно понашањем ваздуха према одређеним физичким законима, састоји се, дакле, од честица које су голим оком невидљиве, али тиме ништа мање материјалне од остале твари. Јасно је да и појање итекако привлачи обожујућу благодат. Мелодијски архетипови овог појања примљени су као „предање Пророкȃ“, његова музичка теорија је настала по узору на јелинску, али је светоотачко појање созерцатељни дар Духа Светог, кога су се подвигом и љубављу удостојили: Свети Роман Мелод, Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мајумски, затим небројени монаси Студитског манастира, а касније Свети Јован Кукузел, Мануил Хрисаф и други. Музика коју данас називамо византијском, тачније ромејском, никада се није изменила у својој унутрашњој суштини коју карактерише једноставност , чистота без ичега чулног, разметљивог и неискреног. Њена иконичност и догматичност условиле су њен спољни облик који је такође неизмењен, од првих векова до данас.

Пре свега, ромејска музика почива на природном лествичном систему, од кога се разликује европски вештачки, такозвани темперовани систем (као вештачка људска творевина, настала у оквиру нецрквеног искуства). Овај последњи, услед скучености (сиромаштва) свога спектра, као језик тонова, није у стању да изрази истину Откровења. Поређења ради, у сликарству би то значило признавати постојање само одређених боја и нијанси, а преостале прогласити непостојећим.

Поред искључиве вокалности, коју смо у претходном одељку објаснили и о којој је код светих Отаца опсежно писано, још једна важна карактеристика ромејског појања је – монофоност, односно једнозвучност. Она је утемељена појањем самога Христа, као и речима Апостола Павла: „А Бог трпљења и утехе нека вам дȃ исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога Оца Господа нашега Исуса Христа“. (Рим. 15, 5-6).

Унисоно појање, дакле, оличава саборност свих верних у којој, мислећи сви у основи на исти садржај и саопштавајући га истом мелодијом, „сваки се јача силом свих у заједничком мишљењу са другима, у заједничкој љубави према истом Богу“[27] Свети Јован Златоусти, тумачећи 41. псалам каже: „Ништа, ништа не уздиже душу толико и не даје јој крила, ослобађајући је од земље и од привезаности телу, ништа толико не покреће душу ка премудрости и ка презирању свих брига овога света као једногласна мелодија и ритмичне свете песме“.[28]

Полифонија је, пак, симбол разједињености, раскола. Она је у супротности са једноставним, смерним и озбиљним карактером Христовим јер уводи недозвољену испреплетеност, шепурење и лакоумност.[29] Светоотачко појање је доксологија, узрастање, молитва. Најбољи појац је онај који има најусрднију молитву, а никако онај који се истиче само лепотом свога гласа и тиме храни сопствену гордост и истовремено омета друге у молитви. Свети Оци, знајући добро важност и текста и мелодије, наглашавају да се мора одржати правилан темпо у појању, да на слушаоце треба пренети сваки стих целовито и савршено појући без неправилног дисања, пресецања стихова на недозвољеном месту, погрешног акцентовања.[30] Млитавост при појању је недопустива, а 75. канон Трулског сабора осуђује претерано гласно и усиљено појање речима: „Хоћемо да они који држе певницу у црквама не изводе забрањено дерање, ни да присиљавају свој глас на викање“.

Идеалан појац је онај који, поред смерности, духовне трезвености и свести о високом циљу коме је одређен да служи, поседује и одличан глас и смисао за музику, као и одлично познавање ромејског појања. Све је то канонизовано одлукама Васељенских и помесних сабора. Тако су Апостолским правилима, правилима Лаодикијског и Трулског сабора, појци убројени у клирике за које је прописан строжи начин живота него за лаике, а 15. правило Лаодикијског сабора наређује да само канонски појци могу певати за певницом.[31]

За разлику од страствене полифоније, која, пошто нема мистичку дубину, не сведочи есхатолошку стварност, светоотачко појање своју иконичност остварује и односом између катафатике у певаном тексту, и апофатике у исону (хорском брујању на један тон). Језиком симбола, исон представља исто што и злато на ромејској икони – божанску нетварну светлост. Он је ћутећа визија неизрецивог и, заједно са певаним текстом, казује божанску стварност, која се не може обухватити логичким појмовима, нити може бити исказана језиком догми.

Антифоно (наизменично) певање две певнице је још једна важна особина појања хришћанске Цркве. Оно потиче још из доба Апостола, а црквени историчари кажу да га је први у црквену употребу увео свети Игњатије Антиохијски, који је живео од средине првог до почетка другог века. Поред практичних разлога за увођење оваквог начина певања, постоји и симболика: антифоно појање представља наизменично појање ангела које је у визији видео свети пророк Исаија, како кличу: „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама, пуна је сва Земља славе његове“. (Ис. 6, 2-3).

Важно је истаћи да православна светоотачка музика, као једина могућа музика Цркве Христове, одсликава активан динамички човеков став према стварности у којој су верни – настављачи Христовог дела подбеде над смрћу. У покајању је садржана нада. У Цркви нема статичности која је својствена римокатоличкој теологији, стога је православно појање музика покајничка, али никад – очајничка. „Полифонија или хармонизација византијског појања према западним правилима хармоније и контрапункта, у супротности је, дакле, са Светим предањем Цркве. То је новотарија која је продрла у руске цркве осамнаестог века и, касније, у остале православне цркве… Ова новотарија… из корена мења спољни облик византијске свештене музике, а тиме и њену унутарњу суштину. Овим се разара њена чистота и узвишеност, њено мистичко својство, њена моћ да уноси у душу скрушеност – а претвара се у нешто површно, које служи више за уживање и забаву“.[32] По нашем мишљењу, исти учинак има и свака измена освештаних мелодија у мелодици, ритмици и метрици.

Без наведених особина, црквено појање губи своја иконична и догматска својства, оно постаје твар непријемчива за обожујућу благодат и престаје да буде – Откровење на језику тонова. Певајући друкчије од онога како нам је од Бога дато преко прималаца, чувара и предавалаца Залога Предања,[33] људску реч, од божанској подобних „јесам“ и „хоћу“ – претварамо у шизофрено „можда“. Појање, као и говор, губи тиме стваралачку моћ о којој свети Јован Златоусти каже: „Желиш ли да сазнаш какву силу имају химне узнете Богу? Тројица младића певајући угасила су вавилонски пламен; боље рећи нису га угасили, него, што је још чудесније, ходали су по јарком пламену као по земљи. Једна је Павлова песма разрешила тамничке окове, отворила врата тамнице, потресла темеље и страшно уплашила чувара“.[34]

Ето, то је сила православне теологије појања!

ЗАКЉУЧАК

Не може се говорити о односу теологије и музике уопште. Уметничка музика је област људског стваралаштва у домену културе и, као таква, резултат је нецрквеног искуства. Самим тим, она нема додирних тачака са теологијом. Народна музика, уколико је настајала код православних народа, стварана је под директним утицајем и на основу мотива црквене музике. Њена функција тада може бити васпитна, али она не црквену музику не може вршити повратни утицај. Ту се завршавају сви односи теологије са профаним музичким видовима.

Црквена музика, коју смо назвали музиком у Духу Светоме, у нераскидивом је јединству с православном теологијом. Штавише, ако под теологијом подразумевамо обожајно искуство Откровења, тада на исти начин на који догматику називамо теологијом речи и појмова, о православној музици можемо говорити као о – православној теологији тонова.

Ранохришћанска и византијска (ромејска) музика, преузета од „предања Пророка“, обожена Христом и формулисана од Апостола и Светитеља има осведочени догматски и иконични карактер, те је у својој суштини и својим утврђеним формама вечна, непроменива и незаменива. Ни једна друга и другачија музика, дакле, не може бити саставни елемент литургијског живота Цркве; не може бити есхатолошка икона, нити нас у саборном јединству увести у вечну заједницу са Оцем, кроз Христа у Духу Светоме.

Однос православне теологије и православног светоотачког појања, може се формулисати једном реченицом: То је православна теологија појања.

 

Зорана Миљевић

——–

Велико хвала:

Редактору:

+ Епископу будимском др Данилу (Крстићу)

Стручним консултантима:

др Јелени Јовановић, етномузикологу, вишем научном сараднику Музиколошког института САНУ и

+ Владимиру Јовановићу, композитору и појцу

[*] Текст је првобитно објављен у часопису Епархије рашко-призренске „Свети Кнез Лазар“, бр. 3, 1993, 47

[1] Марко Тајчевић, Основна теорија музике, седмо издање, Просвета, Београд, 1977, 7

[2] Види: Х. В. Јансон, Историја уметности, седмо издање, Просвета, Београд, 1997, 7

[3] Види: Епископ др Данило (Крстић), Култура и култ, „Теолошки погледи“, бр. 3/4, 1989, 18

[4] Волтер, О религији – одељак из „Филозофије повјести“, група аутора, Антологија филозофских текстова, треће издање, Школска књига, Загреб, 1960, 221

[5] Јеромонах др Јустин, Догматика Православне цркве I, Београд, 1980, 9

[6] Исто

[7] Исто

[8] Јеромонах др Атанасије Јевтић, Методологија богословља, Увод у богословље, зборник чланака и студија, Београд, 1992, 94

[9] Види: Георгије В. Флоровски, Откровење, философија и теологија, Увод у богословље, зборник чланака и студија, Београд, 1992, 4, (са немачког, др Димитрије Калезић).

[10] Исто, 1

[11] Аурелије Августин, Исповести, X, 33

[12] Протојереј ставрофор др Димитрије Станилоје, Духовност и заједница у православној литургији, Београд, 1992, 476, (с румунског, Епископ источноамерички Митрофан)

[13] Христо Јанарас, Антрополошки принципи, „Теолошки погледи“, 1985, 230

[14] Г. Флоровски, наведено дело (надаље НД), 7

[15] Исто

[16] Исто

[17] Исто

[18] Станилоје, НД, 469

[19] Свети Јован Златоусти, цитирано према: Константин Каварнос, Византијска мисао и уметност,  сепарат „Теолошких погледа“, 84 (са енглеског Јелисавета Вујковић)

[20] Јевсевије Епископ кесаријски, цитирано према: Станилоје, НД, 472

[21] Реч је о реферату етномузиколога Јелене Глигоријевић, под насловом: „Однос између мелодија говорних и певаних стихова на примеру пет народних песама из Горње Јасенице“. Реферат је прочитан на научном скупу „Поетика Момчила Настасијевића“, у новембру 1992. године, у Институту за књижевност и уметност, Ђушина 7, Београд

[22] Исто

[23] А. Августин, НД

[24] Свети Јован Златоусти, цитирано према: Катарина Олисевич, Византијска музика, као део предања Православне цркве, „Светигора“, бр. 3, 1992, 55

[25] Види: Протојереј Јован Романидис, Откровење, Свето предање, Свето писмо и непогрешивост, Увод у богословље, зборник чланака и студија, Београд, 1992, 34 (с јелинског, Јеромонах Амфилохије)

[26] Исто

[27] Станилоје, НД, 470

[28] Свети Јован Златоусти, цитирано према: Каварнос, НД, 87

[29] Види: Каварнос, НД, 14

[30] Исто, 84

[31] Исто, 88

[32] Кварнос, НД, 85

[33] Види: Романидис, НД, 14

[34] Цитирано према: Станилоје, НД, 473-474

ИЗВОР: ХРОНОГРАФ / постање.срб

—————–

26.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s