АКТУЕЛНО

КАКО СМО ПРЕВАРЕНИ, ПОРАЖЕНИ И ПРИХВАТИЛИ ДА БУДЕМО ГУБИТНИЦИ


фото: kostimi

Писати о агресији на Југославију, Србију и Републику Српску, која траје од 1992. године до данас, дјелује „помало двојбено“ када то ради неко ко се изјашњава као Бошњак и живи на територији Бошњачко-Хрватске Федерације тј. Вашингтонске Федерације БиХ.

Форма агресије није увијек била иста: прво је то било антиуставно отцјепљење од СФРЈ, а у БиХ надгласавање конститутивног народа, затим референдуми који су у формалном смислу били незаконити и нису могли произвести оне правне и политичке посљедице које су уз подршку западних сила произвели. Послије тога, слиједили су масакри младих регрута ЈНА – практично дјеце, у Словенији и Хрватској. У Босни и Херцеговини наставило се злочинима у Сијековцу, Добровољачкој и Тузланској колони, потом и терористичким акцијама које је режим Алије Изетбеговића проводио са својом радикалном, фундаменталистичком и екстремном браћом из афро-азијских земаља нападом на рударе из Тузле који су протествовали пред Скупштином; затим напад ручним бацачима и зољама (што је готово исто) на Ријасет Исламске заједнице Југославије у Сарајеву, па терористичке акције у улици Васе Мискина, на Маркалама, Тузланској капији, убиство Неџада Угљена, Јозе Леутара…

У паузи ових масовних злочина забиљежених оком и интересом западних тајних служби, представљених у потпуно лажном садржају и суштини, били су и снајперски напади и немилосрдна међусобна убијања која су проводиле Алијине убице назване од миља „Шеве“, као и убијања властитих команданата, у принципу разбојника попут Цаце, Ћеле, Јуке, па и покушаји убиства команданта муслиманске војске генерала Сефера Халиловића. Незаобилазан и најважнији сукоб „Шиита и Сунита“, „Хамаса и Фатаха“, „Ал Каиде и ИСИЛ-а“, у бити Истока и Запада, био је сукоб „Бабе и Деде“ – Фикрета и Алије.

И други догађаји, пуни идентичног злочиначког садржаја, одвијали су се као на филмској траци, и за све њих били су окривљени Срби, Република Српска, Србија чак и Југославија, која је властито самоуништење прихватила и њиме управљала; СФРЈ па СРЈ па Заједница СЦГ, па Црна Гора за себе и Србија сама, са свима против ње и српског народа.

Остаје питање: како се звало везивно ткиво свих ових процеса у којима су Срби вријеђани, анатемисани и попљувани у сваком смислу; која је било основица догађаја, смисао, суштина и организација – позадина свега, која диктира појаву а затим је тумачи?!

ПРОПАГАНДА!!! Потцијењена али изузетно ефикасна дјелатност.

Разорни далекометни пројектил који се брзином свијетлости преноси са једног на други крај земљине кугле и креира, производи и усмјерава политичке посљедице сваке појаве, брзином која превазилази све што је људском роду познато, зове се: ПРОПАГАНДА!

Да је НАТО пакт бацио нуклеарну бомбу на Србију она никада не би изазвала тако разорне и штетне посљедице по државу, њен међународни углед и перспективу као што је то урадило најефикасније, немилосрдно оружије запада: ПРОПАГАНДА!!!

Први корак у пропаганди је увијек ОДВЛАЧЕЊЕ ПАЖЊЕ од кључних процеса у друштву и усмјеравање пажње јавности са важних проблема на неважне. Затрпавање јавности поплавом небитних информација, уз помоћ унутрашњих политичких снага и медија, подузима се са циљем да људи не размишљају адекватно ситуацији те како би стекли погрешна сазнања у разумијевању свијета и властитог положаја.

Наравно, прије и послије тога, стално СТВАРАЊЕ НОВИХ ПРОБЛЕМА да би дио јавности реаговао на њих; изазивање и преношење слика насиља са намјером да јавност лакше прихвати ограничавање властите слободе, економску кризу или да би се оправдало рушење социјалне и правне државе. У оваквој пропагандној агресији, присутна је константно ЗЛОУПОТРЕБА ЕМОЦИЈА: као класична техника, кориштена са циљем онемогућавања критичке свијести емотивним импулсима (бијес, страх, неизвјесност, итд.). Изазивањем јаких емоција, подстиче се приступ несвјесном, како би касније било могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или присилу, или пак изазвати одређена понашања. Међутим, ако неко мисли да пропаганда само дјелује на човјека и његову психу а занемари разлог пропагандног дјеловања, пред друштвом и појединцима ће друштвени процеси и губитак политичке суверености у корист нападача – покретача пропагандне агресије бити потпуно неразумљиви и готово непримјетни. Пропаганда увијек има за циљ прикривање стварног политичког и економског интереса, уз стварање услова за њихову реализацију.

Код српског народа посебно је важна мјера компромитовања прошлости пуне жртвовања и херојских дјела, народа и појединаца. а умјесто тога СТВАРАЊЕ ОСЈЕЋАЈА КРИВИЦЕ. Агресивним мјерама покушава се убиједити друштво и народ да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услијед оскудног знања, ограничених способности или недовољног труда његових вођа.

Тако несигуран, потцијењени народ и појединац, оптерећен осјећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против глобалних политичких и економских система. Утицај на избор националних лидера и фаворизовање послушних политичких елита лојалних туђинском интересу крунише се њиховим укључивањем у агресију на властиту државу и властити народ. Саме кукавичке вође почињу нарочито наглашавати тај осјећај вјечне бесперспективности и пораза.

Своје лично и системско одсуство морала такви лидери прикривају оптужбама на рачун властитог народа, приписујући му оно што се никада није десило и претварајући највеће историјске побиједе којима би се дичили пуно већи народи у митске поразе без националног значаја, истичући како је све то по резултатима било потпуно бесмислено. Ту бесмисао, истицањем бијеле заставе у име властитог народа, том огавном преваром, наводно мудре кукавице отвориће најтежа питања, која битно одређују судбину народа и државног интегритета, док ће свој кукавичлук и издају бојити бојама „лидерске мудрости“ након многих пораза.

Коначни и стварни пораз наступаће постепено, чекајући прави тренутак, корак по корак, са пуном свијешћу о простој чињеници: да би јавност пристала на неку неприхватљиву мјеру, треба је уводити постепено, “на кашичицу”, мјесецима и годинама. Промјене које би могле да изазову отпор ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, бит ће спроведене политиком малих корака. Држава се тако временом мијења, свијест о народном интересу отупљује а људи истовремено постају неспособни да схвате да је и друштво и држава изложено радикалним промјенама.

Не постоји једноставнији начин за припремање јавности на непопуларне промјене од сталног најављивања, са различитог нивоа, нужности и обавезе да се „прекине са старом праксом“ и да се наводно нешто уради како би сви односи међу народима, територијални спорови и историјска мржња престали за ноћ, само ако направите тај један уступак раван издаји властите државе. Оно познато, најављивано много раније унапријед, међутим, постаје само почетак а политички стандард, ту страшну формулу и алиби „да нам дјеца више не ратују“, морате примјенити и на другим острашћеним комшијама, задовољавајући и њихове територијалне и политичке амбиције на властиту штету. Људи постају неспособни да осјете одједном сву тежину промјена, јер се претходно привикавају на саму идеје о промјени. Сем тога, и “заједничка нада у бољу будућност” олакшава њихово прихватање. Основна улога лажних националних лидера који су у ствари ситни намјештеници западних сила и јесте да увјере властито друштво у неопходност ријешавања проблема испуњавањем захтијева традиционалним непријатељима, и да то није ново позиционирање противника за будуће ратове него „куповина вјечног мира“, за „нашу дјецу“.

То је површна и погрешна политичка конструкција, која противријечи свим историјским процесима и свему што је било који народ на планети икада научио о себи и народној борби за опстанак, јер се ради о слабљењу јединог ефикасног средства за то: ВЛАСТИТЕ ДРЖАВЕ.

Познавање пропагандних система и начина комуникације са друштвом у цјелини, како је то једноставно уочио и дефинисао Ноам Чомски, подразумијева посебан облик комуникације у којој се такав лидер, учестало и интензивно, друштву обраћа са љутњом и увредама, као да се обраћа МАЛОЉЕТНОМ ДЈЕТЕТУ И НЕЗРЕЛОЈ ОСОБИ, и тиме постиже „два корисна“ учинка: јавност потискује своју критичку свијест а порука има снажније дејство на људе. Тај сугестивни механизам у великој мјери се користи и приликом рекламирања издаје као посебног напора у интересу народаНаравно да таква пропаганда увијек рачуна на НЕЗНАЊЕ: сиромашнијим слојевима се онемогућава приступ механизмима разумијевања манипулације њиховим пристанком.

Зато квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просјека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.

Али и привидни интелектуалци и академици, представници квази политичких елита јавно, без одговорности, трагично одвојени од реалног живота и народног интереса, „у име памети“ дају пристанак, ЈАВНО ВЕЛИЧАЈУЋИ ГЛУПОСТ и злоупотребљавајући институт наводног знања, присиљавају јавност да прихвати политичке мјере и просјечност, и пригрли издају политичких и умних елита као нешто дубоко промишљено и неразумљиво за „обични народ“.

Историја субверзивног и пропагандног дјеловања организованијих народа и државних заједница кулминирала је већ након двије године од бомбардовања Савезне Републике Југославије, избијањем „петооктобарске револуције“, чије су пароле потицале управо од непријатељске тајне пропаганде и циљева непријатеља. Креирајући те процесе се, у Њемачкој и Енглеској посебно, схваћало правилно да, код кориштења овог специфичног оруђа, успјех зависи прије свега од количине примјене.

Да би пропаганда дјеловала као оружје првога ранга, она мора прије свега, на нашој страни, представљати само посљедње уточиште политичара без запослења и мјесташце за забушанте. Међутим, када би се пропаганди супротставила истина кроз било какав, националним интересом инспирисан концепт веће вјеродостојности и барем исте увјерљивости и чврстине у реализацији циљева, тај концепт би имао шансу да буде побједник, уз велику одлучност, показану спремност на жртвовање и послије најтеже, дуготрајне борбе.

Они образовани, иако дезоријентисани пријетњом бруталним насиљем и његовим тумачењем, схватили су специфични духовни терор који овај концепт врши, прије свега на грађанство, које таквим нападима нити је морално нити духовно дорасло. Агресивни терор ријечи и конструкција на дати знак пушта салве плотуна ватре, лажи и клевета против противника који му изгледа најопаснији, и то ради тако дуго док не попуцају живци нападнутих колектива, који, да би опет имали мир, жртвују најбоље међу собом. Ипак, ако је жртвовање тежило постизању мира, будале које су подлегле психози створеној салвама пропагандне артиљерије – мир нити су кад заслужиле нити су га постигле.

Игра почиње изнова и толико се често понавља док год страх од дивљег агресора не пријеђе у сугестивну парализу. Пошто пропаганда познаје укупно искуство, најбоље вриједности стратешког јуриша, она најчешће јуриша баш против оних у чијој акцији и бићу види нешто од горе наведених ријетких особина.

Насупрот томе, хвали сваког слабића с друге стране, час опрезно, час гласније, већ према спознаји или претпостављеном духовном квалитету. Пропаганда се мање боји неког немоћног, безвољног генија, него човјека природне снаге, чврсте воље па чак и скромнијег образовања. Најупадљивије фаворизује слабиће духа и природног потенцијала, јер је вјешта да притом створи варљиви дојам како једино такви могу да одрже мир, а за то вријеме, у лукавом опрезу и непрестано, осваја једну за другом позицију, час потајним изнуђивањем, час прикривањем стварне крађе у моментима када општа пажња бива окренута другим стварима; не жели бити ометана или пак битну ствар држи за ситну и безначајну, да се непотребно не би узбуркавали духови а противник раздраживао.

Процјеном свих људских слабости, ово је изванредна тактика, чији резултат готово математичком егзактношћу мора водити успјеху, уколико угрожена страна не научи да се против „атомске бомбе“ мора и сама борити „атомском бомбом“.

Слабијим природама мора се притом рећи да се овдје управо ради о бити или не бити, а не само о теорији меке моћи, како нас увјеравају: пропаганда је стварна, тврда моћ.

***

У Босни и Херцеговини, најважније оруђе пропаганде које користи политичко, исламизирано Сарајево је Обавјештајно безбједносна агенција, која координира темама, управља информацијама у јавном простору, производи и барата „истинама“ што врло често из етера улазе у канцеларије правосудног система, да се и правно верификују тако што ће хапсити и прогонити политичке и националне противнике. У овој игри врло често учествују и Срби у заједничким институцијама, понекад су они онај „креативнији“ дио напада на институције Републике Српске, нападајући њене званичнике и њену политику.

Многе одлуке које су осмишљене у глави „оца ИСИЛ-а, прије ИСИЛ-а“, Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације, првоборца „Исламске државе“ и „Зелене трансверзале“ чији афро-азијски лик и кокошије груди доминирају трговима и установама у муслиманском дијелу земље, без устезања проводи „поносни син“ Бакир Изетбеговић.

Они који учествују у тиму за провођење политике исламизације БиХ а долазе из Републике Српске, бјеже као луди од разговора о заједничким одлукама и законима, а посебно о заједничким евро-атлантским вриједностима које дјеле са Ердогановом политичком копилади из СДА, сарајевским медијима и тајним службама у чаршији.

Наравно да није ријеч о само једној служби, јер је ОБА/ОСА широко отворила врата службама Саудијске Арабије, Кувајта и Турске, па чак и Ирана за многе активности субверзивног карактера у којима се на отворен начин подрива уставно уређење.

„Европски пут“, „државни ауторитет“, „пацифизам“, „интернационална солидарност“, „демократија“ итд. су креације и појмови који су код нас већ постали тако круте, чисто доктринарне представе, да свако дјеловање на плану испуњавања општих, националних и животних интереса остаје дубоко искривљено и скривено у магли ефикасне пропаганде. Тај несретан начин посматрања реалног живота људи и друштва у цјелини, у сјени подмитљивог, уцјењеног предубјеђења, убија способност народа да се егзистенцијално питање – питање опстанка, рационално промисли без демагогије о прошлом рату, патриотској улози странке или појединаца у њему, којима је само то остало као алиби за потпуну издају и за служење Бакиру Изетбеговићу, у овом рату који је стваран и који гомила жртве на плану овлаштења, надлежности и капацитета државности Републике Српске.

То јасно противрјечи наводно заједничкој доктрини опстанка или напретка и води, на крају, ка једном потпуном изокретању средстава и циља: националној издаји.

Тако се, на примјер, гласно инсистира на борби против непостојећих функција и акција демократски изабране владе и предсједника, чији је највећи гријех да осјећају и промишљају национални интерес, док Бакирови умјетници државотворства, у име Срба, у оквиру такве приватне парламентарне већине која је направљена уз помоћ исконског непријатеља ширег и ужег смисла властитог субјективитета, и послије оправдања остају само гомила неспособних патуљака или инфериорних субјеката, јер „закон власти“ у којој наступају под егидом демократије изгледа таквом једном, привидно принципијелном и поткупљеном корисном идиоту, управо светији и важнији него добробит властите нације.

Зар било коме изгледа увјерљиво понашање женског мегафона те политике у Парламенту БиХ, док некога другог оптужује за везу са Хрватском а инсистира на смјени човјека са изузетном репутацијом, бившег предсједника Савјета министара, затим министра финансија, Србина Николе Шпирића, на чије мјесто ће изабрати Хрвата. На овај начин, она и њена „сабраћа по издаји“ ће у стварности онемогућити надзор над исламистичком и разбојничком структуром ОБА/ОСА, коју води човјек наоружан „дугом деветком“ у парламенту, онако за пасом, за коју кловнови Ердоганове терористичке концепције из информативне канализацијепо имену ФАКТОР, мисле да је то „АЈФОН 7“, јер им је неко доставио накнадно снимљене фотографије сличног сакоа. Истовремено, дојучерашња „Госпођа Џуво“ звана „ОСМИНИЦА“ успјева да на линији исламске пропаганде из Сарајева уклони фокус рефлектора јавности са Осмице и ОСА-е.

Перманентно, гласом кукавица из тих лажних заједничких институција, се увјерава нација да „није коректно“ ту политику назвати издајничком, иако су иза те политике стали, одлучно и јасно, сарајевски посланици „Активне европске странке“, преознатљиве по чланству и штићеницима у прслуцима, изразито поремећене самоубилачке свијести, коју је у аманет цјелој Босни и Херцеговини оставио први предсједник БиХ, у народу познат као, „монструм исламизма“ и фундаменталиста, Алија Изетбеговић, творац, прве теорије и концепта рата са етничком браћом и остваривања сулудих теорија привидног „сукоба цивилизација“ и реализације пројекта Исламске државе у Европи.

У суштини, један прикривени концепт, који у пропаст води народ и једину државу коју има, наступа са привидно шире позиције савеза са том митском мржњом и мрзитељем, вјерском нетолеранцијом и бијесом који тежи уништењу свега заједничког а познатог, јер се у њој тренутно утјеловљује „државни ауторитет“ (СЗП – или СДС прије свега), док другу, ону бањалучку, чак и најблагословенију владу Републике Српске одбија уколико она не одговара америчкој и њемачкој представи о „демократији“.

На сличан ће начин мало познати политичар и генерал, познат по канцеларијском дјеловању и отвореној побуни против команданта и учешћу у атентату на Љубишу Савића Маузера, глумац и пацифиста у души, код било које појаве и сваког, па чак и код крвавог силовања нације (које може исходити погубнијим и од најгорих војних насиља) само шутјети, иако се промјена те судбине осмишљене на западу може постићи само отпором, дакле силом, али би то забога, за генерала, било противно духу његових мирољубивих, „СЗП-европских“ стремљења. Зато овај генерал никада неће поменути кривични прогон бораца Добоја а међу њима и дојучерашњег шефа и министра одбране Републике Српске у рату; окренуће главу од издаје свога страначког интимуса Омер бега од Добоја, занемариће хапшења по Новом Граду, прикриће притварање 13 бораца и полицајаца ухапшених у Теслићу, репресију према борцима Зворника, Братунца, Источног Сарајева, Фоче, Невесиња, Приједора… и свих других градова у Српској.

О свом пацифизму он ће отворено говорити на страницама националних непријатеља, квази Арапа, муџахедина, официра Одреда Ел муџахедин (Езхера Бегановића и Абдусамеда Бушатлића), вријеђаће и нападати све српске пријатеље, јер је он пријатељ Драгана Мектића или зато што је неосјетљив на националне трагедије и битке, у којима никада није учествовао, јер да јесте, његово име би се котрљало Хашким казаматима исконских непријатеља народа или сарајевском калдрмом исламског фанатизма који је посијао Алија а у наслијеђе младим генерацијама оставили Осама бин Ладен и двије монструозне, анти-исламске и анти-словенске терористичке организације: СДА и Ал Каида, посестриме истих циљева, исте стратегије и тактике – исте мржње према свему што је величанствено, заједничко – српско, пансловенско и ослободилачко.

Када овај предсједник, канцеларијски јунак и генерал, напада пријатеље српског народа и даје изјаве исламистичком SAFF-у, екстремним порталима Nur-Islam или Minber.ba а не осјети гађење, треба га подучити да је у овом тешком специјалном рату против народа, који се води оруђем и оружијем пропаганде, концептуализоване и усмјераване споља, ОН ИЗАБРАО СВОЈУ СТРАНУ И ПОСТАО НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉ. Издајник, без обзира на улогу у ранијем рату.

Један мој предратни пријатељ, ментор и велики књижевник националне парадигме страдања – „Отац нације“, у својој, већ помало запуштеној вили на Дедињу, у улици Бранка Ђоновића, рекао ми је, у наступу огорчености и искрености, само три дана прије него што ће ту вилу продати, како би, симболично како рече, „колико толико“, помогао кћерци и унуцима: „Памтим пуно боље Србе од нас данас… јер…слаби смо ми Срби – прави Срби данас су у Хагу“.

Осјетио сам разочарење, запањеност и бијес, јер неко ко је био тиха али стално присутна и активна-конструктивна национална опозиција у ауторитарном режиму СФРЈ, те понекад идеализоване али атеистичке државе, живи у својој вили, на елитном мјесту, а то не може сачувати у времену у коме га наводно поштују и сматрају Оцем нације.

„У нама Србима, мој муслимански брате, се, као и у сваком другом народу, одмеравају снаге добра и зла. Некада нам се чини да је добро победило али после видимо да је ропска свијест коју смо понели из тешке епохе османске владавине, обликовала осећања и мишљење многим нашим људима. Они су данас агресивнији од нас и зато су победници. Али… не жалим. Ни у комунизму када сам оспораван, ни данас када сам слављен и сиромашан – нисам патио превише. Могло је бити и пуно горе“, рекао ми је, а ја сам памтио и записивао.

И наравно, јасно схватио поуку: да то може бити тешко, депресивно, тужно и разочаравајуће, али, да бисте једну ствар могли промијенити, морате је претходно и спознати, да бисте уопште појмили шта држава од вас очекује и шта сте дужни дати.

Само правилан избор ће код народа који је на властитом тлу водити до стварања јуначких врлина, а код моралних ништарија до ласкања и подмуклих суровости.

Увијек ће, међутим, у борби за самоодржање, подлећи онај народ и бити подјармљен, а тиме и осуђен на раније или касније изумирање, који показује најмање јуначких врлина, или није дорастао лажљивој и перфидној лукавости непријатеља. Али, и у том случају, ово не треба само приписивати недостатку мудрости, него прије свега недостатку одлучности и храбрости који се покушава скрити под плаштом демократског и хуманог опредјељења.

Познати социолог Роберт Дал је увијек истицао да се политички систем у коме намећемо опције с привилеговане позиције и то још зовемо демократијом не разликује од тоталитаризма. Ријетки су људи који такво што разумију и истичу.

У индустрији за односе с јавношћу, која је већ око шездесет година најважнија индустрија на западу, такво што се подразумијева.

У бити, шта је сврха те индустрије у Србији или БиХ: да ствара илузију дебате или слободе у друштву а да дјелује, ефикасно, само у свом интересу.

По форми недовољна, у бити потпуно психолошки погрешна, без икаквог промишљеног система и заједничког смисла и акције: то је стварни резултат једног озбиљног испитивања наше предратне, ратне и послијератне пропаганде.

Ето зато смо ту гдје смо; зато наше државе, те наша визија будућности и заједништва, изгледају данас као најгора примитивна и кукавичка представа у богатој историји народа. Зато и ми сами представљамо само блиједу сјену борбе и успијеха некад великог европског народа, док их тумачимо као случајне и претварамо у чисте промашаје.

Џевад Галијашевић

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

————

31.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Реална процена-анализа наших невоља, тешкоћа, неприлика које нас, као народ, не од јуче, вековима прате, са неповољним последицама, чему сигурно доприноси неповољан ПСИХОЛОШКИ ПРОФИЛ НАРОДА, милионима, нарочито умној елити непознат, нити се о томе говори! Познато је да како личности, тако и народи имају свој психолошки профил!

    Ирационалност, неаналитичност, неконструктивност. Емотивност, сујета, завист, замерљивост, инат, некоректност. Склоност омаловажавању, непоштовању, неспремност да се погледа и очима другог, несклоност сарадњи, систему. – Потреба личном промоцијом (ја).

    Порив за допадањем и утиском, површност. Субјективизам, немогућност посматрања ствари одвојено од себе, у принципу. Непризнавање кривице (да круна не падне са главе). Непризнавање чињеница ако се сматрају непожељним. Пројектовање личне кривице, грешке надругог. – Склоност опредељивању према ономе што није заједничко, што спаја односно склоност подели, деоби.

    Изражена оперативност која подразумева велику енергију и способност за остварење ,,материјализацију“ као порив и способност подређивања (себи и свету, контексту, и усмереност на сада, на тренутну корист, на тренутно решење, на ужи конекст, на посебно-оперативност која се овог тренутка тиче. – Неусмереност на даљу будућност и истрајавање у вези ње.

    Неусмереност нашири контекст. Несклоност далекосежном, стратешком, универзалном, свеобухватном, систематском сагледавању и приступу. – Несклоност авантури, експерименту, истраживању, неизвесном. – Усмереност на одређено, проверено, извесно.

    Свиђа ми се

  2. Ма ја бре нисам преварен, а још мање поражен. Поражене су кукавице, они што се надају да ће, ако се предају, бити поштеђени. Мало ће и да издају своје, мало да помогну крвнику – само нек је њихова глава на раменима.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s