ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Напиши ми, мама, шта се десило!


Пише: Бојан Арбутина
4.8.2017.

У недељу, 30. јула 2017. године, на дан Огњене Марије, после Литургије служене у Храму Светог Саве у Паризу, срео сам старог познаника, Банијца, мога земљака, великог човека, учесника у Крајишком и рату на Косову, кога је судбина одвела у далеки свет да заради динар. И како то обично бива, сели смо, и уз ракијицу, отпочели причу. Теме су се као и увек кретале око политике, културе, Цркве, друштва, живота. Али прича се завршила Крајином, као и свака прича коју воде две земљака Крајишника.

И у томе неравноправном разговору, свестан свога незнања и незрелости, ја сам био тај који је ћутао и упијао сваку реч, трудећи се да и коцкицу судбине мога земљака уклопим у Крајишки мозаик који годинама градим у мислима. Пожелећи један другоме снаге и храбрости да истрајемо у сопственим биткама, опростили смо се и кренули својим путем. И на томе путу до стана, улазећи у метро, гледајући лица случајних пролазника и размишљајући о судбинама, како њиховим, тако и о судбини мога земљака, скупио сам храбрости да сазнам и оне судбине од којих бежим годинама. Одлучио сам да онај делић судбинске коцкице Крајишког мозаика коначно осветлим.

Свестан да отварање старих рана није лако и да човек увек настоји да зацели бол и своју прошлост учини лепшом но што јесте, свестан да су поједине људске судбине оптерећене злом, свестан својих страхова и слабости, узео сам телефон, позвао сам је и упитао: „Да ли можеш да ми напишеш шта се десило?“. „Могу“ – одговорила је.

***

„Почетак августа 2017. године, врео дан, 40 степени, седим на тераси, у руци ми је истовремено цигара и оловка, мисли ми лутају по прошлости. Двадесет и две године, као да је јуче било. Двадесет и две године су довољне да од мале мрвице детета израсте човек.

 

Били су то наизглед срећни дани те давне 95-те године, исто почетком августа, и без обзира што је око нас беснео рат, били смо срећни јер смо били своји на своме и са својима. Мој Бојан, увек насмејана беба, својим сићушним ножицама је возио бицикл по дворишту. У зраку се осетила тежина ваздуха, летња жега, мирис рата, и невоља.

Субота, 4. августа, 1995. година.

Одједном на цести, испред нашег дворишта, настаде гужва. Колона прљавих аутомобила, трактора са приколицама, старци, мајке, деца, неки свет преплашен на смрт налазио се тик испред мене. Имала сам тада 25 година, живела са супругом и сином у Топуском, малом бањском месту пуног духа и љубави. Тог дана, око 5 сати ујутру, почело је да грува са свих страна. Туче ли, туче.. Одзвања. Раније, када се тако чуло, имали смо обичај да изађемо у двориште и одређујемо одакле је допирао звук. „Ово је пред Карловцем“; „Овај мора бити негде код Кладуше“, били су само неки од коментара. Међутим, сада није било ни покрај Карловца, ни покрај Кладуше, тутњило је са свих страна. Људи на улици уплашени, збуњени.

Бранко, супруг, већ неколико дана није код куће. Налази се негде на положају, у Босни. Међутим, одједном, између колоне возила појави се и његов лик, прекривен знојем. Безглаво утрча у двориште и поче викати „Пакуј све што можеш и бежите!“. „Куда?“ – упитала сам. „Куда и сви! Ја идем са војском да вам чувам одступницу!“.

Тежак је тренутак када схватиш да ти је једини задатак спаковати живот у путну торбу. Али и то се морало. Бојан, онако мали, трчкара око мене, хвала Богу па се не сећа готово ничега. Радује се препуној цести, мисли да је у питању велика свадба. Спакујући на брзину све што сам могла, узимам Бокија у наручје, претрчавам преко цесте до млекаре, и узимам картоне јогурта и хлеба. Крећем редом уз колону и дајем их мајкама са дјецама које су се ту затекле. Трајало је то целу ноћ. Надолазили су непрестано, колоне су пролазиле поред куће, трчала сам горе – доле делећи хлеб и јогурт, а да још нисам била ни свесна да моје спаковане ствари значе да би ја требало да кренем пут колоне.

Недеља, 5. август, подне.

Прошла је и задња приколица из Книна, а Бојан и ја само и даље остали сами.
Бранко тамо негде чува Крајину. Чува народ док се повлачи.
Комшије вичу на мене да крећем и ја. Узимам Бокија, стављам га на задње седиште аута заједно са његовим „великим“ медом, и крећемо. Не знамо где. У колима испред наших се налази моја сестра Жељка са својом ћеркицом Дином. „Крећите, крећите…“ чују се повици, терају нас. Нисмо прошли на километар, срели смо Милана, мога тату, који нас је исто тако пожуривао, гледајући своје две ћерке и своје унуке како одлазе. У непознато.

Не знамо више ништа, ни где идемо, ни где су нам вољени… Бранко нам је остао тамо негде, тата у Топуском, маму нисам видела данима, ни бабу, дједа, старог ђеду… О никоме ништа не знамо. Свако је кренуо на путовање понасоб. Колоне, три колоне у две траке, и миц по миц. А гранате падају, све нешто близу, одјекује. „Куд ћу ја без Бранка? Где је он?“ – само се та мисао мотала.

У колони хиљаду прича. „Погинуо Перо“ једни вичу, „Стану разнела граната“ плачући говори једна бака. Нико није знао где идемо. Нико не спомиње Србију. Мислили смо да се склонимо на пар дана и да се вратимо.

Дванаест сати у колони а прешли смо свега неколико километара. Ушли смо у Глину. По улицама остављени трактори, пуне приколице, народ искочио и тражи склониште. Да сачува живу главу. Пустош. Померам кола по мало, излазим напоље и шетам да не бих заспала за воланом. Настављамо тако, и негде у дубокој ноћи, стали смо на брду више Двора. Опет шетам цестом да не заспим, не осећам страх од граната, само не желим да заспим. Морам да наставим даље. Грува са свих страна, са десне из правца Босне, са леве из правца Загреба. Мало ниже, у Двору, гори полицијска станица. Пламен обасјава небо над нашом „великом свадбом“.

Пред свитање се полако спуштамо у Двор. Три колоне одједном постају једна. Све постаје убрзано. Нешто се дешава а није ми јасно. Знам само да треба да дођемо на мост и пређемо у Босански Нови, у Републику Српску, тамо смо сигурни. Пред мостом је све чисто, дајем гас и крећем. Гледам у ретровизор. Иза мене више нема кола. Неки војници су их зауставили. Од умора у први мах нисам схватила. Али. То су биле „Зенге“. Видим их да цепају српску заставу.

У том бунилу, испред мене, на сред мост видим Бранка. Четири дана је ишао пешке из Босне, извлачио се са војском. Прешао је у Босански Нови и на мосту са те стране је чекао у нади да ће нас видети. Када је видео да су пресекли колону, свесно је кренуо ка нама, мислећи да нисмо успели да се извучемо. Није имао шта да изгуби, хтео је само да буде са нама. Трчи ка нама. Зенге и он на истом мосту. Неколико метара удаљени једни од других. Нисам смела да станем, скочио је и ухватио се за куку од аута и викао „Гас! Гас! Гас!“. Чим смо прешли мост скренули смо иза неке зграде да се сакријемо од бомбардовања. Огребан, крвав, преплашен, дошао је себи, и био је уз нас, што је најважније. Авиони су тукли колону од Приједора до Двора. Није било задржавања. Идемо даље! До Бања Луке.

У Бања Луци одлазимо до пријатеља и на Дневнику гледамо наш егзодус. У неком делу колоне лежи човек, старији, инвалид, мртав. А нашег Ђеде нема нигде, исто инвалид из Другог рата. Црне мисли лутају у нама.

Понедељак, 6. август, јутро.

Свануло је. Морамо кренути даље. Пустош која је остала иза нас била је довољан знак да нема враћања. Тада схватам да одлазимо заувек. До колоне још увек допиру трагичне вести. Код Глине су исто пресекли колону и заробили избеглице. Чујемо свашта. А ништа не знамо о својима. Погинуо, мучен, осакаћен, силована. Ништа нам не преостаје осим да стиснемо зубе и наставимо напред. Гледам Бојана. За шест дана је појео три паштетице и попио мало воде. Али још увек сам јака. Морамо напред.

Полако се приближавамо Србији, Лозница. Претресају нас. Морамо предати све оружје које имамо. Људи плачу, не одваја им се од оружја са којим су четири године. Бранко тешком муком гледа свој пушкомитраљез и предаје га на пункту одређеном за то. Тежак је то тренутак. Крајишнику је судбина борба, а оружје… Оружје је светиња.

Прелазимо у Србију. Аутопут. Крај њега стоје људи и деле нам лубенице. Ми не можемо више ни да једемо. Још у Лозници нас питали где идемо и испишу нам потврду да идемо у Београд.

Србија. Са свих страна море људи и превозних средстава. Стојим у колони из војног камиона. У њему наших војници. Гледам у дечака који је на крају седео али не реагујем. Пуче нешто у мени, искочим из аута и кренем ка дечаку. „Перо, јел знаш где ми је тата?“ упитах га. Перо, брат, мора да зна нешто од ујака, мога тате. Перо ћути, не познаје ме, гледа кроза ме. „Ујак?“ одједном прозбори.“Ево га овде, у камиону“. Нигде краја мојој срећи када сам га угледала. Прешао је код сестре у кола и испричао нам шта се десило. Да је последњи је кренуо из Топуског, да се нашао у делу колоне који је био опкољен три дана у Глини, да су их после пустили да аутопутем крену за Србију. За једног члана смо богатији, помислих. Идемо даље.

Бојан, који није проговарао у Крајини, ћутао је све време, али је разумео и реаговао на свој начин. Мушко, лењо за причу. Након неког времена стигли смо пред таблу „Београд“. Учинило ми се да видим „Живот“. Возећи се, прошавши Сава Центар, дошли смо на Мостар. Угедајући Саву, иза мојих леђа, промилиле су се прве речи „МОРЕ! Овде ћемо се сви купати“. То су биле прве његове речи о олујним временима у његовом новом граду.

Колону су слали за Косово, излази ка Београду су били блокирани. Ми смо се, безобразно и скоро прегазивши полицајца, искључили ка Сајму и кренули пут Петловог брда.

У наредним данима су пристизали сви. Ђедо наш, на једној нози, кренуо пешке, повезли га људи. Свекрва са једним ћебетом преко руке звони. Звоно се чује, долазе један по један, окупљамо се. Само још моје маме нема. Данима је нема. Ипак, преко ВЕРИТАСА сазнајемо да је заробљена. Остала је наредна три месеца у заробљеништву после чега нам се придружила. Олујно невреме нас је разбацало на све стране али снага породице нас је поново окупила. Хвала Богу, живе и здраве.

И ево… 22 године…

Мислила сам од „Београд“ да пише „Живот“, али сада, након 22 године схватам и знам да је мој живот прекинут и да је остао у Крајини, тога августа 1995-те године.

*

Пожелео си да напишем ово, а да ниси свестан колико је све ово тешко описати. Исто као и онда када си од Саве мислио да је море. Али као што сам морала да спакујем свој живот у кофере тако и ове редове морам исписати. Због тебе. И због твоје деце. Да не заборавите никада!“

Хвала ти!

2 replies »

  1. У неку руку свима нам је живот прекинут – ком 89, ком 99-те. Али треба живети даље – ако не може као пре, а може како мора! Не вреди живети од успомена.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s