АКТУЕЛНО

Бернар Ле Каро: Чувајте се љубави која не долази од Јеванђеља!


Поштовани читаоци, представљамо вам изузетан разговор са Бернаром Ле Каро: чувеним француским православним делатником, духовним чадом св. Јустина Поповића, верним сином Руске Заграничне Цркве, писцем, преводиоцем, учесником Свезаграничних сабора и сведоком многих важних догађаја у Православној цркви последњих деценија – о светитељима 20. века, као и најсавременијим питањима православља, римокатолицизма, екуменизма и новог светског поретка данас. Текст се објављује са његовим благословом, разговор водила Биљана Живковић…

***

Стицајем околности, наш саговорник Бернар Ле Каро још у младости је постао духовно чедо аве Јустина. Рођен је у Француској, потекао из породице која му је у раном детињству усадила потребу да трага за истином и исконским у себи. Човек изванредних интелектуалних способности, ерудитског знања, владања седам светских језика, постао је и истински православац. Али и велики борац за православље у свету. Тих, уман и разложан човек. У овом сусрету који се збива под сводом манастира Ћелије, где почива ава Јустин Поповић, одабрао је, не само због нашег подстицања, да говори о савременим токовима у православном свету, о Руској цркви, светитељима новог доба, екуменизму, српско-хрватским односима, вековној политици Римокатоличке цркве и Ватикана према православним словенским народима.

ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ?

– Ви сте православац, Француз, интелектуалац, говорите и српски, руски, грчки, немачки, румунски, енглески језик… Шта вас је мотивисало да уђете у свет православља?

– Тачно је да сам православан, тачније да се трудим да то будем, што ме не спречава да будем и Француз, привржен француској култури уколико је аутентична, православна, и мојој историји. Осим тога, историја Француске је везана за историју Србије, посебно током Првог светског рата. Мој даљни рођак Луј Воаз је погинуо уз Србе на Солунском фронту у 17. години. Што се тиче мог знања језика, нарочито руског, српског и грчког, оно долази стога што сам желео да имам директан контакт са духовнoм литературом и народима православних земаља, у чему су ме подстицали две изузетне духовне личности 20. века: руска игуманија Теодора, из манастира Лесна у Француској, и владика Данило Крстић у Србији.

Сад, које су биле моје мотивације да постанем православан? Може деловати необично или чак чудно да један западни човек буде 1965. заинтересован за православље. Скоро све православне цркве су биле заклоњене гвозденом завесом, док је православна црква на Западу била врло подељена. Постојала је и постоји и даље наша људска слабост. Као што је рекао апостол Павле: „А ово благо имамо у земљаним судовима.“ При томе сам био зачуђен виталношћу у таквим условима православне Цркве. Руска емиграција, осиромашена и у црквама од барака, је зрачила Христовом светлошћу. Као што вели апостол, ”немајући ништа а све поседујући”. Та виталност православља је фасцинантна: гледајте шта се дешава у Русији сада после готово једног века милитантног атеизма! Црква се рађа из свога пепела – итекако се препорађа! Чак и у Албанији ! Два века после француске Револуције Француска се још није опоравила. Римска Црква, осим неких изузетака, није канонизовала своје бројне мученике жртве француске Револуције, као ни краља Луја XVI, док су готово све папе новијег доба канонизоване. Руска Православна Црква, канонизовала је своје мученике, укључујући и Царску породицу. Тешко је не бити ганут када видите хиљаде верника који ходочаствују, ИДУ НА ПОКЛОНИШТВО двадесет километара пешачећи из Јекатеринбурга после Литургије 17. јула, дана погубљења Царске породице. Тако нешто је незамисливо у Француској и у Западном свету уопште. Али, вратимо се духовним вредностима због којих сам постао православац. Цитирам поново оца Јустина: ”Када је Господ хтео да скрати Своје Свето Јеванђеље, Он га је свео на две свете врлине: молитву и пост”. Управо је то оно што налазимо у православљу: свету Литургију и аскезу. Како је говорио један свети либански монах на Светој Гори, отац Исаак, ”Православље има аскезу у крви”. Рекао бих, ”молитва и пост”, то је начин живота Православља, то је оно што ме је од почетка привукло православљу.

ПОЗНАНСТВО СА СВЕТИМ ЈУСТИНОМ ЋЕЛИЈСКИМ

– Познавали сте оца Јустина, које вредности Аву издвајају од осталих црквених великодостојника?

– Први пут сам се сусрео са оцем Јустином 1968 године. Обилазио сам манастире Србије и, у Дечанима ме је монах Иринеј (данас епископ бачки) од срца упутио да одем и видим оца Јустина. Оно што је било упечатљиво у његовом учењу беше његово стално позивање на догмате Халкидонског Сабора – Исус Христос је савршени Бог и савршени човек : Богочовек. Наравно, није то ништа било ново, али његово учење о томе било је много јаче него код свих осталих духоносаца нашег времена. Ако говоримо о првом утиску који је остављала његова личност, то је дубоко смирење и истовремено његова непосредност. Исто се односио са свима, како према еминентним професорима, тако према обичним људима, сељацима. Једна друга особина његове личности била је та ”директна страна”: иако ме није познавао, отворено је говорио о реалној ситуацији СПЦ под титоистичким режимом… Треба такође додати – а то је од изузетног значаја – да је живео са целом Црквом, био је универзални, васељенски човек (али не космополита!). Уједно је био Србин свим бићем, интересовао се за све православне, Грке, Русе, Румуне, чак и Африканце. Да завршим, рекао бих да упркос проблемима тог времена, отац Јустин је зрачио. Било нас је неколицина у манастиру Ћелије, где је живео, а са временом све више и више се ширила његова порука. Како је рекао о њему приснопамјатни протојереј Чедомир Остојић, о коме ћу говорити касније: ”Ништа не може спречити Христову светлост да зрачи”. Ако резимирамо његово дело, рекао бих да је био савест СПЦ тог времена. Али није говорио само својим савременицима, већ и будућим генерацијама, дакле садашњој генерацији.

ОТАЦ ЈУСТИН И ЕКУМЕНИЗАМ

– Колико су духовна деца Јустина Поповића остала одана ави? Неки од њих су у врху СПЦ, и тврди се да се залажу за екуменизам, за блиску сарадњу са Римокатоличком црквом, чак и за заједничке службе свештенослужитеља обе цркве. Ава Јустин је, у том смислу, имао јасан став!

– Пошто не припадам СПЦ тешко ми је да коментаришем о ономе што се тренутно догађа. Могу да кажем само једно: отац Јустин се коначно и без резерве супростављао екуменизму, а то значи негирању јединствености Цкрве, заједничким молитвама са неправославнима, испразним говорима итд. Нико као он није денонсирао својевремено такозвани ”дијалог љубави” између Васељенског патријарха Атинагоре и папе Павла VI. Прозрео је куда то све води, требало га је озбиљно схватити, то нису биле углађене празне фразе. След догађаја је осведочио исправност схватања Оца Јустина: сада знамо – из књиге доминиканца Патриса Маиеу-а ”Павле VI и Правослаље” – да  је 1970 године била основана једна ”тајна” комисија која се састојала од четири члана, два римокатолика и два православна (почивши митрополит Дамаскин Шамбезијски и актуелни митрополит Јован Зизјулас, у то време световњак). Та комисија је дала ”зелено светло” за заједничко служење Литургије од стране Атинагоре и Павла VI у Фанару. Пројект се није остварио пошто је Ватикан био свестан да православни свет неће следити Атинагору. Осим тога Павле VI је стрепео да ће и Атинагора, кога је искрено волео, бити анатематисан од стране православне Цркве. Тако је дакле Павле VI ”спасао” Православље од Фанарских „авантура”. То је срамно за нас!

ДЕЛА СВЕТИХ НА ФРАНЦУСКОМ

– Аутор сте вредних књига о светим људима на француском језику. Такође, превели сте бројна дела светих Отаца. Завршавате на француском језику житије аве Јустина. То је значајан допринос православљу у Француској.

– Цитираћу речи блаженопочившег патријарха Павла: то што ми чинимо за Цркву је 1%, остало је од Духа Светога. Што се мене тиче, неколико списа и превода су кап у мору. Постоје особе које, много више од мене, не штеде своје време и енергију. Захваљујући њима су дела светога Николаја Велимировића и светог Јустина Поповића доступна француској читалачкој публици. Мислим на три тома догматике оца Јустина и на беседе Св. Владике Николаја (700 страна) које су преведене на француски. Далеко сам од тога да сам урадио тако обимно дело !

– Писали сте о Светом Јовану Шангајском, блиском Русима и Србима, али и целом православном свету. Како доживљавате личност и светост Јована Шангајског? Реците нам нешто о односу Николаја Велимировића и Јустина Поповића према образованом, скромном младићу Михаилу Максимовићу, касније јеромонаху Јовану?

– Морам да напоменем на првом месту, да нисам лично упознао светог Јована Шангајског. Мој први додир са православљем догодио се у руском манастиру Лесна, близу Париза, 1965, где сам упознао једног дивног сведока Православља на Западу, протојереја Чедомира Остојића, пароха Руске Заграничне Цркве у Бриселу, кога сам малопре поменуо. Тада је он управо био отслужио свету Литургију са светим Јованом Шангајским који је после тога дефинитивно отишао за Америку. После тога су сви Руси које сам упознавао често говорили о њему, о његовом учењу и о његовим чудима. Отац Чедомир је говорио да је он био ”жива легенда”. Оно што ме је увек задивљавало је то што кадгод би искрснуо неки црквени проблем, увек би се нашао неко ко би рекао: ”Владика Јован је говорио…” ,што ме је подстакло да напишем ту књигу о њему.

Питате ме о ставу св. Николаја Велимировића о будућем светом Јовану. Одговорићу вам онако како ми је рекао отац Чедомир. Када га је владика Николај, у емиграцији, питао педесетих година ко је његов надлежни епископ, отац Чедомир је одговорио ”Владика Јован” на шта је владика Николај одговорио: ”Он је свети човек!”. Отац Јустин је био, као и владика Јован, предавач у Битољској богословији. Треба рећи да су они били врло различити: владика Јован је био више импровизатор, док је отац Јустин био врло уредан – смео бих да кажем, у том погледу, ”западни” човек! – тако да би се могло рећи да су имали све услове да се не разумеју. Притом их је Божија благодат збилижавала у служби Цркве. Сећам се да је отац Јустин држао фотографију светог Јована у малом салону где је примао своје посетиоце. Имао је велико дивљење према његовој аскези. Као што су говорили свети Оци, што су људи ближи Богу, то су ближи једни другима, што се више удаљавају од Њега, то се више удаљавају једни од других. То је поука за наше време: све конструкције које немају Бога за основицу, пропадају пре или касније.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО

– Чиме вас је инспирисала светост Теофана Затворника, будући де сте га приближили француској читалачкој публици?

– Кад сам био млад, књига Светог Теофана ”Шта је духовни живот” била је, ако смем да кажем, ”бестселер” у руској емиграцији. У тој књизи се може читати о ”механизмима” духовног живота. Синови, или боље рећи унуци, руских емиграната у Француској, читају радије на француском него на руском, притом је језик светог Теофана прилично архаичан. Стога сам мислио на њих, као и на све франкофоне, православне или не, који желе да упознају основе нашег духовног живота. На моје велико чуђење, та књига је имала известан одјек на француску ”књижевничку” јавност. Један приказ је објављен у престижном и световном часопису ”Ревија два света” (Revue des deux mondes), а био сам позван и на католички ”Радио Нотр-Дам” да говорим о тој књизи. То значи такође да, као што каже свето Јеванђеље, ”не живи човек само о хлебу”, него има потребу за аутентичношћу. Тако и ако би у екуменском дијалогу рекли: ”Почнимо од почетка, имајмо исти духовни живот, као што смо имали током првих векова, а о осталом можемо дискутовати потом. Ваш папа је укинуо пост, иако је пост заповедио сам Богочовек Христос, као што је говорио отац Јустин. Ваша миса не личи ни на шта“.

Недавно сам присуствовао једном католичком опелу. Једна жена, вероватно лаичка председница парохије, делила је причешће верницима… То је неки други свет. Тако им само можемо рећи: ”Вратите се вредностима које су биле и ваше током првих векова и о свему можемо потом говорити! Немамо никакав презир према вама, тако вам говоримо стога што вас волимо и желимо ваше спасење”. ”Lex orandi, lex credendi”, дакле, правило молитве јесте и правило вере, како је понављао отац Александар Шмеман. Верујте ми да ми се догађа да кад тако говорим, порука бива прихваћена. То је оно о чему сведочи интересовање за православне књиге.

ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

– Присталице глобализма и Новог светског поретка кажу да је за тај поредак највећа опасност православље, опасније од исламског фундаментализма! Како објашњавате такав став?

– Сам Господ је рекао да се не треба плашити оних који убијају тело, него оних који убијају душе, управо о томе се ради. Постоји паралела између тоталитаризма Совјетског Савеза и оног Европске Уније. Као што ми је говорио у доба титоизма владика Данило Крстић, кога сам мало пре споменуо: ”Постоји црвена звезда петокрака– боје крви, бруталности – као што постоји бела звезда петокрака (Сједињених Држава Америке) – то је исто, али са лепим манирима”. Тада се свуда по свету убијало ”за социјализам”. Сада се убија за такозвану демократију (не пропуштајући притом енормне профите од проливања људске крви). Да ли је сада ”Нови светски поредак” опаснији од исламског фондаментализма? Рекао бих да је само суптилнији, безбојан и без мириса, инфилтрира се свуда под маском ”људских права”. Испољава се данас у облику ”брака за све” (једнополних бракова), сутра ће у форми еутаназије, прекосутра под Бог зна којим обликом. А то су услови за све државе које желе да приступе ”Унији”. Притом је снага свих тих установа само у нашој слабости, тако бива кад као што каже Јеванђеље ”со обљутави”. Кад сам био у Цариграду, један епископ ме је питао: „Да ли сте ишли у Топкапи да видите Мухамедову сабљу? За вас са Запада тешко је да замислите пророка са сабљом! Али ако смо лоши хришћани, Бог нам шаље ту врсту пророка…“ Ипак, како ми је рекао један Светогорац: ”Нека ђаво врши своје дело, ми чинимо своје”. Све је у томе да ми чинимо своје. Чули сте ове године поруку оца Јустина коју је он послао његовим ученицима: ”Будите посланици Богочовека”. То је порука Цркве: обучити архипастире и пастире који ће бити ”посланици Богочовека”, а не посланици Дарвина и осталих. Потребно је да православна академска просвета формира архипастире и пастире који су у стању да дају свој ”живот за њихово стадо” а не ”старозаветне” бахате свештенике и теологе који сматрају да ”народ oвај који не зна закон, проклет је!”. То је нови клерикализам коме нема места у Цркви и који је раслабљује.

ДУХОВНА КЛИМА У ФРАНЦУСКОЈ

– Одлично познајете прилике у православљу и хришћанском свету уопште. У ком степену се Французи опредељују за православље? Неки аналитичари пишу да је све више Француза који бирају ислам за своју нову веру. Каква је духовна клима у Француској, где има и римокатолика и протестаната?

– Ако имам извесна сазнања о православном свету, то је не само стога што сам путовао и упознао велики број личности, него и стога што сарађујем са једним интернет порталом који даје информације о православном свету. А ако бих могао да пружим један општи закључак, рекао бих следеће: постоји православни клир и православни народ, који интензивно живи својом вером, молитвом, постом, који зрачи вером и делима. Постоји замах који је можда без преседана у новијој епохи, нарочито у Русији, али и у другим земљама. На пример, десетине хиљада Африканаца постају православни. У једној својој поруци Архијерејском Сабору СПЦ, отац Јустин је уосталом поменуо и Цркву у Африци, у то време још увек организовану око мањих заједница. То је било пророчко виђење! Међутим, постоји један мањи део епископа и набеђених теолога који нису примерни, али који монополишу наслове у нашим ”мејнстрим” медијима. Тако се могло видети на Критском Сабору: гласајући присутни епископи су представљали свега 0.8% од православног епископата у свету…

Када је реч о православљу у Француској, треба рећи да су они незнатна мањина, иако постоји упркос томе велико интересовање за православље. Уосталом, католицизам – протестантизам је одавно у агонији – пролази кризу без преседана. Фрапантно је то што се цркве руше или се продају, а од њих праве ресторани, културни центри и слично, тамо где више нема верника. Католичка Црква више нема средстава да одржава своје богослужбене објекте. Мање од половине становништва Француске је крштено. Природно да ико ко има здравог разума не се може томе радовати. Постоје, срећом, и упркос свему, ту и тамо одрази бољег стања. Не заборавимо да је демонстрација против ”истополних бракове” у Паризу окупила преко милион учесника. Али то је било недовољно да наши велики демократи промене једно слово у том закону. Напротив, тек што је дошао на власт француски председник Макрон сада намеће регулативу о ”медицинској  оплодњи”. То је систематска деструкција друштва. Што се тиче преласка на ислам у Француској, то је како ми се чини, маргинална појава.

МОДЕРНИЗАМ И ЕКУМЕНИЗАМ

– Колико су модернизам у хришћанству и екуменизам утицали на цео свет?

– Треба рећи да на Западу за модернитет не постоји веће интересовање. Ми живимо у пост-модернистичком времену. Парадоксално, у Европи и у Америци прилагођавање на савремени свет веће је у одређеним круговима који се сматрају православнима, додуше мањинским. То је био увек случај: имитација са закашњењем. А што се тиче екуменизма он је практично на мртвој тачци на Западу, то више никога не интересује, осим неколико група, из разлога идеологије или интереса. Такозвана „Недеља јединства“ привлачила је мноштво пре двадесетак година. Сада то није више догађај. Тај покрет изазива или непријатељство или равнодушност и тако у свим религијама. Али у Србији, опет парадоксално, они који се супротстављају екуменизму и његовој ”лажној љубави”, како је говорио отац Јустин, квалификовани су као „зилоти“. У оваквој концепцији црквеног живота, важи подела: ”наши” – добри, и ”зилоти” – лоши. Има неколико година, један србски владика, сада упокојени, кога нисам видео деценијама, пре него што ме је питао за личне вести, одмах ми је питање поставио: „Да ли сте зилот?“ Један други, такође упокојени, ми је рекао: „Читао сам Ваш текст…. то је зилотски“. Шта то значи? Пре свега, ”зилоти” су, на Светој Гори, они који су се одвојили од Цркве 1924. пошто је Фанар прихватио нови календар, потпуно презревши осећања верника. Ти „зилоти“ су, нажалост, расколници и нису у јединству са Црквом.

Како се то може рећи за православне хришћане који се редовно причешћују у храмовима у којима су помињани канонски архијереји? Треба рећи да је у своме реферату о Критском Синоду, епископ Бачки Иринеј јасно рекао да не постоји разлика између „наших“ и „осталих“. Чињеница да нисмо сагласни – следећи у томе учење светог Јустина и практично свих духоносаца ХХ века – са екуменизмом, зар то није израз нашег мишљења у оквирама саборности на коју се позивамо на свим нашим конференцијама? Православље није идеологија: оно не жели да уништи противника него да се и он спасава. Мислим да би за многе било добро у Србији да послушају онај други „табор“. Тачно је да култура дијалога – наравно, није реч о компромису – није балканска врлина… Али СПЦ има све разлоге да задржи своје јединство, које је најбоље противосредство против глобализације. Једина снага која се супротставља „светским моћницима“ може бити Православље. Није случајно што ”их” толико „интересује“…

РУСКА ЦРКВА У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ

– Колико РПЦ може да утиче да модернизам и екуменизам не наруше догме православног хришћанства, или су оне већ нарушене?

– Најпре да евоцирам једно сећање. Био сам један од чланова Свезаграничног Сабора 2006. године који је донео одлуку о упостављању јединства Руске Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Митрополит Црногорски Амфилохије је био позван и његове речи су подстакле учеснике у налажењу решења. Притом су током прва два дана примедбе стизале са свих страна, што је изгледало да води ка ћорсокаку. Отпор помирењу са Москвом је био велики. Тада је неколико свештеника отслужило молебан над моштима светог Јована Шангајског, положивши на његове свете мошти нацрт декларације којом се тражило од епископа Заграничне Цркве да приступе заједници са Москвом. Сутрадан је напетост одједном нестала и декларација је једногласно усвојена… После свега, мислим да су обе стране на добитку. Не само на ”високом нивоу” него и  сав народ. Постоје блиске везе, свако пружа оно што може. ”Заграничници” смисао за традицију који су наследили од њихових отаца, а ”Московљани” ревност која нама, треба то признати, ипак недостаје. Кад видим како млади ових дана у Москви стоје 14 сати у реду да се поклоне моштима светог Николе, ми смо још увек далеко од таквог нечега! Притом је Загранична Црква, као и увек, противна екуменизму, иако није против добрих односа са неправославнима. То је нешто сасвим друго. Као што је случај и у Русији, нарочито код млађе генерације. Нажалост, на врло високом нивоу постоје геополитички интереси. Без тога да прекрше догме и каноне, постоје нездраве тенденције, као што је сусрет у Хавани. С једне стране, ја сам умерени оптимиста: насупрот ономе што се дешава на другим местима, нарочито у Фанару и у другим помесним Црквама, Руска Православна Црква држи до расположења народа. Барем до сада, њени представници су знали где се треба зауставити…

„Молитва за мир“, Асизи 1986.

ВАТИКАН И ПРАВОСЛАВНИ

– Како процењујете вековни однос Ватикана, али и савремени, према православним земљама, а поготово према српском народу и СПЦ?

– Ако се не варам, у једној старој Дубровачкој хроници записана је пословица: ”Латини су старе варалице”. Можда изгледа као претеривање, али Ватикан је једна енормна машинерија које се не може реформисати (један амерички дипломата ми је рекао да ју је немогуће реформисати као ни америчку администрацију!) као што је био и совјетски систем. ”Генсек” је могао бити промењен, али је систем остајао. Ако се гледа поближе, види се да општа стратегија Ватикана није промењена: ради се о томе да се данас постигне милом оно што се некад постизало силом, то јест да православна Црква призна папу, причешћујe се са њим, без тога да он призна грешке његових претходника које су узрок поделе хришћана. Бивши папа Бенедикт XVI је изјавио да би у случају ”Уније” хришћански Исток био ослобођен прихватања Концила који су одржани на Западу после великог раскола, дакле и Првог ватиканског, који је увео догмат о папској непогрешивости. Што значи да смо усред унијатизма. Другим речима, „Признајте ме, причешћујте се нама, не тражимо ништа више од вас!“ То је исто оно што су тражили монотелитски јеретици од светог Максима Исповедника који је то одбио: ”Ако се и цео свет причести са јеретичким патријархом, ја то нећу учинити” био је његов одговор. Било је нечег фрапантног у ”интер-религиозним сусретима за мир” у Асизију 1986. године: на крају церемонијала, представници сваке вероисповести ставили су по једно кандило у канделабр, да би се потом поклонили пред папом. Тако се може видети како се читави свет, па и муслимани, чак и пагани, њему клањају. Дужност је православних да се боре против тог лажног хришћанства: колико пута је отац Јустин говорио да је Богочовек незаменљив?

Тако је говорио и Николај Велимировић када су га питали има ли православна Црква папу: „Има, то је Свети Дух”, одговорио је.”Божија Ипостас може бити замењена само другом Ипостаси… Син Божији може бити замењен само Светим Духом”. Не римским папом. Није случајно да је римски папа Григорије Двојеслов (VI век), кога на Западу зову Григорије Велики, рекао да ”васељенски” епископ не може постојати за целу Цркву: ако би он пао, цела Црква би се урушила са њим…

У XXI веку папство је потпуно свесно стања католицизма и динамичности православних народа и Цркава. Тако оно види у Унији средство за убризгавање свеже крви, која би регенерисала, како се мисли, западни католицизам. Притом је искључено да се било шта мења у папској догми и понашању. О свему се може преговарати сем о томе. Симптоматично је да приликом последњих седница католичко-православног дијалога о папском примату, финални текст помиње саборност Цркве током десет првих векова хришћанства итд. Али је питање персонификације апостола Петра у лику папе остављено за касније… Управо оно што је суштинско питање. Чему служи тај дијалог у коме се суштинска питања која се наводно желе решити избегавају? Да се вратимо на стратегију Ватикана: њему је потребно да продре у све православне земље: Папа Павле VI је без успеха настојао да учини посету СССР-у, Јован-Павле II је успео да посети Румунију 1999, потом Грчку 2001. Посета папе Фрање Грузији 2016. је била прави фијаско: папа је служио мису пре готово празним стадионом. Шта је уосталом тражио у земљи где има толико мало католика ? Не треба, међутим, мислити да ће те ”апостолске посете” престати.

Да бих одговорио прецизније на ваше питање о Србији, мислим да ће она бити следећа ”освајачка” етапа Ватикана, последња пред посету Русији. За ову прилику, не би ме чудило да садашњи папа следује стратегији Јована Павла II у Атини: да би учинио прихватљивијом своју посету упркос противљењу православног народа, он је тражио од Бога опроштај за ”грехе (!) почињене свесно или пропустом од стране синова и кћери Католичке Цркве према њиховој браћи и сестрама православним”. Тако се може очекивати да пошто буде канонизаван Степинац – што је изгледа неминовно – папа евоцира жаљење за ”збивања” у НДХ. Захваљујући резонантној кутији ”mainstream” медија Ватикан ће бити на добитку. Упркос свој ”прашини” сумњам да би се на тај начин било шта променило у српско-хрватским односима.

Не могу заборавити оно што се десило 1992, почетком страшног југословенског рата. Патријарх Павле, митрополит Црногорски Амфилохије и епископ Бачки Иринеј дошли су у Женеву да се сретну са кардиналом-надбискупом Загреба Кухарићем у намери да се дође до етничког и конфесионалног мира. Патријарх Павле и Кухарић су зе држали за руке. Не сумњам у искреност патријарха. Али само што је србска делегација отишла, Кухарић напада у швајцарској штампи ”Новосадског митрополита”, како је назвао епископа Иринеја Бачког.

Да се вратимо у наше време, треба имати у виду да је папа Фрања екстремно медиатизован – један званичник из Ватикана је поверио једном мом пријатељу да га ништа више не интересује од тога – оспораван је у самој Католичкој цркви. Примера ради, четири кардинала, Брандмилер, Бурке, Кафара и Мејснер, упутили су прошле године папи Фрањи писмо у коме му траже појашњење енциклике Amoris Laetitia, сматрајући да она одступа од здравог учења. Та процедура постоји под називом „dubia“. Не добивши одговор, сасвим недавно, потписници су тражили пријем код папе, што је он одбио. Ради се дакле о савршено тоталитарној организацији, која се не мења.

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА КАО ИЗАЗОВ ИСТИНИ

– Покушај Римокатоличке цркве и Ватикана да се Алојзије Степинац кардинал, „блаженик“ прогласи светитељем и да то „призна“ СПЦ је шок за српски народ, поготово за стотине хиљада потомака логораша који су страдали у 22 концентрациона логора у усташким злочинима НДХ које је отворено подржавао Степинац. Како коментаришете притисак који трпи СПЦ од Ватикана?

– Како сад ствари стоје, није познато шта ће бити закључак рада комисије. Колико ми је познато, одлучено је да неће бити саопштења или закључка све до завршетка рада комисије. Није на мени, наравно, да се изјашњавам о сврсхисходности те комисије. Иако нисам специјалиста, имам слободу да се изјасним о томе шта мислим о Степинцу. Пођимо од концепта и схватања светости који нису исти у православљу и у западном свету, што је иначе потпуно изостављено у ”екуменском дијалогу”, иако је од сушинског значаја.

Постоје у католицизму, осим догматских, такође и ”мистичке заблуде”, према изразу великог француског писца Шарла Пегија. Иако су и после раскола 1054 године постојали у католицизму људи који су достигли веома висок степен савршенства, постоје међу католичким свецима и они који су неприхватљиви за православну савест. Поменуо бих само познатог Јосафата Кунцевича, Андреа Боболу и друге, као и све папе новијег доба, који су беатификовани и канонизовани једни за другима. Зачуђујући је случај беатификације кардинала Кухарића која је покренута у Загребачкој диоцези 2012 године.

Што се тиче Степинца, следујући скрупулозно тадашњем католицизму и извршавајући папина наређења, он је примерен католичком свецу. Код нас су светитељи, напротив, они који се супротстављају хијерархији и моћницима овога света у случају када они застране са пута Јеванђелског.

Могућа су и друга поређења. Сећам се Степинчевог говора када је примио Павелића у Загребачкој катедрали којом приликом је изразио своје дивљење према стварању НДХ: ”Колико год били хетерогени фактори који утјечу на ток збивања, ипак је лако разабрати Божију руку на дјелу… Бог је то учинио и очи су наше пуне дивљења”. Ако бисмо правили поређења у древној и новијој историји Цркве, у IV веку свети Амвросије Милански забрањује приступ његовој цркви императору Теодосију који је имао руке укаљане људском крвљу. У истом духу, свети патријарх Тихон Московски – отац Јустин је писао о њему да је ”старе вере ново оправдање” – анатемисао је бољшевике. Није се ”дивио” пред њиховим безакоњима.  Свако поређење је дакле излишно. Рекао бих закључно: ”свако има своје свеце”, они имају Степинца, сутра и Пија XII, ми имамо свете мученике Русије, Јасеновца, свете аскете руске, српске, румунске… ”. ”Покажи ми твог човека и ја ћу ти показати мога Бога” говорио је паганима један од светих Отаца.

Коначно, када је реч о српско-хрватским односима: потребно је да време учини своје. Званичне изјаве, било да долазе од верских или цивилних власти, немају превелики значај. Као што је рекао један руски старац из избеглиштва, архимандрит Сергије Шевић, ”оно што утиче на друге, то је оно што смо, а не оно шта изјављујемо”.

Сећам се када је 1970. година један хрватски католик (Шаги Бунић, главни уредник Гласа Концила) присуствовао скуповима ”богомољаца” негде у Србији. Био је до те мере импресиониран да је објавио своје утиске у загребачком Гласу Концила под насловом ”Исус у Шумадији”- то је било аутентично сведочење. ”Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашега који је на Небесима”. Нема другог пута ка миру.

Способни смо, када то хоћемо, да пружимо истинско сведочење пред савременим светом. Једно од тих сведочења је сведочење Срба на Косову, које привлачи дивљење многих хришћана, православних или не, у којем Црква има одлучујућу улогу. Тако је један од највећих француских недељника, Фигаро Магазин, објавио веома лепу репортажу о Косову, његовим светињама и страдањима. То да људи у XXI веку, не одступајући остају на својим отачким огњиштима, остајући верни својој вери, у условима који су вам познати боље него мени, то је оно што приморава на дивљење многе од оних којима је у западном свету само до сопственог конфора. На ту тему, један од мојих земљака, Арно Гујон, заслужан је за изузетно дело са његовом организацијом ”Солидарност са Косовом”. Задивљује и то да Французи, највећим делом обични грађани са малим могућностима, подржавају и финансирају ово дело.

– Да ли могућност „посвећења“ Степинца може довести до тектонских промена у односу према свим злочинима и геноциду нацистичке Немачке и њених трабаната?

– Не мислим да је промоција нацизма и усташа саставни део политике Ватикана. Тешко да би то било од користи. Напротив, у њиховом интересу није да се чепрка и зна више о свим тим случајевима, као што су ”пацовски канали” на пример. Кад је реч о Немачкој, одавно је она обавила своју ”денацификацију”.  Насупрот некима у Хрватској, Немци нису носталгични за тим временима. Ако желе да буду ”европејци” и ”модерни”, наши хрватски пријатељи треба да раде као и остали. Ипак је зачуђујуће то како Европска Унија и остали ”поборници људских права”, обично толико брижни за њихово поштовање, затварају очи пред нацистичким рецидивима у Хрватској и у Украјини. Чудно…

– Да ли верујете у могућност капитулације Српске Православне Цркве и њене Комисије (сачињене поводом могуће канонизације Степинца) и пристанак СПЦ на велику историјску лаж пред Богом и народом којем служе ?

– Као што сам већ рекао, нисам поближе упознат о томе шта се дешава унутар СПЦ, други о томе више знају. Упркос томе, тешко је очекивати да одговорни из СПЦ остану равнодушни на глорификацију Степинаца. То би било самоубилачки! Али постоји оно што је далеко већи изазов или опасност које сам малочас евоцирао, то је посета папе Србији. То би имало за последицу још веће поделе у СПЦ. Да ли су потребни нови расцепи само из потребе да се покаже ”политичка коректност” ? На онима који желе ту посету, ако их има, је да одговоре на то питање. Не сећам се више које рекао: ”Чувајте се љубави која не долази од Јеванђеља”… Да не би било неспоразума: указујући на грешке неправославних, не желимо их потцењивати, желимо само то да ”постане заједничко оно што је наше”, како је говорио Свети Јован Златоуст.

Нико никада није био противник искреног дијалога са неправославнима. Савремени ”екуменизам” је притом далеко од тога. Још једном се позивам на речи оца Јустина када цитира свете Оце Цркве, ”Добро које није на добар начин учињено није добро”. Додајући и то да ”циљ не оправдава средство” како говоре језуити. У томе је сва разлика. Морам још да поменем и то: католички световњаци су долазили код оца Јустина који их је примао као да се ради о православнима. Али то није био екуменизам са блаженим осмесима и углађеношћу, чак и у неким случајевима који су ми познати, савршеним лицемерјем, и то са обе стране. Као и други Оци и светитељи Цркве, отац Јустин није имао никакве предрасуде према неправославнима, него је сматрао да је истинска љубав према њима у томе да им говори истину. То се понављало много пута. Као што је то поука и за нас и у наше време. Да ли смо још увек у стању да се према томе управљамо ? Треба у се у то надати.

***

*Из биографије:

Бернар ле Каро рођен је 1948. у Паризу, где је студирао грађанско и црквено право. Средином 60-их година заинтересовао се за православно духовно наслеђе, 1968. упознао је оца Јустина Поповића у манастиру Ћелије, те је исте године прешао у православље. Редовно је посећивао српске манастире, Свету Гору и Грчку, Русију и Румунију, као и друге православне земље, нарочито оца Јустина и остале велике православне духовнике. Највише је преводио са грчког и руског, као и са српског, дела древних отаца и новијих светих богољубаца. Низ година је један од преводилаца најважније новинске агенције за православне цркве у Француској, портала Orthodoxie.com. Члан је Епархијског управног одбора Руске Заграничне Православне Цркве у Западној Европи (али говори овде наравно у своје личне име). Његово полувековно искуство, путовања и ходочашћа широм православног света и његове дијаспоре чине га незаменљивим сведоком нашег времена и православне цркве у њему. Активан у животу Руске Православне Цркве у Француској и Швајцарској, учествовао је у Четвртом свезаграничном сабору Руске Заграничне Цркве у Сан Франциску (2006) и Помесном сабору Руске Православне Цркве у Москви (2009). Саставио је, између осталог, на француском језику биографије светог Јована Шангајског (на српском „Свети Јован Шангајски, чудотворац последњих времена“, Београд, 2013), светог Теофана Затворника, и преподобног Јустина Ћелијског (у припреми). Са грчког превео књиге о Литургији Св. Јована Златоустог, о браку… Живи у Женеви. Ожењен је Српкињом, проф. Даницом Илић, пореклом из Чачка.

Разговарала Биљана Живковић

Биљана Живковић, новинар и публициста

Проширена верзија интервјуа објављеног у „Печату“, подвлачење наше, Православна породица.

Извор: Бернар Ле Каро, Православна породица, јул 2017.

—————————–

5.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. ЈЕДНОМ ЗА СВА ВРЕМЕНА НАУЧИ ДА ЈЕ РУСКИ ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ ЈЕДИНИ ПОМОГАО КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ ПРЕ НЕГО ШТО ЋЕ аустроугарска ДА НАПАДНЕ КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ КАРАДЂОРДЂЕВИЋ ЧИКА ПЕРА ЈЕ ПОСЛАО ТЕЛЕГРАМ РУСКОМ ЦАРУ И ЗАТРАЖИЈО ПОМОЋ ОД ЦАРСКЕ РУСИЈЕ ЈЕР СУ ОНИ ЈОШ ШЧЕЋЕЛИ ЈОШ 1912 ДА НАПАДНУ НА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ ДОСТА ЗА ПРВИ ЧАС СРБСКЕ ИСТИНИТЕ СРБИЈЕ НИЈЕСУ НАМ НИКАДА ПОМОГЛИ НИ французи ни енглези ЗНАМ ДОБРО КО ЈЕ ПОМОГО КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ СССС

    Свиђа ми се

  2. Имамо тако јаке духовне великане који су истина сада у Небеској Србији али су нам оставили јаке путоказе куда требамо ићи на нама је да их следимо ако желимо спас душе,наш опстанак као народа и државе.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s