Биљана Диковић

ДА СЕ НЕ ПОНОВИ: БРИСАЊЕ СРБства – војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ


ДА СЕ НЕ ПОНОВИ:
БРИСАЊЕ СРБства – војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ

Крајем Другог светског рата у Србију је дошла друга идеологија и “ гумицом ” покушала да обрише комплетну историју нашег народа. Хероји нису били хероји, победе нису биле победе, а поштовања више није било, само понижење…

24.05.2013. Мирослав Ристић, за ФБР приредила Биљана Диковић

војвода-Петар-Бојовић

Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. Према једном од сведочења, овај срамни догађај изгледао је управо овако:
“Брозови ‘ослободиоци’ упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био ‘краљев војвода’ довољна је да ‘ослободиоци’ примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тело је на Ново гробље пребачено таљигама. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

***

ВОЈВОДА-ПЕТАР-БОЈОВИЋ-1ПЕТАР БОЈОВИЋ

Петар Бојовић (16. јул 1858, Мишевићи — 20. јануар 1945, Београд) је био српски војвода из Првог свјетског рата.

БИОГРАФИЈА

Петар Бојовић је поријеклом из племена Васојевића. Рођен је 16. јула, 1858. у селу Мишевићи, општина Нова Варош. Гимназију је завршио у Београду и ступио у Војну академију 6. октобра 1875. Произведен је за артиљеријског потпоручника 1880, за коњичког поручника 1883, за генерал-штабног капетана 1. класе 1891, пјешадијског потпуковника 1897, генерал-штабног пуковника 1901, генерала 1912.

Као млад официр заузимао је постепено положаје према чину и командовао је у миру пјешадијским пуком, пјешадијском бригадом, дивизијском облашћу, коњичком дивизијом, трупама нових области. Био је начелник штаба дивизијске области у два маха, помоћник начелника штаба активне војске, помоћник и заступник начелника и начелник Главног генералштаба, начелник штаба главне војне инспекције и начелник општег војног ођељења Министарства Војног.

РАТОВИ У КОЈИМА ЈЕ УЧЕСТВОВАО

Рат против Турске
У рату против Турске 1876, као питомац Војне академије, био је у штабу Врховне команде, у наставку рата 1877. до 1878. као питомац Војне академије, био је у батерији на дужности подофицира.

Рат против Бугарске
у Српско-бугарском рату 1885. био је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије.

Први балкански рат
У Првом балканском рату 1912—1913. био је начелник штаба Прве армије, која је извојевала велике побједе у Кумановској и Битољској бици. Учествовао је у мировним преговорима са Турском, одржаним у Лондону 1913, као војни стручњак у делегацији срспке владе. У Другом балканском рату 1913. против Бугарске био је начелник штаба Прве армије, која је однијела побједу у бици на Брегалници.

Први светски рат
У Првом светском рату, његова Прва армија је претрпјела велике губитке у бици на Дрини 1914. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је замијенио армијски генерал Живојин Мишић. У јануару 1916, именован је за начелника штаба Врховне команде умјесто болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра.

Ту позицију је задржао до јуна 1918, када је дао оставку на то мјесто због несугласица са генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта.

Поново је преузео положај команданта Прве армије, која је прва пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га је 26. септембра одликовала титулом војводе за његове заслуге током рата.

Војвода Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд.

1921. године је именован начелником Генералштаба на мјесту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. се повукао из активне службе. На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра ИИ.

Петар Бојовић је умро у Београду 20. јануара 1945.

Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: „Вод патроле“, „Васпитање војника“, „Метода за решавање тактичких задатака“, „Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила“, „Одбрана Косова поља“ (1922). Превео је „Тактику“ од Бријалмонта.

Литература: Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао бригадни генерал Владимир Белић (sr.wikipedia.org)

***

В И Т Е З  СРПСКОГ РОДА

После светског рата неки војни писци су с разлогом и без разлога критиковали команду 1. армије за грешке у управљању кумановском битком. Битно је, међутим, да је битка, с обзиром на услове у којима је вођена, добијена с далеко мањим губицима него код непријатеља. Занимљиво је такође да ни краљ Александар ни војвода Бојовић нису оповргавали чак ни извесне необјективне критике. После другог светског рата неки „историчари“ и политичари су писали и говорили да би, на пример, Македонци боље прошли са Турцима да није било балканског рата. Дабоме, лако је одапињати праћку за Турцима када су већ протерани са Балкана.

Србија је дала највећи удео у победи балканских савезника у рату против Турске. Због тога је српска влада поставила питање ревизије уговора о подели ослобођених територија. Бугарска је одбила мирно поравнање па је без објаве рата напала српску војску у Македонији. Србији су притекле у помоћ Црна Гора и Грчка. У међусавезничком рату, који је изазвала, Бугарска је поражена. Одлучујућа битка за Македонију и положај Србије на Балкану одиграла се на Брегалници. Истина, Македонија је тада подељена између балканских савезника. Али само у оном делу Македоније који је припао Србији и, доцније Југославији, Македонци су се оформили као аутохтони народ и изградили своју федералну јединицу у саставу југословенске федерације.

Одлучујућу улогу у бици другог балканског рата имала је српска 1. армија под командом престолонаследника Александра и генерала Бојовића. Слава српске војске и њених команданата ођекнула је диљем земљине кугле као највећа сензација.

Успеси српске војске, међутим, дубоко су узнемирили Аустро-Угарску Монархију, јер су српске победе преграђивале пут германским империјалистима према Блиском истоку, угрозили Аустро-Угарску доминацију на Балкану и интегритет старе дотрајале Монархије у којој су њени словенски поданици поздравили те победе као зору сопственог ослобођења и Србију као пијемонт југословенског уједињења.

НЕОСТВАРЕНА „ЛАКА ШЕТЊА ДО НИША“
 
Због тога је Аустро-Угарска вребала згодну прилику да уништи Србију и десеткује српски народ и тако отклони опасност за свој опстанак велике европске силе. С обзиром да је Србија била јако исцрпљена у балканским ратовима и претрпела губитке у људству од преко 80.000, сарајевски атентат Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Фердинанда је добро дошао као згодан повод за објаву рата.

Аустроугарски војни експерти су сматрали да ће рат против мале и у предходним ратовима исцрпљене Србије бити само „једна лака шетња до Ниша“. Надмени стратези су се грдно преварили: Аустро-Угарска је нашла свој гроб у Србији.

У првом светском рату, када је Аустро-Угарска објавила рат Србији, генерал Бојовић је постављен за команданта Прве армије а престолонаследник Александар, као регент Србије после повлачења краља Петра из активне политике, постао је врховни командант Српске војске. Према ратном плану, 1. армија је распоређена у долини Мораве, за затварање главног моравског операционог правца са севера. Пошто су Аустро-Мађари извршили напад преко Дрине, с њима се заметнула Церска битка, у којој је Друга армија генерала Степе Степановића потукла непријатељску Пету армију. Прва армија је пребачена у Мачву, десно од Друге армије, и од 20. до 24. августа протерала непријатеља преко Саве и повратила Шабац.

Храбар и темпераментан, генерал Петар Бојовић често је улазио у прве борбене редове, па је на положају код Јевремовца, 21. августа, озбиљно рањен у зглоб леве ноге, пушчаним метком. Али, он је и даље остао на челу Армије, с којом је од 6. до 10. септембра 1914. прешао Саву, ослободио доњи Срем, а затим командовао у бици на Дрини до средине новембра. Тада је због погоршања неизлечене ране смењен, а на његово место постављен је генерал Живојин Мишић.

У најтежој ситуацији 1915. године, када се српска војска под притиском вишеструко надмоћнијих непријатеља Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске повлачила на Косово, генерал Бојовић је постављен за команданта трупа нових области. Са својим трупама спречио је пробој бугарске војске на Косово и тиме олакшао повлачење војске и избеглица на Јадранско приморје.

У Скадру, када је војвода Радомир Путник, због болести морао да напусти своје место, децембра 1915. године, на његово место постављен је генерал Бојовић. Наименовање за начелника Штаба Врховне команде затекло га је у Елбасану. Чим је примио депешу о наименовању, одлетео је борбеним авионом до  Скадра. Изненађење је било опште: Бојовић је био први генерал у историји ваздухопловства, који је летео авионом до Скадра.

На новој дужности испољио је изузетне организаторске способности. Упркос огромним недаћама које су због немарног односа Савезника снашле српску војску у албанском Приморју, Бојовић је одиграо крупну улогу у њеном превожењу на Крф, опоравку, реорганизацији, опремању новим оружјем и спремом и у пребацивању на Солунски фронт.

Благодарећи управо његовој чврстини и преговарачком смислу, он је, ослоњен на подршку председника владе Николе Пашића и регента Александра, обезбедио равноправан положај српске војске међу савезничким армијама на Солунском фронту. Успешно је управљао операцијама у биткама код Горничева, на Кајмакчалану и у ослобођењу Битоља, у јесен 1916. године.

Дубока криза погодила је све савезничке земље током 1917. године. Узданица Србије, Русија, изашла јс из рата. Криза је претила и српској војсци подривачким радом „црнорукаца“. Генерал Бојовић је, будно пратећи спољне догађаје и прилике на фронту, битно утицао на одржавање борбеног морала српске војске. Његове заслуге су велике за братски пријем југословенских добровољаца, који су из целог света похрлили у српску војску да се боре за слободу Србије, ослобођење и уједињењс свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Поводом доласка великог броја југословенских добровољаца у српску војску, ујесен 1917. године, Бојовић је у својству начелника штаба Врховне команде упутио наредбу војсци која по својим порукама и погледима на будући заједнички живот представља својеврстан манифест о једнакости и братству југословенских народа. Та наредба је допринсла бољем упознавању и учвршћивању поверења и слоге између војника и добровољаца и јачала њихову веру у победу праведне ствари за коју су се борили.

Јуна 1918. поднео је оставку на положај начелника Штаба Врховне команде, због сукоба са главном командом савезничких снага, генералом Гијомом. Није се сложио да се српској војсци проширује фронт, јер је већ две године била без смене и одмора у рововима. Када је влада, из бојазни да се због тога одбијања не поремете односи са Савезницима, пристала на захтев савезничког главног команданта, Бојовић је одступио и по својој жељи по други пут постављен је за команданта Прве армије, уместо војводе Живојина Мишића, који је преузео његову дужност.

У великој солунској офанзиви 1918. године, Прва армија је, наступајући лево од Друге армије војводе Степановића, пробила непријатељски фронт од Сокола до Црне реке од 15. до 18. септембра, и борећи се снажно, без предаха, гонила непријатеља, освојила Дренску планину и Бабуну, прешла Вардар код Велеса, освојила Овче поље и Куманово где је бугарској војсци и немачким трупама пресекла одступницу на Кривој Паланци и Софији и присилила њихове армије од преко сто хиљада људи да положе оружје у отвореном пољу. Армија војводе Степе Степановића избила је на стару бугарску границу код Царевог села усмеривши своје нападне колоне према Софији. Бугарска је морала да истакне белу заставу. Заплењене су огромне количине хране, оружја и опреме. У знак признања за те славне победе врховни командант регент Александар унапредио је генерала Бојовића у чин војводе, а пет дана касније регент Алсксандар, врховни командант српске војске, указом краља Петра И унапређен је у чин генерала.

СРБИ РЕШИЛИ РАТ

Избацивањсм Бугарске из рата заслугом српске војске, отворена је огромна бреша у одбрамбеном систему Централних сила. Савезнички командант на Солунском фронту, француски генерал Франше д’Епере забележио је у свој дневник да су се већ тада „звоници Будимпеште видели на хоризонту“. Обавештен о капитулацији Бугарске, немачки цар Виљем упутио је саркастичан телеграм бугарском краљу Фердинанду у коме је рекао: „62.000 Срба решило је исход рата. Срамота!“

После капитулације Бугарске, српска 1. армија, која је испред свих савезничких снага у Македонији најдаље одмакла на север, добила је задатак да настави гоњење непријатељских снага према Нишу. Немачка и Аустро-Угарска чиниле су страшне напоре да довођењем трупа са источног фронта, из Италије и Француске, образују нов фронт у Србији, сачувају комуникацијске везе са Турском и заштите румунске изворе нафте неопходне за настављање рата. Међутим, сва њихова настојања распршила је армија војводе Петра Бојовића. Пошто је из покрета разбила аустроугарску 9. дивизију, која је управо превезена из Венеције, и немачке делове из састава XИ армије код Врања, она се устремила према Нишу не допуштајући непријатељским снагама да се среде на новим положајима. После пет дана непрекидних маршева и бојева, 1. армија је широким фронтом избила пред Ниш, где су Нсмци довели четири нове свеже дивизије и са двоструко јачим снагама од српске 1. армије посели јаке положаје за одбрану. Обавештен о груписању јаких снага непријатеља код Ниша, генерал д’Епере је упутио телеграм војводи Мишићу и упозорио га да „Прва армија срља у авантуру и да ће компромитовати све наше досадашње успехе“, наредивши му да се она безусловно заустави до пристизања осталих савезничких снага. Војвода Мишић је проследио депешу главног савезничког команданта војводи Бојовићу, али му је оставио да сам одлучи може ли сам са својом армијом започети битку за Ниш. Војводу Бојовића није поколебало упозорење генерала д’Епереа. Дубоко уверен да ће у бици за Ниш превагнути морална снага над бројем војника, он је прегруписао своју армију и наредио да 9. октобра крене у одлучну битку. После три дана крвавих борби, када су Коњичка и Дунавска дивизија отпочеле пробој преко Пасјаче ка Грејачу, немачка 11. армија је признала пораз и у нереду евакуисала Ниш. Ниш је ослобођен 12. откобра. Армија војводе Бојовића наставила је гоњење непријатеља на север. Турска је одсечена од њених моћних савезника. Сада је Аустро-Угарска била најнепосредније угрожена од српских дивизија. Образлажући како је 1. армија поразила надмоћну непријатељску војску код Ниша, начелник армијског штаба пуковник Емило Белић је написао следеће: „Треба знати да је морал наших трупа био толико висок, жеља да се победи толико жарка и решеност да се истраје, ма сви изгинули, толико моћна, да је тада сваки војник представљао десетину, свака пушка митраљез, сваки топ батерију, а сви укупно једно биће које не познаје границе умора кад је упитању част свога оружја, љубав према отаџбини и жеља да се ослободе ропства своји најмилији“.

Победу српске 1. амрије у бици код Ниша страна штампа је описивала као круну „највећег напредовања савезника у светском рату“. Лондонски „Дејли експрес“ је истицао да величину победе на Балкану обележава чињеница „да Срби победоносно улазе у своју земљу, што ће још једном учинити да Аустрија задрхти од ове војске“. Други листови описивали су „напредовање Срба према Дунаву као посмртно звоно за Аустро-Угарску империју“. Из ослобођеног Ниша, осим тога, на хоризонту се назирао шестопрег на Бранденбуршкој капији у Берлину. Светски рат ближио се крају. Армија војводе Бојовића убрзавала је његов победоносни завршетак у корист савезничког оружја.

У време ослобођења Ниша савезничке армије налазиле су се још увек у Македонији заплетене на беспутним теренима. Армија војводе Степе хитала је долином Ибра према Краљеву и даље ка Дрини. Војвода Бојовић није чекао на њихово пристизање. Наставио је да гони непријатеља без предаха. После новог пораза, који је нанео немачко-аустроугарским снагама на крагујевачким положајима, продужио је победоносна надирања према Сави и Дунаву. Месец дана од почетка солунске офанзиве непрекидних борби и маршева,војвода Бојовић је ослободио целу Србију од Тимока до Дрине заједно са Београдом у који је, на челу Дунавске дивизије, ушао у 10.30 часова 1. новембра 1918. године. У међувремену, 2. армија војводе Степановића избила је на Дрину и део снага под називом „Јадранске трупе“ упутила у помоћ црногорским устаницима да протерају непријатеља из своје земље.

ВЕЛИКОДУШНОСТ РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА

Аустро-Угарску је захватило расуло. Војвода Бојовић је 3. новембра обавештен да је капитулирала двојна Монархија. Истог дана примио је наређење да отпочне пребацивање трупа преко Саве и Дунава ради разоружавања аустријске војске и операција против немачких армија, које су наставиле рат. У међувремену Аустро-Угарска се потпуно распала: Пољска и Чехословачка су прогласиле државну независност, Мађарска се одвојила од Аустрије и, најзад, Сабор Хрватске и Народно вијеће у Загребу објавили су раскид везе са Аустријом и Мађарском и прогласиле образовање државе Словенаца, Хрвата и Срба која је требало да обухвати све југословенске покрајине бивше Аустро-Угарске чврсто решени да не допусте улазак страних трупа на ту територију, укључујући италијанске и српске. Српским трупама се, додуше, допуштало да се прошире на запад до линије Осијек—Шамац. Али, када су увидели да није тако лако правити државу, да их нико не признаје, да победничке силе сву територију Аустро-Угарске сматрају за непријатељско земљиште с правом да поседну сваку тачку за коју сматрају да им може корисно послужити за ефикасну контролу извршавања веома строгих одредби из Уговора о примирју, да не могу организовати сопствену војску да штите националну територију од Италијана и Аустријанаца, упутили су делегацију у Београд да моле српску Врховну команду и владу за војну и разне видове друге помоћи. Делегацију је, 8. новембра, први примио војвода Бојовић и, према инструкцијама Врховне команде, изјавио да ће Србија у свему изаћи у сусрет братској влади Народног вијећа и предложио делегатима да сачекају регента Александра који сутрадан из Ниша стиже у Београд.

Регент Александар је, за време разговора са изасланицима из Загреба галантно, у чисто српском маниру, изјавио да ће Народном вијећу дати трупа колико год желе, ако треба и 4—5 дивизија, да би заштитили националну територију од италијанске окупације, и то, разуме се, без икаквих услова, остављајући им слободу да приђу Србији или остану независни. Војвода Мишић је, међутим, у поруци Народном вијећу у Загребу, коју је требало да пренесе изасланик Врховне команде, пуковник Душан Симовић, саошптио да ће Србија, ако новостворена држава задржи независан положај, узети српске земље до линије Барч, Осијек, Шамац, западна граница Босне и Херцеговине и Далмацију закључно са Сплитом.

Настављајући операције преко Саве и Дунава против аустријских и немачких армија, српска 1. армија је до 14. новембра ослободила Срем, Банат, Бачку, Славонију и знатан део Хрватске и посела демаркациону линију: Арад, Суботица, Боја, обезбеђујући северну границу будуће југословенске државе. У исто време из ове армије упућени су специјални одреди у Загреб, Љубљану, Ријеку и Корушку да заштите од италијанских и аустријских упада западне крајеве југословенског етничког простора.

Гоњење које је извела српска 1. армија после пробоја Солунског фронта прешавши под борбом 800 километара за два месеца, увек истакнута за неколико дана марша испред Друге армије и осталих савезничких снага, војни писци с разлогом су сврстали међу најуспешнија гоњења у историји ратова, како по смелости, начину извођења, тако и по постигнутим резултатима, укључујући и Наполеоново гоњење Пруса после битке код Јене 1807. године. Због тога су, и њен командант војвода Бојовић, заједно са војводама Радомиром Путником, Степом Степановићем и Живојином Мишићем, ушли у ред највећих српских војсковођа уопште и најуспешнијих војсковођа првог светског рата.

По завршетку рата, Бојовић је остао командант Прве армијске области до децембра 1920. године. Марта 1921. преузео је дужност начелника Главног генералштаба уместо оболелог војводе Живојина Мишића и на том положају остао је све до 21. децембра, када је пензионисан и повукао се из јавног живота.

Војвода Петар Бојовић доживео је дубоку старост, доживео је други светски рат. У краткотрајном априлском рату, он се још једном појавио на ратној сцени. Када је већ кренуло низбрдо, реактивиран је и постављен за помоћника Врховног команданта. Међутим, он није могао да пружи никакву помоћ, јер није имао никаквог утицаја на развој догађаја који су се завршили потпуном катастрофом југословенске војске.

Вратио се у окупирани Београд и у њему — у добровољној изолацији — проживео окупацију и дочекао ослобођење.

Умро је 20. јануара, 1945. у осамдесет деветој години живота. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичној гробници, која се у погребним књигама води као гробница трећег реда. На његовом гробу није убележен никакав видни белег да је ту сахрањен велики војсковођа српске војске, али ипак, његово име је крупним словима забележено у историји заједно са његовом Првом армијом, која се овенчала славом у три велика рата Србије против њених непријатеља.

PetarBojovicspomenikuNisu1a

Споменик у Нишу

Ово је само кратак кроки за биографију војводе Петра Бојовића. Ради се, дакле, о једном великану српске историје, који је као што смо видели, рођен у турском ропству и који је, цео живот посветио борби за слободу свог народа не тражећи никакве користи за себе. Кад је оружана борба била завршена, он се повукао у пензију, држећи се увек ван политике.

Зато се само по себи намеће питање: зашто је после другог светског рата истискиван из свести српског народа и лажно представљан, ако је када поменут, као буржуј и великосрпски хегемониста. Уосталом, он је делио судбину свих српских великана, краља Петра и Александра, Николе Пашића и ратних другова Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића. Од свих њих, ипак, Бојовић је најређе помињан и највише презиран. Један мој колега је не без основа рекао, да је војвода Бојовић доживео такав третман што је свој мач најдубље зарио у слабине покојне Аустро-Угарске и растурио 25. домобранску регименту на Мачковом камену 1914. године. Нажалост, прећуткивање имена српских великана још није престало. О томе сведочи и прва епизода из ТВ серије „Политичке борбе у Југославији између два рата“ коју је емитовала Телевизија Београд у недељу, 14. јануара 1990. под насловом „Како смо се ујединили“. Та епизода више је сведочила о спором престројавању неких од твораца ТВ-серије него што је пружила права сведочанства о југословенском уједињењу, противницима и протагонистима тога уједињења. Јер, у тој епизоди, није поменут, на пример, ни војвода Радомир Путник, ни Живојин Мишић, ни Петар Бојовић чије су заслуге огромне за уједињење југословенских народа, јер је српска војска под њиховом командом (и војводе Степе Степановића који је поменут у ТВ-епизоди) однела победу над аустроу-гарском војском без чега, како је рекао у емисији др Богдан Кризман, не би ни било југословенског уједињења. Чак је прећутано да је Александар Карађорђевић прогласио стварање Краљевине СХС. Уместо портрета учесника у том историјском чину у кући Крсмановића на Теразијама, видели смо др Момчила Зечевића, који се пред тв-камерама сликао у Сали уједињења. Аутори ТВ серије нису навели ни жртве које је Србија уградила у темеље заједничке државе као што нису навели ни оне жртве које су аустроугарски поданици положили да се не створи Југославија. Због прећуткивања тих чињеница данас се у Југославији отварају пукотине и деобе по истим шавовима. Објективна историографија, међутим, мораће то да образложи.

Откривањем бисте војводи Петру Бојовићу у центру свог града, Нишлије враћају дуг свом ослободиоцу и славном суграђанину, али и себи прибављају сведочанство да предњаче у отрежњавању од заблуда у које су српски народ увлачиле послератне гарнитуре политичара у Србији из чистог користољубља, пристајући на подсецање корена националне свести и парцелисање српских земаља и народа у корист туђих и антисрпских интереса.

Пише: Петар Опачић, јуни, 1990. (riznicasrpska.net)

***

Војвода Петар Бојовић пише Ђенералу Дражи Михаиловићу

”У својој дубокој старости преживљујем часове минулих борби нашег народа за његово право на живот и не нађох данашњег примера од Косовске битке до Карађорђа и Милоша, и од ових великих синова нашег народа до данас. Познато је да велики догађаји стварају велике људе, а велики људи стварају велика дела. Веровао сам да је српски народ надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима дати.

Сазнање да сте Ви, драги Србине и ђенерале, развили ослободилачку заставу са оног места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео пре двадесет осам година и протерао непријатеља из наше Отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.

‘У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског народа, ставио на расположење моје име и моју децу, уз очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу за Краља и Отаџбину!

Војвода Петар Бојовић”.

Извор: ”Зборник докумената (из заоставштине Младена Ј. Жујовића)”, Интерклима графика, Врњачка Бања, 2004, 78.

5 replies »

  1. Воеводе Петару Бойовичу отведена страница в Российской военно-исторической энциклопедии «Все полководцы мира». И это – только маленькая дань великому человеку!

    Свиђа ми се

  2. Шта рећи?Само сузу пустити.Нека их Господ настани у Царству Небеском за сву доброту према роду и отаџбини.
    Непријатељи рода људског у лику коминиста и данашњих комуњара су увек исти.
    Правда побеђује увек.

    Свиђа ми се

  3. Ово што су комунисти – партизани – урадили са старим војводом
    у 89. години живота – претукли га на смрт – десило би се и осталим
    војводама – Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Радомиру Путнику.
    А није им се десило јер су 1945. били већ одавно покојници.
    Да иронија буде већа, сада синови и унуци тих партизана ките цвећем и венцима споменик тог нашег, српског војводе ПЕТРА БОЈОВИЋА.
    Мене су тако васпитали, и ја то пренео на своју децу, да приликом
    сваког одласка на Ново гробље, обавезно посетим и гробове тих никада незаборављених војвода, заједно са свима њиховима војницима
    /редовима/, подофицирима и официрима, међу којима беху и моји дедови – деда Љуба, деда Риста, прадеда Сава…!
    Војвода Петар Бојивић је сахрањен у парцели 6, војвода Живојин
    Мишић у парцели 28, ђенерал Павле Јурушић Штурм у парцели 3 /код
    жене Јелене/, а војвода Радомир Путник на главној улици /стази/
    Новог гробља /вероватно свима познато/.
    Војвода Степа Степановић је сахрањен у Чачку у својој породичној
    гробници.
    Нека је вечан спомен и хвала Војводи Петру Бојовићу и Његовим
    саборцима, јер да не беше њих, ми сада не бисмо били у прилици
    да на њих мислимо, о њима пишемо и говоримо, сећамо се…јер нас уопште не би ни било, не бисмо ни постојали!

    Драган Славнић
    било!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s