ДРУШТВО

Како су спасене од усташа мошти кнеза Лазара и цара Уроша – прича о протојереју професору Радославу Грујићу


Зверства које су чиниле усташе у НДХ, а препричавале српске избеглице, довеле су до тога да 13. септембра. 1941. године, избегли архимандрит Лонгин званично обавести Свети архијерејски синод СПЦ о погрому коме је изложена црква

Тог дана је трочлани тим аутомобилом прешао у Земун. Ту их је сачекао хрватски официр за везу, домобрански бојник (мајор) Владимир Рогоз. После неопходних формалности, од немачке команде добијају и камион за пренос моштију, па мали конвој наставља за Руму. Тамо их дочекује окружни начелник Јежић, у друштву Дитриха, комесара манастира Шишатовца. Комесар манастира је углавном био неки локални Немац или Хрват, коме су власти поверавале бригу не толико о самом манастиру, колико о његовом имању.

У разговору с њима потврђене су вести које су стигле и до Београда, да мошти кнеза Стефана Штиљановића (Светог Стефана) леже без кивота на поду цркве. Грујић и Грбић одмах одлазе код локалног продаваца мртвачких сандука, купују најобичнији сандук од чамовине, и са све струготином потребном за безбедно паковање, товаре на немачки камион који креће пут Шишатовца.

Тамо их је дочекао комесар Дитрих. Откључао је манастирску цркву, где су под престоном иконом Христа Спаситеља лежале мошти Стефана Штиљановића, умотане у прекриваче у којима су биле и раније у ковчегу.

Ковчег и све друге манастирске драгоцености однела је раније комисија под вођством директора загребачког Музеја за умјетност и умјетнички обрт Владимира Ткалчића. Однета је и круна са светитељеве главе, а приликом скидања драгоцености, мошти су оштећене.

Кад је, на основу ранијих фотографија и записа, утврђено да је то стварно Свети Стефан, Грујић, Грбић и возач Антоновић, као једини присутни Срби, мошти врло пажљиво смештају у сандук од чамовине, учвршћују их и осигуравају, како се у путу случајно не би помериле и поломиле. Кад је најважнији посао обављен, Грујић и остали улазе у олтар, где сведоче да је све од богослужбених предмета однето, не толико због вредности, колико због тога да се онемогући служба, пошто нема литургије без јеванђеља и путира.

Ризница је такође похарана, док је позната шишатовачка библиотека на месту. Додуше, с откључаним и отвореним орманима.

Након успешног преноса моштију из Шиштовца, преко Митровице се прелази у Јазак, где су мошти цара Уроша. Ту је комесар похрваћени Чех Шкребалек, а поред њега и његове породице, у манастиру је и руски јеромонах Кесарије Кољченко, који је одржавао сва богослужења, осим литургије, у жељи и нади да цркву одржи у животу. За литургију су му недостајали предмети, који су и из овог манастира нетрагом нестали.

Посмртни остаци цара Уроша били су у старом ковчегу, на старом месту, под престоном иконом Исуса Христа. И овај ковчег није био комплетан. На њему је недостајао катанац, а када су га отворили, нашли су потпуно испретуране кости. Неко је развалио катанац, скинуо и однео скупоцени прекривач, а вероватно је иста та рука разбацала костур, тражећи неко скривено благо. Од вредних предмета остала је само стара епископска митра, без драгоцених детаља, на голој светитељевој глави. Одмах по идентификацији, ковчег је пренет на камион. Сам манастир био је готово потпуно опљачкан и опустошен.

Мошти су пребачeне у румску цркву, да не би преноћиле у некој шупи или гаражи. Чувала их је немачка почасна стража. Професору Грујићу је неки Хрват тајно доставио писмо којим сремски Срби благодаре свима који су допринели да се мошти светитеља пребаце у „мајку Србију” и једино тако сачувају од пропасти.

Наредног дана је уследио најважнији део посла. С обзиром да није постојао пут, најугледнији стејановачки Срби обезбедили су шесторо воловских кола. На њима су се неколико сати пробијали кроз тешко и густо сремачко блато, све до манастира Бешеново, где су 6. априла 1941.године из манастира Врдник, где су почивале неколико векова, склоњене мошти кнеза Лазара. Врднику, или Новој Раваници, претила је опасност, пошто је војска Краљевине Југославије у ишчекивању немачког напада у манастирске лагуме нагомилала велику количину муниције и бензина.

До већег инцидента није дошло једино због тога што официр барон Рајсвиц био од изузетне важности, те су се усташе држали по страни. Брзо су сазнали и разлог присуства толике војске, лаке на обарачу: неколико дана раније у околини је дошло до великог сукоба усташа и српских устаника, а најдебљи крај извукао је злогласни комесар манастира, неки загорски Хрват, кога су устаници из манастира одвели у шуму и тамо погубили.

У сваком случају, барон Рајсвиц је био од неочекивано велике помоћи, не само што је ауторитетом немачког официра спречавао било какво малтретирање усташа (или нешто још горе), већ је и као стручњак испољио неуобичајено разумевање и саосећање за српску националну ствар, која је далеко превазилазила обичну уљудност и поштовање наређења.

И на крају, ево како су мошти кнеза Лазара допремљене у сигурност:

Оне су пронађене у цркви, у ниши леве певнице, на подигнутом постољу, у старом кивоту. Комисија је коначно могла да одахне, пошто се показало да су приче о баченим моштима ипак само гласине. Ковчег је био закључан, а кључ је донео бивши служитељ манастира. Када је отворен, видели су да су мошти на свом месту, нису растуране, иако су и овде однете све драгоцености које су се налазиле унутра.

Мошти су учвршћене, кивот закључан и пажљиво пренесен на кола тврдо набијена сеном, како би неоштећене могле да поднесу вишесатно пробијање блатњавим сеоским друмовима. У Стејановцима мошти су натоварене на камион, а у Руми их је дочекала маса Срба пред црквом, који су опет молили да стоје у молитви пред моштима, али им је то поново строго забрањено. Записник о примопредаји моштију комисија је сачинила у среском суду у Руми. При изношењу и утовару на камион, опет је један немачки вод одао војну почаст. Одатле су се запутили у Земун, па преко Саве, у Србију!

У окупираном Београду дочеку моштију присуствовали су највиши званичници власти. Дуж читавог пута од моста до Саборне цркве били су постројени припадници Српске државне страже, а испред саме цркве одред Српског добровољачког корпуса. У цркви су чекали епископи, на челу с митрополитом скопским Јосифом, замеником патријарха Гаврила Дожића, који је био у кућном притвору у манастиру Војловица. Ту су били и свештеници у свечаним одеждама, монаси са панакамилавкама, док је грађанство испунило све улице око цркве. Официри су ковчеге предали монасима, ови даље свештеницима да их уз црквене песме и молитве три пута пронесу око цркве, потом унесу унутра и сместе под престоне иконе.

Кивоти су сутрадан отворени и утврђено је да су све мошти стигле у потпуном реду. Потом су предате на чување старешини Саборне цркве, протојереју Душану Весићу. Мошти кнеза Лазара су тек 1989. године, после скоро три века, положене у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе.

Проф. Радослав Грујић

По завршетку окупације, професор Радослав Грујић  овим новим ослободиоцима Београда није био по вољи.
Савестан и родољубив, већ почетком 1946. године предлаже највишим црквеним властима да захтевају од државних власти да се у Београд пренесе сво културно-историјско благо Српске православне цркве које је у току Другог светског рата однесено из њених цркава и манастира са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га замолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања украдених сакралних и уметничких предмета.

Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата у четрдесет вагона пренесене у Загреб.

Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије „да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.
На тај начин, оваквим поступањем,  де факто је српска православна црква са територије НДХ, као и српско културно благо, третирана као да нису део СПЦ (свођење српске православне цркве на централну Србију), чиме је посејано семе свега онога што смо имали, а што траје и данас.

Након што је одбачена његова праведна иницијатива, професор Грујић је доживео још један ударац: кажњен је удаљавањем с Београдског универзитета, пресудом од 3. априла 1945.
У пресуди се као кључни доказ колаборације с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата.

Порука је била јасна: ништа српско,  што је одузето Србима, неће се вратити; де факто се третира као res nullius, ничија ствар, коју налазач има право да задржи.

Професор Радослав Грујић је, као национални радник и високи интелектуаалац представљао сметњу и непријатност ослободиоцима.

1. септембра 1945. лишен је српске националне части, под изговором да су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти.

Министарство финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946. године, одлуку о раскидању уговора са Српском православном црквом у вези са коришћењем просторија Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије.
О том преносу постоје само службене белешке, без детаљног пописа предмета.

Професор Грујић је, одбачен и скрајнут, у беди, могао само да посматра како се драгоцени предмети развлаче.
Послератне године провео је у великој материјалној оскудици. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци, али је мало његових радова објављено.

Умро је 1955. убрзо након што је упућен на лечење и то баш у Хрватску,  на Хвар.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му одржао патријарх српски Вићентије II, уз присуство десет епископа. По личној жељи, посмртни остаци његови и његове супруге су 1992. године пренети у манастир Гргетег 1992.

Овај савесни и предани  национални радник рехабилитован је тек марта 2014. одлуком Вишег суда у Београду.

Једна улица на Врачару носи његово име.

Вечерње Новости од 1. августа 2015.

ВИКИПЕДИЈА

ИЗВОР: БЛОГ и Kisha D. Dorado

————————–

6.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. ТО СУ ЉУДИ ЂЕНЕРАЛА МИЛАНА НЕДИЋА УРАДИЛИ ВЕЛИКИ СРБИ И ДОБРИ ЉУДИ ИНАЧЕ ТИ ЉУДИ СУ ПРЕКО СВОЈИХ ВЕЗА СПАШАВАЛИ СРБЕ ИЗ тзв И ПРЕБАЦИВАЛИ ИХ У БЕОГРАД ШУМАДИЈУ РАШКУ ТО СЕ ЗНА ПРИЧАЛО СЕ ТО ШАПАТОМ ИЗМЕДЂУ СРБА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ЗНАЛИ СУ СЕ КРИТИ ИСПОД ПРОЗОРА удбаши и ознаши ДА СЛУШАЈУ ШТА ЋЕ СЕ ЗБОРИТИ У КУЋИ СРБСКОГ ДОМАЋИНА И ГАЗДЕ

    Свиђа ми се

  2. potresna prica jednog velikog coveka. moje neznanje je veliko jer za ovakvu licnost saznajem tek sada procitavsi ovaj tekst. a dela su mu tako velika i vazna.
    i ta fnrj i kpj, nrs i ostali tragicni fragmenti proslosti, prodjose, pa ce tako proci i ove sadasnje skracenice, skracenih ljudi.
    ostavice pustos kao i njihovi prethodnici ali ostace sveti i casni ljudi.

    Свиђа ми се

%d bloggers like this: