АКТУЕЛНО

Борис Субашић: Заборављени јунаци Солунског фронта


Руска елитна дивизија, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције напросто избрисана из историје. Књига „Браћа по оружју“, о трагичној судбини више од 10.000 руских војника, постала хит у овој земљи

Московски издавачи су крајем 2014. године затражили од српског војног историчара Бранка Богдановића да за руско тржиште напише књигу о Првом светском рату. Повод је била не само огромна руска материјална помоћ српској војсци, већ и потрага за Русима који су се херојски борили раме уз раме са Србима од Београда до Солунског фронта.

– Русија је давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија француска помоћ при реогранизацији српске војске износила је 100.000 пушака, које су наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије. Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту – каже Богдановић, чија је књига „Браћа по оружју“ хит на руском тржишту.

У њој су представљени резултати истраживања који откривају трагичну судбину непознатих хероја Великог рата које су ветрови политике збрисали из историје.

– Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић – каже Богдановић.

Руски војници наставили су да се боре са савезницима и после октобарске револуције, иако су практично остали без врховне команде и државе. Повучени су с борбених линија тек у јануару 1918. кад њихове судбине постају магловите.

– Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих – каже Богдановић.

Он наглашава да се данас Први светски рат своди практично на Западни фронт, где је Русија такође послала две бригаде савезницима у помоћ. После стварања комунистичког Совјетског Савеза, улога царске Русије у рату је неправедно минимизована. Бољшевици су царске војнике у иностранству сматрали непријатељима, било да су живи било мртви. То је потрајало следећих седам деценија. Само Срби нису заборавили храбру руску браћу по оружју.

– Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. у целом свету. Истраживањем досада недоступних извора открио сам да су Срби и много раније тражили гробове руских војника да би их сахранили уз српске – каже Богдановић.

Наиме, после рата грчке власти су одредиле да на Зејтинлику, удаљеном предграђу Солуна, буде савезничко војно гробље. Током рата ту су сахрањивани преминули у Главној војној пољској болници српске војске.

– После окончања рата специјална комисија је сакупљала остатке војника расејане по северној Грчкој и преносила их на Зејтинлик, где су 1926. почели радови на уређењу. Они су завршени 1936, кад су 11. новембра свечано освећени православни храм, маузолеј и костурница, поред којих су српско и руско војно гробље, где су браћа по оружју почивала једна уз друге. Списак 493 ратника Друге посебне руске дивизије који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику чува се у српској спомен-костурници – наводи Богдановић.

ПОТРАГА ЗА МРТВИМ ЈУНАЦИМА

У Југославији је 46. пешадијски пук Вардарске дивизије добио 1935. наредбу да тражи и ексхумира тела погинулих руских војника са наше стране границе.

– По званичним подацима нађена су тела 387 официра и војника који су идентификовани и 24. маја 1935. сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду. У Русији се сада пробудила свест о њиховом постојању и почела су истраживања и потрага за некрополама у којима почивају заборављени руски јунаци – каже Богдановић.

Борис Субашић

ИЗВОР: НОВОСТИ

———-

13.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. ЖИВЕЛА РУСКА ЦАРСКА ВОЈСКА И СРБСКА КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ КАРАДЂОРДЂЕВИЋА ЧИКА ПЕРЕ БОЉЕ НИЈЕ БИЛО У јевропи ПО ВИТЕШТВУ ОБРАЗУ ПОШТЕЊУ ОСИМ ГОРЕ ДВЕ СПОМЕНУТЕ КАД БИ ДАНАС МИ ИМАЛИ КА ОНДА СОЛУНЦЕ УМЕСТО ВС ДРУГИМ РЕЧИМА нато вазала БИЛО БИ СПРЕМНО ЗА УЛАЗАК НА СВЕТО КОСОВО И СВЕТУ МЕТОХИЈИ ПОСЛЕ СОЛУНАЦА НАСТАВИЛА ЈЕ ЈКВУО ИСТО ТАКО ПОД КОМАНДОМ КРАЉА ПЕТРА ДРУГОГ КАРАДЂОРДЂЕВИЋА И ЧИЧА ДРАЖЕ ЧЕТНИЧКИХ ВОЈВОДА ОФИЦИРА ПОДОФИЦИРА РЕДОВА ЈКВУО ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ

    Свиђа ми се

  2. ЧИЈА ЈЕ ФИЈУМА

    Пише Миодраг Томић СТУБЛИНСКИ

    Душана Марковића је 1913. српско-бугарски рат затекао у нишкој касарни. .Браћа Станисав, Радисав и Благоје су остали код куће. Станисаву је фалила година за војску. Радисав је био премлад а Благоја шкартираше војни доктори, рекоше живци а такви не могу дуго, и би како доктори казаше. Како се Душан провео на Говедарнику и Брегалници као посилни код капетана Ћирића, можда ћемо неком другом приликом приповедати. Сад смо ту негде око Мачковог камена, почео нови рат а онај с Бугарима се канда није ни завршио. Риче аустријска хаубица, бије на картеч, гађа ко руком по нашим рововима. Душанa нешто врело пече у крстима, хтео би да се окрене на леви бок па да руком опипа крста али ноге ни да макну. Покушавао два-три пута леву да савије у колену, не иде као да су му ноге од тела одсечене. Пробудио се тек у Пешти у неком војном шпитаљу. Оловну куглицу му доктори нису вадили, остала заглављена између карличних костију, рана зарасла, али је по куглици до смрти знао кад ће време да се промени. До 1918. је остао у тој термоцентрали, чистио, подмазивао. Био је Душан педантан и вредан па му је газда недељом бакшиш давао и допуштао да се у биртији мало почасти а он и женску нашао, Маџарицу Катарину. Газда Иштван је био тих, нараван човек. Никад није викао сем једног јутра кад је бацао качкет у вис понављајући: „Наши измислили велики топ што иде по шинама и бомбардује!“
    Он весео, скаче и баца капу а Душан се заклонио за машину и плаче мада не зна да ли тај велики топ бомбардује нашу или француску војску, свеједно чију бомбардује ако је тако велики и још може по шинама да иде!? Од како су се растали на Мачковом камену Душан о Станисаву нема никаквих вести а ни Станисав о Душану а ни један ни други не знају шта је с кућом са мајком Милевом, оцем Љубомиром и браћом Радисавом и Благојем? Душан је за непуне четири године ропства у Маџарској бар пет пута сањао мајку Милеву. Као не иде сокаком него преко њива у правцу њихове куће. Заобишла Шарену чесму па хоће кроз обор на малу капијицу право пред хлебну фуруну. На њој све бело али гологлава, без мараме коју није скидала ни кад спава. Таман да викне: „Дојо, носиш ли нешто!“ мати се спотаче о кукурузну киџу. Док је Душан прескочио плот и дотрчао до места где је пала, Милева се распрши у маглу и нестаде. На месту где је Милева лежала Душан нађе повећи заструг пун сира који стаде трпати у уста и не сажваканог гутати, да га штуцавица не пробуди гарантовано би се удавио једући сир. Потпуно исти сан је и Станисав сањао на Крфу. Бог свети зна да ли га је сањао исте ноћи кад и Душан али да је сан био исти никакве сумње не може бити јер су о њему Душан и Станисав, о Мијољдану, пре славског ручка, разглабали следећих четрдесет година. После тог сна обојици је дан био тежак, тужан, проткан црним мислима и предсмртним расположењима. Нешто им је говорило да је мати те ноћи умрла. И јесте умрла, баш на том месту, седам-осам метара од мале капијице у тек посеченој шаровини. Пре осам дана се убола на шаровку, превијала гавез, печену сланину, трунила ножем на рану кожну опуту, рана се дала на зло, гној ударио на срце и готово. Комшија Иванко вели сепса.
    Како је време одмицало, мајстор Иштван, газда термо-централе, према Душану се понашао као према својим укућанима, осетио ваљда да ће да изгубе рат па хтео мало души места да ухвати. А можда и није због тога, него онако, задовољио га Душан радом и поштењем. Наговарао мајстор Иштван Душана да остане, да га ожени Катарином, да му да плату и малу дворишну кућу.
    „Хвала ти мајстор-Иштване од неба до земље, идем ја мојој кући у Србију макар леба не јео и по седам дана.“
    Е, сад, требало је да се јави у јединицу у Кикинди неком нареднику Петронијевићу. Душан придремао у возу, и Бог свети зна како се нашао с румунске стране. Румуни га ухапсе и стражарно спроведу у Темишвар. А Темишвар те наш јесте, те није, те њихов јесте те није. Французи и Енглези никако да одлуче докле је наше а докле румунско. Затворе они Душана у неку тврђаву под сумњом да је војни шпијун. „Какав је он шпијун, труње ти твоје, кад је у школу ишао само један дан и то до подне, око подне дошао отац Љубомир да га из школе изведе и да га одведе код абаџије Милутина Пушића из Грабовца да му прве године чува свиње за два џака брашна, једну печеницу и динар и двадесет гроша. После три године нека учи абаџијски занат и опет свиње нек чува, све послове да намирује, газдарици дрва да сече, доноси воду и ватру ложи, а и децу да чува, храни и усране пере. Занат ће научити ако шта од калфи очима украде, или ако се мајстор смилује па му да да понешто профирца, ушије који гајтан и начини понеку петљу и рупицу. Да не беше тог абаџијског заната Душан би иструлио у темишварском затвору“. Једног дана пустише га стражари да се мало примакне огради и провири у свет. Кад с оне стране неко Циганче се натоврзло на ограду па то ти је. Душан њему Шће румуњешће, а Циганчић одврати пркосно Ашће! Зна Душан цигански перфектно, научио док је са циганском децом, око грабовачких бара, свиње чувао. Кад је подробно објаснио Циганчету шта му треба, одмаче се од ограде да стражари што не посумњају, а кад после пола сата поново угледа Циганчића код ограде приђе ближе да кроз рупу на огради од малога прими замотуљак у коме је била игла и напрстак. Чим је наредних дана потеснио панталоне и удесио копоран једном стражару, чули румунски официри па га ангажовали да и њима прекраја, и поправља униформе.
    Због његове умешности дадоше му да више сати проводи у шетњи а мање у ћелији. У углу затворског дворишта беше набацана некаква гвођарија и ђубре. Одмах је Душан ошацовао комад гвожђа који му је по изгледу личио на длето а имао је и добру дебљину. Душан га неприметно спусти са стране у опанак и покри ногавицом. Тај комад гвожђа ће му сваке ноћи, кад сат на темишварској цркви откуца поноћ, служити да копа мемљиви зид ћелије на оним местима где су продужеци решетки у зид уграђени. Копао је и стругао од поноћи до смене прве јутарње страже а онда је прашину, комадиће цигле и малтера пажљиво сакупљао у џепове па би отпад, кад га пусте у шетњу, неприметно просипао. Дванаесте ноћи решетке су биле откопане. За снажног дугоруког Душана био је мали напор да решетке савије, поготову што је ћелија била тесна па се леђима могао ослонити о зид, а кад се има добар ослонац све иде лакше. Лако се провукао кроз отвор а још лакше је прескочио дворишни зид. Све је било тако нестварно и необично лако да га је то управо највише и плашило. Куда сад? На којој страни света је Србија? Да ли је његова Србија, уопште, на некој страни света? Има ли је, не било је!? Ходао је насумице пратећи једини оријентир за кога је знао да некуд води. Да ли телеграфски стубови воде према Србији или у дубину румунске територије? Око њега ноћ, месечина и тишина, сваки шушањ је сумњив па срце закуца јаче и брже а дисање се притаји, а онда ту негде, можда на стотинак корака од шумарка тишину пресече оштар али дубок глас зачињен сочном српском псовком.
    „Петроније пичка ти материна шта је с том комором? Јебаћу вам сестру сељачку ако комора до јутра не буде овде!“
    Наши! Уздрхта Душан и потрча колико га ноге носе према гласовима у мраку. Румуни припуцаше, пуче пушка и са наше стране, Душан трчи, не залеже, свеједно му је чији ће да га погоди. Ако буде смртно рањен Бога моли да се довуче на нашу страну да га Бог не остави на румунској да му се за гроб не зна. Ако сконча са наше стране отесаће му неко крст багремовац, јавиће Станисаву ако је још жив. Радисав је код куће, чуће од некога. Ваљда ће неко преживети ову српску голготу.
    Каплар Малетић уместо да га пита је л’ рањен, да ли је гладан и жедан, он ни пет ни шест већ одмах на рапорт код капетана Јанковића: „Гос’н капетане пред вама је војни бегунац Душан Марковић, по изгледу румунски шпијун… Утек’о са румунске стране, а можда су га они ‘вамо послали…“
    ` „Откуд ти, Душане Марковићу, на румунској страни, сунце ти жарено?“
    „У’ватили ме на граници гос’н капетане, ја малко придрем’о кад сам се пренуо они око мене нешто мрнџају и везују ме.“
    „Придремао велиш, а где ти је пушка?“
    „Нисам пушке ни им’о гос’н капетане, још нисам стиг’о до јединице. Идем из Маџарске из ропства, гос’н капетане.“
    „Јесу ли те Румуни штогод испитивали?“
    „Јок, гос’н капетане. А да су ме што питали ја ништа не би умео да им рекнем јер ништа и не знам, ја сам неписмени сељак, гос’н капетане.“
    „Неписмен а лајеш на звезде, ајде сад марш у јединицу и да се јавиш нареднику Лазићу, јеси ли разумео?“
    „Разумем гос’н капетане!“
    „Пожури Станисаве, не прекидај колону, све ће нас Арнаути побити овако растављене“, виче Живорад Муртеница из Пиромана а поглед од шуме не одваја. Још нису прошли Ђаковицу. Снег не посустаје, снажан северац га окреће час у лице час у леђа. Кад коњи падају, није ни чудо за људе. Изнурени ратници се поштапају пушкама. Средоје Славковић из Доње Коњуше копа плитку раку крај пута. Неће Путка стрвинарима да остави. Сахраниће га достојно као да је човек а не коњ. Заслужио је Путко да га у црквеној авлији сахрани, двапут му је спасао живот; први пут на Церу и други пут код Белановице. Другопозивац Милош Радуловић из Пиносаве заостао за колоном, Арнаути га убили, узели му пушку и скинули га голог. Нудили су и Станисаву проју за пушку, а после би га убили његовом пушком и проју узели натраг.
    „Немаш ти појма Станисаве колико је од Митровице до Ђаковице пушака зарадила једна арнаутска проја?“
    „“Знам Живораде, за то му пушку не бих дао макар брезову кору јео“, одговори му Станисав увређено.
    „Људи, јесте ли видели краља Петра, мало пре је прошао овуда на воловским колима?“
    „Јес, Бога ми прође неки чилагер овуда на воловским колима. Није ваљда оно наш краљ Пера?“
    „Јашта чини Средоје, оно је наш краљ.“
    „Пих, Сунце ти лебово исти к’о ми сељаци! Ма пљунути мој носати деда Радојко!“, огласи се Обрен Пејчић, марвењак из Стрижевца.
    „Ман’те људи сад деду Радојка него причај ти нама, Пејча, рече ли шта краљ коме у пролазу“?
    „Рече јашта. Стао, сиш’о с кола, види се једва стоји на ногама а вели: ‘Држ те се браћо, не дајте се јунаци, издржите још мало!’ “
    “ А за Арнауте, велиш ли ти њему да нас Арнаути побише као зечеве. Побише нас више него Швабе и Маџари. Бугари с леђа а Арнаути спреда, с леђа и са стране. Косово је света српска земља а на тој земљи изгинусмо више него на Брегалници.“
    „Ма каква света српска земља, од тога посла нема ништа. Зверови су ово бре! Очистиће они нас одавде као да овде никада нисмо били, пази што ти данас на Савиндан вели Живорад Муртеница. Не звао се ја Живорад ако Косово икад више буде било српско.“
    Драч па Валона, а до Крфа сумарени. Море дубоко небо високо. Све мирише на барут, лимун и поморанџе. Острво Видо као сељачки сомун бачен у небеса, около њега бела самртна пена и крик галебова. Велике рибе, у сну се не сниле, чекају чамац, сад ће Живорад и Станисав да сахрањују у плаву гробницу. Станисав за руке Живорад за ноге и бућ у вечнају памјат. Од стотине преживеше њих двојица, Бог зна како и зашто? Живорада имаш шта и да видиш, слота од сто седамдесет кила, Станисав мршав, као грана. Висок преко два метра, све мислиш кад се сагне да ће се преломити. Париз па Солун. Иза оних румених стена што се ките белим снежним капама је можда његова Србија. Зову је и отаџбина. Пред сваки јуриш се заклињу за краља и отаџбину. Докле ли она сеже Станисав никада неће сазнати јер она је само реч коју изговарају официри и политичари. За њега је отаџбина од луга, до крушке дивљаке.. У купама шаровине што миришу на топлу суву јесен. О Мијољдану, кад светац не падне у среду или петак, познаће Станисав отаџбину у чекању док се прасенце ладне Разумео би Станисав ту реч да је чуо како је помињу о Илиндану кад се бостан од множине у камаре дене, а пред црквом циганске ћемане ваздух хипнотишу; али он ту реч слуша само пред неке изборе и ратове Натурају му је Напредњаци, Радикали, Либерали! Сви од реда. вичу: мораш да даш живот за отаџбину, за крст часни и слободу златну а онда кад заседну и власт чврсто стегну у руку, слободу и отаџбину дебело наплате од народног зноја. „Нама сељацима слобода и отаџбина, као голуб, брзо излети из руку, а и шта би са толиком слободом? Немамо ми њу сучим да издржавамо.. Разјебасмо Бугаре као мачке са јебишта. Маџари и Швабе бегају пешке, наша коњица не може да их стигне. Нашим коњима се од журбе тако брзо саџгавају потковоце да Французи не стижу нове да нам добаце из аероплана. Терасмо их, бре, до Сегедина к’о Бог ђавола. Не знам шта чекасмо онолико на Дрини? Ваљда да се Хрвати смилују да их ослободимо. Да сам се ја нешто пит’о ослободио би’ ја њих куршумом у слепо око. Вратио би им мило за драго за Шабац и заставу „25 карловачке пуковније“ са београдске тврђаве. И шта би, Сачекасмо да Обрена ошуре пред Загребом. Милош Владисављевић из Поповца сачува оба ока од Цера до Солуна и од Солуна до Огулина и ту му га брат Хрват с љубављу ископа. Лепо је нама говорио ђенерал Мишић: „Ми браћо у то уједињење уносимо крв и кости а они хартију и мастило.“ Клаће они нас опет пазите шта вам Станисав каже, а знате ли кад је ове речи Станисав поново изговорио Душановом унуку? Нећете ми веровати, 1989. у пролеће.
    У Фијуму су ушли пре зоре. У Сушаку једва да је остала једна преполовљена чета, санитет и осам рањеника. Кад је свануло видеше како је велика та Фијума. Бродови исти онакви какве су видели кад су прелазили у Алжир. Живораду од раног јутра нешто није јасно. Како то ми још јуче пре зоре уђосмо у Фијуму а Талијани тек око десет сати а међу војницима се шушка да ће Фијума бити њихова. Ми крвавили гаће па да им дамо Фијуму на тањиру. Е то неће да може, да јебу оца, што би рекли браћа Црногорци! „Велике силе су тако одлучиле“,вели капетан Радић. „Талијани су наши савезници па ћемо морати да им уступимо Фијуму, приморје и острва“, додаје мајор Милисав Перић.
    . „Гос’н мајоре, ја не могу да се сложим да им дамо Фијуму на тањиру. Ми крварили а они ни метка нису испалили. Јаки су нам савезници и били, наши умиру у Скадру, Драчу и Валони а њихових бродова нигде нема. Да не беше браће Француза скапасмо сви у Албанији.“
    „Тако је Живораде, ништа ниси погрешно рекао, али не вреди се са великима препирати око Фијуме, ближи је Енглезима и Французима римски Папа од православног крста.“
    „Али господине мајоре, хајте да ми надгорњамо велике силе и Талијане, да им покажемо да је и коза вунен брав!“
    „Како Живораде?“
    „Ево овако госпон мајоре. Нека они нађу нај јачег и нај крупнијег Талијана који може да се порве са мном па ко победи нека буде његова Фијума.“
    Официри се згледаше, па помислише, код све муке нек буде мало и забаве. Одмакнуше се неколико корака да Живорад не чује о чему причају па се један издвоји из групе и брзо отрча до ђенераловог шатора. Убрзо се врати сав раздраган машући официрима некаквим папиром.
    „Може ли?“, повикаше сви у глас.
    „Ако пристану талијански официри… може“ (Пристаће јашта, и велике силе ће пристати да се шегаче са малом Србијицом, да се спрдају и смеју, да за војску направе забаву, а Фијума је Талијанска и приморје и острва. Ко тебе пита чији је тамо живаљ и за кога си ти Живораде крв проливао?)
    Истога дана око четири по подне дотрча мајоров посилни до Живорада да му каже да је рвање заказано за сутра у десет сати.
    „Рек’о ти мајор да се спремиш. Биће гадно, Талијани нашли неког великог рвача, шири од тебе за шаку.“
    Сутрадан Живорад устао до зоре, нагланцао цокуле, притегао опртаче и опасач и тачно у петнаест минута до десет загазио стројевим кораком до узвишице на којој су стајали ђенерал Мишић, официри наши и талијански. Корача Живорад а варнице севају испод његових цокула. Стаде на два метра до господе официра и продера се колико га грло носи, тресну руком на поздрав и отсече уво од панталона.
    „Господине ђенерале дозвол’те да се обратим Живорад Муртеница редов прве чете првог баталиона другог пука Дринске дивизије, јављам се по вашем наређењу!“
    „Хтео си да се рвеш за Фијуму па ево пружила ти се прилика Живораде.“
    Живорад крете ка назначеном месту за рвање. Около војска постројена као на паради. Према Живораду, са талијанске стране, крете дебели Талијан, дође до Живорада на два метра и ту стаде као укопан, осмотри Живорада са свих страна стаде да жмирка, узврпољи се као да су га вашке напале па се окрете и убрзаним кораком се врати међу своје. Војска пуче у смех. Официри се похваташе за стомаке. Живорад се опет стројевим кораком врати и стаде пред ђенерала Мишића.
    „Шта је ово сад гос’н ђенерале, што побеже Талијан?“
    „Ваљда се препао да га не обалиш па да изгуби Фијуму.“
    „Не би ја њега обалио гос’н ђенерале, ја би њега стез’о док не изда’не у мојим рукама, па ондак да видимо чија је Фијума?“
    Прошла је и мала Госпојина а и сунце мање припиче, дан је мало окраћао. Који је датум тачно био никако не могу да се сетим. Било је то исте године кад је умро Тито. Одморио се и он а и ми од њега. Уочи Титове сахране позвао Станисава исписник Живојин Лазић да иду Титу на гроб да му понесу по јабуку.
    „Само ти иди Живојине, можеш и у Кумровец да идеш пешке кад си луд. Оматорио па излапео. Тај исти Тита нас солунце није ни за шта сматрао, још је наше савезнике Французе до срца увредио кад је француским непријатељима у Алжир послао пуну лађу оружја и муниције, Нама је борачку пензију тридесет година одузимао, и још да му идем на сахрану, сахранио се у паклу дабогда!“
    Не знам да ли су из Удружења нешто јавили Станисаву или је неко прочитао у новинама па му јавио да они иду на Крф, у Париз, и Солун. Било како било тог септембарског јутра још пре седам сати Станисав у новом плавом чоханом копорану са свим ордењем на грудима шета испред цркве Светога Марка, нешто или некога чека са дрвеним коферчићем у десној руци.
    „Добро јутро деко!“ Приђе Станисаву млађа лепушкаста плавуша, хтеде да му пољуби руку али Станисав трже руку као да га би стид јер ко данас старинама љуби руку? Прошла су та глупа времена кад је Станисав ча-Обраду из поштовања љубио руку а он га брзином са два прста хватао за нос и увратао, и кроз смех говорио: „Жив био и велики ти пораст’о!“
    „Бог ти помог’о унуко!“, одговори јој Станисав у ставу мирно као да јој предаје рапорт.
    „Где сте наумили тако обучени са ордењем на грудима и тим кофером?“ Радознала је Мира Адања Полак, она лепушкаста плавуша од малопре, која се ту случајно створила, па кад је угледала Станисава онако опремљеног није могла да га мимоиђе.
    „Идем далеко, шта се тебе тиче где ја идем?“, одговорио јој је Станисав као да иде у тајну мисију о којој тек новинари ништа не би смели да сазнају.
    „Занима ме, деко, где идете, јер сам новинар. Радим на телевизији, волела би да вас сликам за телевизију у тој вашој лепој српској одећи са свим тим ордењем на грудима, а ви нећете да ми кажете ни где идете,“
    „Идем на Крф, ако баш ‘оћеш да знаш.“
    „Па ови ваши на Крф крећу тек данас поподне око четири сата, што сте ви, деко, толико поранили?“
    „Е, што? Што хоће опет да ме преваре и оду без мене. Три године уназад они мене лажу. Ако данас покушају да оду без мене богами ћемо да видимо чија нана црну вуну преде.“
    На броду до Крфа више неке младежи него старих ратника Хвала Богу да је тако, на млађима свет остаје, загледан у плави бескрај Станисав помисли: тада сам и ја имао оволико година колико они сад имају, толико су годинa имали моји ратни другови који сад почивају у плавој гробници. Мисли му прекиде плавооки капетан са молбом да испробају бацање венца у „плаву гробницу“.
    „Што да испробавам?“, брецну се Станисав.
    „Да не омашите, да венац не удари у ограду на палуби и не врати се на брод.“
    „Ја да омашим, ух јебем ти твоје труње, ‘оћеш да ме наљутиш да тај венац бацим на сред мора. Ни три киле у њему нема, а ти мени да ћу са њим да потревим у ограду.“ Да је Живорад Муртеница сад овде на броду, да није умро још пре тридесет година, сад би он на ове капетанове речи сав позеленео од беса а какав је био луд и јак ко зна можда би и капетана са све венцем бацио у море. Вала био је јак као бик. „Кад смо оно били у Фијуми беше испао са шина неки вагонет. Јарцају се и стењу око вагонета шест талијанских војника али ни да га мрдну с места. Живорад им показа руком да се уклоне па се потури леђима под вагонет, поцрвене у лицу као рак, јекну, прде и навуче вагонет на шине“.
    Кад сигоше на Крф, није онај Крф. Ни прићи ономе Крфу. Маслину не може да обухвати а била је тада отприлике као Станисављева бутина. Сећа се к’о јуче, баш под том маслином је седео са Живорадом и пио ону грчку ракију што заудара на докторске шпеције. Отвара дрвени кофер из марамице, вади нашу српску земљу и вино, земљом да потруни а вином да прелије његове мртве ратне другове, колико их је било би добро да бар трунку земље има за свакога. Једанаест минута је стајао мирно у Паризу док су се изређали сви црквени барјаци и савезничке ратне заставе. Митерану већ клецају колена а Станисав усправан као да му је двадесет пета а не деведесет друга.
    Журимо са препокривањем старе куће, крај је октобра, киша би могла и ноћас, кад ево ти мога зета Србе снуждио се као покисла кокошка. „Није ваљда деда Станисав?“ Наслути моја жена Вера.
    „Јесте“, загрцну се Срба.
    „Бог да му душу прости!“ Предухитри ме Вера. Ја се збуних а цреп ми паде из руку и разби се у парампарче.
    „Слобо немој гуја да те уједе па да ократиш раку. Мери деду још једаред!“ Заповеди Слоби Циганчету комшија Томислав Павловић.
    „Ми смо из Удружења бораца ослободилачких ратова 1912-1918.“ Приђе мојој сестри Ангелини средовечни седи господин, траљаво вукући за собом венац од зечијег трња и пластичних хризантема.
    „Изволите, седите“, тихо му одговори Станисављева унука, докторка Ангелина Марковић-Лилић.
    До цркве три раскршћа. На сваком се поворка заустави да пропусти невидљиве долазнике и да бар на кратко одгоди Станисављев одлазак у вечну кућу. Отац Филип одсечито изговара вечну памјат као да невидљивим кључем откључава небесну капију. Сви се крсте сем госпође из Удружења.
    „Што не дође војна музика, ни почасног плотуна нема, шта је ово, људи?“ Зачуђено пита господина из Удружења бивши артиљеријски поднаредник Павловић
    „Није предвиђено протоколом“, неспретно се правдаше она госпођа што се не крсти.
    „Велиш, није предвиђено протоколом. Није за Станисава солунца али јесте за вас комуњаре што сте четири године ратовали да би чедрдесет година владали. А предвиђено је било протоколом за оног вашег дезертера што је минобацач у бару бацио па кући побегао а потом 30 година био председник борачког удружења. Њему сте од куће до гробља свирали посмртне маршеве, а Станисаву за живота ни у око нисте дунули и ево како сте данас дошли да га испратите, срамота и грехота!“
    Зар је у том часу уопште било битно ко је ове речи изговорио. Говорио је истину ма ко он био.
    „Молим вас скините ордење са покојника, ордење припада Удружењу“, опет ће онај налицкани сипљиви господин.
    „Је л’ Бога ти, од кад то Удружење полаже право на покојниково ордење? Је л’ га Удружење одликовало на бојном пољу? Је л’ Удружење крварило и ратовало од 1912. до 1919. Уосталом, шта ће вама Станисављево ордење, да нећете можда себи на груди да га окачите или унуцима да га дате?“ „Таква су правила, ми ту ништа не можемо.“
    „Можете господо, ево шта можете: да се торњате одавде што брже можете, пре него што вам ми доделимо орден са главом оног вашег „ћесара“ што вас је такве направио и васпитао на свечаним академијама и вечерњим кумровачким универзитетима.“ Где си сад Живораде Муртеница, да се са овима порвеш па да видимо чије је ордење? Знаш ти Живораде, врло добро, да овде није реч само о ордењу..

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s